Magija renesanse

Renesansa, počev sa humanizmom - preporod i usmerivanje pažnje ka čoveku, Bogu, individualnosti, veštinama, nauci... Svestlost preporoda posle "mračnog" srednjeg veka.

Značenje renesansne arhitekture može se tumačiti na više načina, ali najjednostavnije se može definisati kao značajan istorijski period u tokom kojeg su prihvaćene i primenjene jedinstvene forme potekle iz prošlosti, a koje su se smatrale konstantom u arhitektonskom stvaralaštvu tog doba.Za ovu pojavu bila su se stekla dva preduslova i delovala su kombinovano:

Najpre, izbor klasičnog (antičkog) repertoara arhitektonskog elementa, delova i celina, a zatim istorijski okvir arhitekture, odnosno novi kulturni sistem u kojem je ona razvijena.

Većina istraživača slaže se da se renesansa kao stilski oblik formirala u Firenci, središnjem gradu Toskane na Apeninskom poluostrvu. U tom gradu se krajem XIV i početkom XV veka stekao niz povoljnih okolnosti koje su omogućile razumevanje za nove arhitektonske ideje kao i za nov arhitektonski rečnik. Firenca, grad-država, imala je upravu koju su činili predstavnici moćnih trgovačkih porodica kao što su Mediči, Piti, Ručelaj, Stroci i drugi, koji su pre svih drugih u Italiji shvatili značaj novina u raznim oblastima života. Nije, međutim, bogatstvo i društveni okvir bilo jedino što je omogućavalo rađanje renesanse, u Evropi je tada postojao još čitav niz bogatijih gradova, sa dominantnim građanskim staležom, kao što su bili gradovi u Flandriji ili Londonu u Engleskoj. Ali u njima je početkom XV veka još uvek vladala cvetna gotika.

Toskana ja sa svojom tradicijom, nacionalnim karakteristikama, etrurskim nasleđem i trgovačkim duhom stanovnika, koje je bilo okrenuto svetovnim idealima (novcu), bila pogodan teren za uklanjanje svega što je bilo transcedetalno i mistično u srednjem veku.

Rimska prošlost, elementi umetnosti i fragmenti literarnih dela nisu nikad bili zaboravljeni na ovom tlu, ali njihov kult je počeo izrazito da se neguje tek tokom XIV veka. U Toskani se bila uobličila nova koncepcija umetnika i poštovanja prema njima. Time je obeležen novi period u istoriji arhitekture što se tiče društvenog statusa autora. Jedna od bitnih karakteristika renesanse postala je univerzalnost ličniosti koje stvaraju arhitekturu. Kozimo Mediči je bio prvi koji je pismeno, u tekstu, nazvao jednog slikara božanskim, misleći pritom na njegov um. To je bio atribut koji se danas pripisuje Mikelanđelu, ali je tada i on sam bio pomalo ubeđen u ono što mu se pripisuje. Mikelanđelo je, kao što je poznato, bio skulptor, slikar, arhitekta, pisac, muzičar, uopšte „univerzalni čovek“, kako su se nazivale ličnosti širokog obrazovanja i raskošnog talenta. Većina umetnika toga doba težila je da zasluži takvo priznanje.

Među najznačajnije arhitekte ovog perioda ubrajaju se Leon Batista Alberti, Mikelanđelo Buonaroti, Donato Bramante, Filipo Bruneleski, Andrea Paladio, Đulijano da Sangalo, Rafael Santi, Leonardo da Vinči itd.

Hajde na ovoj temi da da svako od nas odabere poneku ili građevinu koja mu je posebno draga ili po jednog arhitektu čiji opus najviše ceni. Trudite se da ne ponavljate teme postova.

Najpoznatiji arhitekta koji je bio aktivan izvan Rima u kasnom šesnaestom veku bio je AndreaPaladio (pravo ime Andrea di Pjetro, ital. Andrea di Pietro, Andrea Palladio: 1508 — 1580).

Karijeru je počeo sa 13 godina kao kamenorezac. Uskoro je postao učenik u radionici majstora Bartolomea Kavace. Nadimak i pseudonim Paladio dao mu je vojvoda Đorđo Trisino kao laskavu aluziju na grčku boginju mudrosti Palas Atinu.
Andrea Paladio je bio najznačajniji arhitekta Mletačke republike na čijoj teritoriji je projektovao mnogobrojne vile, crkve i palate, a najviše u i oko Vićence. Veći deo Paladijevih ideja, a naročito njegovprincip harmoničnih proporcija mogu se videti u brojnim vilama koje je on izgradio u okolini Vićence, odkojih su i danas mnoge sačuvane, dok su druge poznate sa tabli u njegovoj knjizi. Na osnove njegovog stila uticali su Vitruvije, Alberti, Bramante, Mikelanđelo i Đan Đorđo Trisino, a pored njih uticaj su imale i njegove studije spomenika u Rimu, koji je u nekoliko navrata posetio. Kod njega egzistiraju određene kategorije koje potiču od Vitruvija, kao što su „utilita“, „perpetuita“ i „beleca“, dok definiciju lepote kao pravilnog odnosa celine prema delovima, i delova između sebe, preuzima od Albertija.

1570 godine je publikovao svoje studije o arhitekturi koje je nazvao „Četiri knjige o arhitekturi“
Ideje koje je izneo u ovom delu, bazirane na klasično-rimskim uzorima, dominirale su u evropskoj arhitekturi u naredna tri veka i stvorile pravac paladijanizam. Paladijev stil je naročito bio popularan u Engleskoj (Ajnigo Džouns, Kristofer Ren), dok su u SAD Bela kuća u Vašingtonu i imanje Montičelo u Virdžiniji najčuveniji primeri ovog stila.

Vila rotonda kod Vićence

Tipična paladijevska vila se sastoji od centralnog bloka na uzdignutom podijumu, do koga se dolazi širokim stepeništem, i nižih, pomoćnih krila sa strane. One se ne ističu skupim materijalima, već monumentalnošću i smirenim dostojanstvom veoma omiljenim među aristokratijom svoga vremena.
Plan joj je kvadratni i simetričan, dok se u unutrašnjosti nalazi kružni salon nadsvođen kupolom. Na sve četiri fasade se nalazi kolonada jonskih stubova sa timpanonom na vrhu. Zamišljena je kao vila za odmor po starorimskom uzoru. Za nju je karakterističan izgled koji podseća na hram, a njena nadvišena pozicija na vrhu brda, četiri glavne fasade sa stepenicama, centralnim planom, strogomsimetrijom i kupolom još više upotpunjuje osedaj hrama. Kula je u potpunosti simetrična oko kružnecentralne dvorane. Centralna kupola je prečnika 11 metara, koju je Paladije projektovao kao poluloptu, posle njegove smrti je realizovana drugačije, po uzoru na rimski Panteon.

Crkva San Đorđo Mađore u Veneciji je primer kako je Paladio kombinovao arhitekturu rimskih hramova sa hrišćanskom trobrodnom bazilikom sa kupolom. Ovaj problem je rešio koristeći dva timpanona; prvi, uži na monumentalnim stubovima na centralnom brodu, i drugi, širi, niži i delimično vidljiv, koji pokriva celu širinu fasade crkve.

Po ugledu na teatre starog Rima, Paladio je projektovao svoje poslednje delo, veličanstveni „Teatro Olimpiko“ u Vićenci.

Najpoznatija Paladijeva vila koja ima i centralni plan i hramovsko pročelje je vila Almerico, poznatija kao vila Rotonda (1565-1566).

http://fs5.****************/images/170920/p8woym9f.jpg

http://fs5.****************/images/170920/ecp8gyr6.gif

http://fs5.****************/images/170920/q94xdcrv.jpg

http://fs5.****************/images/170920/jfa5yu7e.jpg

http://fs5.****************/images/170920/ks4pop22.jpg

Ротонда је на италијанском круг, односно ако би смо буквално превели назив виле био би "кружна вила" или "вила круг"

Можда је вили дат такав назив због кружног облика крова ?

Ovde je reč da je centralna prostorija vile kružnog oblika. Nisam našao potvrdu da je zbog ovoga dobila taj naziv, mrzi me da tražim, ali to je jedino logično. Inače opšti naziv za bilo kakvu građevinu kružnog oblika jeste rotonda, pa tako možemo reći i da je onaj savremeni primer - Steve Jobs Theater - rotonda.

Evo postaviću još neke slike vile, enterijera gde se jasno vidi kružna osnova. Inače još jedno pojašnjenje - ova arhitektura pripada stilu manirizma ili visoke renesanse, što je poslednja faza koju povezujemo sa renesansom. Nakon ovoga u istoriji umetnosti i arhitekture dolazi period baroka.

http://fs5.****************/images/170920/qp8ru2ow.jpg

http://fs5.****************/images/170920/36d94bv2.jpg

http://fs5.****************/images/170920/bnpirrb8.jpg

http://fs5.****************/images/170920/8gnxmrn4.jpg

http://fs5.****************/images/170920/3vggptkk.jpg

Filipo Bruneleski (ital. Filippo Brunelleschi; Firenca, 1377 — Firenca, 15. april 1446) je bio italijanski arhitekta, vajar i inženjer, jedan od pionira nove arhitekture rane renesanse u Italiji. Imao je veliki značaj za razvoj celokupne renesanse u Italiji. Njegovo najznačajnije delo je kupola katedrale Santa Marija del Fjore (1420 — 1436), koja je konstruisana uz pomoć mašine koju je Bruneleski izumeo za taj poduhvat. Veliki deo onoga što se zna o njegovom životu i delu je zahvaljujući mlađem savremeniku Antoniju di Tučio Manetiju, koji je 1480. godine napisao njegovu biografiju.



Rođen je 1377. godine, u vreme velikih inovacija, kao sin dobro stojećeg firentinskog beležnika. Otac ga je vaspitao u duhu humanizma na tekstovima i delima naučnika i književnika kao što je Dante. Dobio je dobro opšte obrazovanje. Svoje školovanje počeo je kao zlatarski šegrt, a majstorsku dozvolu dobija 1404. Prvo je radio kao zlatar i vajar potom učestvuje na konkursu za vrata firentinske krstionice nakon čega se opredeljuje za arhitekturu. Spada u onu vrstu arhitekata koji nisu imali nikakovo građevinsko ili arhitektonsko obrazovanje. Njegovo delo uticalo je na razvoj renesanse, a od umetnika–savremenika najviše je uticao na Mikeloco Mikelocija koji se u nekim izvorima vodi kao njegov učenik.

Bruneleski je bio svestran i nadaren umetnik pre svega skulptor i arhitekta. Godine 1401. učestvovao je na konkursu za izradu severnih vrata krstionice San Đovani u Firenci na kom je učestvovalo sedam mladih skulptora. Skulptura ne samo da nosi mnoge oblike humanizma već se javlja odvojeno od arhitekture i predstavlja samostalno umetničko delo. Računa se da je na ovom konkursu učinjen prelaz prema renesansi. Sa Bruneleskijem zgrada nije savladala čoveka već je prvi put čovek proporcijom dolazio do zakona i prostora primenom matematike i nadovezujući na metriku i modul romanike dolazio do zakonitosti za razliku od slučajnosti u romanskom prostoru. Lorenco Giberti je predložio projekat vrata u gotičkom stilu, ali je porota izabrala da ova dva umetnika treba da rade zajedno na projektu što je Bruneleskija naljutilo i on odlazi u Rim gde je studirao antičku arhitekturu zajedno sa svojim prijateljem Donatelom. Na osnovu studija počeo je da primenjuje pravila linearne perspektive. U svojim radovima nije samo imitirao antičke građevine. Pri izgradnji kupole firentinske katedrale sličnost sa Panteonom je postignuta samo u izgledu, a konstrukcija je u potpunosti nova. Bruneleski se inspirisao iz sredine u kojoj je ponikao, u romanskoj, gotičkoj i toskanskoj arhitekturi.

Bolnica za siročad



Bruneleski se postepeno opredeljivao za arhitekturu. Godine 1419. radio je na firentinskoj bolnici za siročad („Ospedale degli Innocenti“) koja se smatra manifestom renesansne arhitekture. Bruneleskiju je kao inspiracija poslužila romansko toskanska arhitektura. Njegov cilj je bio da stvori novi arhitektonski pravac upotrebom elemenata antičke arhitekture i dostizanjem novog shvatanja harmonije i lepote.

Više godina posvetio je gradnji kupole hrama Santa Marija del Fjore u Firenci.

Kupola katedrale Santa Marija del Fjore




Za konstruisanje ove kupole interesantna je priča o tome da su se Firentinci razmetali svojom kupolom još i pre nego što je ona bila izgrađena. U Italiji je postojao rivalitet među gradovima, između ostalog i po pitanju arhitekture. Kako bi pokazali svoju nadmoć, Firentinci su razglasili da su podigli najveću i najvelelepniju kupolu, čak i prikazali na nekim freskama, a nje zapravo još uvek nije bilo. Bilo je, naravno, neophodno što brže naći neko rešenje, pa je raspisan konkurs. Obim kupole je morao biti toliki da nije postojalo ni jedno drvo dovoljno visoko koje bi se moglo postaviti kao poprečna greda koja će držati kupolu dok ona ne bude izgrađena, prema starijim tehnikama podizanja kupole.

Za realizaciju kupole bio je početkom XV veka raspisan konkurs na kojem je pobedio Filipo Bruneleski. Isprva u Brunaleskija nije bilo polagano mnogo poverenja, između ostalog i zbog toga što on po struci nije bio arhitekta nego vajar, kujundžija. Ipak je nekako uspeo da ubedi svoje poslodavce da mu povere ovaj značajan zadatak, ček je i u neposrednoj blizini Santa Maria del Fjore proneđane u zemlji konstruisana manja varijanta kupole, kao pripremna varijanta. Projekat je predviđao izgradnju osmougaone kupole. Gradnja je trajala od 1420. do 1434. godine. Kupola je građena sa spoljne ka unutrašnjoj strani od opeke koje su stavljane u vidu riblje kosti iliti "spina peše". Opeke su tako ređane da jedna pravi potporu drugoj, te se tako one međusobno drže svojom težinom i suštinski ređaju kružno.



Prilikom građenja nisu upotrebnjavane skele. Ova kupola je treća u okviru raspona kupole u svetu jer je manja od kupole svetog Petra u Rimu (manja za 60 cm.) i manja od Panteona.

Ova ogromna građevina teška je 37.000 tona i izgrađena je od 4.000.000 opeka.On je radio nekoliko modela i slika tokom konstrukcije i morao je pronailaziti posebna rešenja za ove radove koji su dali prilog u arhitekturi. Prilikom izgradnje kupole Bruneleski je konstruisao jedan veliki drveni kran kojim je dizao materijal za izgradnju. Tu je on upotrebio i pojačanja kamena zategama od gvozdenih lanaca i položio kamene temeljce za upotrebu čeličnih konstrukcija kao armiranog betona u kasnijim stolećima. Ovim planovima rugao se Giberti i nazivao ih je nemogućim.

Zadatak da uobliči ogroman prostor između stupova koji još niko nije rešio on je započeo 1420. godine. On je ovde upotrebio pronalazke gotičke arhitekture. Njegovo rešenje je smatrano za čudo građevinske tehnike. Gradnja kupole je trajala do 1434. godine On je ipak nije video u sadašnjem izgledu i posle njegove smrti je kupola dopunjena laternom i zlatnom kuglom. Kupola je pokrila prostor od 42 m² koji je bio manji od najveće kupole sveta antičkog Panteona za samo 1,2 m².

Crkva San Lorenco

Đovani Mediči je poverio Bruneleskiju gradnju „Stare sakristije“ u crkvi „San Lorenco“ pogrebne kapele porodice Mediči. Brunuleski je tu stvorio od 1420 — 1428. godine majstorsko delo rane renesanse. Njen interijer pripominje trodelnu romansku baziliku.


Kupola katedrale Santa Marija del Fiore jedne od najznačajnijih dela Brunuleskija
Crkva San Spirito
Pandanom crkve San Lorenco je „hram San Spirito“ koji se nalazi na suprotnoj obali reke Arno. Njegov projekat je izradio Bruneleski 1428. godine na zahtev bogatih firentinskih porodica, a gradnja je započeta 1436. godine i trajala je i posle smrti ovog umetnika i rezultat je bio jedan od najlepših hramova, renesansnih crkava u Firenci.

Kapela Paci u crkvi Santa Kroče u Firenci

Poslednje delo Bruneleskija je „kapela Paci“ u crkvi Santa Kroče u Firenci. Ni jedno pročelje od Bruneleskijevih dela nije sačuvalo svoj prvobitni izgled. Novija istraživanja pokazuju da to nije bilo ni sa slučajem kapele Paci koja je započeta 1430. godina, a Bruneleski je umro 1446. godine i nije mogao projektovati pročelje u njegovom današnjem obliku. To je ipak originalna tvorevina koja je u potpunosti različita od dotadašnjih zgrada i srednjovekovnih pročelja.

Civilna arhitektura

Palata Piti Firenca

Bruneleski se nije bavio samo crkvenom arhitekturom, on je autor firentinske renesansne palate. Bruneleski je osim sakrilinih gradio i civilne građevine. Odlikuje ih čvrst i robustan izgled i kamen obrađen u bosažu u prizemlju, a na spratovima u „lakšim“ obradama kamena, na fasadama, postoji „matematička kompozicija“ - tri sprata kao pojedinačni delovi, povezani su međusobno i sa polukružnim lukovima na prozorskim otvorima u pravilnom rasporedu odražavaju geometrijsku disciplinu. Po njegovim projektima je izgrađena najmonumentalnija palata za porodicu Piti koja ipak zbog svoje ogromne veličine nije završena u projektovanom obimu i završena je tek 1577. (od strane medičijevaca, Bartolomeo Amanati).

Posle svoje smrti 1446. godine arhitekta je sahranjen u podzemnim odajama firentinskog doma.

Ljuta Tica:

Ротонда је на италијанском круг, односно ако би смо буквално превели назив виле био би "кружна вила" или "вила круг"

Можда је вили дат такав назив због кружног облика крова ?

Kliknite za proširenje...

U Beogradu na Krstu je crkva Sv.Antuna Padovanskog čija je osnova rotonda
Projektovao ju je slovenački arhitekta Josip Plečnik

по мом скромном мишљењу ренесанса је најлепши стилски правац у архитектури.

а ово је свакако једна од најлепших (нео)ренесансних зграда у Београду- здање Народне банке Србије у улици Краља Петра:




Палата Народне банке, изграђена у стилу неоренесансног академизма, представља једно од највећих и најлепших остварења у Београду у 19. веку, због чега је сврстана у споменике културе под заштитом државе. Камен темељац постављен је априла 1887. године на месту где се до тада налазила родна кућа Бранислава Нушића, у Дубровачкој улици број 12, која је по доласку Карађорђевића на власт, 1905. године, преименована у Улицу краља Петра Првог.

Зграда, зидана наменски за Народну банку, усељена је 1890. године. Након проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, дограђена је у периоду од 1922. до 1925. године због повећаног обима послова новонастале државе. Дограђени део, урађен у истом стилу и са истим материјалом, у потпуности се уклопио са првобитним здањем и чини грађевинску и стилску целину, образујући комплетан градски блок између улица Краља Петра, Грачаничке, Николе Спасића и Цара Лазара.



Пројекат за основни и дограђени део зграде израдио је Константин Јовановић (син познатог литографа Анастаса Јовановића), познати бечки архитекта српског порекла, који је за то изузетно архитектонско остварење 1890. године добио Орден светог Саве III реда. Одличан познавалац ренесансе, Константин Јовановић је применио академски стил, карактеристичан за то време, показујући високо умеће у обликовању како спољашности, тако и унутрашњости простора зграде. Архитекта Јовановић израдио је и нацрте за уређење ентеријера, свих детаља, врата и прозора, штуко декорације и намештаја, док је декоративну пластику и осликавање зидова и сводова извео познати вајар и сликар Пашко Вучетић.
https://www.nbs.rs/internet/cirilica/10/10_8/10_8_1.html

A evo i prave renesansne rotonde
Tempjeto Sv.Petra u Montoriju, projektovali Bramante i Ponteli

agatha:

U Beogradu na Krstu je crkva Sv.Antuna Padovanskog čija je osnova rotonda
Projektovao ju je slovenački arhitekta Josip Plečnik

Kliknite za proširenje...

Ovo je građevina iz 20og veka.

GiovannaD:

Ovo je građevina iz 20og veka.

Kliknite za proširenje...

znam naravno
Nego sam je postavila zbog rotonde