Задатак Нојбахерове мисије и немачко-четничка формална и неформална сарадња у Србији
За координатора своје нове политике на југоистоку Европе, немачки врх је одабрао Хермана Нојбахера, који се од раније доказао у својим мисијама на Балкану. 25 Хитлеровом наредбом од 24. августа 1943. године Нојбахер је именован за специјалног (изванредног) опуномоћеника Министарства иностраних послова Рајха на Балкану, а октобра 1943. био је послат у Београд, са посебним овлашћењима која су покривала готово све балканске земље: Румунију, Грчку, Србију, Црну Гору, Македонију, Албанију и Санџак, сем територије НДХ и Бугарске.
Његов задатак био је да, у контексту очекиване савезничке инвазије на Балкану, окупи разнородне (и међусобно завађене) војне и политичке антикомунистичке групације ради образовања снажног антикомунистичког фронта у тим земљама под немачком командом, а у источним деловима Југославије и поводом опасности од очекиваног продора јачих партизанских снага преко Дрине у Србију. Политика уступака домаћим (вазалним) режимима требало је да допринесе војном растерећењу немачких снага, стабилизацији региона и његовом успешнијем привредном функционисању. Полазне основе у том смислу Нојбахеру је пружала Хитлерова заповест од 29. октобра 1943. године, у којој су садржане основне претпоставке немачке војно-политичке стратегије на југоистоку Европе: 1) комунистичка опасност захтевала је јединствену противакцију за чије је политичко вођење био задужен специјални опуномоћеник Министарства спољних послова; 2) смернице за свој рад у овом региону Нојбахер би добијао од самог министра спољних послова Рајха, али је у њиховом спровођењу морао да сарађује непосредно са врховним командантом Југоистока и војним заповедником Југоистока; 3) задатак специјалног опуномоћеника подразумевао је политичко организовање националних антикомунистичких снага у земљама Југоистока и њихово усмеравање ка борби против „комунистичких банди“; 4) према Хитлеровој заповести, Нојбахер је располагао и овлашћењима да „установи и спроводи принципе економске политике на Југоистоку“, реорганизује немачке цивилне власти, њихово особље смањи и ојача позиције националних администрација у вођењу управних послова и економије..
М. Ристовић, Немачки нови поредак, стр. 66–67. 24 Исто, стр. 67. 25 Уочи априлског рата Нојбахер је био изванредни опуномоћеник Рајха за привредна питања у Румунији, потом опуномоћеник за петролеум на југоистоку (Румунија, Мађарска), а од октобра 1942. изванредни опуномоћеник Рајха за привредна и финансијска питања у Грчкој. (Војни архив Београд, НМА, 70А-1/50-19).
Herman Neubacher, Sonderauftrag Südost 1940–1945, стр. 127–129; На суђењу пред југословенским истражним властима после рата Нојбахер је у вези с тим тврдио: „Поред овог оптерећења наишла је једна много већа незгода у мом раду. Ја нисам имао никакав утицај на развој догађаја у Хрватској, па ни у Бугарској, дакле две земље које сам од почетка сматрао као најважније седиште опасности у додељеној ми области за рад. У обе земље постојала су нормално акредитивна посланства са којима нисам имао никакве пословне везе. Па ни од централе нисам добио никаква обавештења о тамошњем положају и развоју, јер је министар спољних послова Рајха строго ограничио рад на земљу у којој сам се налазио и онемогућавао свако интересовање за проблем суседних земаља. (...) Највећи недостатак био је и остао најважнији проблем координације: српско-хрватска супротност, који је остао ван мога домашаја. Природна последица био је мој „приватан рат“ против усташког режима, који ми је у круговима Анте Павелића веома брзо донео назив „државни непријатељ бр. 1“. У „загребачком режиму“ Нојбахер је видео „највећу љагу осовинске политике на Југоистоку“. Тврдио је да у Главном штабу није пропуштао ни једну прилику да говори о овом режиму и наглашава како је његово обарање један од најважнијих приоритета на Југоистоку. (Војни архив Београд, НМА, 70А-1а/53;54;59-19). ВОЈНО ДЕЛО, пролеће/2014 330 снага преко Дрине у Србију. Политика уступака домаћим (вазалним) режимима требало је да допринесе војном растерећењу немачких снага, стабилизацији региона и његовом успешнијем привредном функционисању. Полазне основе у том смислу Нојбахеру је пружала Хитлерова заповест од 29. октобра 1943. године, у којој су садржане основне претпоставке немачке војно-политичке стратегије на југоистоку Европе: 1) комунистичка опасност захтевала је јединствену противакцију за чије је политичко вођење био задужен специјални опуномоћеник Министарства спољних послова; 2) смернице за свој рад у овом региону Нојбахер би добијао од самог министра спољних послова Рајха, али је у њиховом спровођењу морао да сарађује непосредно са врховним командантом Југоистока и војним заповедником Југоистока; 3) задатак специјалног опуномоћеника подразумевао је политичко организовање националних антикомунистичких снага у земљама Југоистока и њихово усмеравање ка борби против „комунистичких банди“; 4) према Хитлеровој заповести, Нојбахер је располагао и овлашћењима да „установи и спроводи принципе економске политике на Југоистоку“, реорганизује немачке цивилне власти, њихово особље смањи и ојача позиције националних администрација у вођењу управних послова и економије
http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbra...arhiva/VD_2014-prolece/66-2014-1-18-Zoric.pdf
obratite malo pažnje na izvor
) govori da je boravak na forumu doveo do poboljsanja psihickog zdravlja 
