Ugrozene vrste zivotinja

Naučnici upozoravaju da je stopa izumiranja danas 40 odsto veća. Životinje uglavnom uništava čovek, bilo da ih lovi ili iskorišćava, zagađuje tlo, vazduh i vodu, uništava njihova staništa. Za poslednjih 400 godina izumrlo je više od 600 vrsta životinja, a osim onih kojih više nema, ima veliki broj vrsta koje se ugrožene. Prema procenama međunarodnih organizacija do kraja 21. veka, ukoliko se ništa ne preduzme, nestaće dve trećine svih vrsta životinja i biljaka na zemlji. O belim nosorozima je pisano

Ovo je Havajska vrana

Smatra se da ih u divljini više nema. Njih 115 nalazi se u zoološkom vrtu u San Dijegu. Postojao je plan da se ova vrsta spase, ali ništa od toga nije bilo. Primarni uzroci njihovog nestajanja su gubitak staništa, jer su ljudi sekli šume i sve im je teže bilo da pronađu hranu, ali i lov, pošto se havajska vrana nekad smatrala štetočinom. Lokalno stanovništvo je naziva Alala. Odrasla ptica može narasti i do pola metra. Poznato je, naime, da vrane prepoznaju lica, povezuju elemente određenog događaja, pa čak i da izbegavaju mesta koja pamte kao opasna. Uzgoj vrana pokazao se kao veoma težak.

Ova tema moze na psihologiji da bude, u okviru one moje teme "Da li su ljudi paraziti i kancer planete Zemlje".

Da mi istrebimo 600 vrsta ccc.

Koga briga za prirodu. Samo, kad Nemačka ima rast, a Amerika prodaje S. Arabiji naoružanje za 30 milijardi dolara


Uništili su moral i obzir. U koliko zemalja postoji dobar standard i socijalni sistem , a koje su propast, kao Srbija ?


Koje su zarade američkih, engleskih, nemačkih banaka , "hedge" fondova, sotone Soroša, Saudijske Arabije. Oni operiraju sa bilionima dolara, ali zato vrše pritisak na Vučića, da mom tati, koji umire od raka smanje penziju sa 33 na 30 hiljada, I stotinama hiljada drugih penzionera

Ja živim u svili i kadifi i raspadam se u raskoši, al zato savetujem siromahu, da smanji potrošnju hleba za 120 grama dnevno pa će mu više ostati. To je problem, današnjeg zločinačkog međunarodnog sistema danas, kao i sve ostalo. Dok kapitalizam i američka hegemonija postoje biće samo gore

Volela bih da se svi ukljucimo u ovu temu i da pisemo o vrstama zivotinja koje izumiru i sta se radi da bi se to zaustavilo
Ovaj Svet bez zivotinja kojima je covek najveci neprijatelj bice pust i tuzan bez njih

Amurski leopard
Ostalo ih je samo 19 do 26 živih jedinki u divljini. Mnogi stručnjaci smatraju da je amurski leopard najlepša podvrsta leoparda i često ga upoređuju sa snežnim leopardom. U zarobljeništvu neki su primerci amurskog leoparda doživeli 21 godinu, dok je u divljini njegov životni vek znatno kraći. Nalazi se na Crvenoj listi Ruske Federacije kao najređa podvrsta leoparda. Dugo može izdržati bez hrane. Odraslom leopardu obično je dovoljan jedan veliki kopitar u 12 do 15 dana. Osim krivolova, civilizacije, novih puteva, eksploatacije šuma i klimatskih promena, često ih ubijaju i tigrovi u borbi oko plena.

AZIJSKI DIVLJI PAS (Cuon alpinus)
ili Doul

Spada u visoko ugrožene vrste (pred istrebljenjem). Procenjuje se da ih je u prirodi ostalo svega oko 2000.
Stanište: Indonezija, Kina, Severna Koreja, Mijanmar, Tibet a moguće da postoji nekolicina primeraka u Rusiji.
Azijski divlji pas živi u grupama od 3 do maksimalno desetak jedinki. Nije teritiorijalan poput drugih vrsta divljih pasa, ne obeležava teritoriju urinom, niti se pripadnici grupe međusobno bore za dominaciju.
Dok majke čuvaju mladunce, odrasli mužjaci odlaze u lov i obezbeđuju im hranu. Mladunci azijskog divljeg psa brže napreduju /sazrevaju od npr. vukova i drugih divljih pasa, pa se već sa šest meseci pridružuju lovu.

Doul je dnevna životinja, pa u lov kreće ranom zorom. Uobičajene mete su koze, zečevi, manji majmuni, divlje svinje ali i jeleni, koje azijski psi ne napadaju - kao druge kanide - zaskakivanjem na sapi i ugrizom za vrat, već hvatanjem za njušku/glavu. To je posao za predvodnika, dok ostali članovi čopora potom obaraju žrtvu na zemlju. Mladunci imaju prioritet hranjenja: odrasle jedinke najbolje komade ustupaju štencima. Karakteristično je za azijskog divljeg psa da ne jede skoro ništa izuzev iznutrica.
Najveći neprijatelji su mu (izuzev čoveka) tigar i leopard s kojima dele lovište. Nije neuobičajeno da par azijskih divljih pasa nasrne na odrasle tigrove ili medvede, iako je razlika u veličini i snazi drastična.



Nije poznat slučaj napada azijskog divljeg psa na čoveka. Interesantno je da povremeno jede i određene vrste biljaka, iako je karnivora. Pa ipak, ljudi ga se boje. Ovoj životinji istrebljenje preti zbog sukoba sa domicilnim stanovništvom, mada za doula nisu karakteristični upadi na farme i napadi na stoku koju čovek uzgaja. Čovek ga ne lovi ni zbog mesa ni zbog krzna. Uzrok je uglavnom sujeverje. U Indiji ga nazivaju "crvenim đavolom" i smatraju ga destruktivnom desnom rukom božanstva Kali. U ostale faktore ugroženosti spadaju: uništavanje prirodnih staništa, progon od strane stočara, neotpornost na bolesti koje dobijaju od domaćih pasa.
Pokušaji da se ova vrsta pripitomi nisu uspeli; kao štenci su veseli i druželjubivi, ali čim dostignu zrelost, postaju "zločesti".

Orao krstaš - Carska ptica sa rasponom krila od dva metra

Orao krstaš ili carski orao (Aquila heliaca) nazvan je prema mestu gde su ove ptice nekada svijale svoja gnezda - na stoletnim hrastovima koji su na sebi imali krst i koje je naš narod smatrao za svetinju.Veoma sličan surom, krstaš je nešto manji, dužine do 83 cm i raspona krila do 205 cm. Rasprostranjen je od jugoistočne i srednje Evrope, do zapadne i srednje Azije. Orao krstaš naseljava predele do 1.000 metara nadmorske visine, ne preterano pošumljene


Smatran je zaštitnikom polja i letine, tako da je narod imao običaj da kaže: "Sretno je selo koje u svom ataru ima krstaševo gnezdo".
Zbog zaštitne moći, svoje snage i lepote, srpski narod je izabrao upravo orla krstaša, kao simbol na svom grbu, odnosno dvoglavog orla,
što ukazuje na dugu tradiciju verovanja u njegovu zaštitnu moć.



Danas samo 9 evropskih država ima orla na svom grbu: Austrija, Češka, Nemačka, Poljska, Rumunija,
Rusija, Srbija, Crna Gora i Albanija, a u svetu svega 30 država.
Najstariji prikaz dvoglavog orla krstaša u srednjovekovnoj Srbiji jeste onaj na odeždi kneza Miroslava, na njegovom ktitorskom portretu
iz 14. veka u Crkvi svetog Petra i Pavla u Bijelom polju, a koji je kopija portreta iz 12. veka.
Danas je orla krstaša lakše u Srbiji videti u muzeju, privatnoj galeriji, prepariranog u restoranu nego u gnezdu ili nad vojvođanskom ravnicom.

Od 352 vrste ptica, koliko je do sada zabeleženo u Srbiji, orlova krstaša ima najmanje.
Svuda u regionu je broj orlova krstaša u porastu, a jedino se u Srbiji održava na ovom kritično niskom nivou.

Do prošle godine u Srbiji su bila dva para, jedan se nastanio i imao svoje gnezdo u Nacionalnom parku „Fruška gora“, a drugi u Specijalnom rezervatu prirode „Pašnjaci velike droplje“ u severnom Banatu. Preostao je samo drugi par, koji volonteri nadgledaju, a u okviru projekta „Panon igl“ za zaštitu orla krstaša, koji finansira Evropska unija. U projektu učestvuju Srbija, Mađarska, Austrija, Češka i Slovačka


Kako bi zaštitili orlove krstaše, volonteri tokom sezone gnežđenja, od marta do jula, danonoćno čuvaju gnezda, jer je krstaš veoma osetljiv na uznemiravanje, buku, pa čak i najmanje ljudske aktivnosti u širokom pojasu oko gnezda baš u tom periodu. Takve aktivnosti mogu da oteraju ptice sa gnezda i prekinu čitav proces gnežđenja. Zona zaštite je kilometar oko gnezda. Čak su i volonteri dovoljno udaljeni kako ne bi uznemiravali ptice .Prisustvo volontera je po svemu sudeći urodilo plodom, jer je par dobio dva mladunca. Pretpostavke su da će se mladunci u skorije vreme osamostaliti, a da će par ostati na svojoj teritoriji.



Puno je ugrožavajućih faktora koji deluju na to da je orlova krstaša sve manje. U poslednjoj deceniji dodatni pritisak predstavlja,
zloupotreba poljoprivredne hemije.Nestanak prostranih otvorenih staništa, slatina i stepskih livada, kao i njegovog osnovnog plena,
tekunice, doveo je ovu vrstu na rub izumiranja

Borac za prava zivotinja:

AZIJSKI DIVLJI PAS (Cuon alpinus)
ili Doul

Spada u visoko ugrožene vrste (pred istrebljenjem). Procenjuje se da ih je u prirodi ostalo svega oko 2000.
Stanište: Indonezija, Kina, Severna Koreja, Mijanmar, Tibet a moguće da postoji nekolicina primeraka u Rusiji.
Azijski divlji pas živi u grupama od 3 do maksimalno desetak jedinki. Nije teritiorijalan poput drugih vrsta divljih pasa, ne obeležava teritoriju urinom, niti se pripadnici grupe međusobno bore za dominaciju.
Dok majke čuvaju mladunce, odrasli mužjaci odlaze u lov i obezbeđuju im hranu. Mladunci azijskog divljeg psa brže napreduju /sazrevaju od npr. vukova i drugih divljih pasa, pa se već sa šest meseci pridružuju lovu.

Spojler

Doul je dnevna životinja, pa u lov kreće ranom zorom. Uobičajene mete su koze, zečevi, manji majmuni, divlje svinje ali i jeleni, koje azijski psi ne napadaju - kao druge kanide - zaskakivanjem na sapi i ugrizom za vrat, već hvatanjem za njušku/glavu. To je posao za predvodnika, dok ostali članovi čopora potom obaraju žrtvu na zemlju. Mladunci imaju prioritet hranjenja: odrasle jedinke najbolje komade ustupaju štencima. Karakteristično je za azijskog divljeg psa da ne jede skoro ništa izuzev iznutrica.
Najveći neprijatelji su mu (izuzev čoveka) tigar i leopard s kojima dele lovište. Nije neuobičajeno da par azijskih divljih pasa nasrne na odrasle tigrove ili medvede, iako je razlika u veličini i snazi drastična.

Nije poznat slučaj napada azijskog divljeg psa na čoveka. Interesantno je da povremeno jede i određene vrste biljaka, iako je karnivora. Pa ipak, ljudi ga se boje. Ovoj životinji istrebljenje preti zbog sukoba sa domicilnim stanovništvom, mada za doula nisu karakteristični upadi na farme i napadi na stoku koju čovek uzgaja. Čovek ga ne lovi ni zbog mesa ni zbog krzna. Uzrok je uglavnom sujeverje. U Indiji ga nazivaju "crvenim đavolom" i smatraju ga destruktivnom desnom rukom božanstva Kali. U ostale faktore ugroženosti spadaju: uništavanje prirodnih staništa, progon od strane stočara, neotpornost na bolesti koje dobijaju od domaćih pasa.
Pokušaji da se ova vrsta pripitomi nisu uspeli; kao štenci su veseli i druželjubivi, ali čim dostignu zrelost, postaju "zločesti".

Kliknite za proširenje...

mislim da se copor ovih crvenih pasa pojavljuje u Kiplingovoj "Knjizi o dzungli"

Ljupka Tekunica

Tekunica je glodar iz porodice veverica , a živi pod zemljom u mreži hodnika koje sama kopa. Najbliži su srodnici tekunice veverice, koje su zauzele krošnje drveća i stoga imaju snažne noge i kitnjast rep kako bi im olakšali penjanje i skakanje. Tekunice, pak, zbog kopanja imaju vrlo snažne prste i duge nokte na nogama, izduženo telo te vrlo malen rep kako im ne bi smetao dok se provlače kroz uske podzemne hodnike.

Veoma ljupka životinja dužine kratkog repa, malenih ušiju i krupnih očiju, smeđesive boje. Njen izgled karakteriše poza "svećice", kada životinja sedi na zadnjim nogama i uspravljenog trupa osmatra okolinu. Može biti duga do 20 centimetara i težiti 200 - 400 grama, zavisno o polu i dostupnosti hrane na području u kojem živi. Budući da su aktivne tokom dana, vrlo ih je lako uočiti kako se hrane ili veselo igraju na otvorenim travnatim površinama oko ulaza u tunel. Na svaki znak opasnosti oglašavaju se snažnim pištanjem, upozoravajući ostale članove porodice. Pravi je stepski glodar i hrani se iskopavajući korenje i gomolje, prikupljajući semenke i plodove.



Tekunica je evropski endem; nekada je bila široko rasprostranjena vrsta u celoj srednjoj i istočnoj Evropi, no zbog intenziviranja poljoprivrede i industrije početkom 19. veka njena rasprostranjenost i brojnost naglo su se smanjile. Nestajanje i fragmentacija prirodnog staništa dovodi do opadanja veličine nacionalne populacije ove vrste. Seoskih pašnjaka je u Vojvodini ostalo veoma malo, a tipična stepa, kao njeno izvorno stanište, očuvana je još samo fragmentarno, na veoma malim površinama.



Nestajanje ove vrste nije samo osiromašenje genetskog fonda sisara, već i ugrožavanje opstanka određenih ptica grabljivica za koje je tekunica hrana od vitalnog značaja. Među njima je i veoma redak orao krstaš, stepski soko i mnoge druge. Tako gubitak jedne karike u lancu ishrane dovodi i do značajnog smanjenja ukupne biološke raznovrsnosti.

Kao i u većini evropskih zemalja, tekunica je u Srbiji zaštićena kao strogo zaštićena divlja vrsta, a nalazi se i na preliminarnoj listi vrsta kičmenjaka za Crvenu knjigu Srbije. Očuvanje ove vrste, kod nas, moguće je jedino zaštitom njenih staništa i lokalnih populacija, kako kroz posebne programe zaštite biodiverziteta, tako i preko adekvatnog upravljanja i korišćenja zaštićenih prirodnih dobara kao što je SRP „Titelski breg".



Zanimljivost: Ova životinja je, u vreme kada je bila široko rasprostranjena i brojna, korišćena u ljudskoj ishrani (kod nas naročito u Sremu), a od ugojenih tekunica pravljen je i domaći sapun. Do danas je prisutan njen višestuki naučni značaj. Kao prezimar, sa specifičnom ekofiziologijom, objekat je mnogih laboratorijskih istraživanja. Brojni radovi o termoregulaciji i termogenezi rezultat su istraživanja ovoga sisara.
( srbiju volimo)

Bogatstvo biljnog i životinjskog sveta u našoj zemlji sve više se troši, a razlozi za to su izgradnja saobraćajnica, industrijska zagađenja, preterana seča stabala, nekontrolisan lov... Naša zemlja, koja zauzima 1,9 odsto evropskog kontinenta, bila je prebogata biljnim i životinjskim svetom. Nažalost, iz godine u godinu sve je više biljnih i životinjskih vrsta koje izumiru.i krajnje vreme da učinimo nešto tim povodom.
Osnovni instrument za zaštitu ugroženih vrsta je postojanje zakonodavnog okvira s propisanim merama zaštite vrsta i njihovih staništa i stavljanje pod zaštitu najvrednijih područja. Osim toga, važan je i inspekcijski nadzor i primena propisane kaznene politike, kao i obrazovanje i podizanje nivoa svesti o potrebi i značaju očuvanja biološke raznovrsnosti.
Najugroženije vrste biljaka i životinja štite se Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva. Pravilnik je donet 2010, a obuhvata 1.760 strogo zaštićenih i 868 zaštićenih vrsta.

Najugroženije životinje Srbije

tekunica
alpska rovčica
medved
livadska voluharica
šareni tvor
bela kanja
veliki tetreb
orao krstaš
velika droplja
modrovrana
orao kliktaš
ražanj
troprsti detlić
crni daždevnjak
alpski mrmoljak

Orao kliktaš

Orao kliktaš je najsličniji crnom orlu, od kojeg je nešto manji. Dostiže dužinu od 55 do 66 cm, raspon krila mu je od 135 do 168 cm, a telesna masa mu je oko 1,5 kilogram. Ženke su uvek nešto krupnije od mužjaka.Srednje je veličine sa širokim krilima koja završavaju dugim perima i ima mali kljun. Perje je tamno smeđe boje koje je bleđe na glavi, vratu i naramenicama, s belom mrljom u obliku latiničnog slova »V« na krilima i repu. Perje s donje strane krila je mnogo svetlije od gornje strane. Mladunci su tamniji s gornje strane od odraslih jedinki.]
Orao kliktaš je ptica selica i glavno stanište su mu Istočna Evropa (gde živi oko 95% ukupne populacije ove vrste) i Mala Azija, dok zimuje u jugoistočnoj Africi.



Živi u šumama, blizu vlažnih livada i plavnih područja, ali može se pronaći i u višim predelima. Gnezdi se u krošnjama listopadnih šuma hrasta i jasena. Orao kliktaš se nalazi na spisku zaštićenih ptica u Srbiji zbog zagađenih voda, poljoprivrede, nestajanja močvarnih područja, lova i krivolova.



Ženka polaže najčešće dva jaja, maksimalno do tri. Jaja orla kliktaša su bele boje sa crvenkastosmeđim pegama. Slabije mladunče retko preživi, tako da ženka godišnje othrani samo jedno mladunče. Ženka za polaganje svojih jaja godinama koristi isto gnezdo. Gnezdo je obima većeg od 140 centimetara, smešteno na drvetu neposredno ispod vrha.

Planinska gorila

Čovekoliki majmun koji naseljava planinske oblasti Konga i Ruande. Kritično ugrožena vrsta. Populacija broji svega oko 800 jedinki. Razlozi izumiranja: krivolov, krčenje šuma, rat (s obzirom da je područje na kome žive ugroženo čestim ratovima). Krivolov je, ipak, na mestu br. 1. Poznato je da su lovokradice ubijale gorile da bi od njih pravile suvenire, kao i da bi lakše došle do mladunaca koje su potom prodavale cirkusima i zoološkim vrtovima.
Teško da bismo nešto znali o životu ovih stidljivih, nežnih džinova da nije bilo Dajane Fosi, antropološkinje koja je život posvetila proučavanju gorila, o čemu je snimljen i film "Gorile u magli". Dajan su ubile lovokradice.
Gorile su veoma socijalne životinje. Žive u grupama koje se uglavnom sastoje od ženki, mladunaca i jednog mužjaka, karakterističnog po "srebrnim" leđima (svetlijem krznu). Mladi mužjaci odrastaju u grupi do desete godine, a zatim počinju usamljenički život koji traje sve dok ne postanu dovoljno zreli da privuku ženke. Iako nisu agresivni, kada se sretnu dva alfa mužjaka, neretko dolazi do okršaja.
Gorile su biljojedi, premda rado jedu i mrave. Interesantno je da, osim što ne vole vodu, zaziru i od najmanjih gmizavaca.
Životni vek gorile je oko 30-40 godina, mada su poznati i slučajevi šezdesetogodišnjih gorila.
Odrasli mužjak gorile u proseku je visok do 1,80m, i težak 150-250 kg. Do sada najveća gorila bila je visoka skoro 2m. Raspon ruku je do 2,7m. Ženke su skoro upola manje.




Ženke postaju polno zrele sa 10 godina, i noseće su 8,5 meseci. Tokom trudnoće prave gnezdo od granja u krošnji drveta, služeći se alatkama. Na svet donesu po jedno mladunče, i nakon toga nisu spremne za parenje sve dok mladunče ne navrši 4 godine. Za razliku od drugih velikih majmuna, gorile - kao i bonobo - pare se licem u lice.
Gorile su veoma inteligentna vrsta. Neke koje su u zatočeništvu, među kojima i Koko, sposobne su da komuniciraju s ljudima jezikom simbola (znacima kojima se služe gluvi i gluvonemi). Kao i svi čovekoliki majmuni, smeju se, plaču, imaju bogat emocionalni život, prave i koriste alatke, i sposobne su da razmišljaju o prošlosti i budućnosti. Ustanovljeno je da su gorile koje žive u različitim oblastima razvile i različite kulture, tj. obrasce ponašanja.

Medved

Ime mu potiče iz staroslovenskog jezika i znači „onaj koji vodi do meda“. Medved je krupna, zdepasta životinja gustog krzna koja je zadržala prastari način hodanja celim stopalom. Ljudi od davnina love medvede zboh njihovog krzna i mesa. Svi medvedi imaju slab vid, ali odlično čulo mirisa i sluha. Uglavnom se hrane biljnom hranom, ali i ribama, insektima i sitnim životinjama. Jedu meso životinje koje su ubilu drugi mesijedi, a nešto ulove i sami.



Medvedi su najmlađa porodica mesoždera. Razvili su se tokom Eocena od zajedničkog pretka Miacida, (mesoždera sličnom lasici koji se penje po drveću), pre oko 50 miliona godina. Predak svih današnjih medveda je Ursavus elemensis. Nastao je u Evroaziji pre 18 – 25 miliona godina. Mesožder veličine lisice, lovi po vrhovima drveća, a ishranu upotpunjuje delovima biljaka i insektima. Tokom vremena medvedi su se proširili i na prostore Severne Amerike. Fosilni ostaci ukazuju da su medvedi nekada živeli i u Africi.



Danas je opšteprihvaćeno da postoji osam vrsta iz porodice medveda. Postojala je i deveta – pećinski medved - Ursus spelaeus, koji je izumro krajem poslednjeg ledenog doba pre 10000 godina. Mrki medved nastanjuje prostore Evrope, Azije i Severne Amerike, beli ili polarni medved živi oko Arktika, američki crni medved u Severnoj Americi, crni medved u Aziji, sunčev medved u jugoistočnoj Aziji, medved naočar u Južnoj Americi, usnati medved u Aziji i veliki panda takođe u Aziji.

U Evropi je najrasprostranjeniji mrki medved, dugačak je od 1.70 do 2 metra i teži od 100 do 200 kg. Ima gusto svetlosmeđe do tamnosmeđe krzno, a može biti i gotovo crne boje. Noge su mu tamnije od ostatka tela. Ima vrlo kratak rep. Dobro pliva i trči.



Za razliku od drugih mesojeda, medved vodi usamljenički život, dok zimu provodi u pećinama ili jazbinama (zimski san). Tokom zime opstaje zahvaljujući salu koje nagomilava tokom leta. Pari se od proleća do leta. Mlade nosi 8 meseci, a kada se rodi mladunče je nešto veće od običnog pacova, ali zato brzo raste i goji se. Od malih nogu mladunci se penju po drveću, a to čine i odrasli medvedi, tražeći košnice meda. Mladi postaju samostalni sa 2 godine. Žive oko 35 godina.


Od davnina ljudi love medvede koristeći njihovo meso za ishranu i krzno za odeću. Posmatrajući pećinske medvede u potrazi za hranom, ljudi su mogli zaključiti koje vrste biljaka su jestive. Svojim delovanjem čovek neprestano doprinosi smanjenju populacije medveda, ugrožavanjem njihovih staništa. Uprkos zakonu o zaštiti medveda, ljudi i dalje love medvede, zbog hrane, zaštite imanja i stoke, sportskog lova, i tradicionalne medicine.

Mrki medved

Mrki medved je najkrupnija evropska vrsta zveri i ujedno spada u najkrupnije predatore na zemlji. Dostiže visinu od 100 – 120 cm, dužinu 200 -250 cm i težinu 180 – 300 kg. Nekada je bio široko rasprostranjen na teritoriji Srbije, ali je zbog preteranog lova, poslednjih decenija populacija medveda kod nas, a i u Evropi, veoma proređena. U Evropi je rasprostranje u Rusiji, Rumuniji i Finskoj gde predstavlja nacionalnu životinju. Od 2002. godine je zabranjen lov ove vrste. Predpostavlja se da je broj jedinki medveda u Srbiji svega oko 60, od tog broja 40 živi u Nacionalnom parku Tara gde predstavlja gajenu vrstu divljači. Za njegovo prihranjivanje se koriste 4 uređena hranilišta. Manja populacija medveda koja naseljava Staru planinu uglavnom migrira iz Bugarske.
Mrki medved živi po velikim i gustim šumama brdsko – planinskog područja, izbegava naseljena mesta, dobro pliva, penje se i trči, aktivan je uglavnom u sumrak i noću. U potrazi za hranom prelazi i 30 – 40 km. Na jelovniku mrkog medveda nalaze se plodovi divljeg voća, žir, trava, med, korenje, žitarice, gljive, larve insekata, ribe, a kada jednom proba onda prelazi na meso – lovi žive životinje i leševe uginulih životinja. Živi usamljeno, u jesen odlazi da prespava zimu u pećinama ili ispod naslaga granja. To je više mirovanje nego pravi san.
Vreme parenja je od aprila do juna. Mečka se koti u periodu januar – februar. Brigu o mladima vodi majka i čuva ih do dve godine. Mužjaci često ubijaju mladunce kako bi podstakli ženku na novo parenje. Mogu da dostignu starost od 15 – 30 godina. Oglašava se dubokim brundanjem, a uzbužen dašće i cvili.



Verovatnoća da čovek sretne medveda u šumi je veoma mala. Uglavnom ih sreću ljudi kojima šuma nije strana i koji znaju kako se ponašati u takvim situacijama pa se ti susreti završavaju srećno. Stručnjaci savetuju da u slučaju susreta treba stati i ostati miran u mestu, ne činiti nikakve nagle i oštre pokrete i ne davati bilo kakve zvučne signale.

Šareni tvor (Vormela pergusna)

Vrsta sisara koja je postala retka i ugrozena na našim prostorima.Od obicnog tvora razlikuje se po tome sto nema belu prugu na ledjima. Ne vidi najbolje ali zato ima odlicno culo mirisa.Veoma je brz i spretan.Uglavnom se hrani glodarima ali i malim pticama i vocem. Vode usamljenicki nacin zivota, na teritoriji koja pokriva povrsinu od oko 0.5-0.6 km² i vrlo su agresivni prilikom susreta sa drugom jedinkom. Ne pušta tečnost neprijatnog mirisa, sem kad se brani.
Nalazi u IUCN Crvenoj knjizi ugrozenih vrsta. Kao ugrozena vrsta je proglasena 1996 god. Misljene je da je do smanjenja populacije sarenog tvora doslo usled unustavanja njegovog stanista (kultivacijom), upotrebom rodenticida i smanjivanja broja dostupnog plena.



Sareni tvor je raspostranjeniji na teritoriji Evrope i Azije. U Srbiji se može videti na Pešteru, u istočnom delu Srbije i na Kosovu. U Srbiji šareni tvor živi u zastićenoj zoni – Nacionalnom parku Kopaonik, a desio se i slučaj da su pripadnike ove vrste uhvatili meštani sela Boljevci, nadomak Beograda. Šareni tvor u narodu je poznat i po tome što se prikrada kokošinjcima u nedostatku hrane, kao i po činjenici da “krade” hranu iz ambara i ostava.



U proslosti su Avganistanski trgovci u svojim radnjama držali šarene tvorove koji su lovili glodare i štetočine. Spekuliše se da su upravo ove životinje u stvari daleki rođaci današnjih feretki, koje su postale domaće životinje. Njihov umiljati izgled vas može zavarati jer plene svojim neobičnim izgledom krzna i deluju jako umiljato.

Duzina tela mu se krece od 29-35 cm. Šareni tvor ima kratku njusku i veoma duge, upecatljive usi. Noge su kratke sa dugim i jakim kandzama. Nasuprot repu koji je dug i sa dugom dlakom na ostalim delovima tela dlaka je kratka. Bele i crne oznake na licu sa belim prugama oko ociju i belim oznakama oko usta. Na ledjima dlaka je je zuta i jako pegava sa nepravilnim crvenkastim ili braon pegama. Rep je tamno braon sa zuckastim delom u sredisnjem delu (repa). Stomačni deo tela i noge su tamno braon boje. Masa zenke varira od 295 do 600 g, dok je muzjak nesto tezi od 320 do 715 gr. Zivotni vek sarenog tvora krece se od 7 - 8 godina.



Pare se u toku marta ili pocetkom juna meseca. Bremenitost je duga i i varijabilna i traje od 243 do 327 dana. Mladi dolaze na svet krajem januara i početkom marta mesca. Usled odlozene oplodnje sareni tvor donosi mlade na svet u periodu najpovoljijh uslova kada je plen brojan. Zenka na svet donosi od 4 do 8 mladunaca o kojima se stara sama. Mladunci progledaju nakon 38-40 dana, sisaju do 50-54 dana i napustaju jazbinu sa 61-68 dana.

Troprsti detlic

U potrazi za hranom i partnerom i pri svijanju gnjezda, prosecan detlic udari kljunom o drvo od 8000 do 12000 puta u toku dana, silom koja je 1200 puta veca od gravitacione.Postoji vise od 180 vrsta ptica pod imenom detlic.Glavne odlike su veoma ostar , jak i prav kljun u obliku dleta , po kome su detlici i dobili ime na nasem jeziku.Jak kljun i veoma dugacak jezik u obliku strele omogucuje detlicima d aiz stabla i grana drveca izvlace insekte, larve i crve. Osim za izvlacenje hrane iz drveta , kljun im sluzi da u deblima prave svoja gnezda.Sam proces pravljenja gnezda moze da traje i po 30 dana ali posle toga zenka moze da polozi svetlo bela jaja u sigurnu kolevku.
U nasem regionu , mogu se videti sedam vrsta detlica Veliki sareni detlic,sirijski detlic,srednji detlic,mali detlic, planinski detlic,lilfordov detlic, i troprsti detlic.



Troprsti detlić u Evropi živi u Skandinaviji, baltičkim zemljama, centralnim Alpima, Karpatima i Dinaridima. Spada u ugrožene vrste. Procenjuje se da u Srbiji ima svega 10-15 parova . Troprsti detlić živi po četinarskim šumama, naročito onim napadnutim od insekata nakon požara ili poplave. Hrani se i voćem i sokovima drveća. Gnezdi se u drveću, u rupama koje svake godine nanovo izbuši.Rupe pravi isto tako i u drvenim banderama. U kori drveća dok traži insekte pravi rupe u nizu pa kora drveta izgleda kao da ima dugačke brazde. Iz severnih predela, detlić zimi može da se spusti južnije, a sa planina na niže nadmorske visine.



Troprsti detlić je detlić srednje veličine, dužine tela 21-22 cm. Gornji deo tela je crno-belo isprugan, a glava je crna sa žutom kapom, koja kod ženki izostaje. Grlo i grudi su beli, a trbuh je dijagonalno crno isprugan. Krila su crna sa belim tačkama, a rep je crn sa belim spoljašnjim perima.Ova vrsta detlića uglavnom se hrani larvama insekata koji žive u stablu ili ispod kore, ali neretko uzima i paukove, šumske plodove i kambijum kore drveta.Smatra se vrstom specijalizovanom za ishranu potkornjakom. Ženke se hrane na višim delovima stabla u odnosu na mužjaka.

Zavisno od klimatskih uslova i dostupnosti hrane, troprsti detlić se razmnožava u drugoj polovini maja i početkom juna. Gnezdeća duplja nalazi se na 1-15 m visine i prave je zajedno oba pola. Obično se nalazi u suvom četinaru ili jasiki Populus tremula, u blizini otvorenog šumskog sklopa. Nekoliko dana nakon parenja,ženka polaže 3-6 belih jaja.
Inkubacija traje od 12-15 dana, a izvode je oba roditelja. Nakon izleganja, mlade ptice provode u duplji oko 3 nedelje, a nekoliko nedelja nakon izletanja postaju potpuno nazavisni.



Populacija ove vrste u mnogim evropskim zemljama značajno opada, a glavni uzrok je gubitak odgovarajućih staništa usled ljudskih aktivnosti. Aktivnosti koje negativno utiču na populaciju troprstog detlića uglavnom su promene u šumarskoj praksi, velike površine pod komercijalnom sečom, uklanjanje suvih i stabala napadnutim potkornjakom i smanjivanje prosečne starosti šume uopšte.Redovna je i malobrojna gnezdarica četinarskih šuma na svega nekoliko planinskih masiva zapadne Srbije. Procenjena populacija ove vrste na Tari broji 10-15 gnezdućih parova.

Veliki tetreb

Veliki tetreb (Tetrao urogallus) je šumska ptica koja pripada rodu koka i predstavlja izuzetno ugroženu vrstu u Srbiji. Stanovnik je visokih, gustih, četinarskih ili mešovitih šuma, koje se obično nalaze iznad 1200m nadmorske visine. Dužina njegovog tela, kod najvećih primeraka iznosi do 110cm, uključujući i rep i kljun. Mužjak je znatno krupniji i jači od ženke.
Uzroci naglog opadanja brojnosti tetreba i nestajanja sa pojedinih lokaliteta bili su: intenzivna eksploatacija šuma, izgradnja šumskih saobraćajnica, potiskivanje četinarskih vrsta, veliki šumski požari, uznemiravanje i prekomeran lov.



Danas je u Srbiji populacija velikog tetreba procenjena na 70 do 85 parova. Od toga, u središnjoj Srbiji živi 10 do 15 parova, dok se ostatak populacije nalazi u južnoj Srbiji, na Kosovu i Metohiji. Iz ovih razloga, veliki tetreb je zakonom strogo zaštićen kao prirodna retkost Srbije. Na Mokroj Gori nekoliko parova ove ugrožene vrste naseljava visoke šume crnog bora sa crnjušom na serpentinitima Jelovca i Šišatovca.



Mužijaci su lepši, znatno jači i kočoperniji od koka. imaju lepše perije. Oko očiju ih krasi izrazito crvena mesnata ruža,koja se proteže u obliku polumeseca. Rep velikog tetreba je poseban ukras njegovog tela,koji se veoma lepo prikazuje u svadbenim igrama. Hranu tetreba sečinjavaju uglavnom semenke crnogoričkog i beloboričkog drveća, njihovi pupoljci i lišče. Jede i žitarice ako do njih dođe. Voli i životinjsku hranu. Larve,puževe,gusenice,crve. Neštedi ni jagode, maline,kupine. Ne pričinjava skoro nikakvu štetu..Parenje tetreba je posebna draž. Tada se mužijaci bezpošteno bore za osvajanje ženki,u periodu parenja mužijak u praskozorje,počinje sa svojim brušenjem, pevanjem. U dugim pevanjima tetreb ne vidi i nečuje. Smatra se da iz ljubavnog zanosa dolazo do anatomskih promena- zatvaranja ušnih duplji i očnih kapaka. Pritom tetreb ispruži vrat i pomera ga uvis i na dole. To dugo pevanje, bolje rečeno brušenje, ovladano zanosom, lovci zloupotrebljavaju i, trčeći, približavaju se tetrebu.

Reintrodukcija velikog tetreba je moguca.U Nemackoj ,Ceskoj , Poljskoj postoje uzgajivacnice velikog tetreba u kojima se proizvode pilad i gaje do odrastanja ,kao u fazanerijama .Kada odrastu i dobro operjaju u jesen i prolece pustaju se na predvidjene i od predatora ociscene lokalitete. Drugi nacin je hvatanje ptica u mreze -klopke u slobodnoj prirodi.Po hvatanju stavljaju se u sanduke sa jutanim krovom i transportuju do mesta ispustanja .Projekat traje nekoliko godina dok se na staniste ne ispusti 50 ptica.

mislim da je on http://photos.zoochat.com/large/09337-202025.jpg
džinovski mravojed
bila je neka emisija o savanama u južnoj americi koje se zovu nekako drugačije
pa između ostalog žive ti mravojedi, termiti sa velikim termitnjacima i grivasti vukovi koji jedu neke gorke voćke i nešto su između lisice i vuka
igram slagalicu

Velika droplja

Velika droplja (lat. Otis tarda) je ptica iz porodice droplji i jedina vrsta roda Otis. To je najteža ptica letačica na svetu. Naseljava uglavnom stepske predele Evrope i Azije
To su masivne, kopnene ptice, slične zdepastim nojevima. Za razliku od njih sposobne su, bez obzira na svoju masivnost, da duže lete.



Mužjaci droplje su dugački 90-110 cm, sa rasponom krila od 2,1 do 2,5 m. Obično su teški 10-16 kg, mada je najveći zabeleženi primerak težio 21 kg. Odrasli mužjak ima smeđi gornji deo tela i beli donji deo, sa sivom glavom i vratom. Za vreme sezone parenja, mužjaci imaju dugačka tanka bela pera koja rastu na vratu, ispod korena kljuna. Ženke su manje od mužjaka za 30%. Gnezda gotovo da i ne prave- sa nešto slamčica u manje udubljenje snese 2, vrlo retko 3 jajeta. Gnezdi se jednom godišnje

Naseljava Evroaziju, od Pirinejskog poluostrva do Dalekog istoka, odnosno između 55° i 35° severne geografske širine. Svugde se gnezdi sporadično. Procenjuje se da u svetu ima između 31.000 i 37.000 jedinki. U Evropi je najbrojnija u Španiji i Portugalu. Karakteristična je ptica Panonske nizije. Najviše ih je preostalo u Mađarskoj (nacionalni park Kiškunšag).


Krajem 19. i početkom 20. veka velika droplja je u Srbiji naseljavala znatno šira prostranstva nego danas. Negativnim antropogenim uticajem, posebno uništavanjem najpovoljnijih staništa i direktnim lovnim pritiskom velika droplja se povukla sa većine nekadašnjih staništa. Smatra se da je početkom 20. veka u Vojvodini živelo preko 1000 velikih droplji, ali je već sredinom 20. veka brojnost spala na svega nekoliko desetina jedinki. Sada se brojnost procenjuje na 15-20 ptica, dok na gnežđenju ima oko 10 reproduktivnih ženki. Ta jedina preostala populacija nalazi se na severu Banata u zoni naselja Mokrin, Sajan, Jazovo, Vrbica, Banatsko Aranđelovo u zaštićenom prirodnom dobru SRP „Pašnjaci velike droplje“.

Bela kanja (Neophron percnopterus) je nekada živela na našim prostorima.
Sedamdesetih godina bilo je 2 do 4 gnezdeća para, osamdesetih 1 do 2, a devedesetih već 0 do 2, tj. tek povremeno gnežđenje maksimalno dva para. Ta vrsta je danas u Srbiji praktično izumrla gnezdarica, mada se poslednjih godina jedna ptica viđa u kanjonu Uvca
Procenjuje se da trenutno u Evropi živi 3-4,5 hiljade gnezdećih parova. Statistike pokazuju da je, u poslednjih nekoliko decenija, globalna populacija u konstantnom opadanju.
Odrasle kanje su obično duge 85 cm od kljuna do vrha repa, sa rasponom krila od 1,7 metara. Teške su 2,1 kilogram.Bele su boje, sa malo crnog perja na krilima i repu.

Kanje su lesinari i uglavnom se hrane strvinama, ali također se hrane malenim sisavcima i jajima. Zbog toga što je relativno malena, mora čekati svoj red za hranu (pre nje se hrane lavovi, hijene i drugi lešinari). Glava i kljun su prilagođeni za ovakvo ponašanje: kao i kod drugih lešinara, crkavica ima golo lice i dug kljun kojim može razderati meso. Tanki kljun se također može provući kroz uske prostore između kostiju i doći do hrane..

a zaboravljate vrapce, a?

nisu valjda i vrapci

Jesu, na zalost ugrozeni i pred izumiranjem




Vrapci, ugrožena i zaštićena vrsta, skoro pred nestajanjem. Opstanak vrabaca pre svega zavisi od brige čoveka.
Mudri ljudi su uvek birali vrapca u ruci, a sada je vrabaca sve manje - i na gran.. Crna statistika beleži da je vrabac, vrsta ptice, ugrožena i u Beogradu i u Srbiji, ali i u zapadnoj Evropi.Da jeE vrabac ugrožen u celoj Evropi, pokazuju istraživanja obavljena i u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Češkoj, Holandiji, Belgiji, Italiji, Finskoj... Na primer, broj vrabaca u nemačkom gradu Hamburgu smanjio se za 50 odsto, a u Pragu u poslednjih dvadeset godina je opao za 60 odsto.U konkurenciji sa grabljivicama, vrapci polako gube bitku, jer sporije stižu do hrane, a i slabiji ..U odnosu na minule godine, kad su vrapci bili gospodari naših parkova, njima sada gospodare svrake i vrane. Svake godine ih je sve više i postale su pravi eksperti da love ptiće, a i jaja u gnezdu. Vrabac je vrsta ptica koja je veoma zavisna od čoveka

On je gradska ptica, njemu staništa nisu šume i planine, ali ni grad mu više ne pruža ono što je imao šezdesetih godina. Tada se hrana, pšenica i druge žitarice, prevozila otvorenim kolima, pa je u tom „rasipanju“ ostalo nešto i za vrapce. Kasnije, kada je to počelo da se pakuje, vrapcima nije preostalo mnogo...Računa se da ih u Beogradu ima oko pet hiljada, a u celoj Srbiji oko pedest hiljada.

Nedavno je kod nas donet pravilnik o strogoj zaštiti vrabaca: planinskog, španskog i vrapca kamenjarca, a zaštićeni su i pokućar (domaći vrabac) i poljski vrabac. Za njihovo hvatanje i prisvajanje zaprećene su i novčane kazne.Možda je rešenje u hranilicama, na terasama ili u parkovima, ali da ih ne hranimo otpacima, već suvim zrnevljem.Oko zaštite vrabaca angažovala se i Liga za ornitološku akciju i pokušava na sve načine da pomogne ovoj ugroženoj vrsti. Ali to nije dovoljno. Neophodna je briga svih nas da zaštitimo ovu lepu i veselu pticu.

Crni daždevnjak (Salamandra atra) je vodozemac koji pripada porodici daždevnjaka i mrmoljaka. Stavljen je pod zaštitu kao kritično ugoržena vrsta u Srbiji.
Duguljastog je tela, s četiri kratke noge podjednake dužine i dugačkim repom . Koža mi je sluzava, jednobojna, najčešće crna, iako može biti i sivkasta ili smeđa. Iza glave imaju vidljivo izražene parotidne žlezde, koje su otrovne i to ih čine nejestivima.
Crni daždevnjak ne zahteva vodeno stanište za razvoj, a preferiraju hladna i vlažna planinska staništa. Većinu vremena provodi na skrovitim mestima u šupljinama, procepima i rupama. Živi u mešovitim šumama (na manjim nadmorskim visinama), ali ga nalazimo i iznad granice drveća na otvorenijim staništima, ako ima dovoljno povoljnih skrovišta. Aktivni su noću ali se mogu sresti i danju u seni, naročito kad je oblačno vreme i nakon kiše.
Za razliku od većine drugih vodozemaca ova vrsta je viviparna . To znači, da ženka ne odlaže jaja u vodu gde bi prolazili preobražaj do odrasle životinje, nego na svet donosi jedno do dva potpuno razvijena potomka s razvijenim plućima sposobna za samostalan život na suvom. Životni vek im je najmanje deset godina.
Zivi samo u Alpima i Dinaridima.Ima ih u Albaniji,Crnoj Gori,Hrvatskoj , Srbiji, Austriji, Sloveniji, Italiji, Svajsarskoj i Francuskoj

Beloglavi sup



Beloglavi sup (lat. Gyps fulvus) je velika ptica lešinar iz familije Accipitridae koja živi na području južne Evrope, jugozapadne Azije i severne Afrike.
Beloglavi sup je dugačak 93–110 cm, a težak 6 do 13 kg. Po izgledu je to tipični lešinar Starog sveta sa belom ogoljenom glavom i vratom i žutim kljunom, širokim krilima i kratkim repnim perjem. Ptići su po izleganju goli.
ao i drugi lešinari hrani se strvinama, pretežno uginulim životinjama koje nalazi krstareći nebom širokim područjima, često leteći u jatima. Često grokće i šišti naročito kada se hrani.
Gnezdi se na liticama planina ležući po jedno jaje. Ponekad formiraju kolonije.
U Srbiji ima 600 primeraka u kanjonu Uvca, a takođe i 35 ptica u kanjonu reke Trešnjice. Lov na ove ptice je zakonom zabranjen

Lipljen (Thymallus thymallus) je slatkovodna riba koja pripada familiji Salmonidae. Maksimalna dužina varira, a optimalna težina iznosi dva kilograma. Vreme mresta je od aprila do sredine maja.
Lipljen naseljava prostor u srednjem delu evroazijskog kontinenta. U Evropi ga ima od Velike Britanije na zapadu, do Urala na istoku. Ima ga na severoistočnim delovima Skandinavije i na severu Kaninom i Kolskom poluostrvu. Južna granica gornji tok reke Ural, pritoke gornjeg i srednjeg toka reke Kame i Volge i basen gornjeg, srednjeg i donjeg toka Dunava. Najjužnije područje lipljena na Balkanu i u Evropi uopšte je reka Ljuća sa Plavskim jezerom. Lipljen je riba hladnih voda i često živi zajedno sa potočnom pastrmkom iako ima svoje područje. On voli mirniji, manje bujičav i relativno veći tok za razliku od pastrmke. Živi u manjim jatima. Brz je lovac na mušice, koje padaju, ili samo dodiruju u letu vodenu površinu. U vodama Srbije lipljen živi samo u vodama dunavskog sliva (Tara, Drina, Ljuča, Ibar, Ćehotina, Komarnica, Lim, Studenica, Rzav). U vodama jadranskog sliva nema lipljana. Izuzetak je reka Soča, gde živi autohtona vrsta – soški lipljen i reka Morača gde lipljena ima od izvora pa sve do 20 km od Podgorice.
Polnu zrelost dostiže u trećoj godini, dok je potpuno polno zreo tek u svojoj četvrtoj i petoj godini. Plodnost lipljena nije velika. U zavisnosti od starosti, ženka polože u proseku 3.000 do 6.000 jajašaca ikre.Kod nas u rekama lipljan se mresti pri temperaturi vode od 6 do 10 °C. Na plodnost i na mrest utiču ekološki činioci, koji na mnogim našim vodama dovode da mrest uspe tek svake pete godine.