Готово да је смешна изјава Небојше Бараћа о „недостајању топлине“ у ЈДП-у приликом гостовања Херте Милер, као и изјава о њеној „дубокој осећајности за свет који нас окружује“. Вероватно је господин Бараћ мислио на осећајност с којом поменута приповеда о природи, пошто је показала
безосећајност и према домаћинима, тј. нама, Србима, као и према народу који има 180 милиона душа, а на који је хушкала НАТО.
Но, оно што је можда важније од свега наведеног јесте питање –
ко је тачно довео Херту Милер у Београд? Из извештаја медија произилази да је српски организатор манифестације „Четири земље један језик“ била НВО „Крокодил“ Владимира Арсенијевића (
овде).
Шта је препоручило ту НВО и њеног председника да буду организатори гостовања писаца немачког језика на 62. Београдском сајму књига? Ако су они довели Херту Милер, ко им је то допустио?
Та питања постављају се, између осталог, и у светлу
чињенице да је поменути председник НВО и потписник тзв. Декларације о заједничком језику – о оном који , као што смо писали на ФСК (
овде),
нико од потписника не сме да именује, зато што је тај језик српски. У ком тачно својству је Владимир Арсенијевић ангажован на овогодишњем Београдском сајму књига? Да ли као промотер и идеолог поменуте Декларације који би манифестацијом „Четири земље један језик“ требало да пропагира заједнички језик којим се говори у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори? Да ли је то покушај да нас испод жита уведе у будућност неименованог језика за који је најбоље да неименован и остане? И како није национализам да се немачки језик зове немачки, а јесте национализам да се српски језик зове српски?
