Isus-istorijska ličnost

Isus jeste istorijska ličnost. Ovo je tema gde možemo iznositi svoj stav o tome. ...





Postoje li istorijski dokazi da je Isus Hrist zaista bio stvarna ličnost?

Isus Hrist je ostavio svoje tragove u mnogim istorijskim spisima, štaviše, zapanjujuća je njihova količina kada se uzme u obzir da je Isus živeo u jednoj maloj provinciji velike Rimske imperije i kada se razume da su sedamdesete godine nove ere Rimljani brutalno poharali i uništili Jerusalim, kao i većinu Palestine. Celi gradovi su bili spaljeni do temelja, stanovništvo ubijano, raseljeno i odvođeno u roblje.

Dakle, zar nas ne bi trebala iznenaditi činjenica da su tom prilikom mnogi dokazi, iz prve ruke, o Isusovom postojanju bili uništeni? Ipak, ova činjenica ne ograničava količinu verodostojnih dokumenata sa kojima danas raspolažemo o postojanju istorijskog Isusa.

1) Kornelije Tacit

Rimski istoričar Tacit (55-117) je živeo u prvom veku nove ere. Tacit se danas smatra za jednog od najpreciznijih istoričara starog sveta. On u svojim "Analima" navodi kako je Neron lažno optužio hrišćane za katastrofalni požar u Rimu, i da ih je zbog toga počeo goniti i ubijati - razapinjao ih je krstove, polivao katranom a zatim ih palio kao baklje za večernje osvetljenje u svojim vrtovima, po kojima se go vozio u svojim kočijama i pevao.

"Ali nikakvo ljudsko sredstvo, ni careva darežljivost, ni pomirni obredi, ne ućutkaše javno govorkanje, nego se držalo da je požar naređen. Da stane dakle nakraj tim glasovima, podmetne Neron krivce i stavi ih na najužasnije muke one koji su bili omraženi zbog svojih gadosti, a koje prosti narod nazivaše hrišćanima. Ime im to dolazi od Hrista, koji je za Tiberijeve vladavine, bio pogubljen po naredbi prokuratora Pontija Pilata. Potisnuto za neko vreme, nanovo je provalilo to pogubno praznoverje, ne samo u Judeji, gde je imalo svoj izvor, već i u samom Rimu, gde se sa svih strana stiče i veliča sve što je sramotno i užasno..." (Anali 15,44)

Neki kritičari zameraju na činjenici da Tacit u svom izveštaju koristi titulu "Hrist", što je po njima dokaz da je tekst lažan, jer ozbiljni rimski istoričar poput Tacita Isusa nikad ne bi nazivao Hristom, tj. Pomazanikom - Mesijom. Međutim, ovakva kritika je bez osnova, jer je iz teksta jasno vidljivo da Tacit spominje titulu "Hrist" kako bi objasnio odakle potiče naziv "hrišćani", a to nije moguće bez pominjanja istorijskog Hrista.

Takođe, neki kritičari tvrde da je ovaj dokaz istorijskog Isusa kasnije izmenjen od strane hrišćana. Tvrde kako se taj odlomak prvi put spominje tek u petom veku i da je to dokaz o "hrišćanskoj zaveri". Međutim, previđaju činjenicu da Tacit opisuje hrišćane sa neprikrivenim prezirom i mržnjom. Tacit piše kako hrišćani mrze ljudski rod i da je njihova vera najodvratnije praznoverje. Osim toga, već su rani hrišćanski pisci poznavali citirani tekst, te napadali Tacita zbog tako negativnog govora o hrišćanima, tako ga Tertulijan, krajem drugog veka, zbog ocrnjivanja života prvih hrišćana naziva "rečitim lažovom".

2) Gaj Svetonije

Gaj Svetonije (65-135) je drugi poznati rimski istoričar koji spominje istorijskog Isusa. U svom delu "De vita Caesarum", napisanom oko 120. godine, on opisuje period Rimskog carstva od vremena Julija Cezara sve do Domicijana. Svetonije opisuje progon hrišćana za vreme Neronove vladavine, u kojem, poput Tacita, naziva hrišćane "ljudima novog i štetnog praznoverja".

Na drugom mestu u istom delu on opisuje progon Jevreja iz Rima, zbog izazivanja svađa i nemira, za vreme vladavine cara Klaudija (vladao 41-54 god.), o čemu pišu i Dela apostolska (Dela 18:2). Svetonije navodi: "On protera Jevreje iz Rima koji podigoše veliku bunu zbog buntovnika Hrista (impulsore Chresto)". Dakle, ličnost zvana Hrist je bila povod za ove nemire.

Neki kritičari tvrde da se tu ne radi o tituli "Hrist", već o ličnom imenu Hrestu (Krestu). Međutim, poznato je da su rimski pisci grčku reč Hristos pisali ponekad kao Christus, a ponekad kao Chrestus. Tako se u ranim izdanjima Tacitovih Anala nalazi izraz "chrestiani". Takođe, i Tertulijan svedoči da se kod prvih hrišćanskih pisaca upotrebljavao izraz christiani ili chrestiani. Treba takođe primetiti da Svetonije Hrista naziva buntovnikom, što pokazuje da je podatke o njemu najverovatnije uzeo iz carske arhive, u kojoj je sigurno bilo zapisa da je u Palestini čovek poznat kao Hrist bio pogubljen sa još dvojicom buntovnika.

- - - - - - - - - -

Plinije Mlađi

Rimski istoričar Plinije Mlađi ili Plinije II (61-114), takođe spominje istorijskog Isusa. U svom delu "Epistulae" (Pisma), u desetoj knjizi, u pismu broj 96. napisanom 111. god. i upućenom caru Trajanu, on spominje osobu pod imenom Isus Hrist.

U tom svom pismu on pita cara za savet kako da postupa u procesu progona hrišćana kojeg je trebao predvoditi u Bitiniji, a na temelju rimskog zakona o tajnim društvima. Slično poput Tacita i Svetonija naziva naziva hrišćane "zarazom" i sa prezirom govori o njima, iako istovremeno hvali njihove moralne vrline (čestiti, pošteni, marljivi). Jedini razlog da ih se mrzi je taj što su oni prezirali druge (rimske) bogove i nisu hteli prinositi žrtve pred carskim kipovima, i što su raspetog čoveka znanog kao Isus, nazivali svojim Bogom. Plinije piše:

"Nikada nisam prisustvovao ispitivanjima kada se radi o prestupima hrišćana. Zbog toga ne znam kako i do kog stepena ih trebam kažnjavati, te kako da o tome vodim zapisnik. Kada su pred mene izvodili neke sa optužbom da su hrišćani, ja sam ih kao hrišćane i kažnjavao. Pitao sam ih jesu li hrišćani; i one koji su to priznavali pitao sam isto i po drugi i po treći put preteći im kaznama; uporne sam kažnjavao... Bilo je i takvih bezumnika koje sam, budući da su rimski građani, odlučio poslati u Rim... One koji su bili okrivljeni da su hrišćani, ili da su bili hrišćani, oslobađao sam kad su priznali (rimske) bogove i čim su pred tvojim likom, koji sam naredio da tu bude donesen zajedno sa kipovima bogova, prineli žrtve u tamjanu i vinu i uz to se odrekli i prokleli Hrista. No, pravi se hrišćani ne mogu privoleti ni na jedan od ovih postupaka. Drugi pak, koji su bili potkazani, govorili su da su hrišćani, a posle se odricali toga, izjavljujući da su to nekad bili, ali da su potom otpali, jedni pre tri, drugi pre mnogo godina, neki pre dvadeset godina. Svi su oni častili tvoj lik i kipove bogova i odricali se Hrista. Tvrdili su, da je sva njihova krivica ili zabluda u tome što su se određenih dana sakupljali pre zore pevali i slavili Hrista kao Boga i obvezivali se zakletvom da neće činiti prestupe, da će se uzdržavati od krađa, grabeži, preljuba, kršenja zadane reči, itd. Zatim su se razilazili i ponovno se sakupljali radi uzimanja hrane, obične i nevine (uobičajne)... Ovaj posao, po mome shvatanju, zaslužuje da se o njemu razmisli, naročito zbog broja onih kojima preti opasnost. Mnogo ljudi svih uzrasta i svih zvanja i oba pola idu i odlaziće u propast. Zaraza ovog praznoverja se počinje širiti ne samo po gradovima, već i po selima i zaseocima."

Citirani odeljak pokazuje kako je već za vreme cara Trajana, na početku drugog veka, broj hrišćana bio toliki da je to kod rimskih vlasti izazivalo ozbiljnu zabrinutost.

Treba zapaziti kako su se hrišćani sastajali zato da bi slavili Hrista i da bi Mu pevali - Njemu kao Bogu. Taj izraz "carmenque Christo quasi Deo" - pevali su himne Hristu kao Bogu - potvrđuje da Isus nije izmišljena figura, već stvarna osoba, budući da bi u tom slučaju bilo rečeno "Pevali su himne svome Bogu Hristu". Međutim, Plinije zna da je Hrist bio čovek, istorijska osoba, koga hrišćani slave kao svog Boga.

Ovaj Plinijev tekst je nemoguće osporiti, budući da ga spominje i sam Tertulijan u svom delu "Apologeticus", napisanom oko 197. god. Nikako se ne može ni tvrditi da spominjanje Hrista u tekstu nije rezultat ličnog Plinijevog istraživanja, tj. da on tek prenosi ono što je čuo od hrišćana ili "rekla kazala". Pliniju su hrišćani očigledno predstavljali velik problem u poslu, i on je sigurno bio dobro upoznat sa njihovim verovanjem i praksom. Plinije poput drugih rimskih pisaca, spominje Isusa sasvim normalno, kao nekog ko je bio i poznat i stvaran.

Cim ljudi veruju u njega, on je istorijska licnost, nego mozda si mislio realno postojeca licnost?

Evo još dokaza

Postoje li istorijski dokazi da je Isus Hrist zaista bio stvarna ličnost?

Isus Hrist je ostavio svoje tragove u mnogim istorijskim spisima, štaviše, zapanjujuća je njihova količina kada se uzme u obzir da je Isus živeo u jednoj maloj provinciji velike Rimske imperije i kada se razume da su sedamdesete godine nove ere Rimljani brutalno poharali i uništili Jerusalim, kao i većinu Palestine. Celi gradovi su bili spaljeni do temelja, stanovništvo ubijano, raseljeno i odvođeno u roblje.

Dakle, zar nas ne bi trebala iznenaditi činjenica da su tom prilikom mnogi dokazi, iz prve ruke, o Isusovom postojanju bili uništeni? Ipak, ova činjenica ne ograničava količinu verodostojnih dokumenata sa kojima danas raspolažemo o postojanju istorijskog Isusa.

1) Kornelije Tacit

Rimski istoričar Tacit (55-117) je živeo u prvom veku nove ere. Tacit se danas smatra za jednog od najpreciznijih istoričara starog sveta. On u svojim "Analima" navodi kako je Neron lažno optužio hrišćane za katastrofalni požar u Rimu, i da ih je zbog toga počeo goniti i ubijati - razapinjao ih je krstove, polivao katranom a zatim ih palio kao baklje za večernje osvetljenje u svojim vrtovima, po kojima se go vozio u svojim kočijama i pevao.

"Ali nikakvo ljudsko sredstvo, ni careva darežljivost, ni pomirni obredi, ne ućutkaše javno govorkanje, nego se držalo da je požar naređen. Da stane dakle nakraj tim glasovima, podmetne Neron krivce i stavi ih na najužasnije muke one koji su bili omraženi zbog svojih gadosti, a koje prosti narod nazivaše hrišćanima. Ime im to dolazi od Hrista, koji je za Tiberijeve vladavine, bio pogubljen po naredbi prokuratora Pontija Pilata. Potisnuto za neko vreme, nanovo je provalilo to pogubno praznoverje, ne samo u Judeji, gde je imalo svoj izvor, već i u samom Rimu, gde se sa svih strana stiče i veliča sve što je sramotno i užasno..." (Anali 15,44)

Neki kritičari zameraju na činjenici da Tacit u svom izveštaju koristi titulu "Hrist", što je po njima dokaz da je tekst lažan, jer ozbiljni rimski istoričar poput Tacita Isusa nikad ne bi nazivao Hristom, tj. Pomazanikom - Mesijom. Međutim, ovakva kritika je bez osnova, jer je iz teksta jasno vidljivo da Tacit spominje titulu "Hrist" kako bi objasnio odakle potiče naziv "hrišćani", a to nije moguće bez pominjanja istorijskog Hrista.

Takođe, neki kritičari tvrde da je ovaj dokaz istorijskog Isusa kasnije izmenjen od strane hrišćana. Tvrde kako se taj odlomak prvi put spominje tek u petom veku i da je to dokaz o "hrišćanskoj zaveri". Međutim, previđaju činjenicu da Tacit opisuje hrišćane sa neprikrivenim prezirom i mržnjom. Tacit piše kako hrišćani mrze ljudski rod i da je njihova vera najodvratnije praznoverje. Osim toga, već su rani hrišćanski pisci poznavali citirani tekst, te napadali Tacita zbog tako negativnog govora o hrišćanima, tako ga Tertulijan, krajem drugog veka, zbog ocrnjivanja života prvih hrišćana naziva "rečitim lažovom".

2) Gaj Svetonije

Gaj Svetonije (65-135) je drugi poznati rimski istoričar koji spominje istorijskog Isusa. U svom delu "De vita Caesarum", napisanom oko 120. godine, on opisuje period Rimskog carstva od vremena Julija Cezara sve do Domicijana. Svetonije opisuje progon hrišćana za vreme Neronove vladavine, u kojem, poput Tacita, naziva hrišćane "ljudima novog i štetnog praznoverja".

Na drugom mestu u istom delu on opisuje progon Jevreja iz Rima, zbog izazivanja svađa i nemira, za vreme vladavine cara Klaudija (vladao 41-54 god.), o čemu pišu i Dela apostolska (Dela 18:2). Svetonije navodi: "On protera Jevreje iz Rima koji podigoše veliku bunu zbog buntovnika Hrista (impulsore Chresto)". Dakle, ličnost zvana Hrist je bila povod za ove nemire.

Neki kritičari tvrde da se tu ne radi o tituli "Hrist", već o ličnom imenu Hrestu (Krestu). Međutim, poznato je da su rimski pisci grčku reč Hristos pisali ponekad kao Christus, a ponekad kao Chrestus. Tako se u ranim izdanjima Tacitovih Anala nalazi izraz "chrestiani". Takođe, i Tertulijan svedoči da se kod prvih hrišćanskih pisaca upotrebljavao izraz christiani ili chrestiani. Treba takođe primetiti da Svetonije Hrista naziva buntovnikom, što pokazuje da je podatke o njemu najverovatnije uzeo iz carske arhive, u kojoj je sigurno bilo zapisa da je u Palestini čovek poznat kao Hrist bio pogubljen sa još dvojicom buntovnika.

- - - - - - - - - -

Plinije Mlađi

Rimski istoričar Plinije Mlađi ili Plinije II (61-114), takođe spominje istorijskog Isusa. U svom delu "Epistulae" (Pisma), u desetoj knjizi, u pismu broj 96. napisanom 111. god. i upućenom caru Trajanu, on spominje osobu pod imenom Isus Hrist.

U tom svom pismu on pita cara za savet kako da postupa u procesu progona hrišćana kojeg je trebao predvoditi u Bitiniji, a na temelju rimskog zakona o tajnim društvima. Slično poput Tacita i Svetonija naziva naziva hrišćane "zarazom" i sa prezirom govori o njima, iako istovremeno hvali njihove moralne vrline (čestiti, pošteni, marljivi). Jedini razlog da ih se mrzi je taj što su oni prezirali druge (rimske) bogove i nisu hteli prinositi žrtve pred carskim kipovima, i što su raspetog čoveka znanog kao Isus, nazivali svojim Bogom. Plinije piše:

"Nikada nisam prisustvovao ispitivanjima kada se radi o prestupima hrišćana. Zbog toga ne znam kako i do kog stepena ih trebam kažnjavati, te kako da o tome vodim zapisnik. Kada su pred mene izvodili neke sa optužbom da su hrišćani, ja sam ih kao hrišćane i kažnjavao. Pitao sam ih jesu li hrišćani; i one koji su to priznavali pitao sam isto i po drugi i po treći put preteći im kaznama; uporne sam kažnjavao... Bilo je i takvih bezumnika koje sam, budući da su rimski građani, odlučio poslati u Rim... One koji su bili okrivljeni da su hrišćani, ili da su bili hrišćani, oslobađao sam kad su priznali (rimske) bogove i čim su pred tvojim likom, koji sam naredio da tu bude donesen zajedno sa kipovima bogova, prineli žrtve u tamjanu i vinu i uz to se odrekli i prokleli Hrista. No, pravi se hrišćani ne mogu privoleti ni na jedan od ovih postupaka. Drugi pak, koji su bili potkazani, govorili su da su hrišćani, a posle se odricali toga, izjavljujući da su to nekad bili, ali da su potom otpali, jedni pre tri, drugi pre mnogo godina, neki pre dvadeset godina. Svi su oni častili tvoj lik i kipove bogova i odricali se Hrista. Tvrdili su, da je sva njihova krivica ili zabluda u tome što su se određenih dana sakupljali pre zore pevali i slavili Hrista kao Boga i obvezivali se zakletvom da neće činiti prestupe, da će se uzdržavati od krađa, grabeži, preljuba, kršenja zadane reči, itd. Zatim su se razilazili i ponovno se sakupljali radi uzimanja hrane, obične i nevine (uobičajne)... Ovaj posao, po mome shvatanju, zaslužuje da se o njemu razmisli, naročito zbog broja onih kojima preti opasnost. Mnogo ljudi svih uzrasta i svih zvanja i oba pola idu i odlaziće u propast. Zaraza ovog praznoverja se počinje širiti ne samo po gradovima, već i po selima i zaseocima."

Citirani odeljak pokazuje kako je već za vreme cara Trajana, na početku drugog veka, broj hrišćana bio toliki da je to kod rimskih vlasti izazivalo ozbiljnu zabrinutost.

Treba zapaziti kako su se hrišćani sastajali zato da bi slavili Hrista i da bi Mu pevali - Njemu kao Bogu. Taj izraz "carmenque Christo quasi Deo" - pevali su himne Hristu kao Bogu - potvrđuje da Isus nije izmišljena figura, već stvarna osoba, budući da bi u tom slučaju bilo rečeno "Pevali su himne svome Bogu Hristu". Međutim, Plinije zna da je Hrist bio čovek, istorijska osoba, koga hrišćani slave kao svog Boga.

Ovaj Plinijev tekst je nemoguće osporiti, budući da ga spominje i sam Tertulijan u svom delu "Apologeticus", napisanom oko 197. god. Nikako se ne može ni tvrditi da spominjanje Hrista u tekstu nije rezultat ličnog Plinijevog istraživanja, tj. da on tek prenosi ono što je čuo od hrišćana ili "rekla kazala". Pliniju su hrišćani očigledno predstavljali velik problem u poslu, i on je sigurno bio dobro upoznat sa njihovim verovanjem i praksom. Plinije poput drugih rimskih pisaca, spominje Isusa sasvim normalno, kao nekog ko je bio i poznat i stvaran.

- - - - - - - - - -

Umri_muski:

Cim ljudi veruju u njega, on je istorijska licnost, nego mozda si mislio realno postojeca licnost?

Kliknite za proširenje...

Da naravno. Mnogi misle da je priča o njemu izmišljena i zapisana samo u Bibliji. Međutim, nije tako.

Nemam nameru da pišem na ovoj temi, samo se javljam onako, u prolazu, jer sam "religijski egzekutor: https://forum.krstarica.com/showthread.php/799421-Religijski-egzekutori . Da je postavljač teme toliko siguran u ono što je izneo, ne bi se busao u grudi. Nema apsolutno nikakvih dokaza da je Isus uopšte postojao. Da ne govorimo o tome da nije uskrsnuo, jer nikada niko u istoriji se nije digao iz mrtvih, niti će iko ikada, pošto je to neprirodno, a samim tim i protiv božanskih zakona. Uostalom, Nazaret je nastao mnogo posle Isusa Hrista...

Greškom u prevodu nastao je čak i ceo jedan grad. Naime, Nazaret je osnovan tek u IV veku nakon Isusa, kako bi se (namerno od strane članova “Grupe”) ispunilo ono što je rečeno:

“Dođe i nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni što je rečeno po prorocima: zvaće se Nazarećanin.” Matej 2:23

“U šestom mesecu posla Bog anđela Gavrila u galilejski grad po imenu Nazaret k djevici zaručenoj s mužem koji se zvao Josif iz doma Davidova. Kad obaviše sve po Zakonu Gospodnjem, vratiše se u Galileju, u svoj grad Nazaret.” Luka 1:26

Istoričar i vojskovođa Josif Flavije (37-100), detaljno nabraja 45 gradova i sela malog prostora tadašnje Galileje. On opisuje i Jafu - selo tek kilometar od današnjeg Nazareta, gde je živeo neko vreme. Pre je to bio grad, čije je groblje bilo upravo na mestu današnjeg Nazareta. Flavije je vodio vojne operacije uzduž i popreko Galileje, u drugoj polovini I veka. On nigde u svojim knjigama ne pominje Nazaret.

Evo nekoliko činjenica u prilog tvrdnji da u vreme Isusa Hrista uopšte nije postojao Nazaret:

- Nema ga nigde u Starom zavetu, niti bilo kom drugom spisu, pre jevanđelja po Mateju.

- Nema starih a ni novih istoričara koji su govorili o Nazaretu.

- Nema arheoloških niti bilo kakvih drugih dokaza da je taj grad, ili čak maleno selo pod tim imenom, postojalo “u vreme Isusa”.

- I premda navodi 63 galilejska grada, Talmud nikada ne spominje nekakav Nazaret, kao ni rana rabinska literatura.

- Nazaret nije bio upisan u popis plemena Zebulona (Jošua 19:10-16), koji pominje dvanaest gradova i šest sela.

- Apostol Pavle nikada ne pominje taj grad.

- Nazaret, a ni “Isus Nazarećanin”, nisu pomenuti ni u jednoj od novozavetnih poslanica, a takođe ni u delima tadašnjih istoričara, kao ni u rimskim cenzusima iz tog vremena - iako su u nekim istorijskim delima i u cenzusima popisana sva imena naseljenih mesta - pa čak i ona koja su po broju stanovnika bila manja od pretpostavljenog Nazareta.

- U III veku naše ere, Origen (ugledni učitelj i veliki propovednik, reformator Aleksandrijske škole), je čitao priču iz jevanđelja o “slavnom gradu” Nazaretu, ali nije imao pojma gde se on nalazi - premda je živeo u Cezareji, samo 50 kilometara od sadašnjeg grada Nazareta. On pominje ime Nazaret ili Nazara (ne zna tačno koji naziv je ispravan), ali nije se potrudio da se uputi u susedstvo, na hodočašće u ta znamenita mesta, o kojima je pisao celog života, i raspitati se o njima. Očigledno se i on opredelio za “simboličko tumačenje”, koje nema utemeljenja u arheologiji, kao ni u stvarnosti.


- Egerija, žena kralja Nume Pompilija, posećuje to područje 383. godine. Ovoga puta lukavi redovnici joj pokazuju “veličanstvenu pećinu” - i uveravaju je da je to “pećinska kuća Blažene device Marije”. Tako je nastalo novo mesto za hodočašća i izgrađena bazilika oko 570. godine. Danas se oko te pećine nalazi najveći hrišćanski tematski park na Srednjem istoku, koga obilazi preko milion posetilaca godišnje, što predstavlja 50% ukupnih poseta Izraelu.

- Franjevci tamo već dugi niz godina kopaju i prekopavaju, pa su iskopali masu novca i grnčarije, i zaklinju se da je to dokaz postojanja grada Nazareta. Ali sve su to predmeti povezani sa sahranjivanjem pokojnika u grobove.

Bez obzira na izrečene činjenice (koje sveštenstvo prikladno prećutkuje), posetilac današnjeg “Nazareta” može posetiti i sobu u kojoj je Blažena “primila” anđela Gavrila. Vide se Marijina kuhinja i Josifova stolarija. Evo i sobe u kojoj je boravio Isus na povratku iz Egipta, a imamo i mesta gde se rodila devica Marija - ima ih, naravno, nekoliko, ne računajući njeno mesto rođenja devet kilometara dalje, u Seforisu, ili pak u Jerusalimu.

Čudna stvar u svemu tome je da se sva ta presveta mesta nalaze u pećinama. Zar su svetu porodicu sačinjavali trogloditi? Porodica Kremenko? Druga stvar je da su sva ta mesta par metara od izdubljenih grobova, ili su i sama bila pećinski grobovi u ovo ili ono doba. Mesto za sahranjivanje. Budući da jevrejski zakon strogo zabranjuje stanovanje u blizini grobova, moramo pretpostaviti da je ta “primerna jevrejska sveta porodica” u kojoj se rodio Hrist, bila neprekidno u stanju ritualne nečistoće...

Klerici sa “katoličkih univerziteta” rukama, nogama i zubima pokušavaju da nešto iskopaju i dokažu da je postojao grad Nazaret, ali bezuspešno. Tera ih grčevita potreba da dokažu da je njihova ideologija ispravna, ali i silni crkveni novac. Pri tom se obilno služe i prevarama. Zato svaku njihovu izjavu treba uzeti s rezervom i strogo naučno proveriti. Ako nema grada Nazareta iz I veka naše ere, postojanje čudotvornog božanstva Isusa je samim tim dovedeno u pitanje, a onda im je i njihova vera uzaludna. Nije ni čudo da se ogromna vatikanska mašinerija, zvana crkva, bori za svoj opstanak “dokazujući” nedokazivo do zadnje kapi znoja... ili krvi.

Iskopavanja arheologa Michael Avi-Yonah-a kod Cezareje, 1962. godine, otkrila su prvo pominjanje Nazareta na mermernoj ploči u sinagogi u Caesarea Maritima-i. Datirana je u kasni III ili rani IV vek naše ere. On pominje svešteničku porodicu koja se sklonila u Nazaret nakon rata. Verovatno su se sklonili u tamošnje pećine. Sada znamo da se radi o naseljavanju nakon poraza u Bar Kochbar ratu 135 godine. Vrlo je verovatno da su nazvali svoje selo “Nazaret”, odnosno “selo siromašnih”. Pisac Matejevog jevanđelja čuo je za te “svešteničke” porodice koje su se selile u mesto u Galileji koje su nazvali “Nazaret” - i odlučio da upotrebi to ime za svog junaka.

Arheolozi su neke nađene materijalne fragmente na tom mestu i u okolini datirali na nekoliko vekova pre Isusovog vremena i pretpostavili da u stvari pripadaju nekom bivšem i nestalom antičkom naselju - a između tih zadnjih antičkih nalaza i današnjeg doba nema dokaza o kontinuitetu urbanog života na tom mestu, pa tako ni potvrde da je tu postojao neki grad u Isusovo vreme.

Apologeti postavljaju sledeće pitanje (u nedostatku ikakvih materijalnih dokaza): “Kako je moguće da neko izmisli grad koji ne postoji, izlažući se opasnosti da ga raskrinkaju kao varalicu?”

Pitanje bi imalo smisla da su jevanđelja pisali apostoli na području današnjeg Izraela. Oni takvu grešku ne bi načinili, niti bi im to savremenici dopustili. Međutim, jevanđelja su vremenski pisana oko 100 godina nakon Isusovog raspeća, a prostorno daleko izvan Izraela, od strane ljudi koji nisu ni bili apostoli, a po svemu sudeći nisu ni kontaktirali s nekakvim prvobitnim apostolima, nego su to bili pisci koji su slabo poznavali jevrejsku veru (to će vam potvrditi svaki iole upućeniji Jevrej).

Autor jevanđelja “po Mateju” je očigledno pogrešno shvatio reč “Zvaće se nazirej” (Samson - nazirej božji), u Starom zavetu, i greškom izmislio Nazaret: “Zvaće se Nazarećanin”. Vernici su onda izgradili današnji Nazaret.

Današnji Nazaret u stvari je smešten u dolini, okruženoj blagim brežuljcima. Cela regija je karakteristična po ravnicama i blagim uzdizanjima tla, bez ikakvih vrhova ili oštrih klisura. Teren se opravdano naziva kao visoki basen, jer u jednom smeru imamo mnogo nižu ravnicu Esdraelon. Ali nema nikakve sumnje: današnji Nazaret je izgrađen u dolini, a ne na brdu. Čak i srednjovjekovni grad je ispod vrha, zaštićen od vetra. Počevši od 1957. godine, jevrejsko predgrađe, zvano “Nazerat Illit” (“Gornji Nazaret”) izgrađeno je na vrhu brega istočno od grada.

Postavlja se, dakle, pitanje: ne postoji li Nazaret - ne postoji li ni Nazarećanin? Možda je on tek jedan od mnogih samoproglašenih mesija, čiji su mu sledbenici dali nadljudske osobine.

Sta kaze Wikipedija o Nazaretu :

"...Istorija

Arheološki nalazi su pokazali da je mesto u 1. veku bilo retko naseljeno. Pronađeni su stari grobovi, ostaci zidova terase i temelji od tri tornja. Američki arheolog Džejms Strejndž je procenio da je Nazaret tokom Isusovog razdoblja brojao samo negde između 480 do 2.000 stanovnika, i primetio da ga jevrejski izvori ne spominju sve do 3. veka. I Džek Finegen je utvrdio da je Nazaret bio snažan jevrejski grad tokom Rimskog razdoblja. Drugi pak smatraju da Nazaret tada nije ni postojao jer se ne spominje ni u Starom zavetu ni u Talmudu, i da iskopine ne pokazuju prisustvo vremena Asirije, Vavilonije ili Rimskog carstva.

Arheološka iskopavanja iz 60-ih godina 20. veka doneli su na svetlo dana i nazaretsko naselje s više kuća koje su se sastojale od dela zidanog kamenom i od dela izdubljenog u steni u kojem je bilo smešteno ognjište kao i prostor za sitnu stoku. Uz kuće u steni su bili iskopani i silosi za pohranjivanje žetve. Danas se ovi ostaci nalaze unutar prostora franjevačkog samostana i, gde se prema predanju nalazi Marijina kuća. Ovde su i ostaci judeo-hrišćanske sinagoge s prelaska iz 3. u 4. vek, i vizantijske (4—5. vek) i velike krstaške crkve (12. vek).

Jevsenije je zapisao da je Julijus Afrikanus spomenuo Nazaret kao “malo selo Judeje” u 3. veku. U 6. veku osnovana je crkva Ukazanja kod izvora vode, poznatog i kao Marijino vrelo, u Nazaretu. Sveti Jeronim u 5. veku takođe spominje Nazaret kao malo selo. 637. godine Muslimani su osvojili Palestinu, što je prouzrokovalo Prvi krstaški rat u 11. veku. Kontrola nad Galilejom i Nazaretom tokom tog vremena se menjala, tako da je zo dovelo do različitog religioznog sastava stanovništva. Tankred Galilejski je 1099. osvojio Galileju i postavio Nazaret kao njen glavni grad. 1187. Saladin je ponovno zauzeo Palestinu.

Nazret je nakon toga bio pod vlašću Osmanskog carstva (od 1517.), pa nakon toga 1918. pod britanskim mandatom. 1948. Nazaret je pripao Izraelu..."...

A o etimiologiji :

"...Etimologija
Etimologija Nazareta od Jevsevija do 20. veka navodno potiče od reči „netser“ koja znači „klijanje“, dok apokrifno Jevanđelje po Filipu spominje reč „Nazara“ koja znači „istina“.

Sa :
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Назарет

Ili :

"...Nazaret (arapski الناصرة an-Nāṣira; hebrejski נָצְרַת, Standardni hebrejski Náẓərat) grad je na sjeveru Izraela. Novi zavjet spominje Nazaret kao prebivalište Isusa Krista tijekom njegova djetinjstva. Danas je grad jedno od važnih kršćanskih svetišta te broji 72.200 stanovnika (stanje 2009.)..."...

Gospod nas Isus Hristos je oduvek postojao i sad postoji i zauvek ce postojati, jer je On vecan. Da nije tako ne bismo mogli da osetimo blagodat Svetog Duha. Nasa uverenja ne poticu od verovanja nekim ljudima koji tvrde da je postojao ili nije postojao. Mi nasu veru ispitujemo duhovno.

A u Budu moze da se veruje ?

Koliko njih ima ...?

cecalana:

Gospod nas Isus Hristos je oduvek postojao i sad postoji i zauvek ce postojati, jer je On vecan. Da nije tako ne bismo mogli da osetimo blagodat Svetog Duha. Nasa uverenja ne poticu od verovanja nekim ljudima koji tvrde da je postojao ili nije postojao. Mi nasu veru ispitujemo duhovno.

Kliknite za proširenje...

Naravno d anije postojao. I naravno da nije uskrsnuo. Nijedan čovek u istoriji se nije podigao iz mrtvih, niti će se to ikada dogoditi. Te manipulatorske priče nemaju nikakve veze sa duhovnošću, već sa manipulacijom.

- - - - - - - - - -

bakonja:

A u Budu moze da se veruje ?

Koliko njih ima ...?

Kliknite za proširenje...

Ko veruje? Ne znam, ja ne sledim ljudska bića, bilo koje biće. Ne pada mi na pamet. Još ako je to ljudsko biće jelo meso, mleko i jaja, razlog više. Ne sledim gore od sebe, ma ni bolje.

Ima ih koliko hoćeš... ne zna se ni da li je Buda postojao. Učenje je svakako bolje od hrišpćanskog.

Po cemu zakljucujes ?
Po ishrani ili ...?

Vavilonski Talmud (Sanhedrin 43a) potvrđuje Isusovo raspeće u veče na Pashu, i optužbe protiv Hrista da se bavio magijom i da je ohrabrivao Jevreje na otpadništvo. U izmenjenom obliku, u ovom spisu, data su i imena Isusovih učenika, spominje se i Isusov brat Jakov, spominju se čak i neki delovi iz Isusovog govora na gori.

Iz ovog istorijskog spisa kojeg su sastavili i strogo čuvali Jevreji, jasno se zaključuje da je Isus postojao, a pošto je to Jevrejski dokument, njegovi pisci ne gaje ni malo simpatija prema Isusu i hrišćanstvu. Sve nam to opet daje potvrdu da je Isus istorijska ličnost a ne mit, da je zaista živeo, učio, činio čuda i za Pashu bio razapet na krstu.

bakonja:

Po cemu zakljucujes ?
Po ishrani ili ...?

Kliknite za proširenje...

Po svemu se može zaključiti. Samo ne mnogo inteligentni ljudi slede druge ljude, nije bitno da li je u pitanju Krišna, Buda, Isus, Muhamed ili Napoleon...

Ishrana je veoma bitna. Ne može me niko ubediti da je zadrigli pop sa debelim obrazima produhovljeniji od mršavog vegana budističkog monaha. Ovaj drugi ne unosi sebe životinjske strahove, koje životinje nabijaju u mišiće u trenutku klanja. Sa strahovima se ne postiže duhovnost.

Uzgred, tema je nepravilno postavljena. Svima zatvarate teme koje imaju link ka YouTube, ali ovom plaćenom propovdeniku, koji je ovde na zadatku, i svaki minut proveden ovde računa kao sate propovedanja, gledate kroz prste. Čime li vas je zadužio da može da krši Pravilnik?

- - - - - - - - - -

U religiji (religijama), bilo kojoj religiji, nema nikakvih dokaza; još niko nije naišao na religiju koja nudi konkretan dokaz za to da se nešto dogodilo. Neke bajke koje su isprepletane oko Bude i Isusa, recimo, su samo bajke, ali vernici ih doživljavaju kao „čudo“. Tako, recimo, po budističkim spisima, gde god je Sidarta Gotama (Buda) hodao, iza njegovih stopala bi u otiscima (stopama) momentalno izrastao lotosov cvet (simbol prosvetljenja); dok je po Bibliji Isus, recimo, hodao po vodi. Razlika u tumačenju je u tome što budista ne spori „čuda“ koja je činio Isus, ali hrišćani spore „čuda“ koja je činio Buda, nazivajući ih glupostima. Mada, objektivno, i jesu gluposti, odnosno bajke. Tako, da, u stvari, bilo kakav dokaz o nečemu što se dogodilo pre 2500 godina, u vreme Bude, čvrst je koliko i bilo koji dokaz o nečemu što se dogodilo u vreme Isusa, pre oko 2000 godina. Dakle nema nikakvih čvrstih dokaza. Karađorđe i Napoleon su živeli pre oko 200 godina, a neke stvari u vezi njih se ni dan-danas pouzdano ne znaju. Recimo, istoričari se spore oko toga da li je Karađorđe podigao ustanak 1804. u Orašcu, u Marićevića Jaruzi, uz sam turski han gde su Turci jeli i odmarali se dok su im se odmarali konji (što je nelogično), ili kilometar i po dalje, na takozvanoj “zaravni kod tri bresta”, koja su posečena pedesetih godina prošlog veka. A ovde i širom sveta imamo vernike (ili lakoverne ljude) koji su sigurni 100% šta se događalo pre 2000 godina. Posebno je smešna priča da je za vreme raspeća potpuno pomračenje Sunca trajalo tri sata. Potpuno pomračenje Sunca traje oko tri minuta, ali posle 1000 ili 2000 godina u literaturi se lako poveća na tri sata... Smešno, kao crtani film. Kao priča da je svemir star 6 do 7 hiljada godina (što bi značilo da najveća razdaljina u svemiru ne sme biti veća od sedam hiljada svetlosnih godina), dok ti isti vernici barataju sa sazvežđima i galaksijama koje su daleko od nas na milione i milijarde svetlosnih godina. Ako su ti potrebni čvrsti dokazi onda se ne baviš religijom, već naukom. Kakav dokaz može pružiti hrišćanin da je svet star 6000 ili 7000 godina ako uvažava razdaljine u svemiru od nekoliko desetina milijardi svetlosnih godina? Ili tvrdnju da se bilo koji čovek u istoriji povampirio, pardon, da je uskrsnuo?

- - - - - - - - - -

Evo kako izgleda moderna varijanta ove priče... Evo kako izgleda kad mit nastane još za života posranog diktatora. Severnokorejski diktator Kim Jong-Il je, prema službenoj dogmi koja se još uvek uči u njihovim mizernim školama, došao na ovaj svet na natprirodan način. Rođen je u drvenoj kolibi, u tajnoj bazi, na svetoj planini Paekdu, a njegovo rođenje najavila je lastavica i jato labudova, dvostruka duga, promena godišnjeg doba iz proleća u zimu, i pojava nove zvezde, kao i govorećeg glečera. U trećoj sedmici on je prohodao, a u šestoj progovorio. Nikada nije išao u toalet, niti vršio bilo kakvu nuždu. I nakon njegove smrti mit o njemu se i dalje uči u severnokorejskim školama... Prospem zeleni veganski sok iz blendera i po njemu i po ovom mitu o njemu, ali tek kad mi prođe kroz bubrege...

A ko je taj ko je prvi rekao :

"Ishrana je veoma bitna. Ne može me niko ubediti da je zadrigli pop sa debelim obrazima produhovljeniji od mršavog vegana budističkog monaha. Ovaj drugi ne unosi sebe životinjske strahove, koje životinje nabijaju u mišiće u trenutku klanja. Sa strahovima se ne postiže duhovnost." ...?

Neki covek ili ...?

Ako je covek , onda - kome se "veruje" ...?

Autoritetu ...?

Ko je "autoritet" ...?

bakonja:

A ko je taj ko je prvi rekao :

"Ishrana je veoma bitna. Ne može me niko ubediti da je zadrigli pop sa debelim obrazima produhovljeniji od mršavog vegana budističkog monaha. Ovaj drugi ne unosi sebe životinjske strahove, koje životinje nabijaju u mišiće u trenutku klanja. Sa strahovima se ne postiže duhovnost." ...?

Neki covek ili ...?

Ako je covek , onda - kome se "veruje" ...?

Autoritetu ...?

Ko je "autoritet" ...?

Kliknite za proširenje...

Da se nisam javio na ovoj nepravilno otvorenoj temi ne bi bilo više od tri komentara. Kajem se što sam bilo šta pisao.

Ko je poveropvao da "bog govori kroz magarce"? Ko je to izmislio? Bog ili čovek?

Šta je rekla magarica Bileamu? "Što me tućeš Bileame? Šta sam ti skrivila?" Auh, kakva božanska mudrost.

Konzumacijom mesa, ljudi koji ga konzumiraju unose u sebe strahove koje životinja nabija u meso u trenutku klanja. A strah je najprizemnija emocija. Sa strahom (gomilom strahova) nema prosvetljenja. I tačka. Dakle, ne radi se ni o kakvim ličnim željama i potrebama, već o prirodnom zakonu. Šta će bilo kom prosvetljenom pojedincu, koji ne konzumira meso, mleko i jaja, odnosno ne unosi u sebe strahove i bolesti poklanih životinja, bilo koji „božji sin“, „božji prorok“, ili bilo kakav „guru“ koji jede meso, mleko i jaja, a uz to je još i bogoborno, bogohulno i protivprirodno obrezan?

Zoran Jov:

Da se nisam javio na ovoj nepravilno otvorenoj temi ne bi bilo više od tri komentara. Kajem se što sam bilo šta pisao.

Kliknite za proširenje...

Pa sam si izreklamirao temu. A hteo si obrnuto. Hvala u svakom slučaju.

Jovan Prezviter:

Pa sam si izreklamirao temu. A hteo si obrnuto. Hvala u svakom slučaju.

Kliknite za proširenje...

Ako je istina koju sam izneo o Isusu reklama - svaka mi čast. A i tebi. Je li, koliko se plaća u tvojoj crkvi jedan sat propovedanja po forumu? Ali iskreno. Ajde reci nam. Mislim i ti i ova Arianna to računate kao sate i verovatno vam plaćaju. Ko je sada i ovde hipokrit? Ja sigurno nisam. A i ne mogu biti sledbenik rogatog, jer ne konzumiram krv iz mleka. Namaste.

P.S. Farbaj slova, još si u zabavištu.

Колико тебе пијачари плаћају да проповедаш зелениш?

Zoran Jov:

Ako je istina koju sam izneo o Isusu reklama - svaka mi čast. A i tebi. Je li, koliko se plaća u tvojoj crkvi jedan sat propovedanja po forumu? Ali iskreno. Ajde reci nam. Mislim i ti i ova Arianna to računate kao sate i verovatno vam plaćaju. Ko je sada i ovde hipokrit? Ja sigurno nisam. A i ne mogu biti sledbenik rogatog, jer ne konzumiram krv iz mleka. Namaste.

Kliknite za proširenje...

Možda nisi hipokrat ali maštar jesi. Imaš bujnu maštu...ali ja ću o ipak temi. Ne želim da lutam od teme do teme kao ti.

Šalom

Чварков Ђорђе:

Колико тебе пијачари плаћају да проповедаш зелениш?

Kliknite za proširenje...

Kakav zeleniš? Ne jedem nikakav zeleniš, samo plodove. ...

Lucijan iz Samosate(125-180)

Lucijan iz Samosate je bio Grčki pisac drugog veka nove ere, koji je ostavio zapis (De morte Palegrini) da je Isus obožavan od strane hrišćana, da je uveo novo učenje i da je zbog toga bio razapet, da je Isusovo učenje podrazumevalo zajednicu vernika, da im je obraćenje bilo jako važno, kao i odricanje štovanja drugih bogova. Po Luciju, hrišćani su oni koji su živeli u skladu sa Isusovim učenjem, koji su verovali da su besmrtni, kao oni koji preziru smrt, spremni na samopredanje i odricanje od materijalnih dobara.

Jovan Prezviter:

Možda nisi hipokrat ali maštar jesi. Imaš bujnu maštu...ali ja ću o ipak temi. Ne želim da lutam od teme do teme kao ti.

Šalom

Kliknite za proširenje...

Kao prvo, ne piše se "hipokrat" (osim ako ne misliš na Hipokrata, kao lekara i istorijsku ličnost, ali on nema veze sa ovim izrazom), već "hipokrit", i na srpskom, i na hrvatskom, i na bošnjačkom, i na crnogorskom jeziku, odnosno na svim jezicima koji su nastali od nekadašnjeg srpsko-hrvatskog, odnosno hrvatsko-srpskog. Prvo savladaj azbuku, bukvar i pravopis, pa onda dođi da diskutuješ. Zelen si kao zastava Saudi Arabije. Kao drugo, po Bibliji je greh biti hipokrit (licemer), naročito ako se taj greh namerno i svesno čini, kao što radite ti i Arianna. Kao drugo, to što sam ja sanjar i imam bujnu maštu je odraz moje visoke inteligencije i nije greh, ni po Bibliji, niti po bilo kojoj drugoj svetoj knjizi, a ja nemam nikakvu obavezu prema bilo kojoj.

Pošto nisam jevrej, reč "šalom" mi ne znači ništa. Dobro da nisi napisao "amin" ili "amen". I, da, kad god izgovoriš reč “Amen” i/ili “Amin” - seti se egipatskog boga Amona Ra.

Namaste.

- - - - - - - - - -
...

Mara Bar-Serafion(II vek) potvrđuje da se Isus smatrao mudrim i časnim čovekom, za koga su mnogi mislili da je kralj Izraela, da su ga Jevreji ubili, i da i dalje živi kroz učenje svojih sledbenika.

Talus Samarićanin je jedan od prvih pisaca koji je spomenuo Hrista, već oko 52. godine. Talus je komentarisao pomračenje sunca koje se dogodilo prilikom Hristovog raspinjanja na krst (Mt. 27:45).

Julije Afrikanac citira istoričara Talusa u jednoj svojoj diskusiji (Postojeći spisi, 18), o tami koja je usledila pri Hristovom raspeću.

Znači priznaješ da si sanjar.. I maštar.

No, hvala ti na reklami. Uvek kad se ti pojaviš na temi raste broj pregleda. Samo nastavi...ja ću naravno o temi a ti tamo-amo

Гледам и гледаћу их заувек.

Celzo(II vek)

Rimski filozof Celzo je takođe ostavio svedočanstvo o istorijskom Isusu. U drugom veku nove ere, uprkos svim zakonskim pritiscima i fizičkim progonima, hrišćanstvo se već toliko raširilo Rimskim carstvom, da ga se pokušavalo zaustaviti sa filozofskim obaranjem hrišćanskih učenja. Tu je prednjačio Celzo, čije argumente još i danas preuzimaju razno-razni kritici hrišćanstva. U svome delu "Logos alethes" (Istinska nauka), Celzo se trudio da Isusa opiše u što lošijem svetlu i negira njegovo mesijanstvo. Međutim, s time je samo ostavio vrlo dragocene podatke o istorijskom Isusu, čime je svojim ideološkim sledbenicima srušio koncepciju zagovaranja mitološkog Hrista.

Prema Celzovu pisanju Isus se rodio u siromašnoj jevrejskoj porodici. Majka mu je bila Marija, a otac Pantera. Zbog siromaštva je morao poći na rad u Egipat, gde je učio i magijske veštine. Nakon toga se vratio u Palestinu i objavio sebe kao Boga, Sina Božjeg i Mesiju. (Zvuči li vam ova priča poznato? Da, ovo još uvek puni trash tabloide.)

Dalje, u svom spisu, Celzo napada Isusa direktno, te mu se obraća: "Kakav Bog, kakav Sin Božji, kad ga otac nije mogao spasiti od kazne, a sam nije bio u stanju da je izbegne. Ne, tvoje rođenje, tvoja dela, tvoj život, pokazuju da si samo čovek!" Onda, Celzo nabraja jedanaest Isusovih apostola, te raspravlja o Isusovim čudima. On ih ne isključuje, ali ih tumači kao magijsku a ne kao Božju silu. Isus je čudotvorno lečio, umnožio hlebove, čak i dizao mrtve u život, ali, prema njemu, takva čudesna dela su činili i mnogi drugi.

Zanimljivo je da Celzo čak iznosi i neke Isusove telesne karakteristike, kakvih nigde ne nalazimo u Bibliji:

"Kad bi apsolutno bilo potrebno da se duh Božji utelovi u čovečje telo, onda bi za tu svrhu trebala poslužiti barem poznata ličnost, zdrav, lep, snažan, uticajan čovek koji ima melodičan glas i govorničku veštinu. Nemoguće je da se čovek koji je određen da utelovi božanske vrline i mudrost ne razlikuje od mnoštva svojim posebnim osobinama. A Isus je bio običan čovek kao i svi drugi: kao što vi tvrdite, bio je sitan rastom, neuglednom spoljašnošću i nije imao plemenitosti."

Celzo, takođe, potvrđuje da je Isus bio ubijen. On kaže da je Isus dozvolio da bude uhvaćen, odveden pred sud, ponižavan, ismejavan, bičevan od vojnika i na kraju osuđen na sramnu smrt na krstu.