LA Nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest - od Srbije do Patagonije
Prikazujem rezultate 1 do 8 od 8

Tema: LA Nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest - od Srbije do Patagonije

  1. #1

    Podrazumevano LA Nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest - od Srbije do Patagonije

    ako neko ima vremena da prevede za ove koji ne govore kastiljanski bilo bi dobro jer je takst jako zanimljiv, pa makar u kretkim crtama...ja cu cim uhvatim vremena, trenutno ne mogu. pozd.svima

    De los balcanes a la Patagonia
    Mirjana Momcilovic tiene 28 años. Es serbia y llegó a la Argentina hace diez meses, luego de sobrevivir a las atrocidades de la guerra de los Balcanes. En esta nota cuenta sus desgarros y sus sueños



    En la soledad de una pieza de hotel, entre mates y recuerdos que brotan mágicamente desde lo más profundo de su memoria, Mirjana se puso a escribir lo que sigue. "Mar del Plata. Cuando tenía la yerba preparada, el boleto de vuelta a Belgrado se cayó sobre el cubrecama celeste manchado de lavandina y mate (esa marca imborrable de pertenecer, junto con los escasos muebles, a un hotel de los que te hacen un gran descuento si pagás por mes); fue entonces, creo, cuando el boleto abandonó la pila de papeles que tenía en la mano. Hacía más de siete meses que había hecho el viaje y más de la mitad de mi vida había querido hacerlo...

    "La mañana calurosa del 27 de septiembre de 2004 en Ezeiza y una amiga con la que había cultivado una década de amistad, primero por cartas y luego por Internet, me dieron la bienvenida. Ahí de verdad empezó el viaje: la lucha por conseguir todas esas cosas que una extranjera en un país nuevo desea conseguir: amigos, trabajo, residencia, etcétera.

    "Levanté el boleto, leí lo que decía en flight coupon, pero no me daba por conformarme con el amago de tener que volver tan pronto a Yugoslavia (Serbia y Montenegro, para complicar las cosas un poco) sólo porque no podía conseguir trabajo y, claro, una no puede vivir de la «vieja gloria» de licenciatura en geografía y turismo, de profesora de idiomas ni... Eso no me parecía un buen motivo para tener que dejar un lugar que llegaste a querer tanto como yo a esta ciudad. Se trataba de la necesidad de luchar.

    "Serbia. Teníamos trece, catorce años los que nacimos en 1977, cuando empezaron a pasar por la televisión las noticias sobre varias manifestaciones «en contra de...», las peleas entre los políticos en el gobierno nacional. No creo que alguno, en realidad, supiera de qué se trataba en aquel momento. Tampoco creo que la gente más grande, la mayoría de los que pertenecen a la generación de nuestros padres o abuelos, tuviera mucha idea de lo que estaba pasando. De lo que estaba por pasar, mejor dicho. Los que sí se dieron cuenta de las sombras que estaban por caer sobre el país no habrán tenido fuerza o ganas de expresar lo que estaban pensando y menos de actuar en ese sentido.

    "Dicen que hasta acá llegaron las noticias que decían que el conflicto estalló porque las provincias (la ex Yugoslavia era una federación de seis provincias: Eslovenia, Croacia, Bosnia y Herzegovina, Serbia, Montenegro y Macedonia, y dos autonomías: Vojvodina y Kosovo) querían separarse, hacerse Estados soberanos como habían sido antes de 1918, año en el que se formó la primera Yugoslavia (el Reino de Serbios, Croatas y Eslovenos). Y sí, eso habrá sido una prolija versión para los historiadores que pretendieran encontrar la manera menos complicada de organizar los hechos históricos en un cuento para los que podrían llegar a interesarse en escucharlo.

    "En realidad, coincidieron en surgir al mismo tiempo unos elementos que, desde un punto de vista imparcial, llevaron a una(s) guerra(s) sin sentido (como si alguna lo tuviera) y con muchas consecuencias aterradoras: los cambios políticos y económicos en varios países europeos (la famosa transición), líderes políticos dispuestos a sacrificar al pueblo en nombre de algunas ideas ultranacionalistas (la independencia, sí, pero no al precio de miles de víctimas) y un pueblo suficientemente atolondrado como para seguir a dichos líderes. Un pueblo con la mala suerte (aunque eso en cualquier otra situación se podría calificar una riqueza) de pertenecer algunos a la religión cristiana (dividida en la fe ortodoxa –los serbios– y la fe católica –los croatas–) y los otros al islam (los musulmanes, que históricamente son de origen serbio y croata, pero que durante la época del Imperio Otomano fueron islamizados). Y así fue como se pelearon los dioses, las iglesias, los vecinos, los hermanos. Los eslavos del Sur, los yugoslavos.

    "Volví a meter el boleto en el cajón del armario postergando de esa manera el tema de la vuelta para más tarde, mientras pensaba: me gustaría quedarme, me gustaría...

    "En 1992, empezó la guerra en Croacia (cuántos refugiados, cuánta pena), que en unos años y sobre muchas tumbas logró volver a ser Estado independiente. Después, Bosnia (Dios, no había gente más cálida allá que los bosnios; cómo sufrió Sarajevo con el asedio, los serbios, los croatas, los musulmanes, las bombas, sin agua ni comida, un juego siniestro, devastador. Ahí se separaron ). Macedonia se fue en paz. Quedaron juntas Serbia y Montenegro bajo una dictadura, bajo las sanciones de la Unión Europea y los EE.UU., con la economía destruida, con una enorme emigración de jóvenes, con hambre, pobreza, y el orgullo y la dignidad nacionales bien altos. Así decían en sus famosos discursos los que nunca sufrieron nada de lo nombrado y estaban gobernando el país.

    "El pueblo de Serbia y Montenegro empezó a despertarse a fines de la década del 90. De a poco aparecieron los medios independientes que contaban otra versión de la misma historia, diferente de la grotesca que le inculcaban al pueblo día tras día los medios estatales. En 1998, el gobierno empezó a expulsar a los albaneses de Kosovo. El 24 de marzo empezó el bombardeo de la OTAN. El bombardeo de las "metas determinadas" y todo en contra del régimen político y las atrocidades que se estaban cometiendo en Kosovo. Para unos, ése era el momento para bajar a los sótanos, esconderse, pasar miedo. Para otros, una gran esperanza, aunque suene raro. Se iba acercando el fin. Dos años después, el 5 de octubre de 2001, culminó la lucha.

    "Se terminó el mate y con él la marea de los recuerdos. Se terminó una historia y siguió otra. Eslovenia, siempre la provincia más desarrollada, con la mejor economía, que desde mayo de 2004 forma parte de la Unión Europea. Croacia, Bosnia y Herzegovina, Macedonia y Serbia y Montenegro, cada uno con sus problemas por resolver, están tomando el mismo camino. Se vuelven a abrir las fronteras y a escuchar la música «del vecino». Algunos nunca dejaron de cantar las canciones del otro.

    "Me parece que algún día aprenderemos. Me parece, digo, no porque confíe mucho en el progreso del ser humano, sino sencillamente porque la evolución en general es un proceso natural, e ir en su contra siempre lleva a unas consecuencias dolorosas. Ojalá que empecemos a aprender no sólo de los errores cometidos, gritando que la historia se repite (no es que ella se repita, sino justo lo que acabo de decir: nos negamos a participar en el proceso de evolución poniendo todas las esperanzas en los progresos técnicos y a la vez olvidándonos de lo humano en nosotros), esperando que aparezcan los líderes que después nos llevarán a terribles naufragios, siendo conformistas con todo, hasta que ya no se pueda aguantar más. Con el tiempo. Todo con el tiempo. Habrá que luchar."



  2. #2

    Podrazumevano Re: LA nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest- od Srbije do Patagonije

    Mirjana Momcilovic (pronto aclarará que su nombre se pronuncia Miriana, y que es Miriam en su equivalente español) es soltera, muy alta, de hablar muy suave y alguien a quien difícilmente se le escape una respuesta apresurada (se toma su tiempo, como si cada respuesta fuera el resultado no sólo de la necesaria reflexión, sino también de una experiencia de vida inimaginable para quien no haya vivido la guerra y visto la muerte cara a cara.

    Su historia podría parecerse a la de cualquier inmigrante que llega a estas tierras en busca de algo mejor. Pero justamente ahí está la diferencia: Mirjana dejó un país devastado para radicarse en otro que aún no termina de curar las heridas del pasado reciente. "Yo expresaba mi amor por mi tierra quedándome en mi país durante la guerra. Por la gente más que por la tierra. Los límites no me interesan, me importa el ser humano, la gente. Cuando se arregló todo, decidí que era hora de irme –recuerda–. Y en la época cuando tanta gente decide emigrar de esta hermosa Argentina, a una yugoslava se le ocurre venir y hacer su mayor esfuerzo para tratar de radicarse acá. Primero en Mar del Plata, pero ante la imposibilidad de conseguir trabajo como profesora o como guía de turismo o en hotelería, estoy pensando si voy a volver a Serbia y Montenegro o si voy a seguir buscando en el Sur, en la Patagonia. Seguir luchando, en una palabra", dice con una media sonrisa, esa mueca universal e inconfundible que convertida en palabras podría significar: "A quién se le ocurriría algo así, ¿no?"

    ¿Quo vadis, tierra mía? tituló Mirjana el texto que inicia esta nota. Ese "¿a dónde vas?" no se refiere exclusivamente al futuro de su patria ni a la complejidad de su historia. (Srbija i Crna Gora es el nombre de la unión conformada por Serbia y Montenegro, una confederación derivada de la ex República Federativa de Yugoslavia.

    El 4 de febrero de 2003, fecha de entrada en vigor de la nueva Constitución, la denominación Serbia y Montenegro sustituyó a Yugoslavia-República Federativa de Yugoslavia. Serbia y Montenegro no tienen capital común: Belgrado, la capital de Serbia, es el centro administrativo y la sede de la Asamblea y del Consejo de Ministros, mientras que en Podgorica, la capital de Montenegro, se asienta el Poder Judicial. Ambas repúblicas funcionan por separado, a pesar de existir algunas instituciones comunes: el presidente Svetozar Marovi y el Parlamento, compuesto por los parlamentarios de Serbia (91 bancas) y Montenegro (35 bancas). Ambas repúblicas sólo tienen una política común en defensa, relaciones exteriores, comercio y derechos humanos. Pero ni siquiera mantienen la misma moneda: Serbia creó el nuevo dinar serbio y Montenegro adoptó el euro. En un plazo de cuatro años, se discutirá la continuidad o separación definitiva de las dos repúblicas. Por otro lado, el territorio de Kosovo, aunque formalmente sigue en Serbia, no mantiene relación con el resto del país. Por resolución del Consejo de Seguridad de las Naciones Unidas, se encuentra bajo administración internacional desde 1999.

    "Lo que escribí sería, por un lado, una manera de acercar a la gente la historia de la ex Yugoslavia, desde el punto de vista de una persona que pasó por la experiencia, y cruzó el Atlántico por sus enormes ganas de seguir su vida en la Argentina. Y por el otro, transmitir la lucha de un pueblo, el sacrificio de la gente, y la necesidad de apostar a un futuro creíble, seguro y en paz. Cosas que yo también anhelo para esta querida Argentina."

    Seguir su vida en la Argentina. No sabe exactamente por qué, pero Mirjana –nacida en Novi Sad, una ciudad de 400.000 habitantes a orillas del Danubio, el único río de Europa que atraviesa cuatro capitales, a 75 kilómetros al noroeste de Belgrado– dice que empezó a interesarse de chica por la Argentina, a los 13 o 14 años.

    Por iniciativa propia, empezó a estudiar español y turismo. A los 16, conoció a su amiga marplatense, que por aquellos días realizaba un viaje de estudios. "Uno cuando va a un país va por algo, supongo. En mi caso no fue así. Fue por intuición, por sentimiento tal vez, por las charlas con mi amiga, pero no tengo bien en claro por qué vine a tratar de continuar mi vida acá. Sólo sé que quería estar acá, a pesar de que en Novi Sad yo tenía familia –mi madre y mi abuela–, trabajo, vivienda, todo."

    La vida de Mirjana, una vez terminada la guerra, estuvo marcada por un ir y venir constante (pasó por varias ciudades europeas antes de llegar a la Argentina) y eso marcó aún más su fuerte personalidad. Es como una búsqueda sin fin de algo que, en realidad, no se sabe bien qué es. "Yo creo que es tratar de abrir más la mente. No lo sé exactamente, pero me parece que es eso: no tanto acumular experiencia, más bien se trata de ampliar la vida a través de la lucha, el esfuerzo y el conocimiento."

    Mirjana Momcilovic trabajó en la Sociedad Cultural e Histórica de Novi Sad, en investigación científica, análisis, descripción e interpretación de datos y diagramación. Se recibió de profesora de castellano y de licenciada en geografía y turismo, título que obtuvo luego de su tesis "Turismo de Mar del Plata", que le valió la calificación más alta (10) y le posibilitó terminar su carrera con un promedio general de 8,50.

    Además del serbo-croata, que es su lengua materna, habla inglés, alemán, italiano y ruso. En la última línea de su currículum, donde dice disponibilidad horaria, se lee: completa. Hay una dirección, un teléfono y un correo electrónico que mucho tiene que ver con su pasión por la literatura, sobre todo con la argentina y en particular con Cortázar:
    la_maga13@hotmail.com.

    Por Jorge Palomar

  3. #3
    xpajamacax
    Guest

    Podrazumevano Re: LA nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest- od Srbije do Patagonije

    pa ajde prevedi

  4. #4
    Obećava
    Učlanjen
    30.06.2005.
    Pol
    ženski
    Poruke
    62
    Reputaciona moć
    46

    Podrazumevano Re: LA nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest- od Srbije do Patagonije

    sta bi sa prevodom????

  5. #5
    Početnik
    Učlanjen
    04.08.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    3
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: LA nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest- od Srbije do Patagonije

    Za prevod gornjeg texta koristio sam Google Traductor prema tome gramaticke greske nisu nista u odnosu na sadrzaj..

    Од Балкана до Патагоније
    Мирјана Момчиловић је 28 година. То је српски и стигао у Аргентини за десет месеци, након преживљавање зверствима рата на Балкану. Овај рад има своје сузе и снове



    У осами хотелској соби, између пријатељима и успоменама које магично изданка из дубине његове меморије, Мирјана је почела да пише оно што следи. "Мар дел Плата спреман. Када је трава била, повратну карту до Београда пала на плави прекривач бојен са варикина и убити (неизбрисив траг припадања, заједно са ниским намештај, хотел који чине велики попуст ако плаћате месечно), онда је, верујем, када је улазница лево гомилу радова у руци месеци. За више од седам учинио путовања и више од половине мог живота сам желела да радим .. .

    "Топло јутро 27. септембра, 2004 у Езеиза и пријатељ који је неговао пријатељства деценије, од слова а онда путем интернета, мени је поздравио све. То је заиста почео путовање: борба за оне ствари које странац у новој земљи желите да постигнете: пријатељи, посао, пребивалиште, и тако даље.

    "Сам покупили карту, читао сам оно што је у лету купон, али нисам се помири са претњом да је да се врати тако брзо у Југославију (Србија и Црна Гора, да компликују ствари мало) само зато што нисам могао добити посао, а Наравно, не могу да живе "стару славу" с дипломом из географије и туризма, наставник страног језика или ... То не изгледа добар разлог за то што да напусте место доћи ћете до закључка колико волим овај град борба. Ово је потребно.

    "Србија. Он је тринаест, четрнаест година који су рођени у 1977, када су почели да донесе вести на телевизији више демонстрације" против ...», борбе између политичара у националне владе. ЈА донт 'мислити било, заправо знао шта је у то време.. Нити верујем да већих људи, од којих већина припада генерацији наших родитеља или баба и деда, имао мало појма шта се дешава Из онога што сам хтео да се деси а сенке. оних који су схватили су пада на земљу нису имали снаге или жеље да изрази оно што су размишљање и мање да делује у том погледу.

    "Кажу да је вест стигла је овде рекао да је сукоб избио због тога што покрајина (бивша Југославија била федерација шест провинција: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија, као и две аутономне регије: Војводина и Косово) хтели да се одвоје, да постану суверене државе као што су били пре 1918, која је чинила прве Југославије (Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца) начине. И да, то мора да је уредан верзија историчара који су покушавали да пронађу мање компликовано да се организује историјских догађаја у причи за оне који би могли постати заинтересовани за слушање.

    "У ствари, пристао да изађе у исто време неки елементи који, са објективне тачке гледишта, је довело до (е) рат (а) глупости (као да имате) и многи застрашујући последице: политичке и економски у неколико европских земаља (чувени транзицији), политички лидери спремни да жртвују људе у име неке ултра-националистичке идеје (независност, да, али не по цену хиљада жртава) и безобзиран довољно људи следите ове лидера вере. лица са лоше среће (мада је то у било којој другој ситуацији би се могло назвати богатство) припадности неке да Хришћанска религија (подељен у православну веру, Срби и Хрвати-католички) и други ислама (муслимани, који су историјски српски и хрватски, али током Отоманског царства су исламизирано).. И то како су се борили богови, цркве, комшије, браћа Словени Југа, Југословени.

    "Отишао сам да ставим карту у фиоци од ормана чиме одлагање питање повратка за касније, размишљајући: Желим да останем, ја бих ...

    "У 1992, избио је рат у Хрватској (колико избеглица, колико туге), која у неким годинама и на многим гробовима бити у могућности да се врати у независну државу Онда. Босна (Бог, нема људи топлије него Босанци, он је претрпео опсаде Сарајева, Срби, Хрвати, Муслимани, пумпи, без воде и хране, злокобан игра, разорила Македонија. Постојале су раздвојене.) Црна Гора је у миру. Србија и остао заједно под диктатуром, под Европска унија санкција и САД, економија уништена, са масивним емиграције младих, глад, сиромаштво, и национални понос и достојанство, а висок ништа. Тако је у својим славним говорима које никада није било од зове и били покренути земљу.

    "Народ Србија и Црна Гора почела да се пробудиш у крајем 90-тих од. Постепено се независни медији који су друга верзија исте приче, различите гротескно да инцулцатед људи из дана у дан, државни медији. Године 1998, влада је почела да протерају Албанце са Косова 24. марта почела НАТО бомбардовања злочине. бомбардовања "специфичне циљеве", и све против политичког режима и сада је починио на Косову. За неке, ово је време да се доле у подрум, скривање, страх да потрошите других. Наиме, велике наде, иако то звучи чудно. То је био ближи крај Две године касније. 5. октобра 2001, на крају борбе.

    "То је више партнера, а са њом поплава успомена. Прича је завршена и наставила, опет. Словеније увек најразвијеније покрајине, са најбољим привреде, који је од маја 2004, као део Европске уније Босни и Херцеговини. Хрватске, и Херцеговина, Македонија и Србија и Црна Гора, свака са своје сопствене проблеме да реше, водећи се истим путем ". граница поново отвори и слушање музике комшија. Неки нису престали да певају песме других.

    "Мислим да ћемо једног дана научити га. Мислим, ја кажем, не толико поверење у људски прогрес, али само зато што је обично еволуција природан процес, и да иде против увек доводи до болне последице. Надам се почињу да уче не само из грешака, узвикујући да је историја понавља самог себе (не да се понови, али само оно што ја кажем: ми одбијају да учествују у процесу еволуције, стављајући све наде у технолошки напредак и а заборавља оно што је људско у нама), надајући се да лидери се појављују иза нас довести до страшне бродолом, али у складу са свиме, све док више не можете да га да стоји време. Са. Све време. Ми се морамо борити. "

    Мирјана Момчиловић (ускоро да појаснимо да се његово име изговара, Мирјана, и Мирјам у шпански еквивалент) је једнократан, веома висок, врло глатка разговор и неко ће тешко избећи исхитрена одговор (потребно је време, као да сваки одговор је резултат не само потребне рефлексије, али и животно искуство незамисливо да свако ко је није доживео рат и видели лицем у лице смрти.

    Његова прича може да личи на било које имиграната који долазе у ову земљу у потрази за нешто боље. Међутим, управо ту лежи разлика: Мирјана лево уништио земљу да се населе у неки други који није преко излечи ране од недавне прошлости. "Изразио сам своју љубав за своју земљу уколико останете у мојој земљи током рата мене. За људе а не земље. Ограничава се интерес не, стало ми људска бића, људи. Када је све било решено, одлучио сам да је време иди ", присећа се она Аргентини. И у време када је толико људи одлучити да емигрира из ове лепе, југословенски дешава се и да дају све од себе да покушамо да се овде населе. Прво у Мар дел Плати, али да је немогуће добити посао као наставник или као водич или хотела, ја сам задивљен, ако ћу се вратити у Србија и Црна Гора, или ако ћу држати хандсоме на југу, у Патагонији. Настави победивши у речи ", каже он са церење, које универзално и непогрешив церење претворена у речи може да значи: "Ко би мислио на нешто, зар не?"

    Куо вадис, моје земље? Мирјана под називом текст који је започео ове белешке иде. То "где си ти?" покрива не само будућности своје земље, или на сложеност њене историје. (Србија и Црна Гора је име заједнице формира Србија и Црна Гора, лабаву конфедерацију произлазе из бивше Савезне Републике Југославије.

    4. фебруара 2003, датум ступања на снагу новог Устава, име Србија и Црна Гора заменио Југославија, Савезна Република Југославија. Србија и Црна Гора немају заједничку главног града Београда, главни град Србија, је административни центар и седиште скупштине и Савета министара, док је у Подгорици, Црна Гора је главни град, лежи на правосуђу. Обе републике функционишу одвојено, мада постоје неке заједничке институције: Светозар Марови и парламент, састоји од парламентараца из Србија (91 места) и Црна Гора (35 места). Обе републике имају само заједничке политике о одбрани, спољним односима, трговини и људским правима. Али, чак и не морају исте медаље: Србија нови динара израђена на српском и Црна Гора је усвојила евро. У року од четири године, да ли ће разговарати о континуитету и коначно раздвајање две републике. С друге стране, на територији Косова, иако формално још увек у Србија, нема везе са остатком земље. Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација, је под међународном управом од 1999.

    "Оно што сам написао би се, прво, начин довођења људи у историји бивше Југославије, са становишта некога ко је отишао кроз искуство и, прешавши Атлантски за огромну жељу да настави свој живот у Аргентини. А с друге да пренесе борбу људи, жртвовања људи, и потреба да се кладите на будућег кредибилан, миран и безбедан. Ствари које желим за ову вољену Аргентини. "

  6. #6
    Početnik
    Učlanjen
    04.08.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    3
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: LA nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest- od Srbije do Patagonije

    Nastavak:

    Пратите свој живот у Аргентини. Не знам тачно зашто, али Мирјана, рођен у Новом Саду, граду од 400.000 на Дунаву, једина река која протиче кроз четири европске престонице, 75 миља северозападно од Београда, изјавио је постао заинтересован за девојчице Аргентини, на 13 или 14 година.

    На сопствену иницијативу, почела да студира шпански и туризам. На 16, упознала је њен пријатељ Мар дел Плати, који је у то време био на путовању. "Када неко иде на земљу је нешто, ваљда није. У мом случају је то интуиција. Била је то, осећај можда, ради разговора са својим пријатељем, али сам врло јасно зашто сам дошао да покушам да наставим живот овде. Све што знам је сам желео да овде, иако сам био у Новом Саду породицу моја мајка и бака, рад, становање, све. "

    Мирјана живот, када је рат био обележен сталним долазе и одлазе (прошао је кроз неколико европских градова пре доласка у Аргентини) и да даље у знаку његове јаке личности. То је као бескрајни потрази за нешто што стварно не знам шта је то. "Мислим да он покушава да додатно отвореног ума, али. Не знам баш, мислим да је то: није толико акумулира искуство, а то је да продужи живот кроз борбу, труд и знање."

    Мирјана Момчиловић је радила у Културно-историјског друштва у Новом Саду, у научна истраживања, анализе, опис и тумачење података и распореда. Добила је диплому наставника јој у Цастилиан и географију и туризам, наслов је добио по тезу, "Турисмо де Мар дел Плата", који је добио највише бодова (10) и омогућила му је да заврши каријеру са укупном просеку 8,50.

    Поред српско-хрватски, што је њихов матерњи језик, говори енглески, немачки, италијански и руски. У последњи ред у своју биографију, који каже времену, пише пуна. Ту је адреса, телефон и е-пошту која има много тога да урадите са својим страст за књижевност, а посебно са Аргентином, а посебно са Цортазар:
    ла_мага13@хотмаил.цом .

    Од Јорге Паломар

  7. #7
    Početnik
    Učlanjen
    04.08.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    3
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: LA nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest- od Srbije do Patagonije

    Prevod nije bas korektan-ali, ko ima toliko strpljenja de prevodi tako dugacak text ?
    Pozdrav.

  8. #8
    Elita Moderna Pevacica (avatar)
    Učlanjen
    27.01.2009.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Haiti
    Poruke
    15.846
    Reputaciona moć
    191

    Podrazumevano Re: LA nacion, Mirjana Momcilovic, ispovjest- od Srbije do Patagonije

    Nema veze.
    Ja kazem istinu i niko mi ne veruje. A sta da lazem...?
    Ceterum censeo Russiam esse delendam.

    Beban, napolje!

Slične teme

  1. Hakeri Srbije
    Autor Curious u forumu Sigurnost i zaštita
    Odgovora: 82
    Poslednja poruka: 02.10.2007., 09:39
  2. Fudbalske sudije Srbije i Crnr Gore
    Autor Arbitar u forumu Fudbal
    Odgovora: 9
    Poslednja poruka: 02.03.2004., 13:06
  3. srbi u americi pitanje od srbina iz srbije
    Autor dilea u forumu Severna i Јužna Amerika
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 19.01.2004., 05:22

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •