Ugrozene biljke Srbije

Do danas je u svetu već nestalo oko 750 biljnih vrsta, a prema najnovijim podacima Svetskog udruženja za očuvanje biljnih vrsta, ugroženo je još oko 6.500, a Srbiji danas pred očima nestaje svaka 5. biljka iz nekada bogate prirodne riznice.Ugrožene biljne, ali i životinjske vrste nisu naša specijalnost, ali Srbija je sve do nedavno smatrana bezbednijom zonom za njihov opstanak i razvoj. Danas više ne, jer smo u opštem metežu haotičnog razvoja, uspeli da zaboravimo na prirodu.Tako se čak 20% flore Srbije našlo u kategoriji ugroženih biljnih vrsta.
Na stranice takozvane “crvene knjige” dospelo je 178 ugroženih biljaka,od kojih gotovo polovini preti potpuni nestanak.

Prvih deset na smrt osuđenih biljaka su:

- hajdučica kralja Aleksandra, ili kraljevska hajdučica (Achillea alexsandri-regis) sa Šar planine
- žlezdasti zvončić (Adenophora liliifolia) koji je rastao na Tari i u Ibarskoj dolini
- devojačka kosa (Adiantum capilus) sa područja Zvonačke banje
- aldrovanda (Aldrovanda vesiculosa) sa područja Obedske bare (Kupinovo), Šabapca (Zasavica), Beograda (Makiš i Blace)
- cirilijev luk (Allium cyrilli) iz okoline Niša
- zelena jova, ili zelena jošica (Alnus virdis) sa Stare planine
- pančičev pelen (Atremisia panncicii) iz Deliblatske peščare
- maslinolisni zvezdan (Aster oleifolius) iz okoline Niša
- ilirski kozinac (Astragalus illyricus) iz okoline Pirota i sa područja klisure Jerme
- vitki kozinac (Astragalus varius) koji raste u Subotičko-horgoškoj peščari, u okolini Vršca i na Fruškoj gori

Razlozi za izumiranje bilja su:
* uništavanje staništa
* stvaranje novih poljoprivrednih površina
* introdukcija stranim vrstama
* zagađivanje
* uništavanje komunikacije među vrstama
* prekomerna eksploatacija
* klimatski poremećaji


HAJDUČICA KRALJA ALEKSANDRA



To je retka, hibridna, endemična vrsta, otkrivena 1930. godine. Raste na Kosovu i Metohiji, na severnom obodu Šar-planine. Ona je zaštićena, ali nažalost danas je u "crvenoj knjizi" ugroženih biljnih vrsta. Sadrži slične, ali opet različite sastojke u odnosu na druge hajdučke trave, naročito na onu koju znamo iz svakodnevnog života. Ispoljava delovanje protiv mikroorganizama, ublažava upale i smanjuje oštećenja sluznice. Ipak, do neke konkretne primene, dugačak je put. Retka je, teško dostupna, i dalje nedovoljno proučena, lepa i dekorativna biljka i to je, za sada čini interesantnom i tajanstvenom.

Ja bih dodala i Banatski božur.
Ova biljka je prelepih, upadljivo crvenih cvetova. Zbog nesavesnog branja danas je postala retkost. Ova ugržena vrsta opstaje samo još u Deliblatskoj peščari.

Zelena Jova

Zelena jova je listopadno drvo ili nisko stablo iz porodice brzeovki naraste do 3 metra visine cineci gustu i nepravilnu krosnju.Koren je plitak ali snazan i dobro razgranat.Pupoljci nemaju drsku i lepljivi su.Grancice su elasticne i tanke,crvenosmedje boje.U pocetku su prekrivene finim dlacicama i lepljive.Kora je u pocetku siva i glatka, kasnije postane crna i naborana.



Listovi su jajasti, nazubljenih ivica, ostrih vrhova, dugi 3-8 cm, siroki 2-6 cm, nalaze se na kratkoj peteljci.
Na licu su zeleni na nalicju su svetliji i na zilama dlakavi. pocetku su lepljivi,cveta u zavisnosti od nadmorske visine
u razdoblju od aprila do juna





Muski cvetovi su skupljeni u visece zelene rese duge 4-8 cm i javlaju se u Jesen.Zenski i cvetovi su u pocetku uspravni,kasnije vise skupoljeni i preizmljuju u pupoljcima.Rasprostranjeni su u Severnoj Evropi u Severnoj Aziji i Severnoj Americi.Raste na vlaznim kiselim planinskim podrucjima u mesovitim sumama i na njihovim rubovima na 1300-21000 m nadmorske visine.Brzo raste,dobro uspeva na siromasnim tlu.Zbog razvijenog korena dobro stiti zemljiste od erozije.Iz panja i korena izbijaju novi izdanci

Tisa (Taxus baccata) je drvenasta biljka koja spada u četinare i potiče iz porodice Tisa. U Srbiji je ima na Zlatiboru, Kopaoniku, u Đerdapskoj klisuri.

Žuta lincura raste na osučanim planinskim livadama kojima dominira svojim uspravnim stabljikama okićenim zlatnožutim cvetovima. Za lečenje se upotrebljava koren koji se vadi na jesen. Pedesetih godina prošlog veka ova biljka je vađena u tolikoj meri da joj je zapretilo nestajanje. Od tada lincura je zaštićena vrsta i ne sme se vaditi iz prirode. Lincura veoma podseća na čemeriku, vrlo otrovnu biljku što je još jedan razlog da se ne sakuplja u prirodi. Koren koji se koristi za lečenje i za pravljenje čuvene rakije dobijen je uzgojem (najveći zasadi lincure su na Tari). Lekovito dejstvo ima koren biljke starije od tri godine.

Gorocvet (zečji mak, gorocvat, gospina vlas)

Gorocvet, je višegodišnja, zeljasta biljka iz familije ljutića koja raste na peskovitim staništima i sušnim livadama. Još jedna biljka kojoj je ime pozajmio lik iz grčke mitologije, lepi lovac Adonis. S obzirom na to, da cveta u proleće (od marta do maja) eto i drugog dela njenog imena. Predstavlja ukras Deliblatske peščare i u Vojvodini je ova biljka zaštićena od 1978. godine. Osim po lepoti ova biljka je i dragocena i po lekovitosti i koristi se za proizvodnju lekova protiv srčanih oboljenja. Upravo zbog toga je znatno proređena. Lepota i lekovitost ne smeju da zavaraju - ona je otrovna.

Obiće nam se sve to o glavu,priroda će na kraju da pobedi.Nadam se da će neki dobri ljudi da uvide gde je problem i početi da ga rešavaju.Pozz

Панчићева оморика - У природи расте у јако малом ареалу, али је раширена по парковима Европе и Северне Америке. Користи се као Божићно дрвце. Открио ју је 1875. ботаничар Јосип Панчић, а 1887. јој је дао знанствени назив и опис.

Nedavno je na Ovcar planini pronadjena vrlo retka i ugrozena vrsta u narodu zvana kockavica, latinski fritillaria...

..prelepa biljka...

U poslednjih nekoliko decenija, pod uticajem čoveka, hemizacijom poljoprivrede, životna sredina toliko je poremećena
da su neke, nekada dominantne, vrste postale retke ili su potpuno iščezle...medju tim biljkama nasla se i do pre desaetak godina vrlo rasprostranjena
biljka kukurek, latinski Helleborus odorus...

Imala sam prilike da je vidim u njenom prirodnom stanistu na sumskim obroncima...vrlo lepa i neobicna biljcica...



- - - - - - - - - -

Devojacka kosa
Venerina vlas je u narodu poznata i kao devojačka kosa ili gospina vlas. Retka je i ugrožena vrsta paprati, a u Srbiji je pod strogom zaštitom. U prirodi se nalazi na vlažnim stenama, na severnoj strani gde obično raste i mahovina. Raste na krečnjačkim, bigrenim stenama, polupećinama, potkapinama i na sličnim lokacijama gde ima dovoljno vlage. Mediteranska je biljka, a Venerina padina u Zvonačkoj banji je njena najsevernija lokacija na kojoj uspeva.

Rosulja

Biljka mesožderka koja se hrani insektima. Hvata ih pomoću lepljivih listova. U toku leta halapljiva rosulja ulovi oko 2000 insekata. Kao u jastučić zabodenim čiodama, rosulja je načičkana dlačicama, na čijim se vrhovima presijavaju kapljice, poput rose na travi. Na dodir insekta sklapaju se, a otimanje nesretnika pokreće mehanizam zamke. Listovi rosulje savijaju se i prekrivaju žrtvu. Luče se sokovi za varenje i insekt će biti svaren za nekoliko dana. Utvrđeno je da biljka brže raste ako se hrani svežim mesom, sirom i belancetom. Raste u blizini Vlasinskog jezera. Po njoj su stanovnici Vlasotinca dobili nadimak Rosuljci.

Zlatni ljiljan

Zlatni ljiljan je specifičan po svojim zlatnim cvetovima koji već na prvi pogled daju predivan utisak. Baš zbog te zlatne boje je mnogo bran, zato i jeste ugrožen.
Veoma retka biljka koja raste u brdsko-planinskim, hrastovim i bukovim šumama. Spada u porodicu Ljiljana i ima veoma jaku lekovitu moć.

Najčešće se za lek koristi lukovica ove biljke a kako spada u jestivo bilje, od nje se može pripremiti i ukusan obrok. Pored lukovice lekoviti su cvetovi i list ove biljke.
Ova biljka ne treba da se gaji u ravničarskim krajevima ili u saksijama jer uveliko gubi svoju veliku lekovitu moć.
Kako se ne može naći kod nas u prirodi, potražite je u proverenim biljnim apotekama.

Kao narodni lek upotrebljava se spolja za omekšavanje i sazrevanje različitih upalnih procesa na koži kao što su čirevi, miteseri, urasle dlake, ujedi insekata,
opekotine, promrzline, nažuljana mesta a kod jakih upalnih procesa nosa i uha predstavljaju spas i brzo donosi olakšanje.

Drugacije, zlatni ljijan se naziva jos i bosanski ljiljan...kao heraldicki simbol u Bosni i Hercegovini počeo se upotrebljavati u srednjem vijeku.
Prisutan je na novcu, pečatima, zastavama, grbovima plemićkih dinastija, stećcima, raznim ukrasnim predmetima itd....

Beli lokvanj

Beli lokvanj (Nymphaea alba) je vodena biljka sa plivajućim listovima koja pripada familiji lokvanja (Nymphaeaceae). Njen ukras su veoma lepi, krupni cvetovi čija boja daje jedan deo imena ove biljke (lat. albus znači beo). Drugi deo imena potiče iz grčke mitologije u kojoj postoji priča o tome kako se jedna od nimfi preobratila u lokvanj. Biljka raste u vodi od 30 do 150 cm u dubinu, što znači da može da dostigne visinu od 150 cm, cvet se nalazi na površini vode i njegova boja je bela, kao što i samo ime lokvanja kaže. Staništa belog lokvanja su uglavnom močvare koje se isušuju, prema tome beli lokvanj se nalazi i na Gornjem Podunavlju. Zbog uništavanja njenog prirodnog staništa (močvara), ovoj biljci preti ogromna opasnost da će biti istrebljena. Ova biljka sadrži alkaloide, pa se može koristiti kao sedativ ili afrodizijak. Takođe, ljudi su je koristili vekovima u nazad u svrhe lečenja ljudi. Preterano korišćenje ove biljke bi moglo da izazove kontra-efekat, tj. neželjena dejstva koja mogu biti jako opasna za ljude
Danas je ova biljka pred istrebljenjem zbog uništavanja njenog prirodnog staništa – močvara, koje se ubrzano isušuju. Beli lokvanj je strogo zaštićena vrsta u flori Srbije.

Žuti lokvanj

Žuti lokvanj je rod višegodišnjih vodenih biljaka iz familije lokvanja, sa debelim, mesnatim rizomima položenim na dnu, u mulju. Biljka ima dva tipa listova, podvodno (tanko i prozračno) i plivajuće (veliko, čvrsto, smešteno na dugačkim drškama). Cvetovi su izrazito žuti, krupni i mirišljavi. Plod je u obliku boce. Cveta od aprila do septembra. Zovu ga još i žuti lopoč i žuti plutnjak. Sreće se na površini stajaćih voda. Srednje termofilna biljka koja se razvija na punoj svetlosti. Žuti lokvanj je strogo zaštićen u flori Srbije.

Srpska ramonda
Srpska ramonda je neobična biljka koju je, takođe, pronašao čuveni srpski prirodnjak Josif Pančić. Za ovu biljku je vezana retka pojava – čak i kada se potpuno osuši, može se osvežiti kada se zalije. Ova neobična pojava je primećena sasvim slučajno. Po herbarijumu, u kom se biljka nalazila, prosula se voda, a osušena biljka je ponovo prolistala. Ova izuzetno dekorativna i zakonom zaštićena vrsta raste u pukotinama sena, na staništu koje oskudeva zemljištem i vodom. Izuzetno nežna, izbegava direktnu sunčevu svetlost, tražeći senovita i uvek severu okrenuta mesta. Nastanjuje graničnu oblast Nacionalnog parka Crne Gore, na padinama Rumije, iznad sela Murići...

Runolist je veoma retka i zaštićena biljka u čitavoj Evropi. Može se naći samo na veoma nepristupačnim i visokim delovima planina (od oko 2000 do oko 2900 metara nadmorske visine), kamenitim, planinskim liticama pa je njeno branje često dovodilo do stradanja planinara. U Srbiji se može naći samo na Kopaoniku, Tari i Mučnju.

Jagorčevina



Jagorčevina (Primula vulgaris) je ugrožena biljna vrsta. LJudi je sakupljaju zbog lepih cvetova. Medju prvim biljkama je koje počinju da cvetaju u proleće. o čemu govori i njeno ime - lat. primus znači prvi, dok lat. vulgaris znači običan, svakodnevan. Raširena je u Zapadnoj i Južnoj Evropi Balkanskom poluostrvu kao i na području Severozapadne Afrike i Jugozapadne Azije
Ova biljka ima kratak koren smeđe boje, listovi su prizemni, raspoređeni u rozetu, a nalaze se na belkastoj, sočnoj i kratkoj peteljci. Listovi su jajoliki ili duguljasti, naborani, dužine 3-6 cm, na naličju su gusto dlakavi sa nazubljenim rubom uvijenim nadole.

Cvetovi su krupni, dvopolni, veliki oko tri centimetra. Raspoređeni su na dugim stapkama koje su prekrivene dlačicama. Svaki cvet se sastoji od pet latica, čašica je duga oko 15 milimetara, a građena je od pet međusobno sraslih lapova. Jagorčevina cveta od februara do maja. Čitava biljka je prekrivena dlačicama. Okruglasta čaura je plod jagorčevine koji sadrži smeđe, bradavičaste semenke dužine 2-3 milimetra. Razlikujemo muški i ženski cvet jagorčevine.

Munika
Munika (lat. Pinus heldreichii) je endemit Balkanskog poluostrva. Naseljava mesta na planini gde je klima najsurovija. Zbog toga je i obučena u pancir, odnosno kod starijih predstavnika kora je ispucala tako da gradi mnogougaone pločice koje imaju izgled pancira. Stablo može dostići visinu od 30 m, a debljinu 1 m u prečniku i ka dnu je često sabljasto savijeno. Četine su tamnozelene, krute i grupisane na vrhu grančica. Munika je počastvovana imenom grčkog botaničara Heldrajha (1822-1907).

Kukurjak

Kukurjak je šumska biljna vrsta koja naseljava svetle listopadne šume, rubove i šikare hrastovog i grabovog pojasa, može se naći u živicama i na travnjacima.
Pokrajinski zavod za zaštitu prirode navodi da je za kukurjakovo očuvanje i obnovu neophodno očuvati šumske sastojine u Rezervatu (specijalnom rezervatu prirode "Bagremara" - jedinom potvrđenom staništu kukurjaka u Srbiji) i okruženju, sprečiti promenu namene šumskog zemljišta, a radove u šumarstu obavljati van perioda njegovog cvetanja i plodonošenja.
Ova krtolasta biljka, poznata i kao zimski cvet, svojim žutim cvetovima prkosi snegu i mrazu. U pratnji drugih prolećnih cvetnica u saksijama i sanducima daje blistave akcente.