Alter_Ego_
Stara legenda
- Poruka
- 76.250
Princ Aleksandar: Da li vam se sviđa ovo što vidite? Monarhija je rešenje, kralj nije član stranke
Princ Aleksandar II Karađorđević pojavio se na javnoj sceni početkom devedesetih, u istinski košmarno vreme, kada je naša zemlja bila razapeta između onoga što je komunizam ostavio po svom samouništenju i onoga što su od iste te zemlje u narednih četvrt veka napravili bivši komunisti, antikomunisti i njihovi potomci, odjednom svi skupa spakovani u „vaskoliko srpstvo“.
Autor: Marko Vidojković, Wine style Izvor: sreda, 20.09.2017. | 13:05
Tweet Podeli
screenshot
Aleksandar Karađorđević nije se libio da tokom tih devedesetih digne glas protiv Miloševićevog režima, bio je prisutan na mnogim sastancima demokratske opozicije, a po Miloševićevom padu, preselio se u Srbiju, koja mu je ustupila na korišćenje dedinjski dvorski kompleks. Kako su vremena ponovo postala teška i tragična, u svojoj potrazi za rešenjima koja bi nas možda izvadila iz istorijskog „kanala“, ni ne shvatamo da se među nama obreo i autentični diskretni heroj - kralj u republici (čiju zastavu, u skladu s našim sveukupnim paradoksom, krasi kruna njegovih predaka), koji, stekao sam takav utisak, voli sav narod, i građane i seljake i levičare i desničare i opoziciju i vlast i crkvu i ateiste, pa i one koji ga izvrgavaju ruglu.
Leto 2017. krasile su izdašne vrućine, a naročito je upeklo kada smo se obreli u Kraljevskom dvoru, na Dedinju. Bez obzira na „crveni alarm“, tamo je vladalo uzbuđenje zbog upravo najavljenog venčanja sina našeg sagovornika, princa Filipa Karađorđevića i Danice Marinković, ćerke slikara Cileta Marinkovića. Prestolonaslednik se našao razapet između neplaniranih obaveza i prekookeanskih putovanja, ali nije pomerao naš ranije zakazan sastanak. Primio nas je u radnom kabinetu svog dede, kralja Aleksandra, a slikao se gdegod smo ga postavili, profesionalno i strpljivo, što je prava retkost na fotografisanjima za intervjue. Kako smo se upoznali, tako smo počeli da teoretišemo o monarhiji, a Aleksandar je, valjda zato što ovde monarhiju ponekad poistovećuju sa Dušanovim carstvom, pomenuo Švedsku. Tamo je, kaže, pravi socijalizam, a ne ono što se ovde nazivalo socijalizmom, dok ja uzimam parče rozen torte kojom smo posluženi. A zatim i još jedno.
WS: Vaše visočanstvo, školovali ste se na prestižnim svetskim školama. Čega se sećate iz školskih dana, čemu Vas je takvo obrazovanje naučilo?
Moje obrazovanje je bilo vrlo internacionalno. Stekao sam brojne prijatelje iz celog sveta i još uvek sam u kontaktu sa mnogima od njih. Najveća međunarodna škola koju sam pohađao bila je Le Rozej u Švajcarskoj. Tokom pet godina provedenih tamo imao sam jedinstvenu priliku da upoznam različite kulture i pripadnike više od šezdeset nacionalnosti. Zahvaljujući obrazovanju u Švajcarskoj, bio sam u prilici i da usavršim skijanje, moj ubedljivo omiljeni sport, pa i da pobedim u nekoliko takmičenja. Le Rozej ima dva kampusa, jedan na Lemanskom jezeru, koji se koristi tokom jesenjeg i prolećnog tromesečja, i drugi u gradu Gštadu u Alpima za boravak tokom zime. Moj otac, Kralj Petar II, smatrao je da je pohađanje škole Le Rozej za mene bilo suviše lako, pa me je zbog toga poslao u školu Kalver u Indijani u Sjedinjenim Američkim Državama na letnji kamp, a zatim sam tamo proveo i celu školsku godinu. Nakon Kalvera, pohađao sam koledž Gordonstoun u Škotskoj, kao i Milfild u Engleskoj. Mnogo sam naučio i u školama u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama, posebno kako razumeti ljude različitih provenijencija i tradicija. Naši mladi danas rade to isto i nadam se da će rezultati biti vrlo pozitivni kada se vrate iz inostranstva.
WS: Da li je vojnički režim iz mladosti uticao na Vaše navike?
U mojoj porodici postojala je tradicija da se pohađaju vojne škole, međutim, to se sada, u 21. veku, promenilo. Moj najpoznatiji predak koji je išao u vojnu akademiju bio je pradeda kralj Petar I, koji je pohađao najprestižniju francusku vojnu akademiju Sen Sir. Moj deda, kralj Aleksandar bio je u Carskom paževskom korpusu u Sankt Peterburgu. Svakako smo i moji preci i ja imali velike koristi od iskustva koje smo stekli u tim ustanovama. Naučili smo se strogoj disciplini.
WS: Kakav je Vaš stav prema srpskoj vojsci danas?
Veoma je važno da Srbija ima jaku i spremnu vojsku. Naše oružane snage moraju uvek da budu spremne i dobro obučene. Veoma sam ponosan na srpske oružane snage. Današnja vojska bitno je drugačija, naglasak je na superiornoj tehničkoj specijalizaciji i sposobnosti da se velikom brzinom prelaze velika rastojanja, što je radikalno promenilo taktiku i strategiju.
WS: Pomenuli ste skijanje kao sport u kome ste se najbolje snašli. Koliko je bavljenje sportom važno za čoveka?
Smatram da je sport veoma važan. On pomaže da se ostane u formi i da se bude spreman za mnoge izazove i iskušenja, koji se ne mogu izbeći u životu. Zato je važno da se utiče na decu i omladinu da se bave sportom, to je izuzetno važan deo odrastanja, ne samo fizičkog, već i duhovnog. Veoma sam voleo skijanje, ali i ragbi. Vodeni sportovi su takođe lepi, divim se našim vaterpolistima, to je izuzetno zahtevan sport. Na moju veliku žalost, nisam baš dobar u tenisu!
WS: Šta mislite o Novaku Đokoviću?
Vatreni sam Noletov navijač, on je za mene heroj! Moja supruga i ja smo, zajedno sa princom Albertom, pratili njegov meč u Monte Karlu pre nekoliko godina, Novak je igrao impresivno! Takođe, gledali smo ga na stadionu „O2“ u Londonu gde je takođe odigrao neverovatan meč.
WS: Vaš otac, Kralj Petar II, bio je jedna od najtragičnijih istorijskih ličnosti u prošlom veku. Kakav je bio vaš odnos?
Bio sam veoma blizak sa mojim ocem i uvek sam jedva čekao da ga vidim, posebno tokom školskih raspusta. Sećam se, jednom prilikom dok je živeo u Kanu, u Francuskoj, predložio sam da odemo zajedno na plažu. Odgovorio mi je da je previše zauzet mnogim sastancima koje je imao sa generalima, političarima... Nakon nekoliko dana pitao sam ga da li se ikada sastaje sa običnim ljudima. Nije mu bilo nimalo drago.
WS: Kako gledate na rehabilitaciju Vašeg oca, Draže Mihailovića, ali i na pokušaj rehabilitacije Milana Nedića.
Ono što se dogodilo mom ocu kralju Petru II bilo je tragično i veoma tužno. On je veoma patio od nostalgije, bio je otrgnut od svoje zemlje kada je imao samo sedamnaest godina. Zašto smo moj otac i ja morali da budemo rehabilitovani kada nismo učinili ništa protiv naše zemlje? Mi smo nelegalno bili proglašeni za takozvane državne neprijatelje 1947, od strane komunističkog diktatorskog režima. Ja sam tada imao dve godine i bio sam drugi na toj listi! To je bilo brutalno kršenje ljudskih prava, jedno odvratno političko nasilje. Ono što se dogodilo generalu Mihailoviću je užasno. To je bila posledica bratoubilačkog rata, generala Mihailovića su komunisti ubili, a predsednik Truman ga je odlikovao Legijom časti. Tragična je i priča o generalu Nediću. Nema sumnje da je on odlučio da sarađuje sa Nemcima da bi sačuvao što više ljudskih života i ustanova srpske države, ali je takođe činjenica da nikada nije izveden pred sud, što znači da – sa formalne pravne tačke gledišta – jeste bio optužen, ali ne i osuđen.
WS: Zašto je parlamentarna monarhija odlično rešenje za posrnulu Srbiju?
Osvrnite se oko sebe! Da li vam se sviđa ono što vidite? Ustavna parlamentarna monarhija je odlično rešenje za Srbiju, zato što kralj nije član nijedne političke stranke, on vlada, ali premijer upravlja zemljom. Kralj je simbol stabilnosti, jedinstva i kontinuiteta. Ustavna parlamentarna monarhija veoma dobro funkcioniše, na primer, u Švedskoj, Danskoj, Norveškoj, Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Japanu i drugim zemljama. Pogledajmo malo bliže Norvešku. Ona je 2014. godine bila rangirana veoma visoko po takozvanom Indeksu prosperiteta, čijih osam kategorija pokazuje koliko je jedna država napredovala kako u ekonomskom smislu, tako i u kategorijama obrazovanja, zdravstva, ličnih sloboda, bezbednosti, preduzetništva... Norveška je i pre 2014. godine bila na prvom mestu pomenutog indeksa šest godina zaredom, a te godine bila je na trećem mestu po ekonomskim performansama, petom po kvalitetu zdravstvene zaštite, petom mestu po obrazovanju, sedmom kada je u pitanju upravljanje državom, kao i izuzetnim dostignućima u kategoriji ličnih sloboda.
WS: Da li je zaista samo želja naroda presudna za uspostavljanje parlamentarne monarhije ili uticaj ima i strani faktor? Da li bi se EU protivila promeni društvenog uređenja Srbije?
Srbija mora da drži svoju sudbinu u svojim rukama. Moramo sami da kontrolišemo sopstvenu budućnost. Nijedna strana sila ne sme da upravlja našom sudbinom. Ako bi Srbija postala ustavna parlamentarna monarhija, to zasigurno ne bi naišlo ni na kakvo protivljenje zemalja Evropske unije, s obzirom na to da nju čini i sedam monarhija. Te zemlje u svakom pogledu odlično sarađuju sa republikama. Da bismo se kvalifikovali za članstvo u Evropskoj uniji, moramo da ispunimo sledeće uslove: da stabilizujemo institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava i prava manjina; da uspostavimo efikasnu tržišnu privredu i načine kako da se nosimo sa konkurencijom i tržišnim izazovima Evropske unije; da prihvatimo i efikasno primenimo sve obaveze članstva, uključujući i prihvatanje krajnjeg cilja – a to je stvaranje političke, ekonomske i monetarne unije. Moram da napomenem i to da smo moja supruga i ja veoma zadovoljni odličnim odnosima koje imamo sa kraljevskim porodicama Evrope i Bliskog istoka. Oni nas često pozivaju na događaje kao što su rođendani, venčanja i slične prilike.
http://www.b92.net/info/intervju/index.php?yyyy=2017&nav_id=1305612
Комунисти, доћи ће вам време монархије па ћете поново плакати.
Без Краља,
Не ваља!
Princ Aleksandar II Karađorđević pojavio se na javnoj sceni početkom devedesetih, u istinski košmarno vreme, kada je naša zemlja bila razapeta između onoga što je komunizam ostavio po svom samouništenju i onoga što su od iste te zemlje u narednih četvrt veka napravili bivši komunisti, antikomunisti i njihovi potomci, odjednom svi skupa spakovani u „vaskoliko srpstvo“.
Autor: Marko Vidojković, Wine style Izvor: sreda, 20.09.2017. | 13:05
Tweet Podeli
screenshot
Aleksandar Karađorđević nije se libio da tokom tih devedesetih digne glas protiv Miloševićevog režima, bio je prisutan na mnogim sastancima demokratske opozicije, a po Miloševićevom padu, preselio se u Srbiju, koja mu je ustupila na korišćenje dedinjski dvorski kompleks. Kako su vremena ponovo postala teška i tragična, u svojoj potrazi za rešenjima koja bi nas možda izvadila iz istorijskog „kanala“, ni ne shvatamo da se među nama obreo i autentični diskretni heroj - kralj u republici (čiju zastavu, u skladu s našim sveukupnim paradoksom, krasi kruna njegovih predaka), koji, stekao sam takav utisak, voli sav narod, i građane i seljake i levičare i desničare i opoziciju i vlast i crkvu i ateiste, pa i one koji ga izvrgavaju ruglu.
Leto 2017. krasile su izdašne vrućine, a naročito je upeklo kada smo se obreli u Kraljevskom dvoru, na Dedinju. Bez obzira na „crveni alarm“, tamo je vladalo uzbuđenje zbog upravo najavljenog venčanja sina našeg sagovornika, princa Filipa Karađorđevića i Danice Marinković, ćerke slikara Cileta Marinkovića. Prestolonaslednik se našao razapet između neplaniranih obaveza i prekookeanskih putovanja, ali nije pomerao naš ranije zakazan sastanak. Primio nas je u radnom kabinetu svog dede, kralja Aleksandra, a slikao se gdegod smo ga postavili, profesionalno i strpljivo, što je prava retkost na fotografisanjima za intervjue. Kako smo se upoznali, tako smo počeli da teoretišemo o monarhiji, a Aleksandar je, valjda zato što ovde monarhiju ponekad poistovećuju sa Dušanovim carstvom, pomenuo Švedsku. Tamo je, kaže, pravi socijalizam, a ne ono što se ovde nazivalo socijalizmom, dok ja uzimam parče rozen torte kojom smo posluženi. A zatim i još jedno.
WS: Vaše visočanstvo, školovali ste se na prestižnim svetskim školama. Čega se sećate iz školskih dana, čemu Vas je takvo obrazovanje naučilo?
Moje obrazovanje je bilo vrlo internacionalno. Stekao sam brojne prijatelje iz celog sveta i još uvek sam u kontaktu sa mnogima od njih. Najveća međunarodna škola koju sam pohađao bila je Le Rozej u Švajcarskoj. Tokom pet godina provedenih tamo imao sam jedinstvenu priliku da upoznam različite kulture i pripadnike više od šezdeset nacionalnosti. Zahvaljujući obrazovanju u Švajcarskoj, bio sam u prilici i da usavršim skijanje, moj ubedljivo omiljeni sport, pa i da pobedim u nekoliko takmičenja. Le Rozej ima dva kampusa, jedan na Lemanskom jezeru, koji se koristi tokom jesenjeg i prolećnog tromesečja, i drugi u gradu Gštadu u Alpima za boravak tokom zime. Moj otac, Kralj Petar II, smatrao je da je pohađanje škole Le Rozej za mene bilo suviše lako, pa me je zbog toga poslao u školu Kalver u Indijani u Sjedinjenim Američkim Državama na letnji kamp, a zatim sam tamo proveo i celu školsku godinu. Nakon Kalvera, pohađao sam koledž Gordonstoun u Škotskoj, kao i Milfild u Engleskoj. Mnogo sam naučio i u školama u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama, posebno kako razumeti ljude različitih provenijencija i tradicija. Naši mladi danas rade to isto i nadam se da će rezultati biti vrlo pozitivni kada se vrate iz inostranstva.
WS: Da li je vojnički režim iz mladosti uticao na Vaše navike?
U mojoj porodici postojala je tradicija da se pohađaju vojne škole, međutim, to se sada, u 21. veku, promenilo. Moj najpoznatiji predak koji je išao u vojnu akademiju bio je pradeda kralj Petar I, koji je pohađao najprestižniju francusku vojnu akademiju Sen Sir. Moj deda, kralj Aleksandar bio je u Carskom paževskom korpusu u Sankt Peterburgu. Svakako smo i moji preci i ja imali velike koristi od iskustva koje smo stekli u tim ustanovama. Naučili smo se strogoj disciplini.
WS: Kakav je Vaš stav prema srpskoj vojsci danas?
Veoma je važno da Srbija ima jaku i spremnu vojsku. Naše oružane snage moraju uvek da budu spremne i dobro obučene. Veoma sam ponosan na srpske oružane snage. Današnja vojska bitno je drugačija, naglasak je na superiornoj tehničkoj specijalizaciji i sposobnosti da se velikom brzinom prelaze velika rastojanja, što je radikalno promenilo taktiku i strategiju.
WS: Pomenuli ste skijanje kao sport u kome ste se najbolje snašli. Koliko je bavljenje sportom važno za čoveka?
Smatram da je sport veoma važan. On pomaže da se ostane u formi i da se bude spreman za mnoge izazove i iskušenja, koji se ne mogu izbeći u životu. Zato je važno da se utiče na decu i omladinu da se bave sportom, to je izuzetno važan deo odrastanja, ne samo fizičkog, već i duhovnog. Veoma sam voleo skijanje, ali i ragbi. Vodeni sportovi su takođe lepi, divim se našim vaterpolistima, to je izuzetno zahtevan sport. Na moju veliku žalost, nisam baš dobar u tenisu!
WS: Šta mislite o Novaku Đokoviću?
Vatreni sam Noletov navijač, on je za mene heroj! Moja supruga i ja smo, zajedno sa princom Albertom, pratili njegov meč u Monte Karlu pre nekoliko godina, Novak je igrao impresivno! Takođe, gledali smo ga na stadionu „O2“ u Londonu gde je takođe odigrao neverovatan meč.
WS: Vaš otac, Kralj Petar II, bio je jedna od najtragičnijih istorijskih ličnosti u prošlom veku. Kakav je bio vaš odnos?
Bio sam veoma blizak sa mojim ocem i uvek sam jedva čekao da ga vidim, posebno tokom školskih raspusta. Sećam se, jednom prilikom dok je živeo u Kanu, u Francuskoj, predložio sam da odemo zajedno na plažu. Odgovorio mi je da je previše zauzet mnogim sastancima koje je imao sa generalima, političarima... Nakon nekoliko dana pitao sam ga da li se ikada sastaje sa običnim ljudima. Nije mu bilo nimalo drago.
WS: Kako gledate na rehabilitaciju Vašeg oca, Draže Mihailovića, ali i na pokušaj rehabilitacije Milana Nedića.
Ono što se dogodilo mom ocu kralju Petru II bilo je tragično i veoma tužno. On je veoma patio od nostalgije, bio je otrgnut od svoje zemlje kada je imao samo sedamnaest godina. Zašto smo moj otac i ja morali da budemo rehabilitovani kada nismo učinili ništa protiv naše zemlje? Mi smo nelegalno bili proglašeni za takozvane državne neprijatelje 1947, od strane komunističkog diktatorskog režima. Ja sam tada imao dve godine i bio sam drugi na toj listi! To je bilo brutalno kršenje ljudskih prava, jedno odvratno političko nasilje. Ono što se dogodilo generalu Mihailoviću je užasno. To je bila posledica bratoubilačkog rata, generala Mihailovića su komunisti ubili, a predsednik Truman ga je odlikovao Legijom časti. Tragična je i priča o generalu Nediću. Nema sumnje da je on odlučio da sarađuje sa Nemcima da bi sačuvao što više ljudskih života i ustanova srpske države, ali je takođe činjenica da nikada nije izveden pred sud, što znači da – sa formalne pravne tačke gledišta – jeste bio optužen, ali ne i osuđen.
WS: Zašto je parlamentarna monarhija odlično rešenje za posrnulu Srbiju?
Osvrnite se oko sebe! Da li vam se sviđa ono što vidite? Ustavna parlamentarna monarhija je odlično rešenje za Srbiju, zato što kralj nije član nijedne političke stranke, on vlada, ali premijer upravlja zemljom. Kralj je simbol stabilnosti, jedinstva i kontinuiteta. Ustavna parlamentarna monarhija veoma dobro funkcioniše, na primer, u Švedskoj, Danskoj, Norveškoj, Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Japanu i drugim zemljama. Pogledajmo malo bliže Norvešku. Ona je 2014. godine bila rangirana veoma visoko po takozvanom Indeksu prosperiteta, čijih osam kategorija pokazuje koliko je jedna država napredovala kako u ekonomskom smislu, tako i u kategorijama obrazovanja, zdravstva, ličnih sloboda, bezbednosti, preduzetništva... Norveška je i pre 2014. godine bila na prvom mestu pomenutog indeksa šest godina zaredom, a te godine bila je na trećem mestu po ekonomskim performansama, petom po kvalitetu zdravstvene zaštite, petom mestu po obrazovanju, sedmom kada je u pitanju upravljanje državom, kao i izuzetnim dostignućima u kategoriji ličnih sloboda.
WS: Da li je zaista samo želja naroda presudna za uspostavljanje parlamentarne monarhije ili uticaj ima i strani faktor? Da li bi se EU protivila promeni društvenog uređenja Srbije?
Srbija mora da drži svoju sudbinu u svojim rukama. Moramo sami da kontrolišemo sopstvenu budućnost. Nijedna strana sila ne sme da upravlja našom sudbinom. Ako bi Srbija postala ustavna parlamentarna monarhija, to zasigurno ne bi naišlo ni na kakvo protivljenje zemalja Evropske unije, s obzirom na to da nju čini i sedam monarhija. Te zemlje u svakom pogledu odlično sarađuju sa republikama. Da bismo se kvalifikovali za članstvo u Evropskoj uniji, moramo da ispunimo sledeće uslove: da stabilizujemo institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava i prava manjina; da uspostavimo efikasnu tržišnu privredu i načine kako da se nosimo sa konkurencijom i tržišnim izazovima Evropske unije; da prihvatimo i efikasno primenimo sve obaveze članstva, uključujući i prihvatanje krajnjeg cilja – a to je stvaranje političke, ekonomske i monetarne unije. Moram da napomenem i to da smo moja supruga i ja veoma zadovoljni odličnim odnosima koje imamo sa kraljevskim porodicama Evrope i Bliskog istoka. Oni nas često pozivaju na događaje kao što su rođendani, venčanja i slične prilike.
http://www.b92.net/info/intervju/index.php?yyyy=2017&nav_id=1305612
Комунисти, доћи ће вам време монархије па ћете поново плакати.
Без Краља,
Не ваља!
Poslednja izmena od moderatora:
