ЧИЧА ДРАЖА
Zainteresovan član
- Poruka
- 268
УВРЕДЕ ХРВАТСКЕ, МЕЦИ СРПСКИ
Српски посланик, четник -добровољац код Војводе Вука, Пуниша Рачић, није могао да отрпи увреде које су стизале из политичке клупе хрватског сељачког демагогаСтјепана Радића и његових кортеша. Кад је са говорнице поменуо српску крв, која се за Краљевину проливала, Хрват Пернар злобно је добацио: "Па израчунајте колико сте литара крви пролили па да је платимо!" Рачић је извукао пиштољ... Пуцњи Пунише Рачића 20. јуна 1928. означили су крај југословенске идеје. Остало је још да Хрвати, уз паролу "Никад више у Београд", сахране Павла, па Стјепана Радића, да краљ Александар распусти парламент и уведе шестојануарску диктатуру, покушавајући силом да сачува државу која се цепала, коју је рат докрајчио да би се - после покушаја обнове званог Титово братство-јединство - дефинитивно распала. Жртву парламентарне пуцњаве Хрвати данас сматрају националним јунаком. А Рачића Срби су заборавили: осуђен на двадест година, склонио се из затвора кад су дошли Немци, дочекао је борбе за Београд, а онда су му, 17. октобра 1944.(!), ослободиоци закуцали на врата. Стрељан је одлуком партизанског преког суда. За гроб му се никад није сазнало
ГДЕ ЈЕ ГРОБ МОГА ОЦА
Ко је био г. Пуниша Рачић данас се може мало сазнати. Помиње га, додуше, Владимир Дедијер у првој књизи "Прилози за биографију Јосипа Броза" али веома штуро. Могуће је да постоји још неки писани траг о овом човеку али у време владавине Јосипа Броза о њему се и говорило и писало готово све најцрње. Међутим.
- Мој отац Пуниша рођен је 1886. године. Био је диван отац и супруг. Озбиљан домаћин. У ратовима с почетка века борио се за српски народ са Војводом Вуком у елитним четничким одредима. Био је храбар човек о чему сведоче гомила одликовања која на жалост, нису сачувана. А и како би када су 17. октобра 1944. године изненада банули партизани и без икаквог разлога мог оца извели из куће и ухапсили га. Нико нам тада није рекао ни зашто га воде нити куда га воде. После месец и по, тачније 4. децембра 1944. године дошао је код нас човек који је био са њим у истој ћелији у Бањичком логору и саопштио нам да су оца извели из ћелије и стрељали га. Никада поро-дица није службено сазнала шта се догодило, нико нам никада није саопштио бар где је гроб. Зашто?! Верујте ми страшно се узбудим када о томе говорим. Не могу више да говорим. Молим Вас не замерите али не могу више да говорим - рекла је, у телефонском разговору са сарадником "Српског наслеђа" госпођа Мара Вуксан, рођена ћерка г. Пунише Рачића. Додала је само да има и брата који живи у иностранству.
Овоме хероју Српског народа треба подићи споменик испред скупштине !!!
Српски посланик, четник -добровољац код Војводе Вука, Пуниша Рачић, није могао да отрпи увреде које су стизале из политичке клупе хрватског сељачког демагогаСтјепана Радића и његових кортеша. Кад је са говорнице поменуо српску крв, која се за Краљевину проливала, Хрват Пернар злобно је добацио: "Па израчунајте колико сте литара крви пролили па да је платимо!" Рачић је извукао пиштољ... Пуцњи Пунише Рачића 20. јуна 1928. означили су крај југословенске идеје. Остало је још да Хрвати, уз паролу "Никад више у Београд", сахране Павла, па Стјепана Радића, да краљ Александар распусти парламент и уведе шестојануарску диктатуру, покушавајући силом да сачува државу која се цепала, коју је рат докрајчио да би се - после покушаја обнове званог Титово братство-јединство - дефинитивно распала. Жртву парламентарне пуцњаве Хрвати данас сматрају националним јунаком. А Рачића Срби су заборавили: осуђен на двадест година, склонио се из затвора кад су дошли Немци, дочекао је борбе за Београд, а онда су му, 17. октобра 1944.(!), ослободиоци закуцали на врата. Стрељан је одлуком партизанског преког суда. За гроб му се никад није сазнало
ГДЕ ЈЕ ГРОБ МОГА ОЦА
Ко је био г. Пуниша Рачић данас се може мало сазнати. Помиње га, додуше, Владимир Дедијер у првој књизи "Прилози за биографију Јосипа Броза" али веома штуро. Могуће је да постоји још неки писани траг о овом човеку али у време владавине Јосипа Броза о њему се и говорило и писало готово све најцрње. Међутим.
- Мој отац Пуниша рођен је 1886. године. Био је диван отац и супруг. Озбиљан домаћин. У ратовима с почетка века борио се за српски народ са Војводом Вуком у елитним четничким одредима. Био је храбар човек о чему сведоче гомила одликовања која на жалост, нису сачувана. А и како би када су 17. октобра 1944. године изненада банули партизани и без икаквог разлога мог оца извели из куће и ухапсили га. Нико нам тада није рекао ни зашто га воде нити куда га воде. После месец и по, тачније 4. децембра 1944. године дошао је код нас човек који је био са њим у истој ћелији у Бањичком логору и саопштио нам да су оца извели из ћелије и стрељали га. Никада поро-дица није службено сазнала шта се догодило, нико нам никада није саопштио бар где је гроб. Зашто?! Верујте ми страшно се узбудим када о томе говорим. Не могу више да говорим. Молим Вас не замерите али не могу више да говорим - рекла је, у телефонском разговору са сарадником "Српског наслеђа" госпођа Мара Вуксан, рођена ћерка г. Пунише Рачића. Додала је само да има и брата који живи у иностранству.
Овоме хероју Српског народа треба подићи споменик испред скупштине !!!