Priča na drugoj temi me je inspirisala da otvorim ovu, posebno jer sam shvatio da ja zapravo ne znam šta tačno znači bankrot države, osim pada kreditnog rejtinga i privremenog prekida saniranja dužničkih obaveza. Odnosno, koje su posledice bankrota i kakve bi mere trebalo preduzeti da se situacija vrati u normalu?
Nadam se da će mi cenjeni ekonomisti, kojih vidim ima prilično na forumu, oprostiti što sam se kao relativni laik za tu oblast usudio da postavim ovako trivijalno pitanje
A ukoliko mi oproste, onda ću se usuditi i da ih priupitam za njihove prognoze, kako bi se bankrot odrazio na specifičnu situaciju u Srbiji?
To ti je kada isplata kamate na otplatu dugova postane toliko velika da država više uopšte nije u mogućnosti da je isplaćuje (a dug, pri tome, obično prevazišao 100% BDP), dok više niko zemlji ne želi da daje nove dugove (kreditni rejting spao dole u međunarodnim očima) niti nekakve povoljnije aranžmane u vezi postojećih. Kako se zemlja dalje suočava sa bankrotom, zavisi od njene politike; najgore od svih opcija je da samo odbije platiti, nešto umerenije su pregovori za produženje rokova isplate, a jedan od najčešćih je nametanje restrukturiranjem. No u svakoj situaciji dolazi do masovnog odliva novca
izvan države, dok ništa ne ide
u nju, posebno kada strani investitori i uopšteno krupni kapital povuku sve svoje rezerve iz domaćih banaka i prebace na strane račune.
Direktna posledica svega toga je drastična inflacija, odnosno opadanje vrednosti dinara u ovom slučaju; došlo bi možda i do propasti bankovskog sistema jer bi čak i privatni građani krenuli u strahu da povlače sve rezerve sa računa i banke bi bile pozatvarane ili bi zamrzle račune, odbijajući pravo građanima da podignu svoj novac. To bi značilo da neko ne može da podigne ni pare za hranu, recimo, i bilo bi propraćeno uobičajeno velikim društvenim neredima. U toj situaciji je verovatno i da bi tajkuni krenuli sa (privremenim ili ne) prebacivanjem svojih resursa izvan zemlje, a država davala krajnje nerealne ponude po Dafininom konceptu očajnički pokušavajući da dođe do novca, čime zapravo dodatno sama sebi urušava kreditni rejting i zatvara se u krug.
Mere za poduzeti - ići tamo di su pare, u prvom redu MMF-u, i skinuti gaće odnosno pristati na apsolutno sve uslove i ucene. To najčašće uključuje vrlo nepopularne političke poteze koji te uglavnom koštaju stolice, tako da bi svesno išao da spasiš svoju zemlju uz znanje da će te omraženi narod zasigurno smeniti i upamtiti po svemu lošem. Tako da, recimo, prva stvar koju bi Srbija uradila je priznanje Kosova, itd...u principu, otprilike, sve što traže moćnici u svetu koji kontrolišu velika sredstva. U principu, to uključuje privremeni gubitak potpune ekonomske, finansijske i monetarne samostalnosti. Resorna ministarstva bi bila u apsolutno punoj kontroli, recimo, Soroša ili nekog njemu sličnog i sve odluke koje budu donesene, uključujući recimo smanjenje minimalne penzije na 5.000, morale bi biti bespogovorno primenjene. To bi bilo propraćeno masovnom prodajom svega u državnom vlasništvu; recimo, karikiram malčice, prodajom zgrade Predsedništva ili preostalih deonica...odnosno prelazak na ekstremnu privatizaciju.
Sem, naravno, neokomunističke revolucije...ako računamo to kao alternativu.
