Mene bas zanima alternativno-povijesno pitanje, sto bi bilo da je stvorena konfederacija kako su Slovenija i Hrvatska predlagale? I kako bi u tom slucaju prosli kroz tranziciju? Mozda utopijski razmisljam ali nekako mislim da bi bilo bolje.
Verovatno niko ne može dati savršen odgovor na to pitanje...prvenstveno zato što Jugoslavija nije uopšte isprobala demokratsko društvo kao koncept, ako ne računamo određeni demokratski okvirh 1920-ih godina, koji je tada potrajao.
Dobro je pitanje...za početak, kosovski problem bi ostao i on bi se dodatno pojačao ako bi bio postignut koncenzus ostalih federalnih jedinica da se Kosovu ne da nezavisnost od Srbije, što bi bila osnovna tačka zahteva Kosova za pristanak.
Pregovarački proces bi trajao dosta dugo pre početka ikakve tranzicije i verovatno bi trajao godinama; možda do recimo 1993. godine, a verovatno i dalje. Neko osnovno mišljenje na kojem je slovenačka inteligencija bila jeste da takva konfederalna SFRJ bude koncipirana više kao određena privremena zajednica, stanica na putu ka stvaranju samostalne države, odnosno, Ljubljana će insistirati da se državama-članicama da pravo da se u nekom trenutku u budućnosti (recimo, posle perioda od 3 ili 5 godina) otcepe posle referenduma, a Beogradu će uslovljavati u pregovorima to podrškom prištini za odcepljenej od Srbije, odnosno nedostatkom iste.
Na kraju pošto je vrlo teško zamislivo bilo da se postigne koncenzus kroz sve različite okvire, verovatno bi neki morali biti rešeni državnim udarom, odnosno i nešto labavija konfederacija uglavnom nezavisnih država morala je biti formirana revolutivnim dejstvom uz oslanjanje vojnih elemenata kao sistem prinude sile. Tu mislim, recimo, da se Kosovu privremeno ukine autonomija i da Srbija preuzme na sebe nadležnosti te pokrajine (a što ni u kom scenariju ne bi prošlo mirno), te najdirektniju podršku svih ostalih država za to protivustavno nasilje (ovde mislim na pregovore gore; dok bi stav Slovenije verovatno bio po tom pitanju vrlo jasan, mislim da bi se i Tuđman priključio insistiranju da se takva podrška naplati davanjem prava na secesiju i njihovim sankcionisanim legitimisanjem). Kao i uvek kada se vrše neki državni udari, nalaze se na drugoj strani protivnici a vršenje udara bi ih samo antagoniziralo protiv sopstvene državne zajednice.
Ako bismo analizirali predloge, takva Jugoslavija bi bila državna tvorevina koja je na kraju nastala dekonstrukcijom SRJ - SCG. Po iskustvu kakvom vidom kroz koje su prošli Srbija i Crna Gora, verovatno ne bi došlo do uspostave savezne države, jer bi pojedini elementi kao npr. Slovenija sabotirali državne elemente na svim instancama, tako da ne bi bili osnovani ni sud te države niti bi dobila himnu i novo znamenje itd. Srbi i Crnogorci su dva najbliža naroda i između kojih nije bilo nikakve krvi tokom ratnih iskustava devedesetih godina; teško je zamisliti da bi u sličnoj konfederaciji išta funkcionalnije delovalo (naprotiv, verovatno bi sve bilo dosta
nefunkcionalnije). Što se tiče ekonomske tranzicije, verovatno bi pojedinačne države kroz propagandu krivile saveznu državu, odnosno gubitnici tranzicije bi bili u prvim redovima mobilisani radi priprema za secesiju od te države u Sloveniji i Hrvatskoj. Rasle bi međunacionalne tenzije dok ne bi izrasle u prave sukobe između jugoslovenskih naroda.
E sada, epilog? To je još teže predvideti. Ukoliko bi bilo rata, što je svakako jedna podosta izvesna mogućnost, moguće je da bi u toj situaciji - u zavisnosti od toga koliko dugo traje pregovaračka agonija pre prvog pucanja - nešto manje ljudi stradalo. To zasnivam na mišljenju u kojem je Jeljcinova Rusija još slabija, a Zalivski rat 1991. godine već prošlost, odnosno da su sve američke oči bile dosta aktivnije uperene u Jugoslaviju. Mogućnost nešto direktnijeg angažovanja SAD i nešto ranijeg (tj. bližeg početku rata)
hipotetički je moguće da bi direktnije se angažovala intervencijama (možda i vojnim). Pretpostavljam da bi i u takvoj soluciji JNA i njegovo veliko naoružanje bilo malčice manje na raspolaganju Srba nego u istorijskom scenariju (moguće je da bi pobuna Srba u Hrvatskoj poprimila više određene forme pobune Albanaca na Kosovu, po načinu ratovanja i oružju koje se upotrebljava). No, u svakom slučaju, kako je već 1989. godine za Sloveniju Jugoslavija bila skoro završena stvar, izuzetno je teško da bi pregovarački proces međusobnih svađa i dogovaranja pojedinačnih država potrajao dovoljno dugo. Lično smatram da je moguće da bi takvim nekim načelnim dogovorom svih 6 republka Jugoslavija možda kupila sebi nešto vremena; recimo, pola godine do godinu dana (verovatno i manje) pre eskalacije sukoba. Jer država koja se urušava sama u sebe ništa ne može bez strane pomoći, a ta strana pomoć mora biti ogromna (investicije, zaštita i pretnja oružane intervencije u korist države protiv elemenata koji bi je sabotirali).
Ovde se takođe treba prisetiti istorijskog iskustva pregovaračkog procesa između Srbije i Crne Gore 2002. godine; u EU je bilo jedno vreme dosta široko rasprostranjeno mišljenje da bi trebalo Crna Gora i Srbija da ostanu zajedno, s time što bi usledila samostalnost Kosova od Srbije, ali opstanak u sklopu takve trijalističke konfederacije; za EU to je, s jedne strane, bilo idealno rešenje proklamovanih načela da posle 1993. godine više nema promena granica u Evropi i bilo bi od značaja za stabilnost, a sa druge, bilo bi mnogo lakše ubediti Srbiju da prihvati samostalnost Kosova ako to ne znači nužno da bi Srbija i Kosovo živele kao samostalne države; a pored toga, i federacija ne bi bila jedna ogromna dominantna država i jedna minijaturna (što je bukvalno praktično neodrživi recept). Ali, čak i pored takvih određenih načelnih poruka pojedinih faktora iz EU, SCG je doživela takvu sudbinu kakvu smo videli. Iako govorimo u ovom slučaju o privredi devastiranoj sankcijama i bombardovanjem, u
SHBHMSCG državnoj zajednici suprotstavljenosti na nacionalnoj razini bi bili samo još izraženiji.
