Тема је спрдња, али ме је подсетила на један занимљив разговор који сам имао, о томе зашто су "ситне силе" хладног рата, као што су Јужноафричка Унија, Аргентина, СФРЈ и сл. одустале од нуклеарног програма.
Није уопште проблем направити нуклеарну бојеву главу. То може сваки мало озбиљнији џибутистан. То је било могуће и у Винчи 1960их.
Проблем је шта после радити са њом.
Рецимо да атомска бомба има две функције.
1) Да буде коришћена у нуклеарном рату.
2) Да служи као средство застрашивања и одбијања потенцијалног непријетаља.
Погледајмо сада шта би било потребно за Опцију 1, а шта за Опцију 2.
1) Србија је са свих страна окружена земљама НАТО пакта, па рецимо да, хипотетички, уђе у нуклеарни рат са НАТО пактом. Да би нанела штету, у смислу уништавња инвазионе војске или деморалишућег напада на неки главни град НАТО чланице, потребно је имати или флоту од неколико стотина бомбардера способних да носе нуклеарно оружје (Б-52 или Тупољев 95) или флоту интерконтиненталних балистичких ракета (или макар ракета великог домета). Зашто?
Јер НАТО има добар ПВО. Зато и НАТО и Руси имају огромне авијације. Јер ако би неко покушао да баци бомбу из авиона, он би буквално морао да пошаље неколико стотина авиона, од којих би већина била срушена од стране непријатељске ПВО; а тек једна трећина би била у прилици да баци свој смртоносни товар. Ово је у случају Србије нереално.
Реалније је развити ракете великог домета. То су урадиле остале мале земље које имају бомбу (Израел, Кореја). Дакле, било би потребно изградити флоту од неколико стотина, ако не и хиљада ракета великог домета, од којих би велика већина била срушена НАТО-овим ПВО-ом. Овде је Израел у много бољој позицији од Србије или малог дебелог, јер израелске ракете су усмерене у градове исламског света, који има слабе ПВО, па би им учинак био много смротоноснији. Корејске или српске бомбе, с друге стране, вероватно никад не би ни стигле на циљ и биле би оборене.
2) Ако имаш за циљ само психолошки да држиш атомску бомбу у подруму, то је веома лоша идеја. Зато што ћеш бити мета у случају нуклеарног рата, или мало нестабилнијег режима. Неколико ловаца ф-16 би онда циљали Винчу, и уништили нашу бомбу (и пола Београда) на земљи, пре него што икад узлети. Јер атомско оружје не треба ризиковати и оставити у нестабилним рукама. Да би се то спречило, потребно је, дакле, имати челични, готово непробојни ПВО.
А ми то не можемо да приуштимо. Ни СФРЈ то није могла да приушти, иако је имала огромне издатке за војску. И зато су све блеф бомбе Аргентине, Бразила, Титоленда и Апартхејда заборављене. Баш као и прослава 1. новембра.
Спаковали у кесе и однели?
