Herman Nojbaher

proka

Legenda
Poruka
57.100
Herman Nojbaher



Herman Nojbaher (nem. Hermann Neubacher; Vels, 24. jun 1893 — Beč, 1. jul 1960) je bio austrijski privrednik, šef građevinske firme i stručnjak za privredne probleme istočne i jugoistočne Evrope, gradonačelnik Beča, političar i član Nacionalsocijalističke partije. Nojbaher je na Balkanu uopšte, a u Srbiji posebno, radio na jačanju i objedinjavanju onih snaga koje su radile u interesu nacističke Nemačke.


Nojbaher je kao „leteći diplomata“ proveo od 1940. do 1945. na Balkanu - Bukurešt, Sofija, Tirana, Podgorica, Beograd, a potom u beogradskom zatvoru do 1952. godine.


Kao visoki činovnik Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha bio je u neposrednim kontaktima sa ministrom Ribentropom, pa i samim Hitlerom. Nojbaher je u Rumuniji uspešno rešio snabdevanje Trećeg rajha naftom („oružje za naftu"), u Bugarskoj opskrbljivanje namirnicama nemačkih trupa u Grčkoj, u Grčkoj je sredio privredne nevolje i održao nemački ratni front, u Albaniji formirao nemački front posle kapitulacije Italije. U centru njegove pažnje bio je Balkan kao celina u svetskoj politici Trećeg rajha i Srbija, odnosno Srbi kao prvi narod na Balkanu.

Nojbaher je spasao mnoge srpske živote u Nedićevoj Srbiji i pokušao da od Srbije i Crne Gore (i delova BiH) stvori novu srpsku državu. Hitler je njegov predlog odbio.

- - - - - - - - - -

koje bio herman nojbaher?

zašto srbima uvek zapadne neki "leteći diplomata" kao i u zadnjem ratu na kosovu ????

- - - - - - - - - -

da li je ponogao srbiji ili odmogao u vreme ww2?
 
Nojbaher je bio ekonomski upravitelj Balkana, građevinac, jednu godinu i gradonačelnik Beča, gospodin čovek. Nije bio SS-ovac ili tome slično..On je sebe nazivao "letećim diplomatom".

Imaš objavljeno u Službenom listu, početkom 2000-ih njegove izveštaje, neku vrstu memoara, odatle čitaj o njegovim utiscima, susretima, vrlo dragocena istorijska građa.
 
Nojbaherova misija u Srbiji


- - - - - - - - - -

Porazi na Istočnom frontu, Kapitulacija Italije i pojačana partizanska aktivnost naterali su Nemce da potraže nove saveznike među četnicima na antikomunističkoj osnovi. Nemci su nekako morali da se sporazumeju sa četnicima i da pojačaju njihovu efikasnost za borbu protiv partizana, kao i da ubede srpski narod da podrži novu politiku, pre svega ublažavanjem politike masovnih represalija. Zbog toga je u oktobru 1943. u Beograd poslat Herman Nojbaher.
Nojbaher je imao ovlašćenje da proširi nadležnost vlade Milana Nedića. Nojbaher je 1943. osmislio plan da se poboljša nemačka okupacija balkanskih država i preložio je pet glavnih ideja Joahimu fon Ribentropu. To su bili:

1) pripajanje Crne Gore Nedićevoj Srbiji,

2) postaljanje Milana Nedića za predsednika takve Srbije,

3) autonomiju Crne Gore,

4) ponovono otvaranje Univerziteta u Beogradu zatvorenog posle okupacije i okončanje nemačkog nadzora nad kulturnim životom i

5) smanjenje nemačkog vojnog prisustva i osnivanja žandarmerije koju bi kontrolisala nova vlada.


Međutim, kako se Hitler uporno protivio Nojbaherovim predlozima, Nedić je ostao bez moći kao i pre. Ma kraju je samo četvrta tačka odobrena, mada je Nojbaher imao uspea u ublažavanju nemačkih represija nad srpskim civilnim stanovništvom i borbi nad ustaškim zločinima nad Srbima.

Nojbaher je ipak uspeo da dođe do izvesnog stepena kolaboracije četnika i Nemaca i ubrzo nakon njegovog dolaska, zaključen je niz sporazuma o primirju između nekoliko istaknutih četničkih komandanata i nemačkih snaga.

Uprkos širokim ovlašćenjima koje je dobio od Hitlera prilikom svog imenovanja, Nojbaher je imao malo uticaja oko zaključivanja i sprovođenja pojedinačnih sporazuma o primirju. Praktično nije imao nikakvog uticaja na formiranje nemačke ekonomske politike ni u Srbiji, jer je Franc Nojhauzen, Geringov ekonomski opunomoćenik za Srbiju , bio je previše moćan i uspešan u vođenju srpske privrede na veliku nemačku korist da bi dozvolio nečije uplitanje u svoj rad. Kasnije će Nojhauzenova ovlašćenja biti čak proširene prilikom reorganizacije okupacione administracije, kad je on postao šef i vojne administracije.
Nojbaher je smatrao nemačke represije nad srpskim civilnim stanovništvom kontraproduktivnim za nemačke ratne ciljeve. Zbog toga je došao u sukob sa višim SS i policijskim vođom za Srbiju Augustom Majsnerom, koji je smatrao da se savo oštrim merama može osigurati mir u Srbiji. Nojbaher i nemačka vojska su aprila 1944. uspeli da izdejstvuju Majsnerov opoziv sa dužnosti.
 
Најјаче од свега што га комунисти оптужују да је спроводио политику Велике Србије...па мислим да ћеш опет да се спотакнеш проко :mrgreen:

Нојбахер јесте имао одређене жеље и планове, те 1944. када су Срби издани и напуштени од својих савезника...али Хитлер није хтео ни да чује за њих...

Posto je krajem avgusta 1944. Nojbaheru, fon Vajksu I generalu Jodlu objasnio da su ‘’Velikosrbi…jedini drzavotvorni element’’ I ‘’jedini pravi ljudi’’ na Balkanu, Hitler je zakljucio da Nemacka ‘’mora sve velikosrpske planove najostrije da suzbija…Jedna srpska vojska ne sme da postoji. Bolja je cak izvesna komunisticka opasnost’’.

(W. Warlimont, ‘’Im Hauptquartier der Deutschen Wehrmacht, 1939-1945’’, Frankfurt, 1962, s.499 ; T-77-781-5507576.)

и о свему томе смо већ писали али теби ђаво не да мира :mrgreen:

1944.jpg

image.jpg

19442.jpg

izvor.jpg


Dr Ivan Avakumovic, Mihailovic prema nemackim dokumentima, London 1969
 
Poslednja izmena:
Суштински, Нојбахер је мало идеализовао себе у својој књизи и када је у питању Србија, његова књига има неких нетачности.

О НОЈБАХЕРОВИМ ИНИЦИЈАТИВАМА
Шта о свему овоме пише др Херман Нојбахер? Кључне су четири његове тезе: да је укинуо стрељање српских талаца, да му је немачка обавештајна служба редовно доносила дешифроване радио депеше са четничких радио станица, тако да је увек знао шта се дешава у Дражином штабу, да је био у контакту са Дражом, и најзад, да су супротно Дражиним наредбама главни четнички команданти крајем 1943. потписали примирје са Немцима.
Ове Нојбахерове тезе или нису прецизне, или упућују на погрешне закључке.
У вези стрељања талаца, Нојбахер пише како је први његов утисак по доласку у Београд, почетком октобра 1943, ''био поражавајући''. Сазнао је, наиме, да Немци управо спремају стрељање још 850 српских талаца, због убиства 17 припадника српске полиције у њиховој служби (одмазда је тада спровођена по систему 50 за једног, било да је убијен Немац или Србин у служби Немаца). Командант полиције, генерал Аугуст Мајснер, ревносно је спроводио одмазде, док је војном команданту, генералу Хансу Густаву Фелберу, ''ова монструозна ствар очевидно била непријатна и тиштила га је''. Нојбахер одлази код министра спољних послова Трећег Рајха, Јоахима фон Рибентропа, који није желео ни да разговара о укидању Хитлерове наредбе о одмаздама. По повратку у Београд Нојбахер ипак лажно извештава Фелбера како је из Берлина добио одобрење да се одмазде укину. ''Обојица смо после ове одлуке спавали добро и имали чисту савест'', пише он.20
Потом је и врховног команданта немачких снага на Балкану, фелдмаршала барона Максимилијана фон Вајкса, Нојбахер убедио да се одмазде укину, па је, са тако утицајним пријатељима, успео да протера из Београда генерала Мајснера.
Нојбахер не помиње датуме, а у контексту његове приче произилази да се све ово дешавало још у октобру, или најдаље у новембру 1943. године. Међутим, Мајснер напушта Београд почетком јануара 1944, а накратко се враћа почетком фебруара, када је заједно са Вајксом планирао Операцију ''Хајка'' против Горске краљеве гарде.21
С друге стране, Нојбахерово пребацивање одговорности на Мајснера спада у део опште немачке стратегије да се злочини из Другог светског рата припишу полицији, Гестапоу и есесовцима - а есесовци већином нису били Немци - како би се на тај начин скинула одговорност са регуларне војске (Вермахт). Залутали немачки туристи и дан данас се изненаде видевши, у Музеју ''21. октобар'' у Крагујевцу, да су грађане стрељале управо регуларне трупе.
Стрељања Срба су, дакле, настављена и после Нојбахеровог доласка, тако да се касније, пред судом, он овако бранио: ''Ја сам могао нешто да предузмем само у случајевима када сам благовремено дознао да се спрема одмазда. Неоспорна је чињеница да је број стрељаних таоца у Србији од дана када сам преузео дужност у Београду, рапидно опао.''22
Ево најпре неколико примера стрељања ''ДМ присталица'' од када је Нојбахер дошао у Србију.
За погибију два Немца у операцијама ''Долхштос'' и ''Хербстнебел'', у Београду је 27. октобра 1943. стрељано 60 талаца, Дражиних присталица.23
У Нишу су Немци 29. октобра стрељали 150 ''ДМ присталица''.24
Због напада четника на Немце код Књажевачке Јелашнице, 29. октобра у Београду стрељано је ''200 присталица Д. Михаиловића'' (истовремено, стрељано је и 200 присталица комуниста, као одмазда за погинуле Немце код Шљивара).25
Другог новембра 1943. Немци су у Нишу стрељали још 223 ''ДМ присталице''.26
Уследило је стрељање 50 Срба, по 25 у Нишу и Београду, 11 новембра, зато што су два војника рањена у борби против четника преминула у Неготину.27
Четири дана потом, у Нишу је стрељано још 150 ''ДМ присталица''.28
Немци су стрељали ''ДМ присталице'' у Нишу и 29. новембра, њих 50.29
Свеукупно, од почетка велике четничке офанзиве против Немаца, крајем августа, до завршетка немачких операција покренутих да би се та офанзива зауставила, крајем новембра 1943, Немци су стрељали, или ликвидирали на лицу места, приликом претреса терена, преко 4.000 Срба, које су сматрали четничким присталицама.30 Податак се односи на тзв. Недићеву Србију, у којој су Немци примењивали одмазде (зато је Дража тежиште акције премештао према Сарајеву и Приморју, насупрот британским инсистирањима да се дигне општи устанак у Србији).
Нојбахер не наводи случајно само пример са 17 припадника ''српске полиције'', који су вероватно страдали у борби против Млавског корпуса мајора Симеона Оцокољића (Оцокољић је за ове недићевце који су помагали Немцима обично користио термин ''београдска полиција''). Изгледа да се Нојбахерова акција за укидаље одмазди односила пре свега на погинуле Србе у служби Немаца, јер нема података да су ове одмазде настављене и после половине октобра 1943. године. Од краја новембра, а не од када је Нојбахер дошао у Београд, смањене су и одмазде за убијене Немце, али зато што је било мање погинулих Немаца, јер су четници привремено обуставили антиосовинске операције. До битне промене немачког става према одмаздама долази тек 22. децембра 1943. године, односно два и по месеца после Нојбахеровог доласка. Од тога дана, према наредби генерала Фелбера, ''квоте за одмазде нису одређене'', односно, требало је стрељати према процени локалних команданата, а не у сразмери 50 Срба за једног Немца. ''Губитке који су настали у борби у основи не светити'', писао је даље Фелбер, што је утицало да се стрељања талаца смање, али не и потпуно укину. Одмазде је највише требало примењивати у случајевима атентата, саботажа и диверзија, такође с једном оградом: ако се починиоци ухвате за 48 часова, онда се они стрељају; ако се пак не ухвате, стрељају се таоци.31
Фелберову наредбу о ублажавању репресалија од 22. децембра, Нојбахер, дакле, представља као акт о укидању одмазди, после кога су обадвојица ''спавали добро и имали мирну савест''. Другим речима, ублажавање, а не укидање репресалија, било је једна од немачких мера за придобијање четника. Према за сада познатим подацима, децембра 1943. године Немци су стрељали или убили приликом претреса терена 73 ''присталице Драже Михаиловића'' (истовремено, и 30 комуниста). Било је то драстично смањење у односу на децембар 1942, месец у коме су Немци стрељали, или убили приликом претреса терена, 12.735 четника и четничких присталица. Од овог броја, највише је стрељано у Јајинцима: 12.186 особа. (Истог месеца, децембра 1942, Немци су стрељали и 150 комуниста.) За саме Јајинце крвава статистика изгледа овако: од 1. јуна 1941. до 4. априла 1944. године, Немци су овде стрељали 78.166 лица, и то четника и четничких присталица 50.096, Јевреја 13.951, комуниста 7.429, Рома приближно 6.000, криминалаца 400 и странаца и других особа 250.32
Ублажавање репресалија проглашено 22. децембра 1943. године није важило за Бугаре, који су наставили да убијају истим темпом. Што се Немаца тиче, од фебруара 1944. године они поново почињу да стрељају четнике и четничке присталице у већем броју, али не више онако масовно као раније. Такође, од тог периода они сразмерно више почињу да стрељају, уместо у Београду (Јајинци), у другим градовима, нарочито у Нишу (Бубањ). Ово је у вези са почетком уништавања доказа о Јајинцима, месту највећег немачког злочина на Балкану. Најзад, смањење масовних егзекуција цивила у вези је и са новом немачком политиком, да се, уместо стрељања, таоци одводе на присилан рад у корист Трећег Рајха, у Немачку, Француску и Грчку. До првих великих интернација дошло је управо децембра 1943. године. Са ових присилних радова многи се нису вратили.33
 
Када је о проваљивању четничких шифара реч, др Херман Нојбахер пише:
Шта се све догађало у четничком табору, о томе сам био веома добро информисан. Немачки Вермахт је на свим фронтовима имао одличне специјалисте за дешифровање порука. Тако су шифроване поруке Драже Михаиловића стизале и до мог радног стола.34
Заправо, Западни савезници су имали боље специјалисте, који су ушли у систем шифровања Трећег Рајха и сво време читали немачке поверљиве радио поруке. А под претпоставком да је Нојбахерова игра речи нехотична, или само ствар превода - наиме, Нојбахер каже да су до његовог стола стизале шифроване, а не дешифроване Дражине поруке - по овом питању ствари стоје овако...

(...)

Лични контакти са Дражом су Нојбахерова омиљена тема и враћа јој се више пута. Он пише: ''Стално сам био у вези са министром Аћимовићем, који је био политички изасланик Драже Михаиловића у Београду, затим са посредницима и куририма, а био сам и у директном контакту са вођом четника''.36
Другом приликом, он наводи: ''Недић је моје досадашње контакте са Главним штабом Драже Михаиловића пратио са љубомором и неповерењем''. Потом каже и ово: ''Дражин контакт са мном био је један од разлога због којих ми је Војни суд у Београду, у јулу 1946, изрекао смртну казну''.
Нојбахер пише да су четници одмах сазнали за његову ''борбу против стрељања талаца'', као и намеру да ''промени политику према Србији'', пошто су ''све државне институције'' у Београду биле пуне ''Дражиних присталица''. Тако је он код четника добио ''добру оцену'', што, међутим, није тачно: стрељања талаца су настављена, док су ''промену политике према Србији'' четници видели кроз настојања Немаца да ојачају њима верне љотићевце.
''Током сукоба четника са Енглезима стигло је до мене питање да ли бих био спреман да разговарам са Дражом Михаиловићем'', наставља Нојбахер. Он је питао Рибентропа, од кога је добио зелено светло, али под условом да не ступа ''на терен који контролише Дража Михаиловић''. Нојбахер овако описује развој догађаја:
Моја спремност и жеља да се сретнем са њим били су велики, те сам ускоро морао да сам себи признам да је мој главни мотив био - радозналост. Да се сретнем са четничким вођом, а да се претходно не изврше потребне припреме, разговор би био бесмислен, и једино би донео неугодност и неприлике за Дражу Михаиловића, јер би добио етикету ''колаборатера''. Требало би сусрет добро организовати, како би било сигурно да ће донети сензационалан резултат. Вероватно је и сам Дража Михаиловић тако размишљао, па зато, најзад, није никада ни дошло до нашег сусрета. Али, остали смо у вези преко наших посредника. И једна и друга страна била је у тим контактима веома опрезна.37
Тако, овде Нојбахер сам демантује оно што је написао на претходној страници своје књиге, а наиме, да је био у ''директном контакту са вођом четника''. Четничка документа казују да је до Драже стигло Нојбахерово питање да ли жели састанак, а не обратно. Маја 1944. године неко је до четничких обавештајаца у Шапцу пренео Нојбахерову молбу да се састане са Дражом
а ови су је проследили мајору Владимиру Комарчевићу, команданту Посавско-колубарске групе корпуса. Комарчевић је послао радиограм Врховној команди, а Дража му је, преко начелника Оперативног одељења, потпуковника Мирка Лалатовића, одговорио 19. маја:
Могао је и сам (Комарчевић) видети да је писмо које је добио из Шапца бесмилица. Немам ја шта да разговарам са Нојбахером.38
Нојбахера демантују и сама немачка документа. На саветовању у Вајксовом штабу, 26. августа 1944. године, речено је: ''Неки разговор са самим Дражом Михаиловићем као иницијатива с немачке стране је бесмислен''. На то је Нојбахер додао да би на такав састанак пристао само у случају Дражине иницијативе, износећи тачну процену:
Једва се међутим може рачунати с тиме да ће Дража Михаиловић сада учинити такав корак.39
Што се пак тиче Милана Аћимовића, као особа блиска генералу Милану Недићу, он се свакако састајао са Нојбахером, али никада није био Дражин политички изасланик у Београду. Да јесте, био би ухапшен, јер су Немци тражили и хапсили све политичаре који су имали везе са Равногорским покретом, нарочито после конгреса у селу Ба на Светог Саву 1944. године. Друга је ствар што су се Немцима, уочи њиховог одласка из Београда, односно када то више није било опасно, поједина лица из окружења генерала Недића представљала као Дражини изасланици. Међутим, став четника према њима остао је непромењен, још од оног радиограма поручника Предрага Раковића Дражи од 26. фебруара 1943. године. Тада су, тајно од Немаца, четницима понудили услуге недићевци на високим положајима, Драги Јовановић и Бошко Бећаревић. ''Моје мишљење искористити их док су нам потребни а после им судити'', писао је Раковић Дражи.40
Најзад, тезу да су крајем 1943. године супротно Дражиним наредбама поједини четнички команданти потписали примирја са Немцима, Нојбахер овако образлаже:
Ускоро после отвореног сукоба са Енглезима, неколико четничких војвода обратило се молбом немачком војном заповеднику, с циљем да закључи пакт о ненападању. Само се по себи разуме да сам ја дао пристанак, јер је то одговарало немачким интересима. На тај начин смо избегли да се боримо на два фронта, дакле, против четника и партизана. У новембру 1943. закључен је пакт Немаца са четничким војводама: Калабићем, Кесеровићем, Лукачевићем и другима. У уговору је стајало да ће потписници пакта поштовати примирје, да се неће нападати, а од случаја до случаја ће сарађивати у борби против заједничког непријатеља, против Титових партизана. У тим разговорима захтевао сам од четника да се обавежу да неће дирати Недићеве људе и његове државне институције. Сада су и четници имали интерес да, благодарећи овом пакту, не морају да се боре на два фронта, дакле, против Немаца и партизана. Ми смо, природно, морали да рачунамо и с тим да ће четници оружје које приме од нас, у каснијем развоју догађаја употребити и против нас. Због тога је немачка страна била веома опрезна у пружању помоћи четницима у оружју (у питању су углавном били муниција и санитетски материјал). Четници су добили оружје само у обиму који је захтевала нека заједничка, локална акција. Немачки главни штаб, а посебно Хитлер и његова Врховна команда Вермахта, гледали су на сарадњу са четницима са нелагодношћу и неповерењем.
Сам Дража Михаиловић, међутим, уздржавао се од свих таквих преговора са Немцима и остао је противник окупатору и веран Савезницима.41
(Што се тиче партизанског вође Ј. Б. Тита, Нојбахер пише да ни он није ''озбиљно схватао склапање уговора са Немцима'', већ да му је ''та сарадња служила само тактички, у одређеном тренутку''. Односно, комунисти су имали у виду свој основни циљ, а то је ''освајање потпуне власти у Југославији''.42)
 
Погледаћемо најпре како ови Нојбахерови записи стоје у односу на немачка оригинална документа. Први разговори о преговорима са четницима, кажу она, почели су 10. октобра 1943. године у Команди Југоистока, када је потпуковник Харлинг, шеф Абвера Вајксовог штаба, поднео извештај да су четници тражили почетак разговора о борбеној сарадњи са Немцима против комуниста. Харлинг је предложио да се о понуди заузме став ''с обзиром на све веће супротности између ДМ и Енглеза и непромењен оштар однос ДМ против комуниста''. Он је сматрао да је сарадња са Дражом Михаиловићем могућа и да треба наставити разговоре политичких представника, али да се борба против четника не прекида док трају преговори.43
Два дана касније Нојбахер тражи да се убрзају ''жељени преговори од стране ДМ''. Потом одлази у Немачку, где 29. октобра од Хитлера добија неограничено овлашћење за преговоре са устаницима. Приликом повратка, у разговорима са Вајском и Фелбером, Нојбахер даје услове које треба поставити током преговора са четницима. Они су се односили на испоручивање непријатељских агената (Енглеза), на то да се олакша повратак кућама заробљеним четницима, на обавезивање четничких одреда да не предузимају акције против немачке војске и њених савезника, затим да се од четника тражи да пусте заробљене Немце и најзад да учествују у борби против комуниста на одређеним територијама, под надзором немачког официра за везу.
Називајући ''бандом'' комунисте, а не и четнике, Вајкс под утицајем Нојбахерових тежњи у извештају Хитлеру од 1. новембра 1943. пише: ''Михаиловић већ тражи везу са немачким командама, да не би потпао под комунистичку власт''.44
У фусноти, иза ове реченице, комунистички историчари подсећају на Дражине преговоре са Немцима у селу Дивци 1941. године, на Ђуришићев покушај споразума са Немцима из маја 1943, на споразум који је новембра те године са Немцима наводно потписао капетан Војислав Лукачевић и најзад на случај пуковника Јеврема Симића. Другим речима, позната су и немачка и четничка документа, па се може извести поуздан закључак: ни уочи 1. новембра 1943, као ни до краја рата, Дража није тражио везу са немачким командама. Заправо, после наношења до тада највећих губитака Силама осовине, и трајне штете железницама које су оне користиле, Дража је октобра 1943. године очекивао да САД испоруче обећане авионе његовим трупама. Био је огорчен на политику Лондона, али се уздао у ефекат кампање у корист четника која је управо била у току у америчким медијима. Период када Харлинг, и потом Нојбахер, говоре ''о жељеним преговорима од стране ДМ'', пада у време крвавих бојева између Немаца и четника у Вишеграду и на Семећком пољу. Уследило је ослобађање Рогатице од усташа, а потом поход на Немце и усташе на Соколцу. Дражини односи са британским генералом Армстронгом још нису били заоштрени до тачке пуцања, док је сарадња са америчким пуковником Сајцом ишла узлазном линијом.
Такође, пре 10. октобра 1943. године, како је то изнео потпуковник Харлинг, ни поједини команданти нису тражили везу са Немцима. То се види већ по томе што, супротно обичају, Немци не износи тачне податке о командантима који су наводно тражили преговоре (име, презиме, чин, положај), а наравно и према документима о првим контактима, који су касније уследили.
Најзад, позната су немачка документа која и директно побијају Нојбахерове и Вајксове наводе. ''Мада смо ми желели сарадњу са Михаиловићем, он ту сарадњу са нама није желео'', изјавио је примера ради др Јозеф Кисел.45
А мајор Гестапоа Карл Краус, у извештају писаном 10. јануара 1944. године у Београду, на следећи начин је убеђивао претпостављене у нужност склапања примирја са четницима:
Михаиловићева организација данас је један стварни фактор о одлучивању судбине српског народа. Није важно шта се мисли у Београду, већ је важно шта се мисли у унутрашњости, у најширим народним слојевима, и да не постоји и једна кућа која није изгубила неког рођака у борби за идеју Михаиловићеве организације. То је један покрет који има сву стварну народну снагу и ако Немци желе мир морају узети у обзир ове чињенице. Недић не представља ништа, а љотићевци представљају снагу све дотле док их Немци подржавају.46
Према томе, документа демантују два битна елемента Нојбахерових мемоара.
Прво, сам Нојбахер је, ''с обзиром на све веће супротности између ДМ и Енглеза'', на сваки начин тражио контакт са четницима, али је то, знајући Хитлерове ставове о Србима, представљао обратно - као да четници, па и сам Дража, траже додир са Немцима. Тако је и Вајкс, у писму од 1. новембра, на исти начин испипавао пулс своје Врховне команде и Хитлера лично.
Друго, у својим записима Нојбахер не помиње основни захтев који је поставио за преговоре са четницима: испоруку енглеских официра. Нојбахера је у Београд довела управо античетничка пропаганда Лондона, на основу које је закључио да Берлин може придобити најјачу герилу на Балкану. Испоручивање енглеских официра било је најбољи доказ да је Нојбахерова мисија успела. Међутим, четници никад нису предали Немцима ни једног Енглеза.
Све у свему, ствари се нису одвијале тако једноставно као што пише Нојбахер. Хаос који су изазвали Западни савезници наоружавањем комуниста Дража је ипак релативно успешно контролисао, прилагођавајући своје наредбе приликама у појединим крајевима.
У вези односа према Немцима, по окончању четничке офанзиве против Сила осовине октобра 1943. године, јасно су се оцртале разлике у четири области: у Црној Гори, у Босни и Херцеговини и Книнској крајини, у долини Лима и у моравској Србији. За Црну Гору, Босну и Херцеговину и Книнску крајину Дража наређује тактику легализације; за долину Лима тактизирање са Немцима, а за моравску Србију одржавање стања од пре почетка септембарске офанзиве против Сила осовине. Поред осталог, чињеница да Нојбахер, као ни други Немци, нису знали да Дража управља догађајима у свим српским крајевима под контролом четника, представља још један доказ да они нису упали у четнички систем радио везе.


20 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 137.
21 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 143.
22 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 142.
23 ИАН (п), Микрофилм ''Минхен'', 12\687.
24 ИАН, Г-12, плакат саопштења Фелдкомандантуре 809 - Ниш, о стрељању.
25 ИАН, мф. 7, снимак 228. Плакат Фелдкомандантуре 809 о стрељању.
26 ИАН (п), Фонд ''Специјалне полиције и Гестапоа'' (ФСПГ), Микрофилм ''Лондон'' (Л), 12\1.
27 ИАН, Фонд ''Козара'', К-2, н.г. Списак имена лица стрељаних на Бубњу; ИАН, микрофилм ''Лондон'', 12\1.
28 ИАН, Фонд ''Козара'', К-2, списак имена лица стрељаних на Бубњу; Фонд ''Црвени крст'', док. бр. 123\2.
29 ИАН, Фонд ''Црвени крст'', док. бр. 123\2.
30 Иначе, Немци су тек од октобра 1942. године, односно од велике акције четника на пругама поводом Битке за Африку, почели да објављују плакате о стрељању ''присталица Драже Михаиловића''. До тада, на овај начин објављивана су само стрељања Јевреја и комуниста. Стрељаних четника и четничких присталица и до октобра 1942. било је највише, али су то Немци јавно крили, док су у интерним документима за њих користили изразе ''Срби'', ''устаници'', ''побуњеници'' и ''бандити''. Изјава историчара Александра Динчића из Ниша, који се бави прикупљањем података о свим жртавама Четничког покрета од окупатора током Другог светског рата.
31 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 417.
32 и 33 Изјава историчара Александра Динчића аутору.
34 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 161.
35 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
36, 37 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 161, 162.
38 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
39 Зборник докумената, том 12, књига 4, 536.
40 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.
41, 42 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 160, 172.
43 Војноисторијски гласник, 1-2\2005, страна 163.
44 Зборник докумената, том 12, књига 3, 623.
45 АВИИ, Нда, К-27, док. бр. 11-7. Записник са саслушања др Кисела.
46 А. Стаматовић, Истина о четницима, 183.
 
koliko vidim, nojbaherove inicijative su se odnosile isključivo na saradnike četnike, posebno zadnje godine rata kad je i sam hitler priznao da je nojbaher bio u pravu oko svog vidjenja situacije na balkanu

od tada, četnicima nikada nije manjkalo oružja i municije, transportovani su zeleznicom i kamionima, bili su nemcima vodiči, prethodnica, obezbedjenje bokova i sl
 
Tokom Dražinog sukoba sa Englezima, Nojbaheru je stigla ponuda da se sretne vođom četnika i premda je od Hitlera dobio dozvolu do susreta nikada nije došlo, iako su ostali u vezi preko posrednika. Njegov poverljivi čovek čak je tri puta bio u Dražinom Glavnom štabu, a kada mu se vođa četnika početkom 1945. obratio sa direktnom molbom za pomoć u naoružavanju jedinica, nekoliko dana je imao i direktnu radio-vezu sa Dražom koji je u to vreme bio u Bosni.


O odnosu sa Dražom Mihailovićem, koji je po rečima samog specijalnog izaslanika veoma cenio njegovu borbu da se prestane sa streljanjem talaca u Srbiji, najbolje govori ova anegdota: "Jednom sam primio poziv da dođem, nedaleko od Topole, na degustaciju vina. (...) Jedan moj saradnik odgovorio im je da verovatno neću doći jer je to četničko područje i niko ne može da pruži potpunu garanciju za bezbednost gospodina specijalnog izaslanika za Balkan. Ovaj odgovor otišao je preko četničkog vojvode Kalabića, Mihailoviću.

Draža je, takode preko Kalabića, poslao sledeći odgovor: 'Mi znamo koliko srpske krvi dugujemo Nojbaheru. Zato će on, na području u kome ja komandujem, putovati ne kao ministar, nego kao princ.


Ako Nojbaher želi, staviću mu na raspolaganje, kao telesnu gardu, konjicu, a biće obučeni u srpsku narodnu nošnju!'".


- - - - - - - - - -

e tako draža poštuje okupatora svoje domovine, obećao mu pratnju, gardu sve u narodnoj nošnji ............. bruka do neba, za vek vekova

- - - - - - - - - -

http://www.telegraf.rs/vesti/908038...ma-zajedno-smo-ratovali-protiv-partizana-foto
 
Međutim, kako se Hitler uporno protivio Nojbaherovim predlozima, Nedić je ostao bez moći kao i pre. Ma kraju je samo četvrta tačka odobrena, mada je Nojbaher imao uspea u ublažavanju nemačkih represija nad srpskim civilnim stanovništvom i borbi nad ustaškim zločinima nad Srbima.

Nojbaher je ipak uspeo da dođe do izvesnog stepena kolaboracije četnika i Nemaca i ubrzo nakon njegovog dolaska, zaključen je niz sporazuma o primirju između nekoliko istaknutih četničkih komandanata i nemačkih snaga.

Ти си од свега подвукао најнебитније ствари. Проко, ово је битно:


- ublažavanjе nemačkih represija nad srpskim civilnim stanovništvom
- primirju između nekoliko istaknutih četničkih komandanata i nemačkih snaga

Обе ове ставке имају за директну последицу мање мртвих, мучених, пребијених, стрељаних, побијених и спаљених Срба.
Оно што си ти био подвукао је чисте идеолошка демагогија. Кога бре брига да ли је неко нечији савезник, противник или крвни сродник. Од интереса су само конкретне последице.
 
naravno, okupator, da nas malo manje ubija, to je najbitnije, a ne da se borimo protiv njega

Како за кога, Проко. А зашто си ти толико убеђен да си компетентан да донесеш одлуклу уместо другог? И да уопште имаш право на то?
 
Како за кога, Проко. А зашто си ти толико убеђен да си компетентан да донесеш одлуклу уместо другог? И да уопште имаш право на то?

kad je rat - rat je

nema demokratije, ili se borimo protiv okupatora ili mu kao četnici služimo :rtfm:

pa mu još nudimo srpsku gardu u narodnoj nošnji na konjima kao pratnju

nema vojske, kao što je bila četnička, u svetu u vreme drugog svetskog rata koja je tako lepo prigrlila okupatora
 
kad je rat - rat je

nema demokratije, ili se borimo protiv okupatora ili mu kao četnici služimo :rtfm:

pa mu još nudimo srpsku gardu u narodnoj nošnji na konjima kao pratnju

nema vojske, kao što je bila četnička, u svetu u vreme drugog svetskog rata koja je tako lepo prigrlila okupatora

:hahaha::hahaha::hahaha:

ко четничке нема...једни су први герилци европе, не може да их буде више :D

Ал да се неко представља "покретом отпора" а уговара с Немцима заједничку борбу против савезника, еее за такав случај нисам чуо :D

- Komanda NOVJ (Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije) smatra:

a) da u datoj situaciji ne postoji nikakav razlog da nemački Vermaht vodi ratna dejstva protiv NOVJ s obzirom na situaciju, protivnika i interese jedne i druge strane. Prema tome, bilo bi u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena. U vezi s tim, nemačka komanda i ova delegacija morale bi da preciziraju svoje predloge o eventualnoj zoni i pravce ekonomskih ili drugih interesa.

b) NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima.

U toku trajanja pregovora po svim ovim tačkama, predlažemo prestanak ratnih dejstava između nemačkih trupa i NOVJ.

ZA PUŠTANjE iz zatvora NDH nekoliko svojih funkcionera, Titovi pregovarači su ponudili da na slobodu puste nekoliko folksdojčera iz Jajca, posadu jednog ustaškog aviona, jednog nemačkog majora, 25 zarobljenih nemačkih vojnika, oko stotinu oficira, podoficira i službenika NDH, 615 italijanskih vojnika, podoficira i oficira.

U toku ovih poverljivih razgovora, kojima je, pored dvojice visokih nemačkih oficira, povremeno prisustvovao i Pavelićev izaslanik, inspektor Čermak, Titovi delegati su saopštili:

- Partizani izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske (kvislinške) države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika.

- Partizani žele da vode borbu samo sa četnicima, a nemačke trupe nisu napadali, već su se branili kada su ih nemačke snage napadale.

- Partizani su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja (na Jadransko more).


практично им ништа није било свето...била је битна само борба за власт...

__________________

А Херман Нојбахер смета проки из истог разлога што је сметао и усташама :mrgreen:

За оне друге Немце, пак :mrgreen:

Tako se dogodilo da je posle Pavelića, koji je 1942. godine odlikovao Kurta Valdhajma za uspeh u borbama protiv pobunjenika na Kozari, odnosno masakr 60.000 ljudi i žena, Srba, uključujući 22.000 dece, samo 36 godina kasnije i Tito odlikovao Kurta Valdhajma!
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276740-Tito-znao-istinu
 
Poslednja izmena:
ili se borimo protiv okupatora ili mu kao četnici služimo
"Oksimoron"
Oksimoron je posebna vrsta antiteze u kojoj se spajaju dva nespojiva, značenjski suprotna pojma (antonimi), na primer: javna tajna, pametna glupost, skromna raskoš.

opste je poznato i priznato da su cetnici bili borci protiv okupatora.
najveci problem kod nekih je sto ne shvataju da su i tzv "partizani" bili isto tako okupatori , ni manje ni vise nego sto su to tada bili nemci, ustase , italijani, bugari...
u ovom slucaju cak ni sto puta ponovljena laz ...nece postati istina jer se hvala bogu prava istina sve vise cuje.

- - - - - - - - - -

Tako se dogodilo da je posle Pavelića, koji je 1942. godine odlikovao Kurta Valdhajma za uspeh u borbama protiv pobunjenika na Kozari, odnosno masakr 60.000 ljudi i žena, Srba, uključujući 22.000 dece, samo 36 godina kasnije i Tito odlikovao Kurta Valdhajma!
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276740-Tito-znao-istinu
svoj se svome raduje...svoj svojega i nagradjuje :ok:
 
kad je rat - rat je

nema demokratije, ili se borimo protiv okupatora ili mu kao četnici služimo :rtfm:

pa mu još nudimo srpsku gardu u narodnoj nošnji na konjima kao pratnju

nema vojske, kao što je bila četnička, u svetu u vreme drugog svetskog rata koja je tako lepo prigrlila okupatora

Написао си гомилу небулоза. Лепо сам те питао, по чему сам ево ја овлашћен да у сред неке хипотетичке окупације Београда одем и убијем двојицу Американца, ако ће сутра поподне због тога бити стрељани твоја жена и дете? Да ли мислиш да је то у реду са моје стране? Иако си ти јавно против тога, и твоја жена и цела твоја породица, да ипак сви страдатe за оно што сам ја замислио? Јер ето ја страшно мрзим те погане окупаторе и гади ми се да их гледам како шетају нашим улицама...

Дакле, доста генерализација, мистификација и скривања иза кровних термина.
 
Poslednja izmena:
ta mante se visoke politike i vratite se na temu

- - - - - - - - - -

pitanje je jednostavno, kako to da četnici koji vole sebe da zovu prvim gerilcima, da daju počasnbu pratnju okupatoru??

jel to rade takozvani prvi gerilci??

alal im borba kad dvore okupatora
 
ta mante se visoke politike i vratite se na temu

- - - - - - - - - -

pitanje je jednostavno, kako to da četnici koji vole sebe da zovu prvim gerilcima, da daju počasnbu pratnju okupatoru??

jel to rade takozvani prvi gerilci??

alal im borba kad dvore okupatora

Не, обрнуто је, ти се мани високе политике и израбљивања термина окупатор.
Окупатор је окупирао земљу која је иначе браон боје, а због нечијих конкретних акција је проливено доста крви црвене боје.
Сад се поставља питање, шта је битније браон или црвена и која је уопште вредност термина окупатор у свему томе.
 

Back
Top