Ugrozene vrste zivotinja

Vakite

Najređi vodeni sisar otkriven je tek 1958. godine. Krivac za njihov nestanak biće ilegalni ribolov u oblasti Kalifornijskog zaliva. Žive u blizini ušća reke Kolorado. Ne postoji nijedan drugi morski sisar sa tako malim životnim prostorom, pa su zato vakite veoma retke i preti im istrebljenje. Dužine su do dva metra, a teške od 45 do 60 kg.

Vakite su nekada mogle da plivaju uz ušće Kolorada. Međutim, poslednjih godina je toliko vode odvučeno iz ove reke za navodnjavanje i za snabdevanje gradova, da Kolorado tek malo curi u okean. Ovo je verovatno promenilo i sastav vode u zalivu.

Modrovrana


Modrovrana je snažna ptica, krupnog i dugog kljuna. Velika je od 29-32 cm sa rasponom krila od 52-58 cm te je teška otprilike 30 g. Ima plavozelenu boju sa kovnim prelivima. Leđa su joj otvoreno smeđe boje, a krila azurnoplave boje sa tamnim ivicama. Rep je tirkiznoplav sa smeđim srednjim perima. Vešt je letač, ali na tlu samo skakuće zbog kratkih i slabih nogu.
Modrovrana je široko rasprostranjena evroazijska gnezdarica, redovan evroazijsko – afrički migrant. Više od 50% njene globalne populacije i površine njenog gnezdilišnog areala se nalazi u južnoj i istočnoj Evropi, gde trpi izuzetno negativan populacioni pritisak. U samo jednoj od 29 evropskih zemalja u kojima se gnezdi, brojnost populacije ne opada. Gnezdi se isključivo, unutar otvorenih nizijskih staništa u dolinama reka, a za smeštaj gnezda traži duplje u drveću, ili, ređe, u vertikalnim odsecima tla.



Populacija modrovrana je u opadanju po celoj Evropi. Uzroci opadanja su nestanak staništa, nedovoljno mesto za gnežđenje(duplje), korišćenje pesticida, krivolov, elektrokucija. Broj parova u Vojvodini 1980.godine iznosio je 100 pari, 1990.-30 pari, a 2000. – 17 pari modrovrana.
U Vojvodini se sprovode projekti koji imaju za cilj zaštitu ove vrste. Udruženje ljubitelja prirode „Riparia“ je preduzelo akcije popularizacije ove vrste, ali i konkretne mere zaštite koja podrazumeva praćenje (prstenovanje), izgradnje veštačkih duplji, kao i omogućavanje uslova za neometani boravak ptica, ali i saradnju sa svim relevantnim institucijama

Alpska rovčica




Zivi na livadama i četinarskim šumama južnoevropskih planinskih područja: Alpi , Pirineji , Karpati i Balkan .
U planinama se nalazi u otvorenim staništima (livade, stenovita područja sa retkim vegetacijama i obroncima planinskih tokova), gdje živi u pukotinama i pukotinama ispod stena i kamenih zidova. Na nižim nadmorskim visinama preferira se hladna, vlažna, zasenčena područja, kao što su gusto-vegetirani šljunak i rupice pod mahovitim stenama, drvećima i drvetom u šumama (Spitzenberger 1990, 1999).
Iskusan je penjač,koji koristi svoj rep za ravnotežu.Ima mirisne zljezde na krajevima kojima obelezava svoju njenu teritoriju . Kao i druge vrste rovcica, ima visoku stopu metabolizma i mora se često da se hrani.Jede insekte , pauke , puževe i gliste, a plen je najcesce lasica, domaćih mačaka i tavnih sova .

Plavi kit

Plav i kit je najveća životinja koja je ikad živela na Zemlji - dugačka je do 33 metra i teži do 150 i više tona.


Plavih kitova je bilo u velikom broju u skoro svim okeanima širom sveta do početka dvadesetog veka. Četrdeset godina prošlog veka ljudi su ih lovili skoro do istrebljenja. 2002. godine je procenjeno da je bilo od 5.000 do 12.000 plavih kitova u svetu. Pre početka lovljenja, najveća populacija ovih kitova od 239.000 jedinki je živela oko Antarktika, ali danas živi mnogo manja koncentracija od tek 2.000 u severoistočnom Pacifiku, Antarktičkom i Indijskom okeanu. Postoje još dve grupe u severnom Atlantiku i još najmanje dve na Južnoj Hemisferi.



Telo mu je sivoplave boje, a odozdo je bele boje. Leđna peraja su vrlo mala. Živi većinom u parovima. Veoma je plašljiv. Može roniti do 20 minuta, a vodoskok mu je visok do 7 metara. Hrani se samo leti i to morskim rakovima, a dnevno može progutati do četiri tone hrane.



Ženka ima po jedno mladunče svake dve do tri godine. Mladunče postaje samostalno nakon 21 mesec.



Plavi kit ima najglasniji zov u životinjskom carstvu, jačine čak 188 decibela. Životni vek mu je oko 40 godina. Zaštićena je vrsta. Plavi kit iz severnog Atlantika jedan je od najugroženijih vrsta kitova, sa dugom istorijom eksploatacije od strane čoveka. Pošto sve toplija voda sadrži manje planktona kojim se kit hrani, dostupnost hrane zbog nestalnosti klime takođe postaje sve veći uzrok smrtnosti.

Plavi kit 52

Dubinama severnog Pacifika luta usamljeni kit, na čiji se zov niko ne odaziva. Nadimak mu je kit 52.

Kruže glasine da on već decenijama bezuspešno traži društvo. Luta dubinama severnog Pacifika kao da je potpuno nevidljiv i nem. Ljudi, njegovi najpažljiviji slušaoci, dali su mu nadimak: kit 52.
Decembra 1992. rođena je legenda o kitu samotnjaku, verovatno jedna od najromantičnijih morskih priča u skorijoj istoriji: onom koji peva i zove, ali niko se ne odaziva. Pedeset dva, najusamljeniji broj. On ne opisuje dužinu, širinu ili specifičnu šaru na telu ovog okeanskog džina, jer ga do sada niko nije ni video.
Nepoznata je i njegova vrsta, iako naučnici naslućuju da je reč o jednom obliku plavog kita, sudeći po njegovim sezonskim selidbama. Zapravo je 52 Hz ta neobična frekvencija na kojoj se prvi put čula njegova pesma. Njegova, a ne njena, jer u svetu kitova mužjaci pevaju glasnije i češće, uglavnom u sezoni parenja.
Po ljudskim merilima, ovo je duboki bas, ili najniži ton na tubi, a u morskom svetu izrazito visok ton. Drugi kitovi se oglašavaju na znatno nižim frekvencijama, najčešće oko 20 Hz i pretpostavlja se da je to glavna prepreka koja sprečava kita 52 da stupi u kontakt sa bilo kojim od njih, iako je tokom godina smanjio frekvenciju na 47 H
Praćenja muzike kitova započela su još pedesetih godina prošlog veka. Koristeći hidrofone, deo „sistema od milijardu dolara“ koji je konstruisala američka mornarica radi traganja za neprijateljskim podmornicama u Drugom svetskom ratu, naučnici su osluškivali okean.
Bila je 1989. godina kada je tim marinskih biologa iz WHOI (Woods Hole Oceanographic Institution) ustanove čuo neobičan zvuk, ranije nezabeležen. Vilijem Votkins, jedan od naučnika ovog tima, prikupljao je snimke naredne tri godine i konačno su, 1992. sa sigurnošću potvrdili da je reč o kitu sa jedinstvenom anomalijom zvučnog šablona.
Dalje praćenje je bilo izuzetno zahtevno imajući u vidu da niko nije video ovu životinju, i nije mogao da predvidi njeno ponašanje. Iz godine u godinu, beležili su njegove migracije od Aljaske do Meksika. Trasa uobičajena i za ostale kitove, no uvek se činilo da je ovaj potpuno sam i da niko ne odgovara na njegove pozive.
Razlozi zbog kojih se kitovi oglašavaju zovom nisu do kraja razjašnjeni, ali pretpostavke su brojne: orijentacija u prostoru, potraga za hranom, međusobna komunikacija. Za određene vrste kao što su plavi i grbavi kit, ovo igra ulogu i u traženju partnera za parenje. Čak su prepoznati i različiti „dijalekti“ u zavisnosti od regije.
Takođe je primećeno da neke vrste menjaju svoju pesmu u novim sredinama kako bi se prilagodili kitovima koje u tim okolinama susreću. Mužjaci su glasniji od ženki, ali i najglasnije životinje na svetu. Umeju da zuje, ćurliču, grokću, cvile, mogu zvučati kao brodske sirene za maglu. Njihov zvuk prostire se hiljadama kilometara kroz okean.
I dalje je teško utvrditi razloge zbog kojih postoji tako primetna razlika u načinu komunikacije kita 52 u poređenju sa ostalim kitovima. Jedna grupa naučnika pretpostavlja da je u pitanju hibridna vrsta unikatnog zova, nastala ukrštanjem plavog kita i kita perajara, i ovo je najprihvaćenija teorija.
Neki stručnjaci tvrde i da zvučni potpis ovog pustinjaka, premda jedinstven, nije neprepoznatljiv drugim kitovima. Jedan od njih, profesor Kristofer Klark sa Kornela, smatra da uticaj ovog kita na druge srodnike možda nije veliki, ali da ga oni zasigurno čuju: „Nisu gluvi, on je samo čudan“.
S druge strane, saosećanje koje je kit 52 izazvao kod ljudi pokazalo se trajnim i intenzivnim. Mnogi su pisali stručnjacima koji proučavaju ovu životinju i otkrivali da razumeju takvu usamljenost i da se često i sami tako osećaju. Nekolicina ljudi sa oštećenjem sluha predložila je teoriju da ovaj kit deli njihov invaliditet, međutim naučnici smatraju da se ne radi o zdravstvenim problemima, ističući činjenicu da je ovaj pojedinac bio sposoban godinama preživljava u tako okrutnom okruženju potpuno sam, što ukazuje da ne bi trebalo da ima značajnijih nedostataka.
Takođe dodaju da, ipak, ne bi trebalo poistovećivati njegove emocije sa ljudskim i da je jednako moguće da kit 52 uopšte nije usamljen. Izveštaji iz 2010. kada su primećeni ovi „muzički šabloni“ na nekoliko udaljenih lokacija, daju mogućnost da postoji veći broj kitova ovih osobina. Ipak, ostaje još mnogo istraživanja i dokazivanja. Biolozi se nadaju da će razvoj novih audio sistema u WHOI centru koji analiziraju i obrađuju zvukove morskih sisara u gotovo realnom vremenu doprineti konačnom upoznavanju sa ovom misterioznom životinjom.

Ražanj ili crni ibis (lat. Plegadis falcinellus) je vrsta ptice iz porodice Threskiornithidae.




Prepoznatljiv je po tome što su mu glava, vrat i rep crni, dok su mu ostala pera bela. Dug je 75 cm, a raspon krila mu je 1,30 m.
Ibis je ptica selica. Naseljava predele jugoistočne Evrope, Male Azije i severne Afrike. Jesenju seobu počinje vrlo rano, već u avgustu, a vraća se u proleće, u aprilu. Zimuje u Africi, na obalama Sredozemnog mora. Ibis naseljava bare, ritove, močvare i vlažne livade. U ravnice Nila je nailazio redovno pre poplava i to u velikom broju, pa je „najavljivao“ plodan period i zato je u starom Egiptu smatran svetom pticom. Gnezda radije gradi iznad vode, u trsci ili na niskim vrbama, dakle u dobrom zaklonu. Gnezdo ibisa je veliko i plitko i liči na čvrstu okruglu platformu koja je sagrađena od grančica vrbe i stabljika trske. Gnezdi se u koloniji, koju čini veliki broj članova.
Pošto mužjak i ženka svoje gnezdo grade zajedničkim snagama, ono može da bude završeno i za dva dana. Ženka polaže 3-4 ovalnih jaja plavozelene boje. Mladunci dolaze na svet nakon tri nedelje. Na jajima naizmenično leže oba roditelja. Kada se ispile iz jaja, mladunci su prekriveni paperjem. Roditelji ih brižno neguju; po potrebi, ili ih greju ili ih štite od jakog sunca. Prvih pet dana hrane ih i do 12 puta dnevno. Kad napune dve nedelje, mladunci počinju da lutaju po okolnom drveću. U gnezdo se vraćaju samo kad ogladne, a sa dva meseca počinju samostalan život.
Hodajući po plitkoj vodi, ibis svojim dugim kljunom lovi vodene insekte, larve, pijavice, račiće, puževe, žabe, ali i manje zmije.

Kakapo, poznat i kao sova-papagaj, veoma je neobična vrsta papagaja, koja se nalazi na ivici izumiranja i predstavlja jednu od najređih životinjskih vrsta,
jer je u svetu ostalo svega 124 primerka ove ptice.Kakapo je krupni papagaj koji nastanjuje prostore Novog Zelanda. Izgubio je sposobnost letenja usled odsustva prirodnih neprijatelja, ali mu danas glavnu pretnju predstavljaju životinje koje su Evropljani doneli sa sobom, pre svega mačke.Kakapo se retko razmnožava, a živi veoma dugo, cak i više od 100 godina. Njegova neobična pesma, kojom mužjaci privlače ženke, neodoljivo podseća na kreket žabe.

Bengalski tigrovi



Prirodni rezervat u najvećoj svetskoj šumi mangrova je površinski udvostručen u pokušaju da se spasu ugroženi bengalski tigrovi čiji broj je u osetnom padu.Više od 50 odsto šume Sundarbans u Bangladesu, jednog od najvećih staništa tigrova, proglašeno je rezervatom. Do sada je rezervat pokrivao 23 odsto šume, a lokalno stanovništvo i turisti su imali neograničen pristup ostatku Sundarbansa.
Sundarbans je dom retkim vrstama poput iravadi delfina i bengalskih tigrova, koji su i jedni i drugi na listi ugroženih vrsta zbog lova i gubitka staništa.2015. bilo ih 106, dok je 2004. prebrojano 440.
Eksperti i zvaničnici se slažu da bi proširenje rezervata trebalo da doprinese bezbednosti tigrova i omogući im da se lakše razmnožavaju. Kretanje ljudi u rezervatu će biti veoma ograničeno.

Naš rođak, "šumski čovek", odavno istrebljen sa velikih prostranstava
Indonezije i Malezije, sada sateran u tesne rezervate Bornea i Sumatre,
u sve manjem je broju.



Inteligentan, izgleda kao da je svestan svoje sudbine.