shoshanima
Početnik
- Poruka
- 16
Ћутање је одиста последица и плод царског и благородног васпитања. Ко је
научио да ћути, тај је научио и да говори, јер пре је ћутање плод велике
благоразумности, него разборито говорење. Отуда, ко не зна да ћути, не
зна ни да говори. Младом је човеку ћутање увек сигуран украс, а посебно
када се не смућује док слуша другога, нити се истрчава, него, макар му
се беседа и не допадала, пажљиво чека да тај који говори заврши, па ни
онда не износи сместа своје противљење, него, како Есхин каже, причека
да види има сабеседник нешто да дода или измени и повуче. А они који
одмах, противећи се, прекидају друге и упадају у реч не слушајући друге и
не марећи што њих не слушају, непристојно се опходе.
"Ћутање је мајка пажње, преворница небеских врата, кључ раја" (Јован Лествичник).
Ћутање је знак целомудреног опхођења и једино оно не носи за собом покајање.
Ћутање и неуке чини разумним и смерним. Боље је ћутати него говорити и
блажен је који је то знање примио. Који ћути бољи је од онога који
говори, па макар тај и добро зборио. Женама је ћутање украс. Научи да
ћутиш или да говориш оно што је боље од ћутања.
Пословица каже да је плата за ћутање осигурана. Који чува своја уста, он не пушта
жалости у душу своју. Благо се излива када уста затворена. Ћутљив и
разуман удостојиће се части. Може ко да говори, а да не буде красан и
може ко да ћути, а да се нађе мудар (Сирах). Збори ако имаш шта боље од
ћутања, а љуби тиховање, где је ћутање боље од говора (Григорије
Богослов). У ћутању нема ни жалости ни муке. Ко је оћутао није се
покајао, а многи који су говорили јесу. Држање језика и старцу и младићу
част доноси.
Речима својим постави јарам и ограду и устима својим дугу преворницу. Ако ти
је беседа разумна, одговори ближњем, а ако није, нека ти се рука нађе на
устима. Соломон се мољаше Богу да постави стражу крај уста његових и
печат на усне његове.
И Давид тражаше стражу устима својим и да му се ограде двери усана његових.
Ћутање језика је дрво живота, а ко га сачува испуниће се духом. Смрт и живот
налазе се у руци језика, а који језик држи, јешће од плодова његових.
Добро је ћутање у право време, јер оно ништа друго није до мати премудрих мисли. Добар дух бежи од многословља.
Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат оставља таквог човека као што голуб одлеће од склоништа где се ложи пећ, да не би испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака. Свети оци говоре: “Тиховање сабира – а речи растачу”. Тиховање је тајна будућег века. У тиховању долази до сусрета душе с Богом. Господ је рекао: “За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор” (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико је злих и лажљивих речи у многословљу! Зато ће као тужилац чоеков на Страшном суду постати његове сопствене речи. Свети Оци говоре:
“Ћути о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта ниси уверен. А о ономе што знаш говори кратко. Штавише, мед је укусан у малим количинама, а у великим изазива мучнину.”
Када бисмо знали да нам се речи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг, схватили бисмо да човеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би задржале бујицу речи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година треба човеку да би се научио говорити. Но неколико десетлећа ја се учим ћутању! И још нисам до краја освојио ту вештину”.
Pitam vernici kako se oni bore za cutanje i do koji stepen su stigli kako se bore protiv praznoslovije i blebetanje?
научио да ћути, тај је научио и да говори, јер пре је ћутање плод велике
благоразумности, него разборито говорење. Отуда, ко не зна да ћути, не
зна ни да говори. Младом је човеку ћутање увек сигуран украс, а посебно
када се не смућује док слуша другога, нити се истрчава, него, макар му
се беседа и не допадала, пажљиво чека да тај који говори заврши, па ни
онда не износи сместа своје противљење, него, како Есхин каже, причека
да види има сабеседник нешто да дода или измени и повуче. А они који
одмах, противећи се, прекидају друге и упадају у реч не слушајући друге и
не марећи што њих не слушају, непристојно се опходе.
"Ћутање је мајка пажње, преворница небеских врата, кључ раја" (Јован Лествичник).
Ћутање је знак целомудреног опхођења и једино оно не носи за собом покајање.
Ћутање и неуке чини разумним и смерним. Боље је ћутати него говорити и
блажен је који је то знање примио. Који ћути бољи је од онога који
говори, па макар тај и добро зборио. Женама је ћутање украс. Научи да
ћутиш или да говориш оно што је боље од ћутања.
Пословица каже да је плата за ћутање осигурана. Који чува своја уста, он не пушта
жалости у душу своју. Благо се излива када уста затворена. Ћутљив и
разуман удостојиће се части. Може ко да говори, а да не буде красан и
може ко да ћути, а да се нађе мудар (Сирах). Збори ако имаш шта боље од
ћутања, а љуби тиховање, где је ћутање боље од говора (Григорије
Богослов). У ћутању нема ни жалости ни муке. Ко је оћутао није се
покајао, а многи који су говорили јесу. Држање језика и старцу и младићу
част доноси.
Речима својим постави јарам и ограду и устима својим дугу преворницу. Ако ти
је беседа разумна, одговори ближњем, а ако није, нека ти се рука нађе на
устима. Соломон се мољаше Богу да постави стражу крај уста његових и
печат на усне његове.
И Давид тражаше стражу устима својим и да му се ограде двери усана његових.
Ћутање језика је дрво живота, а ко га сачува испуниће се духом. Смрт и живот
налазе се у руци језика, а који језик држи, јешће од плодова његових.
Добро је ћутање у право време, јер оно ништа друго није до мати премудрих мисли. Добар дух бежи од многословља.
Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат оставља таквог човека као што голуб одлеће од склоништа где се ложи пећ, да не би испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака. Свети оци говоре: “Тиховање сабира – а речи растачу”. Тиховање је тајна будућег века. У тиховању долази до сусрета душе с Богом. Господ је рекао: “За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор” (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико је злих и лажљивих речи у многословљу! Зато ће као тужилац чоеков на Страшном суду постати његове сопствене речи. Свети Оци говоре:
“Ћути о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта ниси уверен. А о ономе што знаш говори кратко. Штавише, мед је укусан у малим количинама, а у великим изазива мучнину.”
Када бисмо знали да нам се речи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг, схватили бисмо да човеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би задржале бујицу речи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година треба човеку да би се научио говорити. Но неколико десетлећа ја се учим ћутању! И још нисам до краја освојио ту вештину”.
Pitam vernici kako se oni bore za cutanje i do koji stepen su stigli kako se bore protiv praznoslovije i blebetanje?
tisinu, onda se prepustis cutanju
