Ljubavne price

georgejune

georgejune

Srebrna tastatura
Poruka
211.014
Naleteh na ovaj text,pisite, postavite nesto sto vam dira srce<3

Smuvali se kao klinci na početku srednje, cijele dane provodili zajedno, posle 4 godine veze čak počeli da planiramo i budućnost, klinci, ali mnogo zreliji, shvatali smo se, sudbina, ona odlazi na drugi kraj svijeta, nije moglo više. Riješio sam da više nikada ne čujem ništa o njoj, ja na faks, odvojio se od svih, dobijem priliku i odem u inostranstvo. 5 godina, i nijedan dan nije prošao da ne pomislim na nju, ali izblijede sjećanja. Našao super posao, sredio život potpuno, i posle 10 godina se vraćam u rodni grad da vidim moje. Idem ulicom, sjećanja naviru, i na mjestu gdje sam je prvi put poljubio, sretnem je, vodi malu djevojčicu za ruku, koliko samo liči na nju. Stojimo na par koraka i gledamo jedno u drugo, suze mi naviru, a sjećanja samo lete dok jedva stojim na nogama. I kroz suze mi kaže: reci nešto, samo da ti čujem glas još jednom. Samo sam uspio da kažem: Lijepa si kao i onog dana kad sam te izgubio. Pogledao sam još jednom malog anđela pored nje. Jedan dio mene je umro.

 
tumblr_mqau3rVeok1szgqtlo1_500.gif
 
Vide Đorđa...:eek:

aj da dam mali doprinos...
prvo, ovaj gore tekst...mnogo tužan, bve
život, eh

Otići ćemo jednom
niti nepostojećeg se pokidati
i nova jutra neće mirisati na staru nadu...

(iz nekog starog spomenara)
 
U kavezu je bila pitoma ptica,slobodna ptica bila je u gori.
Kada je došlo vreme, susretoše se;tako je hteo usud.
Slobodna ptica peva:" O draga, vinimo se u goru."
Ptica u kavezu cvrkuće:"Hajde da živimo zajedno u kavezu."
Slobodna ptica teče:"Gde je prostora za rešetkom da se rašire kila?"
"Avaj", vapije ptica u kavezu, "gde ću se u oblacima odmarati bez šipke ?"
Slobodna ptica kliče:"Miljeno moje , otpjevaj mi pjesme dubrava."
Ptica u kavezu veli: "Sedi do mene, da te naučim govoru mudraca."
Šumska ptica kliče:"Ah, ne, ne,pesme se ne mogu nikada naučiti."
Ptica u kavezu veli:"Teško meni, zaboravila sam pesme dubrava."

Njihova je ljubav žarka, puna žudnje;ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krilo.
Kroz rešetku na kavezu gledaju se i uzalud trude da se upoznaju.
Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju:"Hodi bliže,drago moje!"
Slobodna ptica kliče:"Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu."
Ptica ukavezu cvrkuće:"Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva."Tagore - Gradinar
579684_215120915315470_1212630711_n.jpg
 
Tiho je usao u njen svet, bez buke bez galame zauzeo mesto u prvim redovima, oslusnuo njenu tisinu , zagrlio slabosti, od samoce i nemira cuvao, tiho je zakoracio u njeno srce, pokidao lance proslosti i zidove koje je oko sebe izgradila, dosao i ostao.....
I ne, nije ju mazio lepim recima, nije ju gledao kao bespomocnu devojcicu, vec kao zenu sposobnu da se izbori za sebe, kao nekog sebi ravnog,ravnopravnog, realnoscu joj je oci otvorio, pokazao da je vredna njegove paznje, postovanja, truda, njegovog vremena...
:heart:
A njoj je neko takav bio preko potreban, neko ko joj nece popustati, ko ce ju ozbiljno shvatiti, i prihvatiti, ko joj nece lepim recima oci mazati, ko ce joj kad je u krivu protivreciti....
Dosta joj je bilo slatkih reci bez znacenja, obecanja bez ispunjenja, snova bez ostvarenja, pozelela je snove ziveti , doziveti, uz nekog ko zna kad treba pricati a kad cutati....
Bio je toliko slican njoj, nije obecavao, ali je ispunjavao, nije trazio ali je davao, cutanjem govorio vise nego recima , iz bajke u kojoj je jednom zivela za ruku uzeo i u zivotnu pricu poveo....
Umeo je , znao je kako sa njom , znao je , i on je isti takav, valjda su zato jedno drugo dopunili, jedno drugom dane ukrasili, sigurnim korakom jedno drugom staze poplocali....
Tiho je usao u njen svet, cutanjem vise rekao nego recima, kao da su se citav zivot poznavali, citav zivot jedno na drugo cekali, jedno drugom se nadali, snivali, prizeljkivali, i sad su tu gde jesu, jedno drugom se raduju, nekim buducim danima, zajednickim trenucima, momentima vrednim pamcenja, raduju se sitnicama , i ko zna, mozda ostare jedno pored drugoga ....
Zivot je pred njima....
:heart::cmok2::zag:
 
"Slucajno je zagrebala na pogresnu ranu, slucajno, bez razmisljanja stavila meleme sa svojih na njegove oziljke, slucajno mu ruku ponudila onda kad je i njoj jedna trebala, slucajno mu srce otvorila, ljubav obecala...
Nije verovala u "slucajno" niti da bi mogla opet nekom ljubav ponuditi, njeni oziljci od proslih dana i nekih bivsih ljudi ostase duboko u dusu urezani,nije verovala da ce moci , bez rezerve, bez dvoumljenja nekom u oci pogledati, otvorenog srca nekog kroz kapije zahrdjale pustiti....
A on , on nije bio nista posebne , bar ne za druge koji su ga sreli, ali ona je gledala u njega posebnim pogledom, citala mu iz ociju ono sto nikad nije govorio, nikad priznao, na oko hladan, nedostupan, a ustvari, ranjiv bas kao i ona sto je bila, plasio se emocija, plasio ljubavi , plasio novih izdaja...
Zagrebala je na njegove rane, iako joj nije bila namera, pustila ga u svoj zivot, u svoja svitanja, sa njim se osecala tako slobodno , a ljubav ju do guse zarobila, slobodna a tako stisnuta u njegovim rukama, sa njim je ponovo ozivela, prodisala....
Da, sa njim je slobodu ljubavi osetila, ona, koja se nekad u ljubomori gusila , strahovala od prevara , od nozeva u ledja sa njim je slobodno disala, sa njim je poverenje u sebe vratila, veru u ljubav, u ljude, u bolja jutra , vedrija svitanja....
Nije mogla ni naslutiti da ce on postati njen centar sveta , i da ce svoju slobodu pozeleti zameniti za veceri u dvoje , umesto samostalnosti koju je toliko cenila , pozeleti zameniti za zivot u dvoje , pored nekog koga je srcem izabrala...
Pozelela je, da kraj njega ostari, da mu bude zvezda vodilja, i ko zna, mozda jednom i dozivi da kraj njega i legne i jutrom se budi , i da zna, da ce i sutra, prekosutra opet kad se probudi on biti tu, pored nje, na njenim jastucima....
Slucajno je na pogresnu ranu njegovu zagrebala, dala mu meleme sa svojih oziljaka, dala mu ljubav i sebe, otvorila srce za njih, za bolja , lepsa, zajednicka nadanja.... "
570994
 
Ne znaš što bi joj poklonio? Cvijeće ili nakit? Kažu da na to sve žene padaju ... Ali prijatelju, ona nije kao sve. Ona je drugacija. Što će joj cvijeće kada će već sutra biti samo suho lišće u vazi? I taj skupocjeni nakit od srebra i zlata, pa šta će joj to? Ionako će s vremenom izgubiti sjaj. Nemoj je pokušavati kupiti. Učini nešto za nju. Iznenadi je. Kada hodate ulicama grada, zaustavi svakog prolaznika i reci mu: 'Ovo je najljepsa zena na svijetu! A onda pogledaj njezin osmijeh, nije li ljepši od onog koji ima na licu kada joj kupiš cvijet? Probaj iščupati cvijeće s gradskog trga i pokloniti joj pred svima. Osmijeh ne silazi s njezina lica, ha? Kažem ti .. sve materijalne stvari koje joj pokloniš proći će, zamijenit ih neki bolji pokloni. A ovo, ovo ne prolazi. Svi ti događaji i zajedničke ludosti ostat će vječno u njenom pamćenju. I znaš šta? Svaki put kada ih se sjeti imat će onaj isti osmijeh. Osmijeh koji se ne može kupiti...
 
Odjednom , nisu imali jedno drugom sta da kazu,imali su, ali nisu smeli , jedno od bojazni od odgovora, a drugo , da ne bi presao preko ponosa....
Izdigli se zidovi cutanja medju njima, i ponos i prkos, umesto da pricaju , da se objasne, nemi su ostali, nemi jedno za drugo, nemi za osecanja, nemi za snove koje su imali , i nadanja, nemi za srecu koja ih je cekala....
A mogli su biti mnogo vise od stranaca koji su sad postali, mogli su biti jedno a oni su raskrsce birali , i svako na svoju stranu otisli , bez borbe, snove u kofere spakovali, i ono malo uspomena, i svako na svoju stranu , sa belom zastavom odkoracali...
On, ko zna gde je sad, i kakve ga misli stizu, mozda i ne misli o njoj, onoj koju je jednom zarobio u tim svojim bitkama, i danima za sebe cuvao a onda pustio da ode, gurnuo na cestu zivota da sama bez njega koraca, mozda ju nikad nije ni voleo, ali ona je njega u lepom secanju sacuvala...
A ona, ona je u svom svetu, voli ga i dalje, kao nikad nikoga, i cuva tu ljubav, cuva njega u sebi, ne zeli ruznim mislima da ufleka uspomenu na jednog "njega" koji ju je jednom slucajno spasio, koji joj je postao svetla tacka u tamnim tunelima, i oziveo u njoj ono sto su drugi davno usmrtili, zasio sve one rane na srcu koje je imala, a koje su se opet otvorile onog dana kad je sa belom zastavom otisao u drugom smeru sa raskrca...
Gledala je slike, to drago lice coveka koji joj nije nikad mogao reci sta za nju oseca, gledala je oci, i svu onu dobrotu u njima, i one usne sto su neme ostale i onda kad ga je molila,preklinjala da joj kaze bilo sta ...
Cutao je, za oskara ....
Cutao je i on, i ljubav koja se u njoj probudila, cutali su svi kao da odaju pocast nekom umrlom, i odavali su, on njoj, a ona ljubavi, i svim onim recima sto su mu zamrle na usnama...

Zna ona da ce jos dugo vremena proci pre nego sto srce opet dobije nove savove, trebace vremena i za sve one zidove , i za oziljke, ali jedno je sigurno , njega ce cuvati zauvek , iako on to nece znati, cuvace ga iz daljine, bdice nad njegovim snovima, zeljama, i bice voljen , iako nece znati, da je ona kojoj je dao samo cutanje, srcem i umom sve molitve za njegovu srecu namenila....
Ne trazi nista, i ne zali ni zbog cega, bio je on vredan svake suze i svake rane , bela zastava za njih dvoje, dve kukavice, jedno je bezalo od ljubavi , a drugo od cutanja ...
U udesu koji ih je zadesio , stradala je samo ljubav, ni ponos ni prkos, a ni zid cutanja medju njima nisu ni ogrebotinu dobili, jedino je ljubav na samom mestu zlocina izdahnula , ljubav onog kojeg je volela ....
Branio se cutanjem, a reci mu ostale zaledjene na rubu usana , branio se cutanjem dok ih tisina vriskom nije usmrtila...
Branio se cutanjem, protiv ljubavi, protiv srece, protiv nadanja ..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top