Evo prva glava jednog od mojih zapocetih romana, pa prosudite sami, da li ovo vredi da se ipak malo "poteram" na rad
“Znate jedan od onih dana kada vam bas nista ne polazi za rukom, a ako nesto i uradite do kraja, ispadne polovicno. E bas takav je meni ovaj dan. Bela kosulja koju sam potopila mi je pozelenela od zelenih zrnaca iz praska, jer sam je stavila u suvise toplu vodu i predugo tamo drzala. Vecera mi je zagorela i imala je ukus supe a samo sam jaja i uprzeni sir zacinila Vegetom umesto soli. Ipak, nedam se omesti. U inat svim pehovima i ovom danu, uzimam i zapocinjem ovo moje pisanije.
Na TV-u trabunjaju likovi koji misle da mnogo znaju o erotici i musko-zenskim odnosima, a u stvari su suvise plitki i za pojavljivanje u javnosti. Ne zelim nikog da vredjam, i ako se nekada desi da citaju ovo, evo u napred im se izvinjavam.
Sve u svemu petak je, nije 13. ali bas tako izgleda...''
Pisanje mi prekida zvonjava telefona na koju pokusavam da se oglusim, ali me dekoncentrise i javljam se. Sa druge strane dopire cvrkutav glas moje prijateljice Jovane:
- Hej Suzi, hajde samnom sutra moliiiiim te, ali kad te molim. Ne zelim to propustiti nikako. Znas kako je sladak na slici?!. - Zbunjeno gledam ispred sebe i polako se pribirajuci pustim neki tudj glas.
- Cek, cek polako, prvo mi reci o cemu pricas? Gde da idem sa tobom i ko te je toliko izbezumio, i sta ne zelis da propustis? - Cujem kako je duboko uzdahnula i sad vec smirenije odgovara. - Secas se onog tipa sto sam ga upoznala preko interneta, juce sam ti pricala?
»Oh ne, samo ne poznanstvo preko interneta!« Kao nemi film, pred ocima mi se odvija moj zivot u zadnjih godinu i nesto dana. Zarekla sam se, nikada vise necu dozvoliti ni jednom muskarcu da me toliko zaludi, a posebno ne muskarcu kojeg upoznajem tim putem. Ne poricem, i dalje konzumiram taj medij, ali iskljucivo kao komunikaciju sa osobama koje vec stvarno, ili bar jako dugo poznajem, tj. sa kojima vec dugo chatujem.
Jedan od takvih je i lik pod nadimkom »toro«. On je u stvari bosanac koji zivi u Torontu i jedna prava »jarancina«. Sa njim se uvek nasmejem do suza.
Kao kroz maglu cujem Jovanin glas - Hej, je li ti dobro? Ajde pristani molim te. Znas kako se zove? Zove se Nenad! Hahaha, prosto nisam mogla da verujem! – »Oh, ne jos jedan Nenad!« Pomislim u sebi ili bolje reci provristim. Da, to ime cu pamtiti celog zivota. Toliko obicno i svakodnevno a toliko puno znacenja i gorcine za mene. – E reci mi jos samo da je iz Sevilje, pa da decka zamrzim i ne znajuci ko je i sta je. – mozda i previse grubo odgovaram, iako grubost nije bila upucena Jovani, a to je ona i sama znala.
-Ma ne nije iz Sevilje, ali pitacu ga da ne poznaje nekog tamo. - Znajuci o cemu pricam, malo me je zadirkivala.
- Neka hvala, nemoj coveku kvariti dan. Nego, aj sad mi reci gde to treba da idemo, i sta cu ti ja u svemu tome? Pa nisi mala, mozes i sama da se sretnes sa njim.
-Pa mogu, ali znas da jedino sa tobom sve delim i da jedino tebi verujem. I znas koliko mi fali samopouzdanjam a ovo mi je prvi sastanak na slepo, a... ti ipak imas iskustva. I zamisli da lik sa slike nije on vec neki opasni razbojnik koji je upravo izasao iz zatvora i sad preko interneta upoznaje nove zrtve, predstavljajuci se kao mladi, lepi, i inteligentan biznismen i to jos skolovan u inostranstvu.
Znala je koliko je volim i da sam uvek tu za nju i ovog puta je to upotrebila. Naravno, uspelo joj je. – Ok, ok ici cu sa tobom, ali cim utvrdim da si u sigurnim rukama napustam te. Pa nisam ti ja bebisiterka, a Boga mi ni provodadzijka.
Obe smo se glasno nasmejale, jer zna koliko sam puta odbrusila navalentnim mladicima koji su me molili da ih upoznam sa njom.
Jovana je inace prelepa i zgodna crnka koja bi, samo da je svesna svoje lepote i energije kojom zraci, mogla najmanje pola Beograda da vrti oko malog prsta.
Upoznale smo se na fakultetu i negde od trece godine, nase prijateljstvo je jacalo iz dana u dan. Pre neki dan smo racunale koliko se mi vec u stvari intenzivno druzimo, i shvatile smo da je proslo vec pet godina. Ponekad se smejemo same sebi kad posle visecasovnog razgovora zakljucimo da smo jedna drugoj ispricale bukvalno svaki dodir i poljubac sa nekim muskarcem, i naravno, cim se nesto tako i desi, prvo sto uradimo kad doticni »ispari« iz nase okoline je, da bar posaljemo onoj drugoj sms sa »kratkim obavestenjem«.
Ona je u pocetku krenula na chat sa namerom da se svako muskarcu tamo osveti za ono sto je Nenad uradio meni, ali malo po malo i kao i vecinu, i nju je osvojio taj nacin komunikacije. Mislim da ni ona sam nikada nije ni sanjala da ce pozeleti da upozna licno nekog muskarca kojeg tamo sretne.
Nas razgovor mi je razbio svaku daljnju zelju za pisanjem i od jednom sam shvatila da vec dvadeset minuta samo buljim u jednu tacku. Misli su mi odlutale do Nenada i Spanije, ali su se vratile i u proslost. Boze, kako sam se naivno upustila u igru sa njim. Iz skroz nevine price, pune sale i smeha, prolila sam reke suza i bola. Sada je vec to polako iza mene, ali jos uvek, u ovakvim trenutcima osetim kako mi se grlo stegne i oci napune suzama. Ne zelim vise da placem, ali ni da osecam. Ma kako nazvala emociju koja je protkala nase poznanstvo, da li ljubav, prijateljstvo ili nesto trece,vise je ne zelim.
Znam, mozda ce i ceo moj zivot on biti prisutan tu negde, ali sada zelim da zaboravim.
