Слободан Антонић: „Ватиканска мржња“

Ово није цитат из публикације о хрватском геноциду над Србима 1941−1945. године. То је синтагма коју је употребио троструки добитник Пулицерове награде Торнтон Вајлдер (Thornton Wilder), у роману Мост Св. краља Луја (1927; овде, стр. 31), како би описао мржњу која је јака, дубока, упорна и – свирепа.


Наравно да нису сви у Ватикану мрзитељи, нити су то сви католици. Но, народи који припадају културном кругу источног хришћанства каткада су искрено зачуђени дубином и интензитетом мржње утицајних западних идеолога, појединих моћних установа и бројних „добровољних извршитеља“ пројеката истребљења народа који су, такође, европски и хришћански, али који припадају нешто другачијој традицији и култури.

Срби су у 20. веку неколико пута то осетили на својој кожи. И данас се с тим суочавају – пример је случај Херте Милер (овде) за коју кажу (овде и овде) да је само јавно изрекла оно што већина Немаца и иначе мисли о Србима. А Немачка је, барем док је садашњи председник био премијер, проглашавана нашим главним западним пријатељем. Какви су нам тек онда тамошњи непријатељи?

Срби, бар када је реч о истоку Европе, нису једини предмет западне мржње. Ту су, наравно, и Руси. Као што је лепо приметила једна Американка српског порекла, гледајући тамошњу ТВ, „непријатељи западног света су већ 30 година стабилни и непромењени: Србија и Русија. Грозни православни Срби који су, у терору, преклали огроман број мирних демократских муслимана и не мање страшни руски комунисти који су уништили узгој демократије и слободе у Чеченији“ (овде).

Написане су и читаве научне монографије о мржњи Запада према Русији, а три од њих су и код нас преведене: „Русофобија: две стазе ка истом бездану“ (прев. 1993) Игора Шафаревича, „Русофобија“ (прев. 2016) Ђулијета Кјезеа, и „Русија-Запад хиљаду година рата: русофобија од Kарла Великог до украјинске кризе“ (прев. 2017) Ги Метана.

У наслову све три књиге стоји реч „русофобија“. Та реч може да завара. Фобије су ирационални и неоправдани страхови – попут уплашености од миша, када скачемо на сто (мусофобија), иако је реч о створењу које нас неће појести, нити нам одгристи ногу. Но, у случају Русије није реч о фобији већ о дубокој и постојаној мржњи – леп пример баш недавно је на ФСК дао Џ. Џ. Џатрас:

„Москва би могла да врати Крим Украјини, допрати трупе Кијева у Донбас преко црвеног тепиха, и обеси Башара Асада за бандере у Дамаску – санкције (Вашингтона према Москви) би и даље остале, па чак биле и постепено појачане. Погледајте колико је времена требало да се отарасимо закона Џексон-Веник (закон који је ограничавао трговинске односе са СССР донет 1974. а укинут према Русији тек 2012). Русофобни импулс који контролише америчку политику не потиче од тога шта су Руси учинили, него ко су: Russia delenda est!“ (овде).

Сада смо и у Србији добили књигу која говори о русомржњи код нас: „Русофобија код Срба 1878−2017“, Дејана Мировића. Откуда код Срба та појава – имајући у виду да су нам Руси помогли да се ослободимо од Турака и да направимо државу, да су због нас ушли у рат са Аустроугарском (и Немачком), да су нам 1944. помогли у ослобођењу од немачког нацизма, као и да нам данас бране Косово – понекад боље и од званичног Београда?

Први извор русофобије у Србији, у последња два века, свакако је преливање антирусизма са Запада. Србија се на Западу доживљава као „мала, балканска Русија“, традиционално руско упориште на Балкану. Зато се у свим антируским стратешким пројектима одвајају знатна средства за сузбијање популарности Русије у Србији – првенствено кроз отворену антируску пропаганду.

Други извор антирусизма је идеологија дела овдашње елите која хоће да „модернизује“ Србију, али тако што ће је вестернизовати. Та елита, која је постојала једнако у 19. и 20. веку, као што постоји и данас, жели да Србија преузме не само западну технологију већ и комплетне западне установе, западну културу, па чак и западни менталитет („протестантски дух“). Пошто узор коме Србија треба да тежи могу бити само западне земље – Француска или Британија у 19. веку, а ЕУ данас – Русија мора бити приказана у најгрђем светлу, како ни за шта не би могла да буде узор – чак ни за уметност, културу, или религију.

Трећи извор антирусизма код нас, током последња два века, били су различити политички интереси и различити парцијални интереси управљачких елита Србије (Југославије) и Русије (СССР). На пример, у 19. веку, Русија је желела да узме Цариград. Зато су јој Бугари, који насељавају источни Балкан – а који бисмо могли назвати вратима Инстамбула – били важнији од Срба који су географски били даље, на западу. Руси су, стога, у то време преферирали Бугаре, правећи Велику Бугарску, а не Велику Србију. Тиме су угрожавали српске интересе не само у Македонији, већ и на југоистоку Србије. Управо то је било реално тле на којем се развијала извесна хладноћа у политици Милана и Александра Обреновића према Русији (док је лични печат тој политици давала тајна конвенција кнеза Милана са Аустроугарском).

Други пример различитих интереса свакако је титоистички период 1948−1989. Тито и његови сарадници, након 1948. године, у страху за власт, сурово су прогонили не само совјетофиле већ и русофиле. Вера Ценић је, као двадесетогодишња студенткиња, била мучена две године на Голом отоку (1950−1951) само зато што је ишла у Совјетски дом да гледа руске филмове, волела руску књижевност и водила дневник у коме је износила интимно (не)расположење према званичној политици удаљавања од Русије (видети овде, стр. 138).

Радивој Бербаков осуђен је 1980. године на две и по године затвора, које је одлежао у Сремској Митровици, због „непријатељске пропаганде“; она се, између осталог, састојала у томе што је „био необјективан у погледу руске уметности и књижевности, у том смислу што је предимензионирао вредности уметности и књижевности у СССР“, у шта се „уклапа и његова изјава да воли Русе и да му нико не може забранити да их воли” (видети овде).

Наравно да је титоистичка номенклатура знала да би политички преокрет у СФРЈ водио томе да титоисти изгубе не само власт већ и личну слободу. Зато је у то доба, како нам показује и Мировић у својој књизи (стр. 181−266), знатан део јавности у Србији био натопљен не само антисовјетском већ и огољеном антируском пропагандом и идеологијом.

Када је пак реч о данашњем антирусизму у Србији, његов основни извор је комбинација првог и другог фактора. Услед тога се савремене антируске манифестације овде крећу од (не)свесног преузимања западних идеолошких и пропагандих клишеа, до изразите русомржње, коју показују проатлантистички аутофашисти.

На пример, истински мрачна, претећа и опасна „ватиканска мржња“ избија из текстова појединих колумниста листа Данас. У њима читамо да је Србију „царистичка Русија увукла у Први светски рат“ (овде), а да су у убиству Ђинђића учествовали и „Руси“ (овде), будући да је „убиство премијера било први корак у враћању Србије у совјетску орбиту“ (овде).


У Србији, према овом мишљењу, постоји „квислиншки однос према Русији“ (овде), односно код нас делује „руска агентура“ и „екстремистичке групе под очигледном контролом српских и руских служби“ (овде). „Путинова Русија нам отима остатке остатака европског суверенитета и идентитета, економског потенцијала и здраве памети“ (овде), каже се у овим текстовима, имајући у виду да је у Србији на делу „еволуција из српског шовинизма у квислиншки путинизам“ (овде), тачније: у „квислиншки пројекат путиновске Србије“ (овде).

Такође, с обзиром на то да „Путинов режим препознаје мушкарце као олигархе и мужике, а жене као ***** или бабушке“ (овде), те како „московски газда притиска Србију да се управо она одметне од демократског међународног поретка“ (овде), за Србију је „ЕУ интеграција приоритет, како не бисмо (сви ми у Србији) постали крчма мужика, бабушки и курви“ (овде).

У Србији постоји „руска ратнохушкачка пропаганда“ (овде), а „половина министара као да је прошверцована таљигама из Доњецке републике“ (овде). Овде „медији и интелигенција намећу дискурс колективизма и редистрибуције. Након Велике Србије, смислили су идеју руске губерније“ (овде). При томе се не види да „`ослонац` на Русију разара наше демократске институције, уводи нас у зоне сумњивог финансијског и политичког капитала“ (овде) и доводи до „патолошке совјетофилије, али и издајничког деловања државних служби, доминантне `интелигенције` и кругова у СПЦ“ (овде).

Наравано да за овакву идеологију ниједна друга приватизација у Србији није упитна, само је проблем „квислиншко-лоповска предаја НИС-а“ (овде). А ту је и „Путинов шпијунски центар, смештен у Нишу, намењен неговању злочиначких традиција и рушењу крхких демократија у суседству“ (овде).

Будући да у Србији „од 2004. медији под надзором сваке владе припремају јавно мњење не само за нове сукобе са суседима, него и за трећи светски рат који ћемо војевати на страни Русије, Kине, Северне Kореје, Kубе и Венецуеле“ (овде), аутор се пита „како ће Вучић да Србију у нарастајућем међународном сукобу преведе на победничку страну“ – и то „у сукобу који је тако неопходан да се раздвоји жито од кукоља“ (овде).

Русија и Kина су, иначе, за овакво мишљење „чиниоци светског нереда“, будући да „годишњи збир жртава државно-партијског терора у Русији и Kини готово да је једнак жртвама Маутхаузена“ (овде). Отуда, ако се Београд – који је иначе „смрдљива курдско-цинцарска касаба“ (овде), одлучи за Русију, ту „`геополитичку` наказу“ (овде) која „не зна како да се избори са својом величином“ (овде), „Србија ће остати балкански ДДР, док очекује лака и `коначна` решења. И Црвену армију“ (овде).
Осећате ли у овим речима страшну, дубоку мржњу, не само према Русији већ и према Србији – само зато што је и Сребија словенска, народна, православна и своја?

Та мржња првенствено хоће да од Срба направи неког другог – западоидне „протестанте“ и „граџане“, тачније конзумеристичко становништво које обитава на некој територији, а коју сутра може да попуни и неки други, „модернији“ и „политкоректнији“ народ.

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

Важно је умети да препознамо ту мржњу. Она је у супротности не само с нашим суштинским интересима, већ и с нашим цивилизацијским бићем које нас чини особеним као народ и као културу. Она се тешко може примити у широј јавности. Али, у контексту најављиваног– „међународног сукоба“ – који ће, наводно, коначно „да раздвоји жито од кукоља“ – то је најава тоталитарне репресије над сваким од нас који воли своју земљу, и који размишља сопственом главом.

Дакле, свако од нас треба да преузме ризик да може да постане жртва „ватиканске мржње“. Па и ти који читаш овај текст, поштовани читаоче.[/COLOR]

▻ Извор: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vatikanska-mrznja/

Још један одличан текст др Антонића. Запамтите:

Та мржња првенствено хоће да од Срба направи неког другог – западоидне „протестанте“ и „граџане“, тачније конзумеристичко становништво које обитава на некој територији, а коју сутра може да попуни и неки други, „модернији“ и „политкоректнији“ народ.

Пут од пуританске традиције горљивог антикатолицизма до мучења Вере Ценић (?) на Голом је кратак.

Ако је писац тендециозна ништарија, као што је то Антонић.

Ima istine u svemu ovome naravno iako ne posmatra bas objektivno stvari.
Bugari mozda jos i vise vole Rusiju od Srba, ali nisu meta Zapada, zasto?
I Grci nisu bas prozapadnjaci narocito kada se uzme u obzir prica o periodu americke vojne diktature u Grckoj i opet nisu Zapadnjaci upropastili Grcku vec ona sama sebe.

Mrznja prema Rusiji jeste stara, ali ta rivalstva i te mrznje nisu razlicite izmedju ostalih rivalstava i mrznji.
Englezi i Francuzi su ratovali do besvesti kao i Francuzi i Nemci i Nemci i Englezi.

Englezi su oduvek zeleli da obuzdaju Rusiju i sprece njen razvoj i prodor na topla mora itd itd.

Победоносцев:

Пут од пуританске традиције горљивог антикатолицизма до мучења Вере Ценић (?) на Голом је кратак.

Ако је писац тендециозна ништарија, као што је то Антонић.

Kliknite za proširenje...

Glas razuma i od tebe,a da nije cinizam...

Победоносцев:

Пут од пуританске традиције горљивог антикатолицизма до мучења Вере Ценић (?) на Голом је кратак.
Ако је писац тендециозна ништарија, као што је то Антонић.

Kliknite za proširenje...

Тај пут Антонић уопште не прелази. Једноставно користи фразу у чијој основи је вероватно антикатолицизам, али коју он не користи у таквом значењу.

Твој коментар се не дотиче ничега даље од наслова и првог пасуса, што указује на то да текст ниси ни прочитао. Дакле, свој став засниваш на анимозитету који осећаш према Антонићу а не ономе што је изнето у овом тексту.

Pojedinci cak i preko sfintera osecaju sta je "IN" u EUrupici i tako se "postavljaju" ...

@:

"...Наравно да је титоистичка номенклатура знала да би политички преокрет у СФРЈ водио томе да титоисти изгубе не само власт већ и личну слободу. Зато је у то доба, како нам показује и Мировић у својој књизи (стр. 181−266), знатан део јавности у Србији био натопљен не само антисовјетском већ и огољеном антируском пропагандом и идеологијом."



"Nomenklaturi" ni malo nije smetalo da pocetkom `60 - tih godina zapocne tajne kontakte sa Vatikanom i to ne sa gradom Vatikanom , vec sa Kurijom .


"Kada je profesor Jeger , clan Ustavnog suda Italije , stupio u tajni kontakt s ambasadorom SFRJ u Rimu Ivom Vejvodom , o cemu nista nisu znali cak ni italijanski demohriscanski krugovi , tada su naruseni kontakti izmedju Jugoslavije i Svete Stolice poceli da se poboljsavaju u odnosu na period nakon 1952. kada su diplomatski odnosi sa papskom drzavom bili prekinuti i od tada je izmedju ove dve drzave vodjen svojevrstan obavestajno - propagandisticki rat. Uzrok toj svakako pozitivnoj novini nalazi se u obostranom interesu , ali i u aktuelnim medjunarodnim kretanjima , tj. popustanjem Titove Jugoslavije pred SAD , koje su svoje uslove zapruzanje materijalne pomoci. Tome je doprinosila i cinjenica da se Josip Broz sve vise udaljavao od politike SSSR - a . A ta se diplomatska aktivnost odvijala izmedju 1963 o 1966. godine , kada je , posle trogodisnjih pregovora , potpisan Protokol , sto je dovelo do uspostavljanja diplomatskih odnosa "sue generis" .Potom iz tih odnosa , cetri godine kasnije , proizilaze puni diplomatski odnosi regulisani Beckom konvencijom , ...".

Iz knjige "Odnosi Jugoslavije i Svete stolice 1963 - 1978" Pedje Radosavljivica .

"Vi vec znate da se Rim zove "Vecni grad" , ali cete pojam o vecnosti dobiti tek sada kada imate da vodite pregovore sa Vatikanom . On se nikuda ne zuri . Moje dosadasnje iskustvo potvrdjuje tacnost mojih navoda"
Lujo Bakotic , poslanik Kraljevine Srbije , kasnije Kraljevine SHS pri Svetoj Stolici .

Zanimljivo je i pisanje "Slobodne Dalmacije" od 12.aprila (? ) 2005.intervju koji je ovom listu dao jugoslovenski izaslanik , a potom veleposlanik i ambasador pri Svetoj Stolici od 1966. do 1971. Vjekoslav Cvrlje pod naslovom "Kako sam Tita doveo Papi" . , autor Simun Selimovic .

- - - - - - - - - -

"...Tita dove Papi ..." ...!

- - - - - - - - - -

Ima ih koji smatraju za "cudnom koincidencijom i ovo otopljavanje vrhuske ex Yu sa Svetom Stolicom i uklananje Aleksandra Rankovica i grupe oko njega" , sa dogadjanjima koji su usledili ne tako davno nakon toga .
Tipa "Rusenje Berlinskog zida" , SSSR - a , priznavanje otcepljenih repubilka Ex Yu ...!

Po nekada smo skloni da pod "mrznjom" , prepoznajemo samo ono sto je ogoljeni "interes" ...
A interes RMK Kurije je sirenje svoje ideje i potrebe da se nametne i u Hriscanstvu kao lider , guseci nepokorne na nacine koji ni malo nisu "hriscanski" i koji nemaju "opravdanje" u Svetim Knjigama i kod Svetih otaca Crkve Hristove , a da i ne govorimo o samom Isusu Hristu koji je ostavio jasnu i glasnu Poruku svima :

" ČASTOLJUBLJE, VLASTOLJUBLJE



Prič. 25,27; Rim. 12,16 :
"Budite jedne misli među sobom. Nemojte gordo misliti, nego se družite sa smirenima. Ne smatrajte sami sebe mudrim.".

Isus Hristos je osudio Mt. 20,26:
"Da ne bude tako među vama; nego koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude služitelj.",
27 "I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga;";
Mt. 23,11 "A najveći između vas da vam bude sluga.",
12 "Jer koji se uzdiže poniziće se, a koji se ponizi uzvisiće se.",
"Jer koji se uzdiže poniziće se, a koji se ponizi uzvisiće se."Mk. 9,33-35; Lk. 9,46-48 "A uđe pomisao u njih ko bi među njima bio veći. 47 A Isus znajući pomisao srca njihova, uze dijete i postavi ga kraj sebe, 48 I reče im: Koji primi ovo dijete u ime moje, mene prima; a koji mene primi, prima Onoga koji je mene poslao; jer koji je najmanji među svima vama, taj je veliki."; Lk. 14,8-11 "Kad te ko pozove na svadbu, ne sjedaj u začelje, da ne bude među zvanicama neko ugledniji od tebe;
9 I da ne dođe onaj koji je pozvao i tebe i njega, i rekne ti: Podaj mjesto ovome. I onda ćeš sa stidom poći da zauzmeš posljednje mjesto.
10 Nego kad budeš pozvan, došavši sjedi na posljednje mjesto, da ti onaj koji te je pozvao reče kada dođe: Prijatelju, pomakni se naviše. Tada će ti biti čast pred onima koji sjede s tobom za trpezom. 11 Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se."; Lk. 18,14 "Kažem vam, ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se.";
Lk. 22,24-27 "A nastade i prepirka među njima koji se od njih smatra da je veći.
25 A on im reče: Carevi naroda gospodare nad njima i vlastodršci njihovi nazivaju se dobrotvori.
26 Ali vi nemojte tako; nego ko je među vama veći, neka bude kao mlađi, i starješina kao sluga.
27 Jer ko je veći, koji sjedi za trpezom ili koji služi? Nije li onaj koji sjedi za trpezom? A ja sam među vama kao sluga.". " ...

Русофобија није својствена српском народу. Да би се медијском манипулацијом (јер данашњу реалност стварају медији) она запатила, било би потребно да се изроде генерације и генерације, што опет у односу на актеална геополитичка кретања није могуће обзиром да Русија постаје доминантна.
С друге стране, духовна, културна, стратешка и свака друга веза српско-руског бића су толико снажно укорењене да је незамисливо да ће се икада покидати.

...ili , bar , nece u meri koja bi zadovoljila zelje i ambicije rusofrenicara i njihovih satrapa ...

Britka su kao i uvek Antonićeva zapažanja, ipak imaju i svojih nedostataka.
Smatram da smo mi Srbi u poslednjih tridesetak godina stradali u ratovima, pod udarom propagande udruženog zločinačkog Zapada zato što smo prvenstveno Srbi, a ne nešto drugo, odnosno sve dok se ne odričemo identiteta koji nas čini Srbima.

S druge strane, daleko srodniji narod Rusima na Balkanu njima favorizovani Bugari nisu uopšte stradali na prelomu vekova. Naprotiv, bili su povlašćeni u procesu evroatlantskih integracija.
Opet, narodi koji znatno dalje identitetski od Rusa nego li Srbi, Iračani, Libijci i Sirijci intenzivno su u ovom periodu postradali na udaru evroameričkog imperijalizma.
Ovo su karike na kojima pada Antonićeva teza o meti po osnovu "rusofobije".
Rusija se povremeno dogovara ili zaoštrava situaciju sa Zapadnim blokom što uzrokuje porast ili opadanje stepena rusofobije, ali daleko od toga da je ona uzrok stradanja naroda.
Teza nije empirijski potvrđena.

"Teza" koju su jos od Regana poceli i javno da zagovaraju , o tzv. "moze da bude samo Jedan" , iz kultnog im filma o "Gorstaku" se poodavno ne krije ...

A taj "jedan" je pretpostavljate i "ko" ?

A "ko" , ako ne neko "ko sam sebe smatra - Izabranim da vodi i upravlja Brodom ludaka ili Zooloskim vrtom" i to po ko zna koji put u Istoriji ljudskog drustva , sa vec p[repoznatljivom matricom i pocetka , ali i kraja te i takve ideologije i "ceznje pod brestovima" .

Zarathustra:

Britka su kao i uvek Antonićeva zapažanja, ipak imaju i svojih nedostataka.
Smatram da smo mi Srbi u poslednjih tridesetak godina stradali u ratovima, pod udarom propagande udruženog zločinačkog Zapada zato što smo prvenstveno Srbi, a ne nešto drugo, odnosno sve dok se ne odričemo identiteta koji nas čini Srbima.

S druge strane, daleko srodniji narod Rusima na Balkanu njima favorizovani Bugari nisu uopšte stradali na prelomu vekova. Naprotiv, bili su povlašćeni u procesu evroatlantskih integracija.
Opet, narodi koji znatno dalje identitetski od Rusa nego li Srbi, Iračani, Libijci i Sirijci intenzivno su u ovom periodu postradali na udaru evroameričkog imperijalizma.
Ovo su karike na kojima pada Antonićeva teza o meti po osnovu "rusofobije".
Rusija se povremeno dogovara ili zaoštrava situaciju sa Zapadnim blokom što uzrokuje porast ili opadanje stepena rusofobije, ali daleko od toga da je ona uzrok stradanja naroda.
Teza nije empirijski potvrđena.

Kliknite za proširenje...

Мислим да Антонићева теза ипак стоји, с тим што је сасвим могуће да није у потпуности потврђена, јер су се Бугари, за разлику од Срба, боље уклапали у западне планове. На то је утицао низ фактора који укључује и чињеницу да је Србија, а не Бугарска, била уз границу Аустроигарске, и да је због присуства значајног броја Срба, и осталих Јучних Словена, на простору Аустроугарске, доживљавана као својеврсна претња. Не потцењујемо ни утицај анстисрпске пропаганде, како аустроугарске, која је утицала на перцепцију Срба међу германофонима, тако и натовске.

Не треба губити из вида и то да је на челу Бугарске био владар германског порекла, добро повезан са владарским династијама Западне Европе, што је такође утицало на перцепцију самих Бугара међу западњацима.

Дакле, не треба да нас чуди што су се баш Срби, а не Бугари, доживљавају као 'мали Руси' (између осталог) и својеврстан нежељен фактор.

haeul:

Kliknite za proširenje...

Тај се ове године мнооого укакио са својим прогнозама везано за Трампа само тако. Прво је говорио да ће победи Клинтонка, јер "владари из сенке неће дозволити Трампу да победи". Па је онда причао да почиње нова ера љубави САД и Русије, сада прича "дубока држава је много јака". Фолирант!

sustina je u pravoslavlju...pravoslavlje koje se potcini zapadu, postaje dobro i prihvatljivo...ono koje ostaje vjerno sebi i svojim izvorima, a sto i jeste sustina samog pravoslavlja - to pravoslavlje OSTAJE smrtni neprijatelj licemjernog zapada...iz perspektive zapada, pravoslavlje je glavni neprijatelj, cak veci i od islama...