Još dok je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić je pomagao u lovu na generala Ratka Mladića.
Špijunske aktivnosti aktuelnog vladara Srbije razotkrio je Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine. U Centru za kulturnu dekontaminaciju 10. februara 2015. premijerno je prikazan treći deo dokumentarnog filma „Pad Ratka Mladića“. Posle projekcije održana je tribina na kojoj su, pored autorke Bojane Lekić, govorili Vekarić, ombudsman Saša Janković, general Aca Dimitrijević i urednik nedeljnika „Vreme“ Dragoljub Žarković. U malobrojnoj publici nalazio se i Zoran Živković, lider Nove stranke, koji je postavio ključno pitanje: „Kakva je bila uloga Aleksandra Vučića u hvatanju ratnog zločinca Ratka Mladića?“
Bruno Vekarić je jedva dočekao priliku da pohvali premijera:
– Za razliku od druge dvojice lidera Srpske radikalne stranke, koji su uvek branili Ratka Mladića, gospodin Vučić je bio vrlo kooperativan. U više navrata je dolazio kod nas u Tužilaštvo i nudio saradnju i informacije o tome gde se skriva Mladić.
Koliko je značajna informacija o Vučićevoj cinkaroškoj ulozi najbolje pokazuje činjenica da nijedan medij ne sme da je objavi, a kamoli da od Vekarića zatraži dokaze za takvu tvrdnju.
Iako se i Bruno Vekarić već u srpskoj javnosti predstavio kao beskrupulozni lažov, teško je poverovati da bi se ohrabrio da iznese ovako žestoku optužbu kad ona ne bi bila osnovana. Uostalom, i autor ovog teksta ima određena saznanja koja mogu da potkrepe Vekarićevu izjavu.
I pre nego što se učlanio u SRS, Aleksandar Vučić je tvrde nacionalističke stavove dokazao u praksti. Uzeo je pušku u ruku i otišao na sarajevsko ratište, u jedinicu četničkog vojvode Slavka Aleksića. Kao dobrovoljac (kakve danas, kad je na vlasti, naziva „psima rata“), nije dugo izdržao, ali mnogo bolje se snašao na političkom i medijskom frontu, gde je sledećih 15 godina u nebesa hvalio najtraženije haške optuženike Radovana Karadžića i Ratka Mladića. U svakom javnom nastupu, kako u Skupštini, tako i u televizijskom studiju ili na mitingu, nazivao ih je herojima i rodoljubima koji ni po koju cenu ne smeju da budu uhapšeni i isporučeni antisrpskom kazamatu u Hagu. Preko medija im je slao vrlo emotivne poruke pune podrške. U leto 2001, kad je Srpska demokratska stranka isključila svog osnivača i predsednika Radovana Karadžića, Vučić ga je lično pozvao da se učlani u SRS, „gde je mesto svim iskrenim patriotama i junacima koji su herojski branili slobodu srpskog naroda“.
U istom stilu, s istim epskim zanosom, predvodio je demonstracije posle izručenja Slobodana Miloševića, a bio je i na čelu patriota koji su silom pokušali da spreče hapšenje Veselina Šljivančanina. U tom sukobu, kad je spaljeno nekoliko policijskih džipova i „marica“, Vučić je dobio nekoliko udaraca pendrekom po leđima. Kad je Savezna skupština usvojila Zakon o saradnji s Haškim tribunalom, bivši ministar policije Vlajko Stojiljković izvršio je samoubistvo. Oproštajno pismo, koje se završilo zavetom rodoljubima da ga osvete, poverio je svom posthumnom portparolu i najostrašćenijem borcu protiv haške tiranije Aleksandru Vučiću. Kao Stojiljkovića, Vučić je gorkim velikosrpskim suzama na onaj svet ispratio i Miloševića.
Koliko je beskompromisan u antihaškim stavovima pokazuje činjenica da nije branio samo svoje političke istomišljenike. Žestoko je kritikovao vladu Vojislava Koštunice, koja je izručila Sretena Lukića, policijskog generala koji je do tada bio u službi DOS-ove vlasti i predvodio akciju „Sablja“ u kojoj je i sam rukovodio hapšenjem i izručenjem drugih haških optuženika. Vučić je izražavao podršku čak i direktnim neprijateljima radikala, kakvi su bili Jovica Stanišić i Franko Simatović Frenki.
Naravno, najsnažnije i, činilo se, najiskrenije branio je generala Ratka Mladića, ratnog komandanta Vojske Republike Srpske.
– Ratko Mladić se najsvetlijim slovima upisao u istoriju srpskog naroda. Svojom hrabrošću, on je omogućio svom narodu da se odbrani od neuporedivo jačeg neprijatelja i stvori Republiku Srpsku. Srpski državnici i generali nisu ratni zločinci nego heroji koji su zadužili buduće generacije. Nećemo isporučiti ni Radovana Karadžića ni Ratka Mladića, ni bilo kod drugog srpskog optuženika Haškom tribunalu. To nam ne pada na pamet. I nećemo ni da ih tražimo, a ako ih sretnemo negde, popićemo čaj ili kafu s njima – govorio je tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke, sa zgražavanjem odbijajući ultimatume Evropske unije, koja je kao osnovni uslov u procesu integracija navodila bespogovornu saradnju s Hagom:
– Kažu da je hapšenje generala Mladića neophodno da bi se aktivirao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Srpski generali, kao i svi drugi Srbi, ne mogu da budu predmet trgovine i ne mogu i ne smeju da budu na pijaci. Protiv srpskog naroda i protiv Ratka Mladića se vodi prava hajka i haranga. Generalu Mladiću poručujem da se ne predaje i ne ide u Hag. Nema šta general Mladić da traži u Hagu!
Pored verbalnih, Vučić je preduzimao i konkretne akcije u slavu lika i dela Ratka Mladića. Sredinom maja 2007, aktivisti nacionalističkog pokreta „Obraz“ plakatima s Mladićevim imenom prelepili su table s nazivom „Bulevar Zorana Đinđića“. Policija je uhapsila, a sud odredio prekršajne kazne do 30 dana zatvora za nekoliko pripadnika „Obraza“. Vučić je i u njihovoj muci video priliku da politički profitira.
Pod parolom „Sloboda u pet do 12“ organizovao je novo lepljenje plakata s natpisom „Bulevar Ratka Mladića“ u toj novobeogradskoj ulici, kao i na zgradi Televizije B92. Uz podršku oko 200 radikala, članova „Obraza“ i navijačkog udruženja „Familija“, pozirajući pred kamerama, Vučić je junački prikačio jedan sporni plakat i prkosno pozvao policiju da i njega uhapsi.
– Naša akcija je sprovedena jer u Srbiji ne postoji sloboda i jer deca i mladi ljudi, ali i svi ostali ljudi, nemaju pravo da misle drugačije od antisrpskog režima Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Ovo je naš način da pokažemo da ne mogu da nas uplaše i da je Srbiji sloboda bila i ostala najvažnija, pa neka dođu da i nas uhapse. Sa oduševljenjem ih očekujem i nikakav problem u tome ne vidim – hrabro je Vučić ustao u odbranu uhapšenih žrtava izdajničkog režima.
Opušteno je prizivao policiju da ga uhapsi, znao je da ga štiti poslanički imunitet. Uzalud je Biljana Radovanović, javni tužilac, ukazivala da je Vučić „lukavo izveo“ akciju lepljenja plakata jer „prekršajno mogu da budu kažnjeni samo oni koji nemaju poslanički imunitet, a cela predstava je izvedena tako da je upravo poslanik Vučić njen organizator“.
Vučićevo licemerje je prošlo nekažnjeno, a u očima nacionalista i patriota uspešno se predstavio kao zaštitnik ne samo uhapšenih omladinaca iz „Obraza“, nego i generala Ratka Mladića.
Zablistao je i prilikom skupštinske rasprave o izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine. Upravo te izmene, kojima je predviđeno da se nadležnosti državnih organa prošire i na krivično delo pomaganja osumnjičenima za ratne zločina, kasnije su omogućile torturu nad „Mladićevim jatacima“. Terajući inat, kao pravi Srbin s dna kace, Vučić se neustrašivo suprotstavio režimskim predlagačima zakona. Za govornicu je izneo plakat s natpisom „Sigurna kuća za Ratka Mladića“.
– Optužbe protiv generala Mladića su proizvod manipulacije i laži i pokušaj njegove satanizacije. Prostorije naše stranke u Skupštini Srbije jesu i biće „sigurna kuća“ za Ratka Mladića. Moja kuća, kao i kuće čitave familije Vučića, a nismo mala familija, biće baš to – sigurna kuća za generala Ratka Mladića, čoveka koga gone samo zato što je štitio svoju zemlju. Ponosan sam na to i spreman sam da snosim posledice – rekao je hrabri generalni sekretar SRS, svestan da mu ne preti baš nikakva opasnost od sudskog progona.
Dok je sokolio mlade patriote da krše zakone, suprotstavljaju se državnim organima i trpe policijsku, sudsku i medijsku hajku, Vučić je istovremeno sarađivao s Tužilaštvom za ratne zločine. Bar tako danas tvrdi Bruno Vekarić, zamenik tužioca Vladimira Vukčevića.
Da postoji izvesna veza između Vekarića i Vučića uverio sam se sredinom septembra 2008, kad sam radio u redakciji „Pravde“, Vučićevih privatnih dnevnih novina. Jedan honorarni saradnik doneo je nekoliko solidnih paparaco-fotografija na kojima se vidi kako Vukčević u bašti nekog restorana razgovara s izvesnom crnokosom ženom. Kako ne bi bilo greške, novinarka „Pravde“, elektronskom poštom pitala je tužioca ko je dama koja mu je pravila društvo.
Tada je počeo haos. Umesto odgovora, pozvao me Bruno Vekarić. Telefonski razgovor, dug bar pola sata, bio je vrlo opušten. On je zahtevao da ne objavljujemo fotografiju, a ja sam mu iskreno rekao da ih u tom trenutku još nisam ni video, ali ne razumem čemu paranoja. Razgovor smo završili bez ijedne grube reči. Nekoliko minuta kasnije pozvala me novinarka Televizije B92, s kojom sam ranije sarađivao u „Nacionalu“. Očigledno instruisana od Vekarića, pitala me ko je na fotografiji. Rekao sam joj isto što i njenom nalogodavcu: Ne znam, nisam otvarao CD s fotkama, neka me nazove za desetak minuta. Nije se javila, ali za prve vesti na B92 objavila je prilog o ovom slučaju, sve s lažnom tvrdnjom da sam ja „odbio da dam izjavu“ za njenu televiziju.
