Arhitektura u Srbiji 1945-1990

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
330.701
Zgrada Muzeja savremene umetnosti svojim izuzetnim oblikovnim kvalitetima, jedinstvenom formom, zadovoljenjem funcionalnih zahteva i kvalitetnim uklapanjem u neposredno prirodno okruženje, svrstava se u antologijska ostvarenja domaćeg graditeljstva u celini. Takođe, važan element za sagledavanje njegovih arhitektonskih vrednosti predstavlja činjenica da je to prva namenski građena zgrada muzejske namene u Beogradu. Autori su arh. Ivan arh. Ivanka Raspopović,su za projekat muzeja nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Beograda za arhitekturu 1965. godine. Takođe, Ivan Antić je dobitnik i Sedmojulske nagrade za životno delo 1969. godine i Velike nagrade arhitekture SAS za 1984, u čijim obrazloženjima je posebno istaknuta vrednost autorskog rešenja Muzeja savremene umetnosti. Ovo delo autoru je donelo i članstvo u SANU 1976. godine.


msub1.jpeg


1210_muzej_pokr.jpg



LPDktkqTURBXy9mNGQxNjJmZTc4YmExNjQ3NmZmNDE1MWEzZDU5OTc3ZC5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

 
Istočna i zapadna kapija Beograda

Istočna kapija Beograda je neslužbeni naziv za tri solitera koji se nalaze na teritoriji Opštine Zvezdara u Beogradu. Zvanični naziv im je Rudo (po bosanskom gradu Rudo. Ime „Rudo“ Istočnoj kapiji Beograda dao je beogradski arhitekta Dragoljub Mićović, koji je u vreme izgradnje ova tri solitera vršio stručni nadzor. Inače Dragoljub Mićović je rođen 1929. godine u Rudom i autor je više knjiga o istorijatu rodnog kraja.

Soliteri se nalaze u blizini auto-puta i svojom veličinom i upadljivošću predstavljaju simboličku kapiju na ulasku u Beograd za putnike koji dolaze iz pravca istoka. Autori projekta su arhitekta Vera Ćirković i inženjer Milutin Jerotijević. Izvođač radova bilo je preduzeće „Rad“. Izgradnja je trajala od 1973. do 1976. godine. Zgrade su useljene 1976. godine.

Popularno Rudo naselje objedinjuje 3 solitera, od po 85 metara visine, koja imaju po 28 spratova i međusobno su okrenuta jedan ka drugome i spaja ih plato kao i igralište za decu. Svaki soliter ima po 190 stanova. U soliteru Rudo 1 živi oko 450 stanara, u soliteru Rudo 2 oko 530 a u soliteru Rudo 3 oko 400 što ukupno čini oko 1400 stanara.
Soliteri su rađeni na postoljima u visini od 3 sprata a posle se 6 serija od po 4 sprata terasasto sužavaju do sistema za održavanje iznad 27 sprata. Delimična rekonstrukcija fasade zgrada urađena je 2004. godine, a unutrašnjost zgrada je u solidnom stanju sa jakom vlašću kućnog Saveta. Sledeća rekonstrukcija je počela 2008. godine.


Rudo.jpg


Nasuprot Istočnoj kapiji, nalazi se Zapadna kapija Beograda.

Западна капија Београда или „Генекс“ кула је 35-спратни солитер на Новом Београду, у улици Народних хероја у Блоку 33,непосредно уз аутопут Београд-Загреб. „Генекс“ кула је један од симбола развоја престноце и седиште најуспешније југословенске фирме, као и стечиште тадашњег пословног и политичког света. Солитер је пројектовао архитекта Михајло Митровић, 1980. године у бруталистичком стилу. Чине га две бетонске куле повезане мостовном структуром на 26. спрату и ротирајући ресторан на кружном врху. Висина му је 135 метара и тренутно је 2. по висини облакодер у Београду, од њега је једино виши облакодер ПЦ Ушће са својих 141 метра.

Једна од кула је у поседу групе Генекс.На кули се налази часовник који краси солитер и од 2013. године након дужег временског периода поново ради.На 35. спрату зграде налази се ресторан којi је пружа предиван поглед на Нови Београд и остатак града.Његова површина је 250 квадрата и има 45 места за седење,а реновиран је 1988. године.Нажалост, ресторан не ради још од 1999. године.

Име небодера Западна капија Београда дато му је због положаја с којим даје добродошлицу путницима који долазе са београдског аеродрома.

1200px-Jugotours_Beograd_Dec_2003.jpg
 
Poslednja izmena:
МОМИР КОРУНОВИЋ: Архитекта наше традиције

По оцени својих колега и савременика, Момир Коруновић најистакнутији је градитељ националног стила у међуратној архитектури Србије, једини који је успео да уравнотежи романтичарско обликовање фасаде и строге академске форме. Целокупни његов рад одише оригиналношћу и мотивима народне и српско-византијске традиције. Овај баштиник српског националног градитељства родио се 1. јануара 1883. у Глоговцу код Јагодине, у свештеничкој породици. Родно место и окружење, живо, провинцијално, народ надахнут српском историјом у чију се душу уткао петвековни оријентализам, оставили су дубок траг на младог Момира који ће га пратити кроз читав живот.

Окружен српским црквама и манастирима из средњег века, он брзо себе проналази међу њима, често ходећи Раваницом и дивећи се зидинама и градитељству Манасије. Баш ти мотиви, златног српског средњег века обликоваће његов професионални рад. Већ 1894. уписује гимназију у Јагодини а недуго затим прелази у Београд где наредне године постаје члан подмлатка „Соколског“ друштва, чији ће касније бити истакнути члан и за чије потребе ће изградити чак 24 соколска дома и вежбаонице широм градова Краљевине Југославије. 1902. уписује архитектонски одсек Техничког факултета у Београду, где већ на почетку школовања показује велики таленат у пројектовању, што уочава и професор Никола Несторовић. 1903. постаје оснивач и члан управе фудбалског клуба „Соко“, првог у Краљевини Србији. У почетку Момир строго прати академску форму и тада актуелни стил еклектичке архитектуре, али већ тада показује тежњу ка монументалности, а нешто касније и ка другим не стриктно академским градитељским решењима.

Године 1906. добија прву награду на такмичењу „Св. Сава“ за пројекат „Јавно купатило у граду“, а исте године је дипломирао и положио стручни испит. Након тога у каснијим годинама одлази на усавршавање у Праг, Париз и Беч. Тада се већ виде контуре његовог будућег рада. Он ће постати родоначелник српског-византијског стила, баш онда када модерна архитектура увелико потискује конзервативну и академску форму. Почиње да ради као помоћник директора београдског грађевиснког одељења, Димитрија Лека, а убрзо се пребацује у Министарство грађевинa, то међутим прекида одслужење војног рока у Нишу, након ког се пребацује у архитектонско одељење Министарства грађевина, где ради са стручњацима попут Стојана Тителбаха и Јована Илкића. Такође, од 1910. он је уредник „Соколског гласника Душан Силни“ и председник грађевинско-уметничког одсека Савеза Сокола Краљевине Југославије.

Српски Гауди, подарио је нашој материјалној културној баштини оригинална и монументална градитељска здања, од којих нека, нажалост, нису преживела страхоте рата док су нека због њихове националне симболике уништена од стране комунистичких власти. Данас, његова дела су јасно видљива где год је стварао. У нашој престоници постигао је нека од својих најзначајних градитељских достигнућа. То су: Зграда Поште код Железничке станице, Музеј ПТТ-а (Палата управе Поште), Сеизмолошки завод, зграда Старог ДИФ-а односно некадашњи Соколски дом, Црква св. Петке на Калемегдану, св. Лазара на Булбудеру као и Црква Покрова Пресвете Богородице у Кајмакчаланској улици.

raAZiVV.jpg


Пошта код Железничке станице некад и сад

- - - - - - - - - -

Он је највише пажње поклањао спољашњем декоративном изразу, често и на уштрб унутрашње функционалности простора. Спој оријенталног и српског средњовековног стила, додатно протканог византијским мотивима и европским романтизмом, била је основна одлика Коруновићевог националног градитељског стила. Декоративна орнаментика фасада која је једна од главних одлика Коруновићевог градитељства, често као да сама пише своју причу. Она је спој најдубљих народних традиција нашег народа, косовског веза, пиротског ћилима и моравске Србије, са јасним старосрбијанским духом, којим одише скоро свако његово здање. За време свог живота, због своје принципијелности српско-византијском стилу, није био довољно цењен и у великој мери је био маргинализован. Тек у скорије време његово дела поново бивају актуелна.

Није било архитекте који је толико и тако разноврсно градио широм српског и југословенског простора, од Охрида, Виса, па све до Цеља и Марибора. Аутор је чак 143 пројекта од којих је 83 реализовао, од чега највећи број заузимају цркве и соколски домови. У периоду од 1907-1947, током којег је радио у Министарству грађевине пројектовао је преко 40 јавних и државних грађевина (министарства, поште, храмова, школа, конака и споменика). И не само то, Коруновић је као инжењеријски стручњак и официр српске Треће армије учесник у пет битака. Прошао је цео ратнички пут од Мердара и Подујева па све до Призрена и Куманова, добивши за своје војне заслуге златну медаљу за храброст „Милош Обилић“ и друга војна одликовања. У међувремену је поправљао путеве и војну инфрасруктуру на Косову. Он је творац јединог предратног српског урбанистичког плана, и то града Призрена из 1924. као и спомен-чесме у знак сећања на пале ратнике у истом граду.

Долазимо до два веома важна Коруновићева дела, која ће дати својеврстан печат његовом професионалном и националном раду. То су споменици на Зебрњаку и Мачковом камену које је урадио бесплатно, у част Отаџбини и палим јунацима ратова 1912-1918. Споменик-обелиск на Зебрњаку, грађен од 1934-1937, висок 48,5 м, био је највиши споменик на простору Краљевине Југославије, пркосно стајавши и надгледавши Скопску Црну Гору, Пчињу и косовску котлину, на понос Коруновића и целог Српства. На велику жалост, одмах по окупацији, Бугари су овај велелепни споменик детонирали, а са њим заједно и кости српских јунака Кумановске битке. Ово је његов репрезентативни пројект, на којем је остварио синтезу романтизма и експресионизма, ретко виђену у нашој земљи а и шире.

Други његов препознатљив пројекат је спомен-обележје на Мачковом камену, грађено од 1926-1930, захваљујући којем је заслужио да га назовемо, по сензибилитету његовог рада, српски Гауди. Овде је спомен-обележјем малих димензија а масивног изгледа и материјалом који је за његову израду користио, успео да дочара величину и значај жртве, хероја палих за Отаџбину. Са ова два дела као и претходним опусом, златним словима је уписао своје име у историју српске архитектуре. Поред већ набројаних градитељских успеха, томе се морају додати и следећи: Храмови Српске православне цркве у Прилепу, Љубљани, Цељу, Марибору, Крупњу, Јагодини, на острву Вису, Сушаку крај Ријеке, Пирг Светог Јована Владимира у Охриду поред Цркве св. Наума, Текија на Дунаву, соколски домови у Београду, Сомбору, Бијељини, Обреновцу, Ужицу, Јајцу, Травнику, Куманову, Прокупљу и многим другим местима.

Током рата и после њега многи од ових објеката су нажалост срушени од стране окупатора или порушени од стране нових комунистичких власти. Тако да нпр. данас више не постоје, као последица ратних дешавања, некадашња монументална зграда Поште код Железничке станице, споменик на Зебрњаку и црква св. Ћирила и Методија у Марибору. Док су после рата, за Коруновићевог живота, срушени Пирг Светог Јована Владимира у оквиру комплекса манастира св. Наум 1956. и црква на острву Вису 1964. поводом прославе Титовог доласка на острво, на чијем месту је стављен споменик са натписом „Туђе нећемо – своје не дамо“ чиме је Тито 1944. поручио да неће допустити предају словеначких и хрватских крајева Италији. Под старе дане, Коруновић је слабије радио, али је урадио један вредан и обиман елаборат о обнови старих споменика Косова и Метохије, тог простора који га је цео његов век обузимао. Умро је 17. априла 1969. у Београду.

vPTIYKA.jpg


Коруновић полаже камен темељац за Цркву у Цељу



Коруновићева дела остала су да подсећају српски народ, на његову баштину, традицију, славу прошлих времена, а данас више него икад сваки орнамент на његовим здањима подсећа нас пространства Старе Србије, наше постојбине која поново тавори отуђена од своје матице. Спој тог сензибилитета и неоморавског стила који је Коруновић исконски гајио, допринео је оригиналности и богатству његових дела. Сам Коруновић је закључио:

„У соколском неимарству ми морамо бити своји…каже се да треба да будемо савремени, модерни…али у архитектури соколској и једног народа не може бити моде; у народносној архитектури и грађевинској делатности једне државе, може се применити само оно што је својствено духу народа који живи у тој држави…“.

xZilie1.jpg

Коруновић – Матица Соколски дом

wTLvCQp.jpg

Мачков Камен – Коруновић

kA1S5BU.jpg

Музеј ПТТ-а

3ffXgqq.jpg

Пирг Св. Јована Владимира

8zfGJZe.jpg


8hftyZ0.jpg


Два пројекта зграда поште у тзв. српској сецесији, први из 1912, други из 1914. Први је био планиран на месту Ратничког дома, данашњег Дома ВС.​





ИЗВОР: академски круг, Расен
 

Back
Top