Slusam neko predavanje na temu hermenautika a to je inace naucna disciplina koja se bavi tumacenjem tj. vestinom razumevanja
nekog recenicnog oblika koji ima smisao i otkrivanjem njenog znacenja..
-Nije ni knjiga za svakoga, pomislih...
..danas svako moze da tumaci napisano kako mu se cefne...
Dakle, interesuje me pojam tumacenja, konkretno pisane reci, obzirom da su razlike u interpretaciji onog sto smo procitali neverovatno velike..
Da li je u tom smislu validnija subjektivna ili objektivna procena smisla recenice?
Jezicki izrazi, sami po sebi, nemaju jedinstvena i precizna znacenja, vec su viseznacni sto dodatno otezava tumacenje...
Od cega zavisi kako ce ko nesto protumaciti i kako prepoznati ispravnost necijeg tumacenja?
Najčešće je tumačenje nekih jezičkih izraza zasnovano na logičkom tumačenju. A logički tumačimo sve do čega možemo doći preko naših čula. Odnosno, znanje koje stičemo našim obrazovanjem, iskustvom ili bilo kojim uvidom spoljnog događaja.
Ali u književnosti imamo apstraktne pojmove kao što su metafora, alegorija i sl. a koji se ne mogu tumačiti logičkim rezonovanjem jer imaju preneseno značenje.
Takve jezičke izraze obično tumačimo psihološkim putem, odnosno, pokušamo da vrednujemo njihovo značenje emotivnim putem, pomoću naših osećanja ili uz pomoć simbola koji objašnjavaju preneseno značenje.
Treba samo znati prepoznati kad nešto treba da tumačimo logičkim, a kad psihološkim putem. Jer ako apstraktne pojmove pokušamo da tumačimo logički, upadamo u zamku paradoksa koje je teško objasniti...kao, recimo, tumači Biblije.
Pada mi na pamet biblija . Svi hrišćani se pozivaju na nju a tumače je na barem 30.000 načina
jer otprilike toliko ima hrišćanskih denominacija . Jedni su u njoj pročitali da se slavi subota a drugi da se slavi nedelja .
Jedni su pročitali da je Isus bog a drugi da to nije nego je samo božji sin itd...
Prije 50 godina je bilo oko 3000 denominacija što pokazuje da se napreduje u tumačenjima .
Pozdravljam postavljanje prave filozofske teme...
Inače tumačenje teksta može ići u dva smera,pritom se držeći jasne logike:Ići tragom misli pisca koji je ispisao tekst ili
iči kud sve značenja reči i rečenica vode...
Ovaj drugi put je izvor nesporazumevanja i koji je uvek vodio do ocene da je jezik loše sredstvo prenošenja informacija...
Međutim,ono šta tumačenja raznih tekstova često sadrže je novi splet značenja i čitave nove knjige o knjigama...
Lično nisam neki pobornik hermenautike ,a i postmoderna baš ne luduje za njom...
Podsetimo se nekih stvari na samom početku:
Svest čoveka kao jedinke je u stalnoj ekspanziji. Svest ljudi kao zajednice je takođe u ekspanziji i ona je sve razuđenija kao što su zvezde danas razuđenije u galaksiji ili u celom univerzumu.
Sa druge strane, svest jedne osobe može biti na samom fizičkom nivou i takva osoba se drži striktno logije, jer logika je vezana za čovekov budni ili dnevno svesni deo uma. Logika izvan tog područja nije funkcionalno primenljiva. Takođe, logike dve osobe, budući da su u različitim sdtanjima svesti malo toga mogu imati zajedničkog čak i ako su dve osobe u gotovo fizičkoj svesti.
Svest se iznad ovoga razvija i obuhvata i emotivni ili emocionalni nivo. Nakon toga dolazi onaj mentalni, intelektualistički a iznad toga dolazi i duhovni nivo ili nivo čiste svesti.
Autori knjiga mogu pripadati bilo kojoj od ovih kategorija a čitaoci ili tumači takođe.
Ukoliko je čitaoc ili tumač onog prvog nivoa svesti on će malo toga razumeti delo pisca koji je na onom najvišem. I tako redom.
Obično je nezahvalno danas praviti revizije ili nova tumačenja, recimo starih knjiga. Zašto? Zato što je ta knjiga pisana za određenu ciljnu grupu u minulom vremenu. Kada je danas neko čita on polazi od pretpostavke, ili je barem to najčešći slučaj, da je pisac imao isto razumevanje, shvatanje, poimanje života kao i sami čitaoc....
Upravo je možda najbolji primer i slika kod tumačenja Biblije. Zašto kod nje ima onoliko tumačenja koliko i ljudi koji je čitaju?
Zato što svako iz svog stanja svesti ili iz svog nivoa razumevanja i poimanja vidi ono što vidi i razume ono što razume.
Zaboravimo za trenutak knjigu i pogledajmo recimo odlazak grupe ljudi na putovanje do neke druge zemlje ili obično gostovanje na svadbi.
Ako slušate priče tih putnika videćete da se jedan oduševljavao hranom, drugi lepom arhitekturom, treći izvanrednom uređenošću i disciplinom u toj zemlji dok je izvesni Pero, video samo lepe žene na ulicama.
Ništa drugačije nije ni kod čitanja knjige ili gledanja neke predstave u teatru ili slušanja poezije.
Coco bil je nešto nagovestio, ali nije i dorekao.
Vratimo se jednostavno na sve ovdašnje diskusije po ma kojoj temi.
Sve one su kao jaje jajetu i verujem da svako od nas može unapred pretpostaviti šta će ko reći i kako će tumačiti. I unapred znamo da će svaka tema posle prvog ili drugog koraka utihnuti jer nedostaje dubina diskutanata. Ili, nedostaju nam svi nivoi svesti da bismo mogli sdagledati kompletnost onoga o čemu diskutujemo. Jednostavno i to je sasvim u redu i shvatljivo budući da se ta dubina ne može dosegnuti preko noći. Ta dubina se ne dobija u školama i na studijama niti čitanjem svih svetskih knjiga. Nju stičemo iz života u život i stalno je produbljujemo, ili stalno ekspandiramo svoju svest.
Konačno, pokušaj takvog hermenautskog tumačenja je zapravo, preteraću ali nemam bolji izraz, gubljenje vremena, mada sve što radimo u ovom svetu nikada i nije izgubljeno. Svako to iskustvo daje doprinos u našoj laganoj ekspanziji svesti. Ma koliko malo, iskustvo je uvek iskustvo i ono ima svoju vrednost jer daje makar jedan 'atom' našoj novoj ili uzvišenijoj svesti.
Nedavno u komentaru na Dragoljubov post rekoh da je filogof na pitanje 'Šta je život?' napisao nekoliko knjiga i još uvek nije iscrpio sve što je imao reći, a sa druge strane Isus je na to isto pitanje dao odgovor samo jednom jedinom reči: 'Ljubav.'
I? ko je od ove dvojice dao bolji odgovor? Pa zavisi od onoga ko ih čita. Uistinu život i jeste samo ljubav, ali na nama je da dođemo do tog razumevanja i da to razumevanje živimo. Filozof, koji je napisao nekoliko knjiga samo je mentalizovao o onome što uopšte ne postoji u njegovoj sferu poimanja života. Nešto slično današnjim naučnicima ili tumačima mnogo toga kod čoveka. Za sve što ne znaju oni kažu za to su krivi geni ili da je sve to stvar genetike iako genetika nema nikakve veze sa tim problemom ili sa tim pitanjem. To isto rade i današnja sveštena lica. Kada pokušavaju dati odgovore oni se istežu i proteži pokušavajući da odgovor nađu u svojoj peti iako on nikada nije ni bio tamo.
Sve je u našoj svesti.
Kada sam u Kanadi prvi put prisustvovao raspravi jedne knjige mislio sam da je meni sve to nedovoljno jasno zbog mog nedovoljno bogatog engleskog jezika. Međutim, shvatio sam da to nije bio problem već je bio u tome da naša svest nije posedovala razumevanje same suštine iznešenog.
Nešto poput žene koja je bila jedina žena u društvu muških penzionera koji su se žalili na bolest prostata. Žena već zabrinuta za svoje zdravlje otišla kejaru i rekla da hoće da prekontroliše prostatu jer sve kolege imaju taj problem.
Ili nešto razumemo ili ne razumemo, druge nam nema a put je uvek preko ekspanzije svesti.
Ako je objektivan i tumačenje će biti objektivno, ako je subjektivan ..., ako je pristrasan nekoj ideologiji tumačenje će biti u skladu sa njom ...
