Bokaa14
Početnik
- Poruka
- 21
Pokušavala sam da pronađem slične teme, ali nisam uspela. Ukoliko postoje - izvinjavam se unapred.
Već nekoliko nedelja sam nevesela. Ne događaju se toliko loše stvari, šta više, sve nam je krenulo na bolje (venčanja bliske rodbine, nova zaposlenja u porodici...), ali, nekako sam nesrećna. Imam 17 i znam da će mnogi osuditi, ali bez obzira, želim da čujem svačije mišljenje.
Naime, nekako u celosti, nisam zadovoljna (da ne shvatite pogrešno, zahvalna sam na svemu što mi život pruža, hvala Bogu, nemam neke ozbiljne probleme, ali ipak, svi težimo ka nekoj većoj sreći, zar ne?), nekako, ne drži me motivacija, inspiracija...
Okruženje počinje da me guši. Treća sam srednje u malom gradu, Od omladine (19-30god) tu su bukvalno samo osobe kojima je najveći cilj u životu napiti se, koji prose, ne rade, ne obrazuju se... Ostali su se preselili. Što se moje generacije tiče, i mladjih, nekako smo, pod uticajem sredine postali lošiji. Nemam slobodu da govorim o različitim temama, uglavnom se sve svodi na tračeve, ogovaranja, analiziranje tuđih postupaka, mišljenja i izgleda, i slično. U školi se takmiče ko će imati bolje ocene, a potom napadaju odlikaše nazivajući ih štreberima. Atmusfera haotična, ne želim da komentarišem. Što se tiče društva sa kojim provodim najviše vremena, pa, dele se u tri grupe - nekoliko devojaka koje su mnooogo vesele, zabavne i duhovite, uvek pevaju i dižu raspoloženje, ali osim pesme, jedina tema za priču su ogovranja. SVEGA. Drugoj grupi pripadaju devojke koje non stop pričaju o momcima, sa kim su izlazile, koga videle, ko ih je pogledao, ko se nasmejao. Treću grupu čine dva druga, sa kojima se uvek lepo ispričm, nemam sigurnost da budem potpuno otvorena, ali razgovor sa njima stvarno znači (predpostavljam da bi slično rekli i za mene). Dakle, sve u svemu, nije to baaš bajno. Ne kažem da u meni nije problem. Ja sam jedna tiha osoba, volim da se šalim, družim, izlazim, ali nekako u tišini. Volim da u 23h uskočim u jezero, ili se u pet ujutru popnem na planinu. Avanturista sam i volela bih to sa nekim da delim. Volim matematiku, programiranje, književnost, fotografijju, putovanja i sport. Da čitam, pišem, vežbam, gledam filmove i serije do besvesti. Ali ne osećam se potpuno slobodno, mislim da smaram ljude ako želim da se upoznam, uvek nalazim sebi mane (a i drugi ih nalaze) i to me koči. Dečka nikada nisam imala, niti sam se kome svidjala. Tu opet dolazimo do famoznog fizičkog izgleda, jer svi prvo primete to. Što je razumljivo, prva ja sam takva, s tim da što je osoba bolja, to mi je lepša. A znate, imam 183cm/65kg pa to kao pojavaa izgleda malo zastrašujuće i hladno. Previše sam odužila ovim, ali, ono što sledi je ipak najbitniji deo.
Kada sam shvatila da ovde života nema, i da ću se svom domu rado vraćati zbog roditelja i najlepšeg grada, zbog ljudi nikako, odlučila sam da nešto menjam.
Ne želim da protraćim svoje dve najlepše godine života. Hoću da se sećam ovog bezbrižnog perioda na lep način. Hoću da radim na sebi! Ali, sama sam u ovome i stoga lako izgubim volju. Želim da učim jezike, vežbam matematiku i programirane, čitam, pišem, gledam serije i filmove, razgovaram sa različitim ljudima, saznajem nove stvari.... Trudim se da tako i bude, pokušavam, nedelju dana ide super, nakon toga totalni pad, nastavim dalje, ali, nije to to. Nije najdivnije kadza ne možeš ni sa kim da podeliš svoj uspeh i neuspeh.
Zanima me, kako vi radite na sebi? Koje knjige/filmove/serije mi preporučujete? Na koje osobine ste ponosni, a koje pak pokušavate da korigujete? Šta smatrate najvećim uspehom, i ka čemu uopšte težite? Takođe, interesuje me šta mislite o zakonu privlačenja i lajf koučima (verovatno sam lupila, ali ne znam kako se ovo pravilno zove). Kod mene se to pokazalo kao presipanje iz šupljeg u prazno. Promena nije bilo, niti verujem u to, mada sam čula brojne reči hvale..
Hvala svima koji su pročitali čitav tekst. Znam da vas davim, neću više, obećavam!
Već nekoliko nedelja sam nevesela. Ne događaju se toliko loše stvari, šta više, sve nam je krenulo na bolje (venčanja bliske rodbine, nova zaposlenja u porodici...), ali, nekako sam nesrećna. Imam 17 i znam da će mnogi osuditi, ali bez obzira, želim da čujem svačije mišljenje.
Naime, nekako u celosti, nisam zadovoljna (da ne shvatite pogrešno, zahvalna sam na svemu što mi život pruža, hvala Bogu, nemam neke ozbiljne probleme, ali ipak, svi težimo ka nekoj većoj sreći, zar ne?), nekako, ne drži me motivacija, inspiracija...
Okruženje počinje da me guši. Treća sam srednje u malom gradu, Od omladine (19-30god) tu su bukvalno samo osobe kojima je najveći cilj u životu napiti se, koji prose, ne rade, ne obrazuju se... Ostali su se preselili. Što se moje generacije tiče, i mladjih, nekako smo, pod uticajem sredine postali lošiji. Nemam slobodu da govorim o različitim temama, uglavnom se sve svodi na tračeve, ogovaranja, analiziranje tuđih postupaka, mišljenja i izgleda, i slično. U školi se takmiče ko će imati bolje ocene, a potom napadaju odlikaše nazivajući ih štreberima. Atmusfera haotična, ne želim da komentarišem. Što se tiče društva sa kojim provodim najviše vremena, pa, dele se u tri grupe - nekoliko devojaka koje su mnooogo vesele, zabavne i duhovite, uvek pevaju i dižu raspoloženje, ali osim pesme, jedina tema za priču su ogovranja. SVEGA. Drugoj grupi pripadaju devojke koje non stop pričaju o momcima, sa kim su izlazile, koga videle, ko ih je pogledao, ko se nasmejao. Treću grupu čine dva druga, sa kojima se uvek lepo ispričm, nemam sigurnost da budem potpuno otvorena, ali razgovor sa njima stvarno znači (predpostavljam da bi slično rekli i za mene). Dakle, sve u svemu, nije to baaš bajno. Ne kažem da u meni nije problem. Ja sam jedna tiha osoba, volim da se šalim, družim, izlazim, ali nekako u tišini. Volim da u 23h uskočim u jezero, ili se u pet ujutru popnem na planinu. Avanturista sam i volela bih to sa nekim da delim. Volim matematiku, programiranje, književnost, fotografijju, putovanja i sport. Da čitam, pišem, vežbam, gledam filmove i serije do besvesti. Ali ne osećam se potpuno slobodno, mislim da smaram ljude ako želim da se upoznam, uvek nalazim sebi mane (a i drugi ih nalaze) i to me koči. Dečka nikada nisam imala, niti sam se kome svidjala. Tu opet dolazimo do famoznog fizičkog izgleda, jer svi prvo primete to. Što je razumljivo, prva ja sam takva, s tim da što je osoba bolja, to mi je lepša. A znate, imam 183cm/65kg pa to kao pojavaa izgleda malo zastrašujuće i hladno. Previše sam odužila ovim, ali, ono što sledi je ipak najbitniji deo.
Kada sam shvatila da ovde života nema, i da ću se svom domu rado vraćati zbog roditelja i najlepšeg grada, zbog ljudi nikako, odlučila sam da nešto menjam.
Ne želim da protraćim svoje dve najlepše godine života. Hoću da se sećam ovog bezbrižnog perioda na lep način. Hoću da radim na sebi! Ali, sama sam u ovome i stoga lako izgubim volju. Želim da učim jezike, vežbam matematiku i programirane, čitam, pišem, gledam serije i filmove, razgovaram sa različitim ljudima, saznajem nove stvari.... Trudim se da tako i bude, pokušavam, nedelju dana ide super, nakon toga totalni pad, nastavim dalje, ali, nije to to. Nije najdivnije kadza ne možeš ni sa kim da podeliš svoj uspeh i neuspeh.
Zanima me, kako vi radite na sebi? Koje knjige/filmove/serije mi preporučujete? Na koje osobine ste ponosni, a koje pak pokušavate da korigujete? Šta smatrate najvećim uspehom, i ka čemu uopšte težite? Takođe, interesuje me šta mislite o zakonu privlačenja i lajf koučima (verovatno sam lupila, ali ne znam kako se ovo pravilno zove). Kod mene se to pokazalo kao presipanje iz šupljeg u prazno. Promena nije bilo, niti verujem u to, mada sam čula brojne reči hvale..
Hvala svima koji su pročitali čitav tekst. Znam da vas davim, neću više, obećavam!
