комшија
Stara legenda
- Poruka
- 90.980
https://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-stambolic-milosevic-osma-sednica-radoje-stefanovic/28737659.html
Stefanović: Da je Stambolić pobedio, ne bi bilo rata
Stambolić je dobro znao Miloševićeve mane, ali nikada nije mislio da će da mu zabije nož u leđa, kaže advokat Radoje Stefanović, koji je u vreme Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) 1987. godine bio na čelu Privredne komore Srbije.
Uoči tridesete godišnjice sednice, koja je predstavljala konačni obračun tadašnjeg predsednika CK Slobodana Miloševića sa njegovim političkim mentorom Ivanom Stambolićem, Stefanović govori o dvojici ljudi sa kojima je nekada sarađivao, tadašnjoj atmosferi u zajedničkoj državi i Miloševićevoj politici koja će Srbiju uvesti u rat sa svim republikama bivše Jugoslavije i koja će se okončati ubistvom Ivana Stambolića 2000. godine.
RSE: Kakav je istorijski značaj Osme sednice, da li je to bio unutarstranački obračun ili uvod u ratove u bivšoj Jugoslaviji?
Stefanović: To je bila kombinacija svakojakih uzroka. Sa jedne strane je stari sistem i cela situacija u Jugoslaviji bila pri kraju i tako se nije moglo nastaviti. Moralo se tražiti nešto novo, i tražilo se. U tome su polako, ali sve oštrije, nacionalisti zauzimali svoju poziciju u svim republikama, a u Srbiji se našlo ljudi koji su, zarad vlasti koju su hteli da učvrste, bili spremni na pakt sa đavolom. Tako je i krenulo.
To je bio privid partijskog obračuna jer se dešavao na partijskom forumu, ali su u stvari to bile različite koncepcije. Mada lično mislim da pobednička ekipa uopšte nije imala koncepciju, osim da dođe do vlasti. Nismo ni mi, poražene snage, baš uspevali dobro da vidimo koliko će to ići nizbrdo, iako je većini bilo sasvim jasno da takvim putem nema izlaza i da se sasvim sigurno ide u ćorsokak, sa velikim rizicima.
Istorijski značaj Osme sednice je u tome što je rasturen jedan sistem koji je već bio na izdisaju, bez pripreme i ideje šta da se namesti kao novo. Onda su pušteni sve guje i gušteri ispod kamenja, pa se napravilo šta se napravilo narednih godina.
Azem Vlasi (na fotografiji) je pokušavao da nađe ravnotežu da se u fabrikama zapošljavaju i albanski, a ne samo srpski radnici
RSE: Koja zapravo uopšte nisu bila nacionalno motivisana.
Stefanović: Svejedno, vi ste novinar i znate šta znači kada tri dana izlaze takvi naslovi. Posle ne vredi demantovati. Akumulirali su se ti besovi. Kada izađe na miting ko zna koliko hiljada ljudi i viču uhapsite Vlasija, to je atmosfera i ne vredi vam da objašnjavate.
RSE: Vratiću vas pre nego što nastavimo razgovor još malo unazad, poznavali ste i Stambolića i Miloševića pre ovih događaja, radili ste zajedno.
Stefanović: Stambolić je došao za direktora Tehnogasa i tu je skupljao ekipu. Mislim da je on u tom periodu bio prevashodno orijentisan da napravi jedno dobro jugoslovensko preduzeće. Krenuli smo od jedne prčvarnice u Rakovici, a stigli smo do toga da imamo svoje pogone u pet republika. Tamo sam vrlo brzo došao za njegovog zamenika i bio sam zadužen za integracije. Svi smo bili školovani za to kako se sa ljudima iz drugih republika Jugoslavije može dogovarati i sporazumevati i deliti novac za investicije, da svi budu koliko -toliko zadovoljni i pomalo nezadovoljni.
Posle nekoliko godina izgledalo mi je logičnije da radim operativno u beogradskoj fabrici. Sklonio sam se, a na moje mesto je došao Milošević po inicijativi Ivana Stambolića. Doveo je svog druga sa fakulteta, koji je u to vreme bio savetnik u Gradskoj skupštini. Već tada se pokazalo da on ima više ambicija da drži vlast i da što pre postane direktor kada Stambolić ode negde drugde, nego što su ga interesovale investicije i sporovi.
Dva puta me je zamenjivao na stolici gde sam bio, drugi put je to bilo u banci. Svi smo mi tada bili relativno mladi. Imao sam trideset i nešto godina i bio sam vršilac dužnosti predsednika Beogradske banke. Pristao sam na to dok se ne nađe pravo rešenje. Onda su me pritisli da ostanem za stalno i tome sam uspeo da se oduprem sa argumentom da ne znam dovoljno o bankarstvu. Digli su ruke od mene i pozvali Slobu, koji je odmah znao sve o bankarstvu.
RSE: Posle toga Stambolić ulazi u politiku, a sa sobom vodi i Miloševića. Kada je vama postalo jasno da između njih dolazi do raskola?
Stefanović: Osma sednica je pripremana u toku tog leta, ali preduslovi su pripremani mnogo ranije. Da ne idem mnogo u istorijat, ono što je bilo vrlo simptomatično je sastav Centralnog komiteta, koji je držao Osmu sednicu. Taj sastav je definisan u proleće 1986. i tu je Ivan nosio glavnu borbu da savlada stariju gardu i razne druge koji su se opirali da Sloba postane predsednik Centralnog komiteta. I uspeo je. Kada je Sloba postao kandidat, po tom demokratskom načelu, Ivan gotovo da nije hteo da se meša u sastav. Sloba je napravio Centralni komitet od ljudi za jednokratnu upotrebu. Oni su, kada je trebalo, na Osmoj sednici, glasali kako su glasali, osim retkih izuzetaka.
RSE: Da li ste odluku da Miloševića postavi na čelo Centralnog komiteta smatrali Stambolićevom greškom?
Stefanović: Razgovarali smo mnogo puta o tome. Nisam učestvovao aktivno, nisam podržavao, nisam bio protiv, izmakao sam se iz nekih mojih oportunističkih razloga. A i bio sam na funkciji odakle se nije ni moglo mnogo uticati.
Ivan je bio jako lakoveran u odnosu na ljude, smatrao je da su ljudi pošteni, da svako ima pravo na grešku, ali da ih u osnovi život tera u nekom smeru i da tu nema mnogo mesta da se mi svađamo. Mislio je da je krajnje vreme da se ljudi iz starije generacije čestito penzionišu i da im se priznaju zasluge, ali da treba dovoditi mlađe ljude. Mlađih ljudi nije ni u njegovom vidokrugu bilo beskonačno mnogo. Njemu je Sloba bio jedan od uzdanica. Znao je on dobro Slobine mane, ali nikada nije mislio da će Sloba da mu zabije nož u leđa, to nije mogao da zamisli. Bio je naivan i nije mogao da zamisli, čak iako bi Milošević to probao da uradi, da će na tome moći da dobije podršku. On se zaneo oko toga i propustio da vidi šta se dešava.
Stefanović: Da je Stambolić pobedio, ne bi bilo rata
Stambolić je dobro znao Miloševićeve mane, ali nikada nije mislio da će da mu zabije nož u leđa, kaže advokat Radoje Stefanović, koji je u vreme Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) 1987. godine bio na čelu Privredne komore Srbije.
Uoči tridesete godišnjice sednice, koja je predstavljala konačni obračun tadašnjeg predsednika CK Slobodana Miloševića sa njegovim političkim mentorom Ivanom Stambolićem, Stefanović govori o dvojici ljudi sa kojima je nekada sarađivao, tadašnjoj atmosferi u zajedničkoj državi i Miloševićevoj politici koja će Srbiju uvesti u rat sa svim republikama bivše Jugoslavije i koja će se okončati ubistvom Ivana Stambolića 2000. godine.
RSE: Kakav je istorijski značaj Osme sednice, da li je to bio unutarstranački obračun ili uvod u ratove u bivšoj Jugoslaviji?
Stefanović: To je bila kombinacija svakojakih uzroka. Sa jedne strane je stari sistem i cela situacija u Jugoslaviji bila pri kraju i tako se nije moglo nastaviti. Moralo se tražiti nešto novo, i tražilo se. U tome su polako, ali sve oštrije, nacionalisti zauzimali svoju poziciju u svim republikama, a u Srbiji se našlo ljudi koji su, zarad vlasti koju su hteli da učvrste, bili spremni na pakt sa đavolom. Tako je i krenulo.
To je bio privid partijskog obračuna jer se dešavao na partijskom forumu, ali su u stvari to bile različite koncepcije. Mada lično mislim da pobednička ekipa uopšte nije imala koncepciju, osim da dođe do vlasti. Nismo ni mi, poražene snage, baš uspevali dobro da vidimo koliko će to ići nizbrdo, iako je većini bilo sasvim jasno da takvim putem nema izlaza i da se sasvim sigurno ide u ćorsokak, sa velikim rizicima.
Istorijski značaj Osme sednice je u tome što je rasturen jedan sistem koji je već bio na izdisaju, bez pripreme i ideje šta da se namesti kao novo. Onda su pušteni sve guje i gušteri ispod kamenja, pa se napravilo šta se napravilo narednih godina.
Azem Vlasi (na fotografiji) je pokušavao da nađe ravnotežu da se u fabrikama zapošljavaju i albanski, a ne samo srpski radnici
RSE: Koja zapravo uopšte nisu bila nacionalno motivisana.
Stefanović: Svejedno, vi ste novinar i znate šta znači kada tri dana izlaze takvi naslovi. Posle ne vredi demantovati. Akumulirali su se ti besovi. Kada izađe na miting ko zna koliko hiljada ljudi i viču uhapsite Vlasija, to je atmosfera i ne vredi vam da objašnjavate.
RSE: Vratiću vas pre nego što nastavimo razgovor još malo unazad, poznavali ste i Stambolića i Miloševića pre ovih događaja, radili ste zajedno.
Stefanović: Stambolić je došao za direktora Tehnogasa i tu je skupljao ekipu. Mislim da je on u tom periodu bio prevashodno orijentisan da napravi jedno dobro jugoslovensko preduzeće. Krenuli smo od jedne prčvarnice u Rakovici, a stigli smo do toga da imamo svoje pogone u pet republika. Tamo sam vrlo brzo došao za njegovog zamenika i bio sam zadužen za integracije. Svi smo bili školovani za to kako se sa ljudima iz drugih republika Jugoslavije može dogovarati i sporazumevati i deliti novac za investicije, da svi budu koliko -toliko zadovoljni i pomalo nezadovoljni.
Posle nekoliko godina izgledalo mi je logičnije da radim operativno u beogradskoj fabrici. Sklonio sam se, a na moje mesto je došao Milošević po inicijativi Ivana Stambolića. Doveo je svog druga sa fakulteta, koji je u to vreme bio savetnik u Gradskoj skupštini. Već tada se pokazalo da on ima više ambicija da drži vlast i da što pre postane direktor kada Stambolić ode negde drugde, nego što su ga interesovale investicije i sporovi.
Dva puta me je zamenjivao na stolici gde sam bio, drugi put je to bilo u banci. Svi smo mi tada bili relativno mladi. Imao sam trideset i nešto godina i bio sam vršilac dužnosti predsednika Beogradske banke. Pristao sam na to dok se ne nađe pravo rešenje. Onda su me pritisli da ostanem za stalno i tome sam uspeo da se oduprem sa argumentom da ne znam dovoljno o bankarstvu. Digli su ruke od mene i pozvali Slobu, koji je odmah znao sve o bankarstvu.
RSE: Posle toga Stambolić ulazi u politiku, a sa sobom vodi i Miloševića. Kada je vama postalo jasno da između njih dolazi do raskola?
Stefanović: Osma sednica je pripremana u toku tog leta, ali preduslovi su pripremani mnogo ranije. Da ne idem mnogo u istorijat, ono što je bilo vrlo simptomatično je sastav Centralnog komiteta, koji je držao Osmu sednicu. Taj sastav je definisan u proleće 1986. i tu je Ivan nosio glavnu borbu da savlada stariju gardu i razne druge koji su se opirali da Sloba postane predsednik Centralnog komiteta. I uspeo je. Kada je Sloba postao kandidat, po tom demokratskom načelu, Ivan gotovo da nije hteo da se meša u sastav. Sloba je napravio Centralni komitet od ljudi za jednokratnu upotrebu. Oni su, kada je trebalo, na Osmoj sednici, glasali kako su glasali, osim retkih izuzetaka.
RSE: Da li ste odluku da Miloševića postavi na čelo Centralnog komiteta smatrali Stambolićevom greškom?
Stefanović: Razgovarali smo mnogo puta o tome. Nisam učestvovao aktivno, nisam podržavao, nisam bio protiv, izmakao sam se iz nekih mojih oportunističkih razloga. A i bio sam na funkciji odakle se nije ni moglo mnogo uticati.
Ivan je bio jako lakoveran u odnosu na ljude, smatrao je da su ljudi pošteni, da svako ima pravo na grešku, ali da ih u osnovi život tera u nekom smeru i da tu nema mnogo mesta da se mi svađamo. Mislio je da je krajnje vreme da se ljudi iz starije generacije čestito penzionišu i da im se priznaju zasluge, ali da treba dovoditi mlađe ljude. Mlađih ljudi nije ni u njegovom vidokrugu bilo beskonačno mnogo. Njemu je Sloba bio jedan od uzdanica. Znao je on dobro Slobine mane, ali nikada nije mislio da će Sloba da mu zabije nož u leđa, to nije mogao da zamisli. Bio je naivan i nije mogao da zamisli, čak iako bi Milošević to probao da uradi, da će na tome moći da dobije podršku. On se zaneo oko toga i propustio da vidi šta se dešava.
...
