Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Хушкачи против хулигана
Откуд све више оних који себе виде као представнике “боље и лепше Србије”? На овај начин се политички маргиналне опције препоручују, мимо демократских процедура, као једини гаранти демократизације друштва, каже Мирјана Васовић
Пут у модерно, развијено и праведно друштво неспојив је са било каквим мистичним порукама које као авети прошлости круже у неким деловима Србије, које разни пророци и лудаци нуде српском народу као залог будућности, ово се поготово односи на оне које у име прошлости нуде националистичке обрачуне, реваншизам и општи хаос”, грмео је на једном предизборном митингу СПС-а Слободан Милошевић крајем 1990. године а забележила је Политика. Упркос оваквој, у његовом случају реткој, слаткоречивости, Милошевићеву еру обележила је подела грађана Србије на патриоте и непријатеље – издајнике, тј. стране плаћенике. Најгоре је било током 1996. године када је Драган Томић, тадашњи председник Народне скупштине, грађане који су учествовали у протестима (испровоциране великом изборном крађом) назвао профашистичким, рушилачким, хулиганским хордама чији је циљ дестабилизација земље, а намера да дође до анархије и парализе живота у Србији, и да се онемогуће започете привредне реформе.
После петооктобарских промена, уместо патриота добили смо реформисте, уместо издајника на политичку сцену ступили су антиреформисти. У последње време се примећује тенденција виђена на почетку текста да они који себе виде као “другу Србију” (прокламују модерно и брзо, критикују авети прошлости и против су националистичких обрачуна) власт оптужују за примитивни национализам а ни власт им не остаје дужна препознајући их као издајничке стране плаћенике.
И стварно, као да се помало враћамо у “оно време” – бар што се реторике тиче. И власт и опозиција скинули су шешире и рукавице и ископали ровове. Очекује се да ће секунданти донети оружје чим се распламса расправа о косовском статусу, односно чим стране силе кажу јавно оно што сад говоре полузванично. Јер централно место које Косово заузима у српском националном миту обећава да ће вероватно доћи до подривања националног идентитета тако да више неће моћи да се избегава реалност националног пораза и одговорност за њега. “Многи Срби се прибојавају да завршни чин југословенске трагедије може довести до насиља међу њима самима”, све чешће примећују и објављују западни политички аналитичари.
Како је све почело?
- “Друга Србија” родила се у Милошевићевом режиму као опозициона, демократска, антиратна и проевропска. После 5. октобра чинило се да је све што се догодило замена места у односу на власт. “Постоји, међутим, и једно другачије виђење данашње Србије... демократске и проевропске снаге разлучиле су се у два крила, потпуно природна и једнако потребна сваком демократском систему. Она се међу собом веома разликују, али су оба демократска и оба европска. Прво крило је више лево, друго крило више је десно, прво је више радикално – реформаторско, друго је више опрезно и конзервативно, прво је више револуционарно, друго више легалистичко, прво је више грађанско, друго више национално... И једна и друга опција животно су неопходне Србији, потребне су како би српски политички живот био стабилан, трезвен и успешан јер у једном времену можда боље одговоре нуди једна, у другом друга опција... Оно што најмање смемо да радимо јесте да било којој од те две Србије одричемо демократски и европски карактер”, отписивао је социолог Слободан Антонић представницима “друге Србије” које је он крајем 2002. године препознао као мисионарску интелигенцију са јакобинским карактеристикама.
Тачка разлаза у постмилошевићевском периоду и јесте наступила јер је тзв. друга Србија само себи приписивала демократски и европски карактер, док је све остале оптуживала за недораслост и прижељкивала обрачун кукајући за пропуштеним 6. октобром. Јер, грађани Србије и даље више гласају за “националистичке” и “конзервативне” а не “реформистичке” и “прогресивне” странке, што значи да су незрели за демократију. Зато “друга Србија” предлаже неку врсту старатељства. “То старатељство може бити старатељство странаца, старатељство овдашње елите, или нека врста комбинације и једног и другог. У сваком случају, Србима не треба, бар за још неко време, давати да слободно бирају своју власт и своје институције”, резигниран је Антонић који тврди да као што се пливање најбоље учи пливањем, тако је најбољи начин за учење демократије – упражњавање демократије.
Откуд све више оних који себе виде као представнике “боље и лепше Србије”? На овај начин се политички маргиналне опције препоручују, мимо демократских процедура, као једини гаранти демократизације друштва, каже Мирјана Васовић
Пут у модерно, развијено и праведно друштво неспојив је са било каквим мистичним порукама које као авети прошлости круже у неким деловима Србије, које разни пророци и лудаци нуде српском народу као залог будућности, ово се поготово односи на оне које у име прошлости нуде националистичке обрачуне, реваншизам и општи хаос”, грмео је на једном предизборном митингу СПС-а Слободан Милошевић крајем 1990. године а забележила је Политика. Упркос оваквој, у његовом случају реткој, слаткоречивости, Милошевићеву еру обележила је подела грађана Србије на патриоте и непријатеље – издајнике, тј. стране плаћенике. Најгоре је било током 1996. године када је Драган Томић, тадашњи председник Народне скупштине, грађане који су учествовали у протестима (испровоциране великом изборном крађом) назвао профашистичким, рушилачким, хулиганским хордама чији је циљ дестабилизација земље, а намера да дође до анархије и парализе живота у Србији, и да се онемогуће започете привредне реформе.
После петооктобарских промена, уместо патриота добили смо реформисте, уместо издајника на политичку сцену ступили су антиреформисти. У последње време се примећује тенденција виђена на почетку текста да они који себе виде као “другу Србију” (прокламују модерно и брзо, критикују авети прошлости и против су националистичких обрачуна) власт оптужују за примитивни национализам а ни власт им не остаје дужна препознајући их као издајничке стране плаћенике.
И стварно, као да се помало враћамо у “оно време” – бар што се реторике тиче. И власт и опозиција скинули су шешире и рукавице и ископали ровове. Очекује се да ће секунданти донети оружје чим се распламса расправа о косовском статусу, односно чим стране силе кажу јавно оно што сад говоре полузванично. Јер централно место које Косово заузима у српском националном миту обећава да ће вероватно доћи до подривања националног идентитета тако да више неће моћи да се избегава реалност националног пораза и одговорност за њега. “Многи Срби се прибојавају да завршни чин југословенске трагедије може довести до насиља међу њима самима”, све чешће примећују и објављују западни политички аналитичари.
Како је све почело?
- “Друга Србија” родила се у Милошевићевом режиму као опозициона, демократска, антиратна и проевропска. После 5. октобра чинило се да је све што се догодило замена места у односу на власт. “Постоји, међутим, и једно другачије виђење данашње Србије... демократске и проевропске снаге разлучиле су се у два крила, потпуно природна и једнако потребна сваком демократском систему. Она се међу собом веома разликују, али су оба демократска и оба европска. Прво крило је више лево, друго крило више је десно, прво је више радикално – реформаторско, друго је више опрезно и конзервативно, прво је више револуционарно, друго више легалистичко, прво је више грађанско, друго више национално... И једна и друга опција животно су неопходне Србији, потребне су како би српски политички живот био стабилан, трезвен и успешан јер у једном времену можда боље одговоре нуди једна, у другом друга опција... Оно што најмање смемо да радимо јесте да било којој од те две Србије одричемо демократски и европски карактер”, отписивао је социолог Слободан Антонић представницима “друге Србије” које је он крајем 2002. године препознао као мисионарску интелигенцију са јакобинским карактеристикама.
Тачка разлаза у постмилошевићевском периоду и јесте наступила јер је тзв. друга Србија само себи приписивала демократски и европски карактер, док је све остале оптуживала за недораслост и прижељкивала обрачун кукајући за пропуштеним 6. октобром. Јер, грађани Србије и даље више гласају за “националистичке” и “конзервативне” а не “реформистичке” и “прогресивне” странке, што значи да су незрели за демократију. Зато “друга Србија” предлаже неку врсту старатељства. “То старатељство може бити старатељство странаца, старатељство овдашње елите, или нека врста комбинације и једног и другог. У сваком случају, Србима не треба, бар за још неко време, давати да слободно бирају своју власт и своје институције”, резигниран је Антонић који тврди да као што се пливање најбоље учи пливањем, тако је најбољи начин за учење демократије – упражњавање демократије.
