АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА и 129 католичких свештеника за геноцид над Србима одликовао и Анте Павелић
Из Поговора књиге „Против заборава и табуа (ЈАСЕНОВАЦ 1941 – 1991) Владимира Дедијера и Антуна Милетића, издавачи: И. П. „Прегрес“ Сарајево и Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина, Београд, Сарајево, 1991.
… Ватикан више од четири деценије успешно спроводи потискивање истине о Јасеновцу, како у Југославији тако и шире у свету. Тако је изношење истине о улози Ватикана, а посебно католичког свештенства и улози цркве у геноциду, убијању, прогону и покатоличењу Срба, забрањено у СР Немачкој и подлеже члану 166. Кривичног законика о „бласфемији“ тј. „блаћењу цркве“. Ево само једног примера: група радника атеиста из Фрајбурга, младих Немаца, изведена је пред суд на основу поменутог члана, јер је један Немац написао чланак о Јасеновцу и учешћу Ватикана у његовом организовању и извршавању геноцида. Католички великодостојници одмах су уложили захтев за кривично гоњење. Уз ангажовање Раселовог суда, бројних нобеловаца, научника, уз један текст о Јасеновцу и пар докумената који су достављени суду и на основу тога за свих њих 13 оптужених атеиста изречена је ослобађајућа пресуда. Због тога човек не може а да се не запита каква ће бити идеологија уједињене Европе 1992. године, ако су људска права у Немачкој, која је на првом месту по економској снази у Европи, тако угрожена. Шта све чека Србе, када Независна Држава Хрватска постане члан те и такве Европе?
Усташка НДХ је своје помагаче из редова католичког клера високо ценила, од првог челника усташе и ратног злочинца Алојзија Степинца (усташког викара), који је због својих злочина као ратни злочинац био осуђен на 16 година робије, па до 129 католичких свештеника које је поглавник Анте Павелић одликовао за убијање и клање Срба, а међу њима неки су били надбискупи, неки бискупи док је већина припадала високом католичком свештенству. Нико од њих се до сада није одрекао тог одликовања, нити је Римска курија неког од њих екскомуницирала због злочина… Усташе су масовно убијале Србе на многим стратиштима и у црквама (покољ у глинској цркви), док су свештеници освештавали оружје и терали српско становништво да промени веру. Више од 300 православних цркава је порушено и опљачкано из којих је убијено 200 православних попова. То је све урађено уз благослов Ватикана и његових изасланика у усташкој НДХ Јосипа Рамира Марконеа и Кармела Ђузепеа Масуциа (од 1941. до половине 1945. и 1947. у Загребу), с напоменом да нису ништа предузимали да се спречи геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима, па је то и саучесништво у злочину.
Прочитајте још:
КОМПЛЕКС „ЛАЖНЕ ДРЖАВЕ“ ХРВАТСКЕ : „То је народ који почива на неистини и лажима“
Ватиканска злочиначка рука
По окончању Другог светског рата, 15. маја 1945. године на југословенском тлу, на Каптолу у Загребу је пронађено усташко злато опљачкано од јасеновачких логораша, које су високи католички свештеници сакрили, а затим и помогли бројним усташким ратним злочинцима да се преко Ватикана растуре по свету. Та операција је позната под шифром „тунел пацова“ кад је Завод св. Јеронима у Риму спасио неколико стотина усташких зликоваца, а међу њима Павелића и Артуковића. О томе сведоче многобројни документи и други докази са судских процеса. Било би их и више да се власти Народне Републике Хрватске и судски органи ЈА (Југословенске армије – нап. И. Б.) у Загребу нису журили и на брзину (1945) осудиле ухваћене и и изручене усташке функционере и злочинце. Такав став потврђује и монтирано суђење (1986) усташком министру Андрији Артуковићу у Загребу. Исто тако избегнута су сва суђења усташким функционерима, министрима и познатим усташким злочинцима у одсутности, а то је било могуће (на пример Анти Павелићу, Максу Лубурићу, Динку Шакићу и многим другим), и тада би било презентирано сијасет докумената о њиховој улози и почињеним злочинима. Но, све је то урађено с циљем спровођења политике заборава, а њихова досијеа са документима учињена су недоступним све до 1985. године, затим уз специјална одобрења доступна само одабраним појединцима. У том контексту сасвим је логичан и случај поручника Курта Валдхајма. За ово одговорност сноси држава СФРЈ, а посебно у вези са прекидом рада Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1948) и стављање прикупљене документације на расположење Савезном јавном тужилаштву. После 37 година ово тужилаштво је све предало Архиву Југославије, али са правом да даје одобрење ко може да користи ту документацију.
Свакако да је неоспорна одговорност Ватикана, Каптола и високог католичког клера у СР Хрватској за скривање истине о концентрационом логору Јасеновац и уопште спроведеног геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима (Ромима) од 1941. до 1991. године. То сведоче књиге: Магнум Цримен, Ватикан и Јасеновац, Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, Концентрациони логор Јасеновац, Документа, књига И, ИИ и ИИИ Усташки злочини геноцида, књига И, ИИ, ИИИ и ИВ а и посебна глава посвећена том проблему у тој књизи.
Међутим, креатор такве политике заборава је власт Народне Републике Хрватске, сада Социјалистичке Републике Хрватске, или како се они противуставно зову Република Хрватска, и њихових главних партијских функционера Андрије Хебранга, Стеве Крајачића, Владимира Бакарића, те њихових следбеника Јосипа Врховеца и Фрање Туђмана. Оваква политика успостављена је још 17. априла 1941. године кад су Хебранг и Антон Роб са усташама Младеном Лорковићем и др Милом Будаком потписали споразум о признавању НДХ, а и о стварању Комунистичке партије НДХ. Тада је Хебранг рекао: „…да је НДХ остварење вековног сна хрватског народа…“. Ово је прошле године потврдио у свом интервјуу усташки дипломата који се вратио у Загреб, Иво Омрчанин, а и врховник Хрватске Фрањо Туђман кад је изјавио како је „НДХ резултат повјесних тежњи хрватског народа“. За њих је, ако им се дода и Владко Мачек, заједничко да су стално радили и данас раде преживели поклоници и они који су на власти и у политици на разбијању Југославије као државе.
Није безначајна ни одговорност великих сила (савезника) САД, Велике Британије и СССР-а, те њихових обавештајних и пропагандистичких служби за прикривање и пружено гостопримство бројним усташким ратним злочинцима (регистрованим и при ОУН) после маја 1945. године. На пример, Анти Павелићу, Андрији Артуковићу све до изручења тек 1986, Максу Лубурићу, Динку Шакићу, Ловри Сушићу, Мати Фрковићу, Џаферу Куленовићу, Вјекославу Вранчићу, Рафаелу Бобану, Јози Думанџићу, Хилмији Бешлагићу, Јози Турини и низу других, Савићу Штедимлији (вратио се из СССР-а). Под тајанственим велом вратио се и поп Крунослав Драгановић, па и поменути Иво Омрчанин, усташки амбасадор код Хитлера и човек који је издејствовао визу за САД поглавнику усташке НДХ Павелићу, а и другим усташама које су се вратиле у СР Хрватску. Ту је и Винко Николић, бивши члан Павелићевог пропагандног штаба, који се такође вратио итд. …
