Glasanje na temu AVION

Stigle su svega TRI priče.
Neću da kudim, valja uživati u onome što imamo ...
Ali, šta se desilo piscima? Da li ih je od književnosti otrglo letovanje, pečenje paprika ... ili nedostatak inspiracije?

Glasanje će trajati do ponedeljka, 25. septembra, do 20h.
Glasaćete po principu 2, 1.
Spremite se, polećemo!

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

PILOT

Naše mesto je malo. Pedesetak kilometara od većeg grada, a do prestonice ima mnogo više.

Živimo život miran i tih, bar koliko je to moguće u današnje vreme. Naravno, za nas mlade često suviše miran. Dugi niz godina nismo imali nikog sa kim bi mogli da se podičimo. Bilo je davno nekih pesnika i pisaca iz našeg mesta. Ko danas stigne da čita tamo neke knjige od pre sto i više godina? Dugo smo čekali da se kod nas pojavi neko značajan.

I pojavio se.

Imamo pilota. I to ne bilo kakvog, već pravog pilota Saveza Slobodnih Država i to jednog od najboljih letača.

Samo se pojavio u našem malom mestu. Kaže da su njegovi roditelji rodom odavde. Nismo mogli tačno da utvrdimo sa kim je u srodstvu. To nije ni važno, sad svako od nas oseća da je možda rodbinski vezan za pilota. Svako od nas se osećao važnijim.

Najčešće nosi letački kombinezon, a preko toga nosi Top gan jaknu i nikad ne izlazi bez širokih Rej Ban naočara. Kada prođe ulicom, nema pogleda, koji se ne okrene za njim. Svaka devojka(i ne samo devojka) želi da bude sa njim, a svaki momak (i ne samo momak) bi dao sve bude kao on.

Uprkos tome što je jedan od deset najboljih pilota Saveza, veoma je skroman i ne voli da priča o svojim poduhvatima. Prilikom upoznavanju uvek kosristi svoje pravo i neugledno ime - Marko Jovanović. Letačko ime pod kojim je stakao slavu - SteelWings , koristi samo tokom letova.

Što se nas tiče, ne mora da priča uopšte.

Zahvaljujući zakonu koji propisuje da svaka vojna intervencija mora da se snima i emituje u realnom vremenu, svi mi, kao i milioni gledalaca, vrlo dobro znamo kakve letačke bravure izvodi naš pilot.

Gledali smo njegove borbe, desetinama i stotinama puta i svaki put bi ostali zadivljeni. Retko ko je izvodio takvu letačku magiju.

Pokušavali su najhrabriji da se priključe pilotima Saveza, ali sa vrlo malo uspeha. Testiranja su veoma stroga i zahtevna. Uticaj, veze, novac, tu ne igraju ulogu, prolaze samo najkvalitetniji i najbolji. Na svakih hiljadu prijavljenih, u dalju selekciju obično ne prođe više od 5 – deset budućih pilota. A tek od njih, svaki stoti je dovoljno dobar da upravlja lovcima i bombarderima.

Nikad nije pušio, pio alkohol niti uzimao bilo kakvu supstanscu koja bi mu izazivala zavisnost ili umanjivala sposobnost rasuđivanja ili koncetrisanja. Često je govorio da mora biti potpuno spreman u svakom trenutku, jer nikad nije mogao znati kada će dobiti poziv da poleti.

Nemali broj puta, sedeo bi u društvu, kada bi mu stigla poruka da se pripremi za novu misiju.

Mirno bi ustao, pozdravio se sa svima i pošao ka svojoj kući.

Kad bi Marko ušao u svoju sobu, postajao bi SteelWings.

Smanjio bi jačinu svetla, proverio da li su svi prozori dobro zatvoreni u ovoj hermetički izoliranoj prostoriji. Sve je to platila vojska.

Uključio bi svoj kompjuter, specijalno napravljen od strane Vojno-tehnološkog odseka Saveza i čitao detalje vezane za misiju.

Nekada razmišljam o ratovima koji su se nekad vodili i i pitam se, da li naš pilot heroj razmišlja o tome. Na vojnike koje su ginuli ili ostajali invalidi u bezbrojnim ranijim ratovima.

Poslednjih petnaest godina Savez Slobodnih Država ne šalje ljudske vojnike u ratove. Brojne nerazvijenije i zaostalije zemlje žele da osvoje i unište Savez.Mnogi su poginuli u odbranu našeg Saveza.

Naučnici su ravili softver uz pomoć kojeg je moguće upravljati letelicama iz daljine, na potpuno isti način , kao da se u njim nalazi živi pilot. To je izazvalo revoluciju u ratovanju. Više nije bilo neophodno gubiti vreme i resurse na obučavanje vojnika, već su svi resursi usmereni u razvoj tehnologije.

Piloti se regrutuju iz redova brojnih zaluđenika za letačke video igrice. Donja granica za regrutaciju bila je 17 godina, mada vojska stalno pokušava da spusti tu granicu, na makar trinaest. Srećom, skupština ne dozvoljava tu promenu i najniža grtanica za sada je sedamnaest godina. Biti pilot Saveza je stvar prestiža i taj položaj donosi zavidan društveni status. Povrh svega, plate su izuzetno visoke u rangu sa najobrazovanijm građanima saveza. Takođe, piloti dobijaju i bonuse i brojne sponzorske ugovore. Nije ni čudo što mnogi momci i devojke žele da postanu Piloti.

Neki od igrača upravljaju androidnom pešadijom, a neki artiljerijom. Svi oni upravljaju svojim vozilom iz svog doma. U Savezu su jedino generali živi ljudi. Ali i oni bitke posmatraju iz udaljenih kontrolnih soba.

Neki psiholozi tvrde da je ovo humaniji način ratovanja, jer vojnici nemaju osećaj da ubijaju žive ljude, već likove iz igrice, pa samim tim nemaju posttrauatski stresni poremećaj. Opet, druga škola psihologa, tvrdi da baš zbog tog virtuelnog doživljaja, ti mladi ljudi(najčešće imaju između 17 i 22 godine) imaju potpuno odsustvo empatije.

Šta god psiholozi pričali, to nije sprečavalo stotine i hiljade klinaca da pokušaju da osvoji mesto u borbenim jedinicama.

SteelWings je pročitao detalje misije. Ovo će biti jedna od lakših, treba da uništi bazu pobunjenika u jednom selu na granici.

Spustio je vizir i uhvatio upravljačku palicu i uplovio u virtuelnu borbu sa stvarnim ishodom.

Priča br. 2

AVION

Prvi put sam seo u avion u četrdesetoj godini. Putovali smo na letovanje u Španiju: žena, osmogodišnji sin i ja.
Nije mi se išlo. Nisam rasipnik, nije mi do luksuza zvanog „avion“, nije mi bilo do Kosta Brave ... Unapred me je boleo svaki evro koji ćemo tamo potrošiti. Godinama smo jedva spajali kraj s krajem, maštajući o šniclama barem dvaput nedeljno, i o konačnom izmirenju minusa na mom tekućem računu.

Vremena su teška: nema se i ne može se. S tom parolom živim već dve decenije. Navikao sam na nemanje i – ukoliko ukrotim maštu i odagnam nadu – ništa mi ne fali.
Ali žena je nasledila parče zemlje. Prodala je i onda smo okrečili dečju sobu, pokrpili budžet, i mislio sam da ćemo tu stati i krckati preostali novac nekoliko meseci bez straha od praznog frižidera i neplaćenih računa. Međutim, tada je na red došla kupovina cipela, a i televizor se nepovratno ugasio ... pa smo novac dodatno okrnjili. Na kraju je žena, valjda željna koječega, navalila da idemo na letovanje, „sad, pa ko zna kad“. Opirao sam se koliko sam mogao, lupio pesnicom o sto, očajan pred spoznajom da će se pare istopiti, i da ćemo za koji mesec opet biti tamo gde smo bili i pre njih.

„Luka nikada nije video more“ – bila je rečenica pred kojom sam se predao.
Rado bih je podsetio da sam i ja more video svega tri puta u životu. U inostranstvu sam bio jedanput. Pa šta? Čovek se pomiri sa sopstvenim ograničenjima i pronalazi sreću u stvarima koje su mu dostupne. Ako nema džema, uživa u golom vrućem hlebu; ako nema struje, pravi ugođaj uz svetlost sveća ... ako nema para, teši se činjenicom da je, iako gladan, živ, zdrav i voljen.

Bilo kako bilo, ukrcali smo se u avion za Španiju. Žena i sin bili su veseli, ja namrgođen i nervozan. Malo me je – priznajem – uhvatila i strepnja. Šta ako uletimo u turbulenciju, šta ako trajno ogluvim od promene pritiska, šta ako se u avionu nalazi terorista .. Šta ako otkaže motor?
Jedna naočita stjuardesa, verovatno vična čitanju nadolazeće panike sa lica putnika, ponudila me je čašom viskija. Što da ne?, pomislih. Ne sećam se kad sam poslednji put liznuo viski. Srkutao sam piće i razmišljao o tome kako je moj pokojni deda pravio rakiju i setio se oštrog mirisa alkohola koji je iz njega isparavao. Bože, to nisu bila lepa vremena – pade mi na pamet. Prisetih se detinjstva: nosio sam pohabane stvari koje sam nasledio od starijeg brata, jeo – iz dana u dan – poparu, kačamak i, ređe, neku mesnu pitu koju bi baba umesila. Do škole sam pešačio četiri kilometra ... A vidi me sad: gospodin čovek, leti avionom na Kosta Bravu!

Strah me je napuštao. Zavaljen u udobno sedište i gledajući kroz prozor, ustanovio sam da je nebo lepše i svetlije nego u mom gradu. Čas smo jahali na oblacima, čas se podvlačili pod njih – kao da, zajedno sa njima i u njih ušuškani, putujemo na rajsko odredište. Za poslednjih pola sata žena mi se podmladila i prolepšala a sin nije skidao izraz radosnog iščekivanja.
Zatim su nam poslužili ručak. Ništa posebno, ali lepo aranžirano: prženi krompirići i komadić piletine u sosu, serviran na listu zelene salate. Pomislih kako je lepo biti poslužen uz smešak stjurdese koja, verovatno, smatra da sam tip sa dubokim novčanikom, neko ko bezbrižno troši novac na letovanje u inostranstvu. Kako je lagodno – makar tokom par časova – biti u koži muškarca koga ne grize savest zbog nekoliko poslednjih novčanica koje će biti munjevito potrošene, a koje bi kod kuće značile višemesečnu sigurnost! O, kako slatko prokletstvo ... jer posle ove dvoiposatne plovidbe među oblacima više ništa neće biti kao pre. Sin će opet želeti na more, žena će poželeti još putovanja a ja ... ja ću hteti da budem čovek koji to može da im omogući.

Zadremao sam, sit, opušten viskijem, omamljen nebom. Sanjao sam da sam ptica i da u letu ispod mene promiču španske plaže, palme, igračice flamenka ... pa čak i čuo ritmičko udaranje kastanjeta.

„Tata, vidi ... More!“, trgnuo me je Luka.
Da, video sam ga: bilo je prekrasno, iako još uvek samo plava mrlja. Tačnije, prekrasna je bila ideja da ćemo ga uskoro namirisati. Prekrasno je bilo sinovljevo lice. Posle toliko godina, pomislih sa začuđujućom čežnjom za svim letovanjima na koje nisam otišao i svim morima u koja nisam, i više nikad neću uroniti.

Preko razglasa je objavljen kraj leta.
Setih se, iznenada, da sam zaboravio da spakujem papuče. Nema veze, kineske, jeftine, poslužiće kod kuće. Kupiću druge kada sletimo. Neke bolje.
Žena je iz tašne izvadila ogledalce, nakarminisala se i pitala me: „Kako izgledam?“ Čudno, to pitanje odavno nije postavila. Sad joj je odjednom postalo važno ...
„K’o avion“, odgovorih.

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

LET

Kroz prozor stana primetio je da je taksista stigao. Nije žurio. Mirno je popio čašicu rakije, uzeo novčanik i izašao napolje. Ušao je u automobil i rekao taksisti da krene na aerodrom.

M je izbegao nekoliko taksistinih pokušaja da započne razgovor i nemo gledao kroz prozor. Ružne, crne zgrade sa trošnim fasadama, dečja igrališta puna opušaka i smeća semafori, ljudi, žene, deca...sve je to u njemu izazivalo osećaj neke neodredjene teskobe i gađenja. Jedva se suzdržavao da ne povrati. I pored užasnog stanja u kome se nalazio, osećao je neizmerno zadovoljstvo što će se danas, konačno, ukrcati na dugo očekivani let. Ta spoznaja mu je davala neku nadljudsku snagu i energiju, uprkos očaju koji ga je opsedao dok je mrtvim pogledom zurio kroz prozor taksija.
Taksista nije odustajao od razgovora:
-Idete da dočekate nekog...nemate kofere?- bojažljivo je promrmljao.
-Ne-, bezvoljno mu odgovori M.

Taksista je bio zbunjen, ali se nije usudio da postavi još neko pitanje.

Posle nekoliko minuta, stigli su na aerodrom. M je platio vožnju i izašao bez pozdrava.

Ušao je u objekat aerodroma i odmah se osetio bolje. Osećaj teskobe je nestao, i na njegovom licu se pojavi blagi osmeh koji je odisao blaženim spokojstvom i mirom. Od trenutka kada je postao svestan svog postojanja, M je znao da ne pripada ovoj sredini, i da u njoj nikada neće osetiti ništa osim tuge i bola koji će vremenom pojačavati njegov prezir prema postojanju i besmislu života. No, sada je pred njim avion koji ga vodi u nešto drugo, nešto mnogo bolje od besmisla, patnje i teskobe koje su se godinama hranile njegovom dušom.
Skrenuo je sa glavnog terminala i ušao u jedan mračni tunel iza koga se nalazio sporedni prolaz, koji je bio rezervisan samo za njega. Iza tog prolaza nalazila se manja pista na kojoj je bio avion sa samo jednim sedećim mestom. To mesto je M rezervisao, preko poznanika koji je lično poznavao upravnika aerodroma. Upravnik, koji je došao da lično isprati isprati M-a, hramao je na desnu nogu i kretao se pomoću štapa. Nosio je crvenu košulju i raskopčan crni kaput. Iako su se poznavali od M-ovog ranog detinjstva, nikada nisu razgovarali uživo. Uvek preko posrednika.
Sada je bila šansa da razmene koju reč, ali upravnik je samo užurbano signalizirao pilotu aviona da je putnik stigao. Pilot je rukom dao znak M-u, da krene za njim na pistu.

Avion je bio pomalo čudnog izgleda, crne boje i bez prozora. Kljun aviona je imao kvadratni oblik. M je bio fasciniran izgledom ove leteće kutije i nestrpljivo je čekao da vidi kako avion izgleda iznutra.
Pilot je pritisnuo daljinski upravljač i vrata aviona su se otvorila, a stepenice za ulazak spustile na na pistu. M je osetio apsolutnu sreću, potpuno nepoznatu životu koji je živeo. Uživao je u svakoj sekundi koračanja ka vratima aviona. Njegova duša se toliko razigrala od radosti da je polako počela napuštati njegovo telo, nevazana i nesputana bilo kakvim stegama. Konačno slobodna.
Medjutim, M je želeo da u avion, udje ceo, da u punoći i jedinstvu zaplovi tmurnim nebom na svoje najvažnije putovanje. Zato je ushićeno ubrzao korak i ušao u avion. Vrata su se zatvorila i pilot je pokrenuo motore.

Nekoliko sati kasnije M-ov otac je javio rodbini radosnu vest. M se konačno našao tamo gde je oduvek želeo da bude.

- - - - - - - - - -

Glasanje može početi!

Napisati nesto dostojno citanja je umece.Sve tri price su fantasticno napisane i bolje tri takve nego deset neinspirisanih.Sto se glasanja tice:

1 - 1
3 - 2

Šteta što nema više priča, ali dobro, biće drugi put..

Priča 2 -2 poena
Priča 3 -1 poen

Sve tri su super, stvarno

1 - 2p
3 - 1p

1-3
2-2
3-1

priča 2- 2 poena
priča 3 - 1 poen

3 - 2
2 - 1

jbg, biće bolje drugi put.

Prva ponavlja jedno desetak puta već ispričan šablon, druga ok ali sasvim prosečna, u trećoj je pisac imao neku veliku ideju s kojom nije uspeo da se izbori pa je priča ostala potpuno nerazumljiva.
Ne sećam se lošijeg kruga.

Al ok, aj da lupim poene čisto da pobednik zada temu.

Druga dva, prva jedan poen.