Другог децембра 2014. године, на заједничкој конференцији за новинаре а поводом посете председника Владе Србије, Александра Вучића, Израелу, премијер Израела, Бењамин Нетањаху, изговорио је реченицу која и данас лебди у ваздуху и вапи за реакцијом. Пре свега у Србији. Шта је рекао Нетањаху?
– Господине Вучићу, пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба римске републике.
Вучић је остао затечен, малтене шокиран. Откуд сада хиљаде година, шта овај прича, о чему се ради, да није провокација, понижење…све ово сигурни смо пролазило је брзином муње кроз главу српског премијера, навикнутог на опоре политичке оцене и ставове, необразованог када је ова врста историје у питању. Али, оставимо Вучића, њему су Јевреји важни само уочи избора, овде у Србији, кад ангажује маркетиншке агенције америчких Јевреја да му, за огромне паре, подижу рејтинг.
Прошле су скоро три године од шокантне изјаве Нетањахуа а нико се у Србији не бави овим што је казао први човек Израела. Због чега? Зашто ћуте историчари, академици? Кога се плаше?
Није ли ово потврда става једног дела тзв. алтернативних српских историчара, да је српска историја, посебно Средњег века и она пре тога, коју деценијама учимо у школама и на факултетима, обичан фалсификат, смишљен у Берлину и као један од ултиматума зарад одлука Берлинског конгреса, прихваћен и примењен у Србији. Све до данашњег дана?
На то годинама указује проф. др Јован Деретић и пролази кроз шпалир топлог зеца, трпећи увреде српских историчара, од тога да је амбициозни аматер до тврдњи да се ради о ментално поремећеном човеку. А шта тврди Деретић?
Он се у највећој мери само позива на Милоша Милојевића и Олгу Пјановић Луковић, српске научнике, историчаре (Олга је докторирала на Сорбони, говорила је девет језика, укључујући латински и старогрчки) чије је учење на основу материјалних доказа, из страних извора, говорило да официјелна српска историографија нема везе са истином, да је фалсификована, скривена, затамљена, забрањена. Као такви Милојевић и госпођа Пјановић, забрањени су у Србији. О њима се на образовним установама ове земље не говори. Нико не сме ни да их спомене, осим за спрдњу.
Откуд ћутање српских историчара поводом овога што је казао Нетањаху?
Што и њему не поруче да је ментално поремећен, да не зна шта прича?
Да ли је Александар Вучић, у међувремену изабран за председника Србије, свестан шта му је казао Нетањаху?
Не само цитираном реченицом, већ свим оним што је изговорио на споменутој конференцији за новинаре. Посматрачи кажу да такве квалификације, оцене и посебно изливе поштовања на рачун једног народа, какве је Нетањаху изговорио на рачун Срба и Србије, у Израелу, са службеног места, до сада нису чули. Због чега се то игнорише у Београду? Шта је урађено да пружену руку прихватимо?
Вратимо се српским историчарима. Има ли неко од њих снаге да јавно повеже Јеротића и Нетањахуа – да каже како је премијер Израела обична будала, нема појма, да лупета- као што имају снаге да Јеротића проглашавају малоумним поремећеним старцем. Или боље да се запитамо, мисли ли неко у Србији да је Нетањаху оно казао случајно? Пало му на памет уочи конференције па да исту учини додатно интересантним? Не, ни случајно.
Израел је изузетно озбиљна држава (шта год ко о њој мислио), а њеном премијеру је сугерисано да о Србима каже оно што је казао. Ко је сугерисао? Рабини, израелски историчари, они којима је у интересу и истина и то да Срби добију другачије, боље, цењеније место у савременој међународној заједници од овог које сада имају. Да ли је могуће да то у Београду нико није схватио; ни Вучић ни угледни, друштвено добро позиционирани доктори, академици историјских наука? Куда води то њихово ћутање?
Ако одбацују Милојевића и Олгу Пјановић Луковић, нека се бар позабаве оним што је казао Нетањаху јер им је јасно, бар то им је јасно, да они који су Нетањахуу дали податак о Србима из времена Римске републике, знају много, знају истину и ништа не говоре случајно.
– Господине Вучићу, пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба римске републике.
Вучић је остао затечен, малтене шокиран. Откуд сада хиљаде година, шта овај прича, о чему се ради, да није провокација, понижење…све ово сигурни смо пролазило је брзином муње кроз главу српског премијера, навикнутог на опоре политичке оцене и ставове, необразованог када је ова врста историје у питању. Али, оставимо Вучића, њему су Јевреји важни само уочи избора, овде у Србији, кад ангажује маркетиншке агенције америчких Јевреја да му, за огромне паре, подижу рејтинг.
Прошле су скоро три године од шокантне изјаве Нетањахуа а нико се у Србији не бави овим што је казао први човек Израела. Због чега? Зашто ћуте историчари, академици? Кога се плаше?
Није ли ово потврда става једног дела тзв. алтернативних српских историчара, да је српска историја, посебно Средњег века и она пре тога, коју деценијама учимо у школама и на факултетима, обичан фалсификат, смишљен у Берлину и као један од ултиматума зарад одлука Берлинског конгреса, прихваћен и примењен у Србији. Све до данашњег дана?
На то годинама указује проф. др Јован Деретић и пролази кроз шпалир топлог зеца, трпећи увреде српских историчара, од тога да је амбициозни аматер до тврдњи да се ради о ментално поремећеном човеку. А шта тврди Деретић?
Он се у највећој мери само позива на Милоша Милојевића и Олгу Пјановић Луковић, српске научнике, историчаре (Олга је докторирала на Сорбони, говорила је девет језика, укључујући латински и старогрчки) чије је учење на основу материјалних доказа, из страних извора, говорило да официјелна српска историографија нема везе са истином, да је фалсификована, скривена, затамљена, забрањена. Као такви Милојевић и госпођа Пјановић, забрањени су у Србији. О њима се на образовним установама ове земље не говори. Нико не сме ни да их спомене, осим за спрдњу.
Откуд ћутање српских историчара поводом овога што је казао Нетањаху?
Што и њему не поруче да је ментално поремећен, да не зна шта прича?
Да ли је Александар Вучић, у међувремену изабран за председника Србије, свестан шта му је казао Нетањаху?
Не само цитираном реченицом, већ свим оним што је изговорио на споменутој конференцији за новинаре. Посматрачи кажу да такве квалификације, оцене и посебно изливе поштовања на рачун једног народа, какве је Нетањаху изговорио на рачун Срба и Србије, у Израелу, са службеног места, до сада нису чули. Због чега се то игнорише у Београду? Шта је урађено да пружену руку прихватимо?
Вратимо се српским историчарима. Има ли неко од њих снаге да јавно повеже Јеротића и Нетањахуа – да каже како је премијер Израела обична будала, нема појма, да лупета- као што имају снаге да Јеротића проглашавају малоумним поремећеним старцем. Или боље да се запитамо, мисли ли неко у Србији да је Нетањаху оно казао случајно? Пало му на памет уочи конференције па да исту учини додатно интересантним? Не, ни случајно.
Израел је изузетно озбиљна држава (шта год ко о њој мислио), а њеном премијеру је сугерисано да о Србима каже оно што је казао. Ко је сугерисао? Рабини, израелски историчари, они којима је у интересу и истина и то да Срби добију другачије, боље, цењеније место у савременој међународној заједници од овог које сада имају. Да ли је могуће да то у Београду нико није схватио; ни Вучић ни угледни, друштвено добро позиционирани доктори, академици историјских наука? Куда води то њихово ћутање?
Ако одбацују Милојевића и Олгу Пјановић Луковић, нека се бар позабаве оним што је казао Нетањаху јер им је јасно, бар то им је јасно, да они који су Нетањахуу дали податак о Србима из времена Римске републике, знају много, знају истину и ништа не говоре случајно.
