Ne, ljubav prema životinjama ne znači da postoji i ljubav prema ljudima, ali mnoge oplemenjuje i pomaže im da bezbolnije prođu kroz život. Svaka ljubav može biti i otrov i lek. Može izlečiti usamljenost. Može pomoći da se iščupamo iz depresije. Može nas gurnuti u depresiju. Može nas učiniti ogorčenim. Kao i u slučaju ljubavi čoveka prema drugom ljudskom biću – ukoliko je nezrela, i zasniva se na sebičnoj potrebi da neko bude „samo naš“, bez prava na slobodu izbora i volje – i ljubav prema životinji može biti izgovor za popunjavanje sopstvenih praznina. Zrela ljubav podrazumeva da nam je neko potreban zato što ga volimo, a ne obrnuto. Životinja nije igračka, nije dekoracija, i nije produžena ruka kojom bičujemo svet oko sebe u želji da na taj način izlečimo svoje frustracije. Ako je neko, na primer, ljubitelj mačaka, biće mu svejedno da li je njegova mačka rasna ili “kontejnerska”. Trebalo bi, u pravoj ljubavi, da je tako. Ali svakako da će odabrati i više voleti onu koja odgovara njegovom temperamentu. Isto će, pozivajući se na pravo slobodnog izbora, odabrati da voli – manje ili više – ljude ili životinje. Ili oboje. To je, povrh floskula o jednakosti svih živih bića na planeti, ljudska privilegija: da ljubav stepenuje, i poklanja je kako i kome hoće.
