Dnevnik sa broda Argo
Prikazujem rezultate 1 do 8 od 8

Tema: Dnevnik sa broda Argo

  1. #1
    Početnik
    Učlanjen
    08.11.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    13
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Dnevnik sa broda Argo

    Drugari, predstavljam vam priče u formi dnevnika astronauta Sergeja Denitcha, rođenog na svemirskom brodu`Argo`. Priče govore o njegovom celoživotnom putovanju do prve najbliže zvezde (zvezdanog para), Alfa Kentauri i životu na brodu`Argo`. Voleo bih da mi date vaše mišljenje; šta vam se sviđa, šta vam se ne sviđa i kako biste nastavili priče.

    15. avgust 2133. godine

    Dan dosadan i prazan, kao i svaki drugi. Ipak osećam neko unutrašnje zadovoljstvo zbog toga što počinjem da pišem ovaj dnevnik. Ne verujem da će neko doći u priliku da ga čita, s obzirom na okolnosti, a čak i da se to kojim čudom desi, ne verujem da će ta osoba naći ovde nešto zanimljivo. Ipak, imam neverovatnu potrebu da se izrazim na ovaj način, da pišem o tome šta ovde vidim i šta mi se dešava. Ne znam koliko će me ta želja držati, ali voleo bih da potraje, jer sada osećam da imam nešto što drugi nemaju, malu tajnu koja mi vreme čini ispunjenijim.
    Zovem se Sergej Denitch. Rođen sam na svemirskom brodu "Argo" 17. januara 2116. godine, dakle sada imam 17 godina. Moj otac, Alesander, je jedan od najvažnijih ljudi na brodu. On ima najviše tehničkog znanja i s toga, uz još nekoliko prijatelja, naviše radi na održavanju funcionalnosti broda. Ipak, mislim da on tim svojim radom i posvećenošću zapravo beži od samoće i prihvatanja činjenice da je sve to što radi, besmisleno i da je ceo njegov život besmislen. Jer čak i da nam se na ovom beskonačnom putovanju ništa fatalno ne desi, da stignemo do cilja (životnog cilja svih nas), zvezdanog para Alfa Kentauri, biće nam potrebno još oko 100 godina, pa onda dakle još 100 godina da se vratimo na Zemlju. Dakle ni deca nas, koji smo rođeni na brodu, kao ni njihova deca, neće to dočekati.
    Sa druge strane, ne vidim ni da bi život na Zemlji bio nešto drugačiji. I tamo ljudi moraju da izmisle neki cilj kome će da streme kako bi pobegli od sebe, bilo da je to novac, porodica, nauka, ili kao moji roditelji, odlazak na međuzvezdano putovanje sa kojeg se neće nikada vratiti. Mi mladi, koji smo rođeni na brodu, barem smo iskreniji prema sebi. Za razliku od naših roditelja direktno se suočavamo sa beznađem.
    Moja majka, Nadja, nije mogla ni da se suoči s beznadjem, niti da pobegne od njega. Ubila se kada sam imao 5 godina. To se moglo i očekivati, videlo se da je ludila. Sećam se da je često imala histerične napade, ili periode kada nije ustajala iz kreveta. Stalno mi je pričala o Zemlji, o prelepim mestima, livadama, o kiši, o rekama, životinjama, nebu, pticama, slobodi. Pričala mi je o svom rodnom gradu, Moskvi, o svojim prijateljima, roditeljima, pozorištu, koncertima. Govorila je da joj najviše nedostaju banalne stvari, kao recimo udaranje kišnih kapi o prozor, fijukanje vetra, šuštanje lišća. Govorila je da u tome ima mnogo više magije nego u istraživanju svemira.
    Nakon njene smrti, otac se još više posvetio radu na brodu. Ja i on smo se prilično udaljili. Naravno da se trudio da mi prenese obrazovanje (na brodu su roditelji bili dužni da obrazuju svoju decu, od najosnovnijeg opismenjavanja, do visokog obrazovanja). Međutim ubrzo je postao isfrustiran mojom potpunom nezainteresovanošću za prirodne nauke. Na kraju se pomirio sa činjenicom da neću postati veliki astronaut, bez koga brod neće moći da funkcioniše. Ja mislim da ću najverovatnije postati psihijatar i zameniti našeg psihijatra, Krisa, koji mora prvo da pronađe način da pomogne sebi.
    Osim što učim, imam obavezu da obavljam pojedine poslove na brodu. Kao što sam rekao, imam slaba tehnička znanja, tako da u kontrolnoj sobi nemam šta da tražim. Oh, kako se samo prave važni i tajanstveni oni koji tamo ulaze i tobože nešto rade. Za razliku od njih, ja uglavnom održavam higijenu na "Životnom prostoru" (prednji deo broda u kojem živimo). Takođe obilazim farmu (tako je zovemo iako nema životinja). Farma se nalazi sprat iznad onog gde stanujemo. Tu su zasađene razne kulture, uglavnom povrće. Iako je održavanje biljaka potpuno automatizovano, ja kontrolišem da li je sve u redu i kad je potrebno naberem povrće. Takođe, kad je potrebno idem u ostavu, koja se nalazi na spratu iznad farme, da donesem potrepštine.
    U slobodno vreme, koga imam na pretek, volim u fiskulturnoj sali da igram fudbal i košarku. Međutim, nemam mnogo drugova sa kojima bih mogao da igram, budući da mnogi od nas rođeni na brodu nemaju nikakva interesonja za sport, pa svoje vreme provode igrajući video igrice, ili jednostavno izležavajući se. Takođe, dosta čitam i gledam filmove. Imamo na memoriji gotovo sve filmove, sve knjige i svu muziku nastalu na Zemlji do početka putovanja. Međutim i pored toga, strašno se dosađujem. Imam i jednog prijatelja, Čenga. Dosta je sličan meni, mada ga više interesuju prirodne nauke i tehnika. On smatra da nema šanse da na brodu preživi i sledeća generacija, ali da će olupina broda jednog dana svakako stići do zvezdanog para. On takođe ne veruje da tamo ima inteligentnih i tehnološki naprednih živih bića i da bi najpametnije bilo da okrenemo brod i vratimo se nazad na Zemlju, dok još možemo...
    Kako bilo, najbolje da se sada zaustavim jer sam počeo da skačem sa teme na temu, a imam još toliko toga da kažem. Lepo sam počeo sa pisanjem, probio sam led i zadovoljan sam.



  2. #2
    Početnik
    Učlanjen
    08.11.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    13
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Dnevnik sa broda Argo

    19. avgust 2133. godine
    Shvatio sam da je za nastavak pisanja ovog dnevnika potrebno da prvo kažem par reči o samom brodu i o istoriji putovanja.
    Sada nas na brodu ima 29, a na putovanje je, pre 20 godina, krenulo 16 astronauta i to osam muškaraca i osam žena, svi u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama. Jasno je da su mozgovi međunarodnog svemirskog projekta „Argo“ imali ideju da se astronauti na brodu razmnožavaju, pošto jedna generacija ne može da doživi da dođe do zvezdanog para Alfa Kentauri. Inače međunarodnom projektu „Argo“ je prethodila izgradnja velike međunarodne svemirske stanice „Arka“, koja je imala sopstvenu gravitaciju koristeći centrifugalnu silu, kao i sopstvenu proizvodnju električne energije na nuklearno gorivo. Na njoj su se, recimo, prvi put uzgajale biljne kulture, ali što je važnije, prvi put je isproban koncept višedecenijskog boravka na svemirskoj stanici i ljudskog razmnožavanja u svemiru.
    Brod „Argo“ je dosta dugo testiran obilaskom udaljenih planeta Sunčevog sistema. Posebno je značajna misija odlaska do Neptuna i nazad, kada je sa broda prvi put izbačena istraživačka sonda na ovu misterioznu gasovitu planetu. Četiri takve sonde i sada nosimo, u nadi da ćemo ih jednom izbaciti na neku potencijalnu planetu zvezdanog para Alfa Kentauri, pošto naravno nema mogućnosti da sa brodom bilo gde sletimo.
    Nakon osam godina probnih misija odlučeno je da je brod spreman da krene na svoje večno putovanje. U to vreme vladalo je ogromno interesovanje za ovaj svemirski projekat, tako da se više desetina hiljada ljudi prijavilo da provede ostatak svog života u svemiru. Konačno, za posadu broda odabran je jedan broj ljudi koji su već bili posada broda tokom pomenutog višegodišnjeg testiranja, dok su ostatak posade činili kandidati sa Zemlje (koji su, naravno, prethodno morali neko vreme da provedu na svemiskoj stanici „Arka“ kako bi stekli neophodna znanja). Takođe, posadu broda čine ljudi različitih profila i zanimanja. Tako imamo fizičare, hemičare, visokotehnološke inženjere, pilote, ali i lekara opšte prakse, zubara, psihologa. Što se tiče njihove nacionalnosti, osam astronauta su Amerikanci, pet su Rusi, a tri su Kinezi. Ove tri zemlje su najviše doprinele izgradnji broda, premda je 29 država učestvovalo u ovom projektu.
    Za sam brod načelno se može reći da se sastoji iz tri dela (životni prostor, elektrana i motor). Kao što sam već pomenuo, prednji deo naziva se životni prostor, iz očiglednog razloga. Grubo rečeno, ima oblik debele četvrtaste ploče. To je možda i najsloženiji deo broda, imajući u vidu da je neophodno održavati odgovarajuću temperaturu i potpuno ga zaštititi od svakog mogućeg negativnog zračenja. Jednom rečju, potrebno je održavati povoljne životne uslove i obezbeđivati astronautima sve što je potrebno. Životni prostor je podeljen na tri sprata, na prvom je stambeni prostor, na drugom je (već pomenuta) „farma“, a na trećem je „ostava“. Prostorije u stambenom prostoru su povezane hodnikom koji se osam puta lomi pod pravim uglom. Ukupna površina stambenog prostora iznosi 1800 m2, a najveći deo otpada na stambene jedinice za smeštaj astronauta. Svaka stambena jedinica se sastoji iz dve male sobe (iz prve se ulazi u drugu), sa po dva kreveta. Ideja je da kada astronauti stupe u brak i dobiju decu, u jednoj sobi budu roditelji, a u drugoj deca. Stambene jedinice nemaju svoj toalet, već postoje tri zajednička toaleta za sve astronaute.

    Takođe, stambeni prostor ima jednu zajedničku prostoriju, zovemo je sala, gde može da se jede (astronauti po svojoj volji jedu u ovoj prostoriji, ili u svojim sobama), sastanči, ili prosto druži, odnosno provodi zajedničko vreme. U njoj dominira veliki beli okrugli sto okružen stolicama i u uglu jedan mali stočić na kojem stoji biblija, privezana kaiševima. To je jedina prava knjiga, sa listovima i koricama, budući da nam je sva ostala literatura na računarskoj memoriji.
    O fiskulturnoj sali sam već govorio. U njoj se, osim pomenutih kolektivnih sportova, možete bviti gimnastikom, ili možete prosto koristiti sprave za vežbanje. Naš doktor Martin posebno insistira da svaki dan koristimo traku za trčanje jer se nezdravo malo krećemo. Svi znamo da se ni on sam ne pridržava svog saveta. Naravno da su naši roditelji, što se toga tiče, disciplinovaniji od nas rođenih na brodu, ali mi vidimo da se oni u stvari dosta pretvaraju, zabušavajući na svakom koraku (izuzev nekoliko izuzetaka).
    Za potrebe zdravstvene nege imamo kliniku, koja je ujedno i bolnica (buduće da ima i dva kreveta) i zubna ordinacija i apoteka. Njome naravno upravlja doktor Martin, kome ću kasnije posvetiti posebnu pažnju.
    Kontrolna soba je najvažnija, takoreći mozak broda. O njoj neću mnogo govoriti, jer ne ulazim često u nju, budući da imam jako slaba tehnička znanja o brodu. U svakom slučaju, skoro svi procesi na brodu su automatski, ali se prate iz kontrolne sobe. Međutim, za kočenje i okretanje broda u suprotni smer, ili gašenje i paljenje motora, potrebno je obaviti složene procedure. Još veći izazov je popravka ili obnavljnje pojedinih delova na brodu. Naime, brod se popravlja robotskim rukama, s obzirom da je nemoguće da astronauti izlaze iz životnog prostora. Brod je prekriven sa 292 robotske ruke. Rad im najčeće nije automatski, pa se njima se upravlja iz kontrolne sobe.
    Sprat iznad stambenog prostora je „farma“, koju sam takođe već pominjao. Po njoj možete da idete uskim prolazima, dok su vam sa leve i desne strane terase u četiri nivoa, zasađenje povrćem i drugim kulturama (pojedine žitarice). Terase su jako osvetljene kako bi biljke što intezivnije vršile fotosintezu, tako da je pametno tamo ići sa zatamljenim naočarama. Inače kulture koje tu sadimo su nam zapravo samo dopuna ishrani i njen najukusniji sastojak (iako je majka govorila da naše povrće ima ukus mokrog kartona). Najveću količinu hrane koju pojedemo čini hranjiva želatasta masa koja se pravi od tzv. nutricionističkog sveobuhvatnog brašna (postoji mnogo vrsta, kako bi kako bi zadovoljilo sve potrebe) i vode. Mi to još zovemo blato (mislim da dalji opis ukusa ovog, nazovi jela, nije potreban).
    Na trećem, poslednjem spratu životnog prostora je tzv. ostava (tako zovemo taj prostor, iako je on više od ostave). Tu se nalaze ogromne količine pomenutog brašna, vode, gela za pranje, zatim tu je razna garderoba, kao i mnoge druge stvari donete sa Zemlje koje je nemoguće pobrojati. Ostava nije osvetljena, pa u njoj takođe gajimo i pečurke. Međutim ubedljivo najveći deo prostora zauzimaju ogromne baterije, tako da životni prostor, u slučaju neke teške havarije na ostatku broda, može neko vreme samostalno da funkcioniše.
    Na životni prostor se nadovezuje tzv. „elektrana“. Ovaj deo broda je jako izdužen, tako da se slobodno može reći da ima oblik četvrastog stuba (prvu polovinu tog stuba, dakle ovog dela koji se naslanja na životni prostor zauzimaju ogromni rezeroari tečnog vodonika, potrebnog za rad motora). Tu se nalazi fisioni reaktor koji proizvodi struja, a toplota koja se tom prilikom dobija greje ceo brod, naročito životni prostor. Jasno je da je električna energija je neophodna za funkcionisanje celog broda, međutim ogromna električna energija je potrebna za rad fuzionog motora, kao i za održavanje jakog elektromagnetnog polja koje brod štiti od negativnog zračenja. Naravno, rad nuklearnog reaktora je potpuno automatizovan, a nadzire se iz kontrolne sobe.
    Konačno, zadnji deo broda čini fuzioni motor. Sam motor je zapravo jako mali, ima oblik levka i držačima je odvojen od ostatka broda skoro 200 metara. Motor emituje ogromno zračenje, pre svega svetlosno, koje se onda odbija od ogledalo prečnika 80 metara (ogledalo se nastavlja na elektranu), što brodu daje konstantno ubrzanje. Ubrzanje je podešeno na 9,81 m/s, tako da posada broda ima osećaj zemljine gravitacije (inače ubrzanje može da ide i do 14m/s). Do konačne brzine nismo i nećemo skoro stići, ali pretpostavljamo da ona iznosi negde između 5% i 6% brzine svetlosti.
    Kada budemo dostigli maksimalnu brzinu (odnosno kada bude dostignuta maksimalna brzina, pošto se to nama neće desiti) biće potrebno brod okrenuti za 180°, odnosno okrenuti ga ka Zemlji, pa kočiti isto toliko vremena koliko je bilo potrebno za ubrzanje, odnosno davati mu ubrzanje u suprotnom smeru, dok se prvo potpuno ne zaustavi (to treba da se desi negde u blizini zvezdanog para Alfa Kentaure) i zatim počne kretati ka Zemlji. Onda kad se dovoljno približimo Zemlji, ponovo treba okrenuti brod prema Alfa Kentauri i kočiti, kako bismo se zaustavili u blizini Zemlje.
    Pretpostavljam da bi sad, ako bi ne neko eventualno čitao ovaj dnevnik, dobio uvid u potpunu beznadežnost nas na brodu, kao i besmislenost celog putovanja i glupost naših roditelja koji su se na njega dobrovoljno prijavili.

  3. #3
    Početnik
    Učlanjen
    08.11.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    13
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Dnevnik sa broda Argo

    21. avgust 2133. godina

    Završio sam sve poslove na farmi. Sa Vangom, biologom, inače Čengovim ocem, pregledao sam svaku biljku. Vang je odgovoran za održavanje farme, a ja sam mu neka vrsta fizičke pomoći. Moram priznati da volim farmu jer me rad sa biljkama smiruje. Nisu bez razloga stari Rimljani govorili da je zemljoradnja najplemenitije zanimanje.

    Posebno volim da obilazim farmu kada sa nama ide i moj prijatelj Čeng. Sada međutim Čeng se nije osećao dobro, pa sam išao samo sa njegovim ocem. Nekako se osećam neprijatno kad sam sam sa njim. Čengov otac je vrlo ljubazan, ali ja sa njim ne mogu ništa da pričam, toliko smo različiti. Ta različitost nije posledica različitih interesovanja, ona postoji na jednom mnogo dubljem, duhovnom nivou. Kao da nam se energije ne samo ne poklapaju, nego se i sukobljavaju. Osećam da me kroz tu svoju ljubaznost zapravo, na neki apstraktan način osuđuje i to ne iz nekog određenog razloga, već upravo zbog toga što sam takav kakav jesam. Kao da je u stanju da mi uđe u mozak, pročita sve moje ideje i misli, sagleda celo moje stanje duha i zbog toga da me mrzi. Idući tako za njim i pregledajući biljke, osećao sam krivicu zbog toga što ništa ne pričamo, pa bih s vremena na vreme rekao neku glupost čisto da razbijem tišinu. To bi neprijatnost još više povećalo, zato što bi me on tada čudno pogledao i nešto reda radi, mrzovoljno odgovorio.

    Sve u svemu završili smo (verovatno na obostrano zadovoljstvo) naš zajednički posao, Vang je uzeo uzorke nekih biljaka za analizu, a ja sam produžio u ostavu. Trebalo je da naberem nešto pečuraka i donesem brašna i vode. Prilično je zastrašujuće kada hodate sami po ostavi. Osećate prolazeći tim sablasno praznim i gluvim hodnicima, potpunu odvojenost od bilo kakvog živog sveta. Tako nešto ne može da se opiše nekom ko je stalno okružen ljudima i uopšte, životom. Kao da ste na najhladnijem i najudaljenijem mestu, mnogo hladnijem i udaljenijem nego što ljudski um može da zamisli, ili reči da opišu. Zaustavio sam se kod kaseta za posmrtne urne. Tu je sada samo urna sa pepelom moje majke. Nije pravedno što se nalazi na ovakvom mestu. Njoj je uvek falio život i toplina sa Zemlje. Bolje bi joj bilo dole, sa nama. Doduše, neću uvek biti sama. Na kraju ćemo svi ovde da joj se pridružimo.

    Poneo sam šta je trebalo i vratio se u stambeni prostor. Hranu sam ostavio u kuhinju, pa sam produžio do sale. Pošto tamo nije bilo nikog meni zanimljivog, svratio sam da vidim kako je Čeng. Ležao je na krevetu i igrao neku igricu. Pre 12 sati je povraćao i imao temperaturu. Sada kaže da mu je bolje, ali da i dalje ima temperaturu. Pitao sam ga šta njegov otac misli o meni. „Misli da si mnogo stidljiv.“, odgovorio je. „Šta, samo to?“, nastavio sam. „Ma ti ne umeš sa ljudima, posebno sa starijim. I sam to znaš.“, zaključio je. Istina. Čeng je sa te strane bio fleksibilniji, mada ni on nije bio previše društven. Nastavio sam da mu pričam o tome kako je ostava strašna i kako se tamo čovek oseća usamljeno. Složio se sa mnom, rekavši da naš um nije navikao na savršenu prazninu i beskonačnost i zato osećamo prestrašenost kada je ugledamo. Uopšte, smatra da živimo u neprirodnim uslovima za našu ljudsku vrstu i da smo zbog toga nesrećni i da ćemo biti još nesrećniji.
    Prijaju mi razgovori sa Čengom. On za sve ima razumno objašnjenje. Svakom problemu, bilo tehničke, materijalne, ili duhovne prirode, analitički prisupa i poput naučnika razlaže ga na osnovne stavke, a onda ga zajednički rešavamo. Može se reći da smo razvili neku vrstu sopstvene filozofije i da je još uvek razvijamo. O svim pitanjima na brodu imamo veoma kritički stav. Naše ideje su gotovo po pravilu u suprotnosti sa opšteprihvaćenim stavovima. Takođe, analiziramo svakog stanovnika broda (namerno nisam rekao člana posade, ili astronauta). Većinu ne cenimo previše, i zbog toga nas ostali smatraju prepotentnim. Dosta nas interesuju književnost i muzika. Umetnost nam je nepresušno polje za diskusije. A za njih barem imamo vremena na pretek.

  4. #4
    Početnik
    Učlanjen
    08.11.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    13
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Dnevnik sa broda Argo

    29.avgust 2133. godine

    Ponašanje većine ljudi na brodu me zaista ponekad zaprepašćuje. Ne mogu da shvatim da se neko, u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo, na mestu na kojem se nalazimo, trudi koliko god može da se, da tako kažem, probije na društvenoj lestvici. Pri tom to ne čini svojim radom ili recimo nemerljivim doprinošenjem bezbednosti boravka na brodu, budući da je isuviše lenj i da bi nešto radio i da bi nešto naučio, već neprestanim glumljenjem da nešto radi, nepodnošljivim nametanjem i ulizivanjem i večitim prenemaganjem kako mnogo radi dok drugi ništa ne rade. Ovo se odnosi i na pojedine astronaute koji nisu rođeni na brodu, kao i na njihovu decu. Čeng smatra da je želja za probijanjem na društvenoj lestvici u čovekovoj prirodi, da za to ima instikt, koji se ispoljava uvek, pa i ovakvim neprirodnim uslovima gde ničemu ne doprinosi, kao što recimo laboratorijske životinje ispoljavaju svoj instikt i svojom predvidivošću pomažu naučnicima da dokažu svoju hipotezu.

    Suština je da smo mi zapravo jedno malo ljudsko pleme, otrgnuto sa Zemlje i izolovano od ostatka ljudskog roda (premda s vremena na vreme dobijamo poruke sa Zemlje). Kao i svako pleme i mi imamo svoje poglavice i šamane (naš poglavica bi bio Donovan Džonson, kapetan broda, mada on nije jedini i nije najvažniji poglavica). Takođe mi stvaramo svoje narative, ideje, odnose. Problem je samo što smo mi jako mala zajednica, nismo dovoljno raznovrsni, izolovani smo, pa su te naše ideje i narativi jako plitki. Istina je da nam je dostupna sva moguća literature sa Zemlje. Ali ovde ljudi jako malo čitaju, pre svega jer su lenji, a i teško im je da odjednom prođu ceo jedan intelektualno-logički put koji je prošao određeni stvaralac. Recimo, Kantova Kritika čistog uma je nastala iz određene ideje i granala se i razvijala u tačno određenom pravcu, svojstvenom za vreme i mesto u kojem je nastala, a pošto je taj logički put ovde potpuno stran, čitalac mora da uloži ogroman napor da ga pronađe i shvati (možda je ovaj moj dnevnik početak prve književnosti ove astronautske zajednice).

    Takođe mislim da smo mi jedno nefunkcionalno pleme koje nije sposobno za samoodržanje. Stvari koje ovde viđam kod ljudi sigurno nisu bile moguće, recimo u nekom indijanskom plemenu u XVI veku. Ljudi su apatični, lenji, depresivni, izležavaju se i po sobama i po hodnicima, a sa druge strane često sve svađaju niokočega, nameću se u prazno, busaju se, hvale se. Prosto je ne moguće slušati te dosadne prepirke koje su same sebi cilj. Kao da su ovde sve ljudske mane ovde pojačane. Stvarno ne mogu da zamislim šta će biti za 20 ili 30 godina.

    Ovo je moje razmišljanje – ako smo na ovo putovanje pošli radi sticanja znanja (o drugim svetovima), odnosno dostizanja više spoznaje, što i jeste cilj svakog ljudskog plemena (za koje se takođe može reći da je na nekoj vrsti putovanja, iako ne fizičkog, odnosno telesnog), onda smo potpuno promašeni jer nam je mudrost i spoznaja na niskom nivou, mnogo nižem nego ljudima na Zemlji. Da li smo stvarno morali, da bi smo pošli putem spoznaje, sagraditi ogromnu krntiju od svemirskog broda i krenuti na putovanje koje je za nas beskonačno i beznadežno. Mi smo umno zamenili sa fizičkim putovanjem, u tome je naša najveća tragedija.

  5. #5
    Početnik
    Učlanjen
    08.11.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    13
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Dnevnik sa broda Argo

    29. avgust 2133. godine
    Ne mogu više da izbegavam, moram da pišem o njoj. Elena Bogdanova. Prezime i ide i ne ide uz nju, ali ime joj savršeno stoji. Ne bih mogao da zamislim da se drugačije zove. Ova čistokrvna šesaestogodišnja Ruskinja ćerka je Vere, naše zubarke i Borisa Bogdanova, inženjera robotike.
    Ne znam odakle prvo da počnem. Ima zagasito crne oči i retku crnu kosu (na brodu je strogo zabranjeno da se pušta kosa iz higijenskih razloga, maksimalna dozvoljena dužina iznosi 1 centimetar), veoma belo plemićko lice i pune tamnocrvene usne, poput krvi iz vene (gornja usna oštro prelazi preko donje što joj daje naročito prodoran izraz); mršava je, ali iz nje kao da izbija toplotna energija - čini se kad god je u prostoriji da joj se čuju otkucaje srca. Teško mi je da tačno rečima opišem kako sve utiče na mene (budući da sam ubeđen da niko kao ja nije u stanju da vidi i razume njenu magiju). Njena prisutnost me istovremeno i uspokojava i obeshrabruje.
    Drugačija je nego svaka druga devojka na brodu jer poseduje jedinstvenu mističnu auru (ne mogu da se setim boljeg izraza). Razmišljao sam odakle ta mističnost potiče i zaključio da potiče od njenih slovenskih paganskih korena. Ona je čista Ruskinja, dakle Slovenka. Ja sam polu Amerikanac – polu Rus, tako da ja mogu da osećam njenu pagansku magiju, ali ne mogu da je imam. Hteo sam da saznam što više o njenim korenima – o Slovenima, i zato sam pročitao o njima sve što sam mogao da nađem. Čitao sam o njihovim bogovima, običajima, ratovima. Čitao sam o njihovoj prapostojbini – obali baltičkog mora. Mislim da je to najapstraktnije mesto na Zemlji. Danima sam gledao snimke obale baltičkog mora i pokušavao da povežem metafiziku talasa i neba sa njenim očima.
    Kada smo bili deca lepo smo se družili. Ona je volela da provodi vreme sa mnom, a mislim da je čak na neki dečiji način bila zaljubljena u mene. Međutim u zadnje vreme stvari su se drastično promenile. Ja sam odjednom postao glup i inferioran u njenom prisustvu, a ona toliko nadmoćna da joj je postalo dosadno sa mnom. Koristim svaku priliku da budem u njenoj blizini, iako je to pogubno za mene. Predzadnji put kad smo se videli doneo sam joj gel za kupanje, koji mi je tražila nakon što sam je ja, na najsnishodljiviji način, pitao da li joj treba nešto iz ostave (ne peremo se vodom već tim gelom koji namažemo po telu pa ga skidamo plastičnim nožem, zatim se gel reciklira da može ponovo da se upotrebi), a zadnji put sam joj poklonio crtež.
    Nacrtao sam srednjevekovni zamak. Koristio sam samo grafit. Puno sam se trudio oko senke. Iako nisam naročito talentovan, volim da crtam (što se toga tiče brinu me ograničene zalihe celuloznog papira, pa zato crtam sa obe strane). Ona mi se zahvalila i rekla da joj se baš sviđa. Uputila mi je lep osmeh – video sam da joj je imponovalo to što sam uložio toliki trud. Nije to bilo ono što sam hteo, ali šta sam drugo mogao da očekujem. Zatim sam joj pričao o srednjevekovnim zamcima i tadašnjem načinu ratovanja, kao da sam živeo u to vreme (malo sam o tome čitao, ali mnogo više sam izmišljao). Svašta sam, dakle, pokušavao da bih je nekako fascinirao. Njen izraz lica nepogrešivo je davao upravo onakav odgovor kakav moja priča zaslužuje. Lepo, poučno, ali na kraju, ipak malo dosadno.
    Uvek me fascinira koliko može da kaže ne govoreći ništa. Reakcije njenog lica pravedno i neumoljivo presuđuje o svemu što kažem, uradim ili ne uradim – nagradi me ukoliko je to nešto lepo, vredno, kreativno, zanimljivo, ili me surovo kazni ukoliko je glupo i dosadno. Takođe njen pogled kao rengen prodire u moj mozak i otkriva svaku misao i emociju, a posebno uspešno čita moje kukavičko prikrivanje zaljubljenosti i kažnjava ga zasluženim prezirom. Uvek je korak ispred mene.
    Čeng smatra da je samo idealizujem zato što sam zaljubljen, i da bi trebalo to da joj kažem. Ja mislim da ovde nije u pravu jer sve pojednostavljuje i pokušava da svede na razumnu naučnu dimenziju, što me nervira. Zato ne volim da sa njim pričam o njoj. A nemam ni sa kim drugim.

  6. #6
    Početnik
    Učlanjen
    08.11.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    13
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Dnevnik sa broda Argo

    2. septembar 2133. godine
    Imali smo važan sastanak u sali. Svi smo morali da prisustvujemo, čak i maloletnici. Čenga doduše nije bilo, bio je opet bolestan, ali se zato tu nalazila Elena. Očekivao sam da ću se beskrajno dosađivati, ali sastanak je u jednom trenutku dobio neočekivan obrt i postao zanimljiv. Tema sastanka je bila takozvano „poliranje ogledala“. Veliko ogledalo od koje se odbija svetlosna energija glavnog motora mora, uz pomoć 27 robotskih ruku, svakih nekoliko godina da se čisti i popravlja tamo gde je oštećeno. To je podrazumevalo gašenje glavnog motora, što dovodi do gubitka ubrzanja, i samim tim gubitka osećaja gravitacije. Bez gravitacije ćemo u najboljem slučaju biti oko 72 sata.
    Taj period nikom nije prijatan i smatra se kritičnim jer svašta može da krene naopako. Treba vam dosta vremena da se naviknete. Ne možete lako da uradite ni najprostiju stvar. Ali kad uključimo motor i gravitacija se vrati, tek onda nastaje agonija, jer smo u međuvremenu jako oslabili. Zato ubrzanje povećavamo postepeno, dok ne dođemo do 9,81m/s. U svakom slučaju, potrebno je mnoge stvari pripremiti za gašenje motora. Sto se mene tiče, moram sa Vangom da pregledam sve biljke, a zatim moramo da farmu pripremim za bestežinsko stanje (to podrazumeva puno radni i procedura, o čemu sada ne želim da opterećujem pisanje). Zatim potrebno je da donesem sve što je potrebno iz ostave za taj period. Takođe, svako od nas mora da obezbedi sve svoje stvari, da ne lete svuda po brodu.
    Glavnu reč su vodili Donovan, kapetan broda i moj otac. Iscrpno su govorili o detaljima procesa koji nas čeka i raspoređivali poslove. Potom su inženjeri robotike nastavili o poteškoćama i specifičnostima njihovog dela posla. Šef pogonske inženjerije, Donald Kristoferson, je posebno naglasio svoj značaj tako što je beskrajno dugo razglabao o tome koji su sve njegovi zadaci i šta sve može da krene naopako ako ih on najstručnije moguće ne bude izvršavao. Čak se i naš psihijatar Kris (očigledno ne želeći da se on i njegov posao zapostavi) javio za reč, ističući da je posebno teško održati mentalnu stabilnost tokom trajanja bestežinskog stanja, te da je potrebno posebno pripremiti populaciju broda na ovaj period.
    Nakon očekivano dosadnog razglabanja za koje smo se svi pripremili, usledila je neočekivana i ničim izazvana rasprava (nikako ne mogu da se setim ko ju je pokrenuo) o smislu našeg putovanja i o šansama da neka buduća generacija uopšte stigne do sistema „Kentauri“. Rasprava je postajala sve oštrija i zanimljivija kako je vreme odmicalo i postalo je jasno da je populacija broda podeljena oko ovog pitanja. Većina smatra da imamo veliku sreću kao pripadnici ljudskog roda koji su u dobili šansu da istražuju Kosmos van Sunčevog sistema i da možda nađu novi život u sistemu „Kentauri“. Među njima su kapetan broda, moj otac i većina inženjera. Međutim ovaj entuzijazam nije delio jedam broj astronauta, među kojima su Vang (Čengov otac) psihijatar Kris, Vera i Boris Bogdanov(Elenini roditelji) i Ketrin, inženjer robotike. Mi, koji smo rođeni na brodu smo samo slušali i gledali šta se dešava, ali smo se držali po strani. U jednom trenuku Vang je uzbuđeno rekao (nikad ga takvog nisam video) da je ovo poslednja šansa da okrenemo brod i vratimo se kući. Na to je kapetan, Donovan burno reagovao, rekavši da neće biti više nikakve rasprave na tu temu i zatvorio sastanak, rekavši da se svi raziđemo.
    Ljudi su pomalo zbunjeno ustajali sa svojih mesta i odlazili svaki svojim poslom. Iskoristio sam priliku da se približim Eleni. Izgledala je istovremeno i prelepo i sablasno u crnoj haljini koju je sama sašila (to joj je bio hobi).„Šta misliš ti o ovome što se desilo?“ pitao sam je. „Ne znam, neke ljude nisam mogla da prepoznam.“ Shvatio sam da ne o želi o tome da priča, ali sam ipak nastavio “A šta misliš o ideji da se okrenemo i vratimo“? „Ne znam, nama je svejedno, nigde ne pripadamo.“ nestrpljivo je odgovorila. „Da, u pravu si“, dodvornički sam se složio. „A gde je tvoja devojka Čeng?“, izazivački me je pitala. „Bolestan je pa nije mogao da dođe.“ „Aha“ kratko je zaključila. „Hoćeš da se vidimo kasnije, da se ispričamo?“ drhtavo i sa puno nade sam pitao. „Ne znam, možda ću doći do tebe kasnije“. Zvučala je prilično nezainteresovano. Rastali smo se a ja sam ostao da analiziram naš razgovor i sve što se dešavalo. Bilo mi je potrebno da razgovaram sa Čengom.

  7. #7
    Početnik
    Učlanjen
    08.11.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    13
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Dnevnik sa broda Argo

    Drugari, dajte neki komentar/kritiku

    - - - - - - - - - -

    3. sepembar 2133. godine


    Ušao sam tiho i pažljivo u Čengovu sobu. On je naravno bio budan, iščekivao je da dođem i da mu sve potanko ispričam. Dugo smo razgovarali, analizirajući svakog ko je govorio na sastanku, njegovu poziciju i motive. Bili smo vrlo nespokojni. Čeng je smatrao da se ljudi koji su rođeni na Zemlji nalaze u beznađu jer su sve manje šanse da je ponovo vide. A budućnost ovde na brodu je za njih poput budućnosti zatvorenika osuđenog na doživotnu robiju. Ništa im drugo ne preostaje nego da im istekne vreme i da dočakaju kraj svojih života. I što vreme više prolazi i što se budemo dalje od Zemlje, biće sve gore.

    Upitao sam šta misli šta će se desiti kada taj strah i beznađe postanu nepodnošljivi nekim ljudima. Desiće se da će pokušati isto ono što zatvorenici stalno pokušavaju, ozbiljno je odgovorio. Zatim mi je u nastupu iskrenosti rekao nešto strašno, zbog čega sam izgubio i ono malo unutrašnjeg mira. Rekao je da određena grupa sprema zaveru, da će na kraju procesa čišćenja ogledala zauzeti kontrolnu sobu i okrenuti brod nazad, ka Zemlji. U toj grupi je i Čengov otac. U toj grupi su, pored ostalih i Elenini otac i majka.
    Potrešeni, jedno vreme smo se samo gledali bez reči. Zatim smo počeli da pretresamo celu situaciju i sve njene aspekte. Nanovo i nanovo, bespomoćno smo se vraćali na isto jer je raskol u koji smo uvučeni nepremostiv. Pokušavali smo predvideti šta se sve može dogoditi i što smo više o tome razmišljali to su naše slutnje bile mračnije. Jedino što mi je ulivalo neko spokojstvo jeste beskrajno prijateljstvo i odanost između mene i Čenga. Naši roditelji su na suprotnim stranama, doći će u sukob, ali to ni malo ne narušava naše poverenje.
    Potpuno iscrpljeni od svega na kraju smo se rastali. Tek tada je u punoj meri počela da me muči anksioznost koja mi se uvukla u srce i kosti i činilo mi se da nikada neće proći. Otišao sam u svoju sobu i samo lelao na krevet, trudeći se da ni o čemu ne razmišljam i da se bar malo oslobodim unutrašnjeg nemira. Tada je neko tiho pokucao na vrata. To je bila Elena.

    Nežno me je pitala da li spavam i da li može da uđe. Razume se da sam je brzopleto i ljubazno uveravao da mi uopšte ne smeta i smestio je da sedne na krevet. Treba mi neko da mi kaže šta će biti sa nama; rekla mi je uplašeno i sa puno nade. Kako to misliš; pitao sam, praveći se da ništa ne znam. Tako lepo, šta će biti sa nama; ponovila je, očekujući pravi odgovor. Sedela je na mom krevetu, jako blizu mene. Oči su joj gorele. Usta su joj bila tik do mojih. Bila je tako krhka i ženstvena, nikad je nisam tako doživeo. I nikada mi nije bila toliko naklonjena. Sve će biti u redu, ništa se naročito neće desiti; odgovorio sam znajući da to želi da čuje.

    Onda sam jasno u vazduhu osetio ono što će se desiti tek za koji delić trenutka. Kao da je cela Vasiona želela da se to dogodi. Poljubili smo se, usne su nam se sastavile i preko njih je zajednička energija prostrujala našim telima. Koliko je bilo stvarno, toliko je bilo nestvarno. Osećao sam kao da mi ogroman napon struje prolazi od grla do prstiju. Nikada nisam tako duboko bio povezan sa nekim. Emotivna tenzija koja je postojala toliko dugo među nama, samo je pojačala snagu ovog trenutka.
    Na kraju smo zaspali spokojni. Ništa ne daje čoveku toliku snagu kao ljubav.

    - - - - - - - - - -

    19. septembar 2133. godine
    Malo sam zapostavio pisanje dnevnika. Ništa se zapravo naročito nije dešavalo zadnjih desetak dana, ali vreme mi je brzo proletelo. Sa Elenom je sve drugačije. Ovo je potpuno novi period u mom životu; drugačiji sam ja, drugačije gledam sve oko sebe, kao da imam novu energiju i novu svest. Kada nismo sami, njene oči stalno traže moje. Kada smo sami imam osećaj da nam niko više u Vasioni nije potreban. Mislim da je smisao naših života da postojimo jedno za drugo, to je naša misija ovde na brodu, jednu i po svetlosnu godinu udaljenom od majke Zemlje.

    Celu stvar vezanu za pobunu sam potisnuo. Nekako mi se čini da se to neće ni desiti, ili da će sve dobro proći. Prosto mi izgleda da je nerealno da se odjednom desi nešto tako loše, kada nam za sada ide sve dobro. Ipak, poliranje ogledala se sve više približava i pripreme su u jeku. Svi su se uzmuvali, svi se prave važni, ali mene to uopšte ne dotiče. Ja ću svoj deo posla (koji ruku na srce zaista nije veliki) završiti na vreme. Mogli su da mi daju još nešto da radim da su hteli, ali bolje je ovako.

    Biljke na farmi su nam dobro. Nakon što nam se pre godinu dana sav paradajiz misteriozno sasušio, nismo imali novih poblema (istini za volju, jako malo smo ga imali i to više zbog nostalgije nekih ljudi na brodu iako nije naročito pogodan za sadnju na u ovim uslovima). Posebno dobro bujaju određene japanske alge, koje su nam jako bitne kao dodatak ishrani. Takođe, i puževi nam odlično uspevaju, što nas jako raduje, jer su jedini pravi izvor mesa i predstavljaju pravu poslasticu.

    Imaću dosta posla oko donošenja stvari i namernica iz ostave, imajući u vidu da dok traje beztežinsko stanje, ne možemo izlaziti iz životnog prostora (zapravo možemo, ali bi to predstavljao bespotreban rizik). Treba doneti dovoljno vode, hranjive paste i raznih drugih predmeta koji su nam potrebni samo dok traje beztežinsko stanje. Već sam se navikao na metafizičku usamljenost u tim prostorijama. Jednom sam tamo otišao sa Elenom, pošto je insistirala da je vodim, što baš i nije dozvoljeno. Iskoristio sam priliku da se pravim važan dok sam joj pokazivao odeljke sa kontejnerima. Osećam da me beskrajno poštuje i da je zanima sve što kažem. Ne želim da to ikada prestane.

    Sa Čengom se nisam previše družio zadnjih dana. Jednostavno, uvek sam imao nešto preče. Osećam krivicu zbog toga. On nikako da se oporavi. Njegov otac već počinje da sumnja da u pitanju nije obična virusna upala. Svratio sam do njega nekoliko puta, ali na kratko. Nekako mi se čini da smo na različitim energetskim nivoima i da zbog toga ne možemo da se povežemo kao ranije. Sa njim jednostavno ne mogu da pričam o Eleni. A za neko duboko umovanje nisam raspoložen. Nadam se da je to samo privremeno. Najviše od svega želim da se što pre oporavi.

    Toliko za sada, već sam se umorio od pisanja...

  8. #8
    Početnik
    Učlanjen
    08.11.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    13
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Dnevnik sa broda Argo

    24 Septembar 2133. godine
    Ostalo je još 72 sata do početka procesa čišćenja ogledala. Međutim, za to vreme dešavaju se i druge zanimljive stvari. Dobili smo signal sa Zemlje, i u njemu, kao i obično, mnogo poruka, od ličnih, do opštih, vezanih za politiku, ekonomiju, kuturu, sport. To je jedan od retkih trenutaka kada možemo da se osetimo povezanim sa majkom Zemljom i raspoloženje na brodu se tada popravi (samo što je to sve ređe i ređe, kako se više udaljavamo, sada ga dobijamo na svakih 1500 sati otprilike).
    Svi smo se okupili u sali za sastanke, gde nam je na velikom ekranu pušten prilog koji su za nas pripremili sa Zemlje. Kao i obično, predstavnici naučne zajednice zajedno sa političkim liderima SAD, Kine, Rusije i Ujedinjene Evrope nam upućuju pozdrave u ime svih stanovnika Zemlje. Nazivaju nas hrabrim, modernim argonautima, koji su svoj život posvetili otkrivanju nepoznatih novih svetova. Ističu da cela Zemlja diše za nas i da željno iščekuju svaku informaciju sa broda. Meni se ipak čini da su ovo samo lepe reči ali da je interesovanje za nas na Zemlji prilično splaslo. Prošlo je 20 godina otkako je brod Argo završio probnu plovidbu i krenuo ka izlazu iz Solarnog sistema. Za to vreme ništa se naročito nije desilo, nismo naleteli na neku vanzemaljsku letelicu, niti smo dobili neku poruku iz dubine svemira od visokointeligentnih bića, pa smo zato, prirodno, sve manje i manje zanimljivi.
    Da se vratim na pošte poruke. Što se tiče politike uratko, bitna vest je zatezanje odnosa između Ujedinjene Evrope i SAD. Za to vreme Rusija se drži uglavnom povučeno i šuruje sa obe strane. Ekonomska kriza u Kini nije onako duboka kakvom se činila, te se ona uglavnom oporavlja i podstiče, evropske političare da ulaze u sukob sa SAD, koji je uglavnom ekonomske prirode. Ujedinjene Nacije traže načina da se pomogne osiromašenim zemljama Bliskog istoka, posebno Saudijskoj Arabiji i Iraku. Sa druge strane, ekonomija Unije Južnoameričkih država cveta i njen izvoz preti da ugrozi ekonomije SAD i Ujedinjene Evrope. U dve zemalje podsaharske Afrike, čije nazive nisam mogao da zapamtim, se vode ratovi niskog inteziteta i UN apeluje da se postigne primirije, kako bi se olakšale ljudske patnje. Evropsku fudbalsku ligu osvojio je PSŽ treći put zaredredom, dok je u košarci to učinio CSK iz Moskve. Pustili su nam i tri najnovija muzička hita, koji su mi u najmanju ruku bili nezanimljivi, iako sam za muzičke novosti bio najviše zainteresovan.
    Nakon toga, svako je otišao u svoju sobu da pregleda lične poruke. Otac i ja smo pregledali poruke od bake i deke sa njegove i sa majčine strane (naravno, nikad ih nisam upoznao niti ću ih upoznati). Baka i deka iz Njujorka su, činimi se, bili veoma prijatni i pozitivni ljudi, koji su, kako otac kaže, ceo svoj život živeli u harmoniji i koji su mu uvek bili uzor i podrška. Oni su dobro, dosta putuju, a deka vodi vrlo posećenu stranicu o našem putovanju. Žele nam sve najbolje i nadaju se da će doživeti da dobiju praunučiće (to očekivanje se valjda odnosilo na mene). Žele da im što detaljnije opišemo kako smo i šta nam se dešava. Otac i ja smo ih pozdravili i uobičajeno odgovorili kako smo dobro i ukratko ispričali koje su novosti na brodu. Deka i baka iz Moskve izgledali su pak mnogo manje srećno. Nakon što su nas i oni pozdravili i pitali kako smo, baka je počela da plače i kroz jecaje proklinjala dan kada su se moja majka i otac uputili na ovo besmisleno putovanje. Govorila je da bi u suprotnom moja majka i dalje bila živa, da bismo svi srećno živeli i da bi ona mogla da vidi svoga unuka. Deka je pokušavao da je smiri, ali i sam je bio krajnje potrešen, pa nam je samo uputio pozdrave i poželeo sreću. Otac i ja smo odgovorili da ne tuguju, da smo sa njima, da mogu da nas vide i čuju, da ovo radimo za celo čovečanstvo i da iako je teško, znamo da su ponosni na nas. Nakon što smo snimili poruke, otac je sporim korakom otišao da ih preda kapetanu broda. Bili smo obojica duboko ganuti. Dugo nisam osećao takvu povezanost sa ocem.

Slične teme

  1. Dnevnik sa broda Argo
    Autor Bogadt u forumu Književnost i jezik
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 08.01.2018., 12:40
  2. Dnevnik Ane Frank
    Autor mystical_ocean u forumu Književnost i jezik
    Odgovora: 46
    Poslednja poruka: 21.06.2014., 18:27
  3. DNEVNIK
    Autor Marinica u forumu Tinejdžeri
    Odgovora: 234
    Poslednja poruka: 14.07.2008., 21:39
  4. Dnevnik?!?
    Autor Nefela u forumu Tinejdžeri
    Odgovora: 47
    Poslednja poruka: 27.08.2004., 22:19
  5. dnevnik Bosanca iz Canade
    Autor Chan Shaolin Si u forumu Humor
    Odgovora: 4
    Poslednja poruka: 19.11.2003., 16:18

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •