Naši susjedi su gori od žene u periodu. Čas su Sloveni, čas Goti, čas Iliri. Pa majku mu božiju, odlučite se već jednom.
To nije ništa preterano neobično, iako bi se zaista moglo reći da je hrvatska nacionalna elita zaista imala u svojoj povesti više lutanja nego većina nacionalnih pokreta u eri narodnog preporoda.
I Srbi su imali svojevremena lutanja između sprstva i (jugo)slovenstva,
čiji se ostaci mogu videti i dan-danas po pričanjima predsednika Srbije. U epohi buđenja nacionalne svesti, srpski i hrvatski su pokreti, iako podosta povezani i međusobno isprepletani, imalo ponešto drugačije centralne okosnice; kod Hrvata bilo je to priča o suštinskom pozicioniranju prema (katoličkoj) Habzburškoj monarhiji, dok su za Srbe ipak na prvom mestu tu stajali
agarenski Turci. Turke, iako su na neki način izdavali naslednicima Rimskog carstva stvarno, nisu preterano interesovale stvari koje će postati pitanje dileme u intelektualnoj javnosti evropskih hrišćanskih monarhija, svakako ni na koji način pre tanzimatskih reformi 1840-ih godina. U tom je smislu, pred Osmanskim carstvom, pitanje jesmo li mi Iliri i odvajkada svoji na svome, nije imalo taj politički značaj koliki je imalo u Ugarskoj, Austriji i ostalim zemljama.
No, svejedno, u skladu i sa
delimičnim značajem ovih drugih regionalnih činilaca, ilirizam je - iako u graničnoj ulozi - ostavio svog uticaja i na Srbe (u prvom redu na one koji su živeli na području ćesarskih zemalja). Pa tako imamo i pojavu tzv.
Srpske autohtonističke škole (Lukin Lazić, Srećković, Milojević,..) čija je upravo i suštinska srž bila da su Srbi niko drugi do Iliri i Tračani, a koliko je to i danas jedna dosta obimna i popularna tema za domišljanje u Srpstvu možeš videti i na temi
„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari. Tako da, istina, Hrvati su prolazili kroz razne krize identiteta (u najnovijoj formi i pitanje
gde sada posle ulaska u EU i NATO i u suočavanju sa gotovo nerešivim bosansko-hercegovačkim kolosalnim i umreženim problemom), kako kaže kolega
Карлос Шакал (a docnije se nadovezao i
hypnotoad):
То се зове криза идентитета
..samo što je ta kriza nebrojeno bila izražajnija kod drugih pojedinih balkanskih naroda; posebno recimo kod Crnogoraca, gde doslovna promena nacionalnog identiteta zavisi od toga je li, da se tako izrazim i pomalo šaljivo,
od toga je li jutro ili veče.
Ali ne treba to preuveličavati, jer je i srpski narod prolazio kroz svoje identitetske krize; u najnovija vremena, ja bih rekao da je ta kriza još više izražena kod Srba nego kod Hrvata (satanizovana akademska inteligencija koja je zbog gluposti zvane Nacrt SANU Memoranduma lustrirana i suzbijena sa scene intelektualno-svakodnevne raspre, jedan potpuni nacionalni sukob u Crnoj Gori, Srbi u Hrvatskoj kojih je sve manje i manje i koji se u većini izjašnjavaju da im je maternji jezik hrvatski, Republika Srpska u Bosni i Hercegovini koja je sa svih strana bombardovana pritiscima, optužbama i bacanjem kolektivne krivice na srpski narod pokušajima da mu se nalepi genocidna stigma sa političkim motivima, gubitak Kosova i uopšteno nestanak Srba i njihovo povlačenje 'na svim frontovima', i uz sve to jedna potpuna nejasnoća u plutanjima između Zapada i Rusije usred možda nigde tako izražene podele između rodoljubivih nacionalista i
drugosrbijanskih građanista; da ni ne pominejm da imamo danas praktično nezapaženu količinu autošovinizma kod Srba...dok je pojava (pseudoistoriografskih) novoromantičara bila poprimila tolike razmere da se kao pošast raširila, nebrojeno izraženija nego kod Hrvata, a i uopšteno malo koje druge nacije u Evropi).
Да то су ти почеци хрватског народног препорода који уопште није ни носио хрватско име него илирско како би у њега усисали што више.
„Za Ilirstva ne biaše drugo nego da budeš Ilir ili Magjaron. Reći da si Hervat, znamenova da si Magjaron.“Ljudevit Gaj.
To nisu reči Ljudevita Gaja, već Ante Starčevića.
Da malčice i pojasnimo, evo citata Janka Draškovića; zemlje koje treba priključiti Hrvatskoj i Slavoniji (sa odgovarajućim delovima Vojne krajine):
Janko Drašković:
(1) Ufajte se daklje iz istoga uzroka da Dalmacija jedanput, kako je prije bila, bude s nami sklopljena, i mi onda jedan-dva miliona čineći jednorodni puk budemo. (2) Moguće jest opet i još više, ako li s vrimenom Bosna, gdi tolike rozgve naše živoše, s pomoćjum našum u nadre naše se povrati; kakvo li to ufanje za naš narod. (3) I baš kako svakomu srdcu ufanje i svakomu jeziku molba dopuštena jest, još i to ufati se i od boga moliti volno bude, da nam se z milostjum višnjum kraljev naših onaj kraj koji se sada imenom Ilirije ozivlja i koji jezika našemu spodobnoga govori, s nama združi. Nedvojno jest da onda takovo kraljevstvo Iliričko pol četiri milion duša brojeće imenu diku i sostojanju snagu, kruni pako korist vječnu zahraniti i mjerilu uharno prignuti moglo bi.
Šta li je
onaj kraj koji se sada imenom Ilirije naziva i koji nama razumljivo govori?
šjor Ante očito sebe ne smatra her-vatom.)))
