Jaka levica = jaka Katalonija
Katalonska kriza verovatno će se nastaviti tokom narednih meseci, jer će se Rahoj teško pomiriti sa političkim i ekonomskim porazom kakav bi predstavljala nezavisna Katalonija. Međutim, treba napomenuti da, bez obzira na njen rasplet, za budućnost Katalonije nije odsudno pitanje puke nezavisnosti – sama po sebi, ona ne sme biti cilj progresivnih snaga u Kataloniji, kao ni onih iz ostatka Evrope i sveta koje ih podržavaju. One moraju da nastave da se bore za bolje i čovečnije društvo, gde će garant demokratije biti radni narod, a ne elite. Jedina borba koja do toga može dovesti je revolucionarna borba za socijalizam.
Poznato je da se u periodima revolucionarnih promena i zbivanja istorija menja mnogo bržim tokom. Ovo omogućava snagama levice u Kataloniji da, potencijalno, ostvare daleko veće proboje nego što je doskora delovalo moguće. Levica se ne sme zadovoljiti time da vlast španskih elita zameni vlašću katalonskih. Njen zadatak je, dakle, veoma veliki, a njene snage, poput radikalno leve partije CUP, mogle bi da dobace „dalje“ nego što bi to bio slučaj u „mirnijim“ uslovima. Ovoga su svesni i najkonzervativniji komentatori.
Ne treba, takođe, potceniti ni ulogu koju će u narednom periodu igrati glavne snage španske levice – Podemos i Izquierda Unida. Iako su obe ove formacije načelno protiv katalonske nezavisnosti, one su kao glavnu pretnju identifikovale nasilje koje sprovodi Rahojeva vlada. Njihova podrška demokratiji u Kataloniji biće ključna ukoliko žele da ograniče rast fašizma u Španiji i da postave osnove za prevagu levih snaga i u ostatku Španije.
Primer toga kako bi ostatak levice u Evropi trebalo da se postavi nedavno je dao Džeremi Korbin, koji je svoju solidarnost iskazao rekavši (parafraziramo) da u bici za demokratiju Katalonci moraju istrajati. On je takođe osudio teror policije nad narodom.
Najnovija dešavanja i njihov značaj
Pišući ovaj tekst, saznali smo da je Puđdemon u svom poslednjem obraćanju katalonskom parlamentu odlučio da zauzme krajnje nejasnu poziciju spram najavljenog proglašenja nezavisnosti Katalonije. S jedne strane, on je, oslanjajući se na birokratski aparat Evropske unije, odlučio da zamoli parlament da „za nekoliko nedelja odloži sprovođenje referendumske odluke o nezavisnosti“ kako bi otvorio vrata za pregovore sa Madridom.
Istovremeno, on je bio i prvi potpisnik Deklaracije o nezavisnosti Katalonije – dokumenta koji treba da formalizuje otcepljenje Katalonije od Španije.
Ovakvu poziciju su radikalni elementi iz CUP-a već nazvali izdajom, što ona u suštini i jeste. Ukoliko našim čitaocima i čitateljkama treba naglasiti kako izgleda kada se institucije EU uključuju u pregovore između interesa krupnog kapitala jedne zemlje i demokratskih inicijativa koje te interese ugrožavaju, podsetićemo ih samo kako su izgledali pregovori Trojke sa Sirizom. U kontekstu u kom Madrid odbija bilo kakve pregovore i najavljuje ukidanje katalonske autonomije, u čemu uživa svesrdnu podršku Brisela, ovi pregovori ne mogu biti ništa više nego farsa.
Nekoliko lekcija umesto zaključka
Svetski kapitalizam možda više nije u akutnoj fazi ekonomske krize, ali jeste u veoma dubokoj političkoj i ideološkoj krizi legitimiteta. Evropska unija, kao glavni politički izraz krize kapitalizma – koja se očituje i u širem kontekstu, recimo, u odnosima između SAD i Rusije – sve je nestabilnija; o tome svedoče, između ostalog, iskustvo grčkog referenduma, Bregzit, te protesti protiv mera štednje.
Ova kriza dovodi do sve oštrije politizacije širom Evrope, koja je vidljiva u urušavanju partija levog i desnog centra i jačanju antisistemskih snaga na desnici i levici. U Španiji je ta politizacija najzaoštrenija oko (trenutno) ključnog pitanja Katalonije. Sve institucije konzervativne španske države – vlada, parlament, ustavni sud i monarhija – odlučile su se da slome i onemoguće izražavanje demokratske volje Katalonaca i Katalonki, a vlast je pokazala da je spremna da probudi fašističke elemente u državi koja je provela gotovo 40 godina pod fašističkom diktaturom kako bi izborila svoj interes. Stoga, borba za nezavisnu Kataloniju postaje borba za demokratiju i interes običnih, radnih ljudi nad kojima konzervativna država vrši represiju.
Kao što bi strategija izlaska iz evrozone i odbijanja otplate nelegitimnog duga, koju su predlagali revolucionari i revolucionarke i u Grčkoj, bila neizvesna, tako je i put katalonske nezavisnosti neizvestan i opasan. Međutim, to je jedini put koji može da inspiriše i motiviše mnoge druge pokrete i zajednice širom Evrope da preispitaju karakter EU i sopstvenu poziciju u okviru ili spram nje. U uslovima opšte krize, ovakvo preispitivanje može da se širi ogromnom brzinom i da ključnim snagama da značajan vetar u leđa.
Zbog toga levica mora da se trudi da razume značaj katalonske borbe za nezavisnost za blisku budućnost sopstvene borbe u Evropi. Jasno, levica u Kataloniji mora da nastavi da se bori za socijalizam i za moć i nakon što referendum uspe i Katalonija ostvari nezavisnost, i to u bliskoj saradnji sa levicom u Španiji. Ona takođe mora da se bori i protiv katalonske desnice koja će nastojati da što pre konsoliduje svoju vlast u novoj državi i da krene da guši levicu koja se pokazala kao glavna pokretačka snaga u pokretu za nezavisnost.
Katalonska kriza ima duboke implikacije po čitavu Evropu i po leve snage širom kontinenta, odnosno to hoće li one umeti da se snađu u novonastaloj političkoj situaciji. Stati na stranu konzervativne države Španije nepodržavanjem demokratske želje za nezavisnošću Katalonije danas je jasan znak političke kratkovidosti i bolne razvedenosti od stvarnosti. To je potez koji su do sada povukli svi predstavnici krupnog kapitala i snaga koje se bore za održavanje statusa kvo – odgovor na pitanje „Na čijoj si ti strani?” ne može biti jasniji.
Izvor: Marks21
