Погледаћемо најпре како ови Нојбахерови записи стоје у односу на немачка оригинална документа. Први разговори о преговорима са четницима, кажу она, почели су 10. октобра 1943. године у Команди Југоистока, када је потпуковник Харлинг, шеф Абвера Вајксовог штаба, поднео извештај да су четници тражили почетак разговора о борбеној сарадњи са Немцима против комуниста. Харлинг је предложио да се о понуди заузме став ''с обзиром на све веће супротности између ДМ и Енглеза и непромењен оштар однос ДМ против комуниста''. Он је сматрао да је сарадња са Дражом Михаиловићем могућа и да треба наставити разговоре политичких представника, али да се борба против четника не прекида док трају преговори.43
Два дана касније Нојбахер тражи да се убрзају ''жељени преговори од стране ДМ''. Потом одлази у Немачку, где 29. октобра од Хитлера добија неограничено овлашћење за преговоре са устаницима. Приликом повратка, у разговорима са Вајском и Фелбером, Нојбахер даје услове које треба поставити током преговора са четницима. Они су се односили на испоручивање непријатељских агената (Енглеза), на то да се олакша повратак кућама заробљеним четницима, на обавезивање четничких одреда да не предузимају акције против немачке војске и њених савезника, затим да се од четника тражи да пусте заробљене Немце и најзад да учествују у борби против комуниста на одређеним територијама, под надзором немачког официра за везу.
Називајући ''бандом'' комунисте, а не и четнике, Вајкс под утицајем Нојбахерових тежњи у извештају Хитлеру од 1. новембра 1943. пише: ''Михаиловић већ тражи везу са немачким командама, да не би потпао под комунистичку власт''.44
У фусноти, иза ове реченице, комунистички историчари подсећају на Дражине преговоре са Немцима у селу Дивци 1941. године, на Ђуришићев покушај споразума са Немцима из маја 1943, на споразум који је новембра те године са Немцима наводно потписао капетан Војислав Лукачевић и најзад на случај пуковника Јеврема Симића. Другим речима, позната су и немачка и четничка документа, па се може извести поуздан закључак: ни уочи 1. новембра 1943, као ни до краја рата, Дража није тражио везу са немачким командама. Заправо, после наношења до тада највећих губитака Силама осовине, и трајне штете железницама које су оне користиле, Дража је октобра 1943. године очекивао да САД испоруче обећане авионе његовим трупама. Био је огорчен на политику Лондона, али се уздао у ефекат кампање у корист четника која је управо била у току у америчким медијима. Период када Харлинг, и потом Нојбахер, говоре ''о жељеним преговорима од стране ДМ'', пада у време крвавих бојева између Немаца и четника у Вишеграду и на Семећком пољу. Уследило је ослобађање Рогатице од усташа, а потом поход на Немце и усташе на Соколцу. Дражини односи са британским генералом Армстронгом још нису били заоштрени до тачке пуцања, док је сарадња са америчким пуковником Сајцом ишла узлазном линијом.
Такође, пре 10. октобра 1943. године, како је то изнео потпуковник Харлинг, ни поједини команданти нису тражили везу са Немцима. То се види већ по томе што, супротно обичају, Немци не износи тачне податке о командантима који су наводно тражили преговоре (име, презиме, чин, положај), а наравно и према документима о првим контактима, који су касније уследили.
Најзад, позната су немачка документа која и директно побијају Нојбахерове и Вајксове наводе. ''Мада смо ми желели сарадњу са Михаиловићем, он ту сарадњу са нама није желео'', изјавио је примера ради др Јозеф Кисел.45
А мајор Гестапоа Карл Краус, у извештају писаном 10. јануара 1944. године у Београду, на следећи начин је убеђивао претпостављене у нужност склапања примирја са четницима:
Михаиловићева организација данас је један стварни фактор о одлучивању судбине српског народа. Није важно шта се мисли у Београду, већ је важно шта се мисли у унутрашњости, у најширим народним слојевима, и да не постоји и једна кућа која није изгубила неког рођака у борби за идеју Михаиловићеве организације. То је један покрет који има сву стварну народну снагу и ако Немци желе мир морају узети у обзир ове чињенице. Недић не представља ништа, а љотићевци представљају снагу све дотле док их Немци подржавају.46
Према томе, документа демантују два битна елемента Нојбахерових мемоара.
Прво, сам Нојбахер је, ''с обзиром на све веће супротности између ДМ и Енглеза'', на сваки начин тражио контакт са четницима, али је то, знајући Хитлерове ставове о Србима, представљао обратно - као да четници, па и сам Дража, траже додир са Немцима. Тако је и Вајкс, у писму од 1. новембра, на исти начин испипавао пулс своје Врховне команде и Хитлера лично.
Друго, у својим записима Нојбахер не помиње основни захтев који је поставио за преговоре са четницима: испоруку енглеских официра. Нојбахера је у Београд довела управо античетничка пропаганда Лондона, на основу које је закључио да Берлин може придобити најјачу герилу на Балкану. Испоручивање енглеских официра било је најбољи доказ да је Нојбахерова мисија успела. Међутим, четници никад нису предали Немцима ни једног Енглеза.
Све у свему, ствари се нису одвијале тако једноставно као што пише Нојбахер. Хаос који су изазвали Западни савезници наоружавањем комуниста Дража је ипак релативно успешно контролисао, прилагођавајући своје наредбе приликама у појединим крајевима.
У вези односа према Немцима, по окончању четничке офанзиве против Сила осовине октобра 1943. године, јасно су се оцртале разлике у четири области: у Црној Гори, у Босни и Херцеговини и Книнској крајини, у долини Лима и у моравској Србији. За Црну Гору, Босну и Херцеговину и Книнску крајину Дража наређује тактику легализације; за долину Лима тактизирање са Немцима, а за моравску Србију одржавање стања од пре почетка септембарске офанзиве против Сила осовине. Поред осталог, чињеница да Нојбахер, као ни други Немци, нису знали да Дража управља догађајима у свим српским крајевима под контролом четника, представља још један доказ да они нису упали у четнички систем радио везе.
20 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 137.
21 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 143.
22 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 142.
23 ИАН (п), Микрофилм ''Минхен'', 12\687.
24 ИАН, Г-12, плакат саопштења Фелдкомандантуре 809 - Ниш, о стрељању.
25 ИАН, мф. 7, снимак 228. Плакат Фелдкомандантуре 809 о стрељању.
26 ИАН (п), Фонд ''Специјалне полиције и Гестапоа'' (ФСПГ), Микрофилм ''Лондон'' (Л), 12\1.
27 ИАН, Фонд ''Козара'', К-2, н.г. Списак имена лица стрељаних на Бубњу; ИАН, микрофилм ''Лондон'', 12\1.
28 ИАН, Фонд ''Козара'', К-2, списак имена лица стрељаних на Бубњу; Фонд ''Црвени крст'', док. бр. 123\2.
29 ИАН, Фонд ''Црвени крст'', док. бр. 123\2.
30 Иначе, Немци су тек од октобра 1942. године, односно од велике акције четника на пругама поводом Битке за Африку, почели да објављују плакате о стрељању ''присталица Драже Михаиловића''. До тада, на овај начин објављивана су само стрељања Јевреја и комуниста. Стрељаних четника и четничких присталица и до октобра 1942. било је највише, али су то Немци јавно крили, док су у интерним документима за њих користили изразе ''Срби'', ''устаници'', ''побуњеници'' и ''бандити''. Изјава историчара Александра Динчића из Ниша, који се бави прикупљањем података о свим жртавама Четничког покрета од окупатора током Другог светског рата.
31 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 417.
32 и 33 Изјава историчара Александра Динчића аутору.
34 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 161.
35 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
36, 37 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 161, 162.
38 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
39 Зборник докумената, том 12, књига 4, 536.
40 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.
41, 42 Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 160, 172.
43 Војноисторијски гласник, 1-2\2005, страна 163.
44 Зборник докумената, том 12, књига 3, 623.
45 АВИИ, Нда, К-27, док. бр. 11-7. Записник са саслушања др Кисела.
46 А. Стаматовић, Истина о четницима, 183.