undercover
Početnik
- Poruka
- 8
Vec mesecima sam u nepodnosljivoj sentimentalnoj situaciji. Krivica je moja, jer ne uspevam da donesem odluku.
Probacu da objasnim kroz sta prolazim. U vezi sam 6 godina, imam 37, on 38. Kada smo se upoznali, pre nekih 7 godina, nisam se zaljubila u njega, nego sam ga postepeno upoznala, i shvatila da mi se dopada kao osoba, imamo puno zajednickih interesovanja, vreme koje smo provodili zajedno bilo je ispunjeno. Poceli smo vezu, koja je polako prerasla u ozbiljnu vezu, poceli smo da zivimo zajedno. Iako postoje neke stvari koje mi se kod njega ne dopadaju, kao na primer potreba da mi govori sta i kako treba da radim, potreba da njegova rec bude poslednja, i potreba da bude "vodja" i "glavni" posle dve godine veze poceli smo da pokusavamo da dobijemo dete. Ponekad bi imali vrlo burne svadje, jer kod mene nije moglo da "prodje" njegovo ponasanje gde ja treba "slepo" da ga pratim iako nije u pravu. Naravno, ima i dosta stvari kod njega koje mi se svidjaju, tako da je ta veza nastavila da opstaje. Posle 4 godine veze (i 2 godine pokusaja da dobijemo dete) poceli smo da trazimo pomoc, radimo lekarske preglede i nista nismo pronasli kao razlog koji sprecava zacece. Izgledalo je da je sve u redu, jednostavno izmedju nas dvoje nesto nije funkcionisalo. U tom trenutku nisam ni razmisljala da ga ostavim: mislila sam, ili ce mo ziveti bez dece, ili ce mo usvojiti dete. I onda u tom periodu sam upozala jednu osobu, pre dve godine. Prvo je sve delovalo kao prijateljstvo, dopao mi se kao osoba, bila sam zadovoljna kada je blizu. Prolazilo je vreme, i sto sam ga vise upoznavala, vise mi se svidjao. Kada sam shvatila da sam se zaljubila u njega, nikome nisam rekla, a nisam htela ni sebi da priznam, Pokusavala sam da se ubedim da je to prolazno, da ne treba da mislim o njemu, i da nema nikakvog smisla. Umesto da ga zaboravim, razmisljala sam o njemu sve vise i vise, kad bih se probudila mislila sam o njemu, kada bih isla na spavanje mislila bih o njemu. Postepeno smo poceli sve vise da se vidjamo, da bi poslednjih godinu dana to postalo svakodnevnica. I sve maskirano "prijateljstvom", naravno on zna da sam u vezi. Pre jedno tri meseca, odlucila sam da mu priznam. Rekla sam mu sta osecam, da za mene nije samo prijateljstvo, i da ne znam sta da radim. I on mi je rekao da ima ista osecanja prema meni.
I posle par dana, desilo se, intimno smo bili zajedno. I to se nastavilo, a ja sam pocela da padam u depresiju jer nisam mogla da odlucim sta da uradim. Rekao mi je da moram da odlucim, da li hocu da ostanem u sadasnjoj vezi ili da pocnem novu vezu sa njim. Naravno i ja sama znam da to moram da odlucim, ali odluka nije laka, sa jedne strane imam vezu od 6 godina, zajednicki stan, uspomene, zajednicke prijatelje, a sa druge strane imam osobu u koju sam zaljubljena, ali nikakvu ideju o tome kako ce se sve to razvijati... Mozda bi moglo sve lepo da krene, da bi smo se razisli posle par meseci. I onda je krenulo "otezanje" koje je njemu nanelo mnogo patnje, gde sam ja postepeno krenula ka raskidanju, ali previse postepeno. Cak sam razmisljala i sve da priznam momku iz sadasnje veze, ali tako nesto necu moci da uradim. Rekla sam mu da nisam vise zaljubljena u njega, ali nisam spominjala novu osobu u mom zivotu. Da razmisljam o tome da ne budemo vise zajedno. Rekao mi je da me voli i da treba da se potrudimo da spasimo nasu vezu. Otisla sam sama na letovanje, jer mi je bilo protrebno vreme da razmislim o svemu. Kada sam se vratila sa odmora, i dalje nisam bila nacisto sta hocu. Pocela sam da ne jedem, i ne spavam. Kosa je pocela da mi opada, a lice katastrofa, akne na sve strane. I dalje moja neodlucnost, i dalje "novi" insistira da se odlucim, kaze mi: da si dovoljno zaljubljena u mene, odmah bi ostavila staru vezu. Nije tako lako ostaviti dom, osobu koja te voli, zajednicke prijatelje, i skociti u nepoznato. I ta agonija traje vec tri meseca, patim a sto je najgore zbog ove moje neodlucnosti pate i njih dvojica. Otisla sam i iz stana, ali ne sa svim stvarima nego samo sa nuznim, kod drugarice, da bih se malo sklonila od svega, ali "novi" mi govori kako sam mogla kod njega da dodjem, da budemo odmah zajedno, i moje odaljivanje od njega u nekim trenucima shvata kao manjak ljubavi prema njemu. Da bi, na kraju, pre nedelju dana, rekao da ne moze vise ovako da pati, i da je najbolje da se vise ne vidjamo. Da sve sto sam mu pruzila su bile samo reci, a ne cinjenice. Da ga vise ne zovem, da mu ne pisem, obrisao je moj telefon i uklonio me sa svih sotial-a. Vratila sam se u stan, utucena, i dalje ne jedem, e dalje ne spavam, izgubila 4 kg. Razmisljam sada da iznajmim stan negde, da se osamim na neko vreme, pa da vidim sta i kako. Bojim se da nece hteti vise nikada da me vidi. I dalje vodim bitku, nisam jos uvek nacisto. Ne nzam sta da uradim da ga vratim, probala sam da mu posaljem poruke da mu objasnim da sam iscrpljena, da mi treba vremena da se organizujem i da sredim prvo sama sebe. Nije mi odgovorio, probala sam da ga pozovem, i posle mi je napisao da prestanem da ga zovem, da ispostujem to sto mi je rekao da nece da se vise cujemo, da pati svaki put kada vidi moju poruku. I eto, ne znam, ne znam sta i kako da uradim. I dalje mislim samo na njega.
Probacu da objasnim kroz sta prolazim. U vezi sam 6 godina, imam 37, on 38. Kada smo se upoznali, pre nekih 7 godina, nisam se zaljubila u njega, nego sam ga postepeno upoznala, i shvatila da mi se dopada kao osoba, imamo puno zajednickih interesovanja, vreme koje smo provodili zajedno bilo je ispunjeno. Poceli smo vezu, koja je polako prerasla u ozbiljnu vezu, poceli smo da zivimo zajedno. Iako postoje neke stvari koje mi se kod njega ne dopadaju, kao na primer potreba da mi govori sta i kako treba da radim, potreba da njegova rec bude poslednja, i potreba da bude "vodja" i "glavni" posle dve godine veze poceli smo da pokusavamo da dobijemo dete. Ponekad bi imali vrlo burne svadje, jer kod mene nije moglo da "prodje" njegovo ponasanje gde ja treba "slepo" da ga pratim iako nije u pravu. Naravno, ima i dosta stvari kod njega koje mi se svidjaju, tako da je ta veza nastavila da opstaje. Posle 4 godine veze (i 2 godine pokusaja da dobijemo dete) poceli smo da trazimo pomoc, radimo lekarske preglede i nista nismo pronasli kao razlog koji sprecava zacece. Izgledalo je da je sve u redu, jednostavno izmedju nas dvoje nesto nije funkcionisalo. U tom trenutku nisam ni razmisljala da ga ostavim: mislila sam, ili ce mo ziveti bez dece, ili ce mo usvojiti dete. I onda u tom periodu sam upozala jednu osobu, pre dve godine. Prvo je sve delovalo kao prijateljstvo, dopao mi se kao osoba, bila sam zadovoljna kada je blizu. Prolazilo je vreme, i sto sam ga vise upoznavala, vise mi se svidjao. Kada sam shvatila da sam se zaljubila u njega, nikome nisam rekla, a nisam htela ni sebi da priznam, Pokusavala sam da se ubedim da je to prolazno, da ne treba da mislim o njemu, i da nema nikakvog smisla. Umesto da ga zaboravim, razmisljala sam o njemu sve vise i vise, kad bih se probudila mislila sam o njemu, kada bih isla na spavanje mislila bih o njemu. Postepeno smo poceli sve vise da se vidjamo, da bi poslednjih godinu dana to postalo svakodnevnica. I sve maskirano "prijateljstvom", naravno on zna da sam u vezi. Pre jedno tri meseca, odlucila sam da mu priznam. Rekla sam mu sta osecam, da za mene nije samo prijateljstvo, i da ne znam sta da radim. I on mi je rekao da ima ista osecanja prema meni.
I posle par dana, desilo se, intimno smo bili zajedno. I to se nastavilo, a ja sam pocela da padam u depresiju jer nisam mogla da odlucim sta da uradim. Rekao mi je da moram da odlucim, da li hocu da ostanem u sadasnjoj vezi ili da pocnem novu vezu sa njim. Naravno i ja sama znam da to moram da odlucim, ali odluka nije laka, sa jedne strane imam vezu od 6 godina, zajednicki stan, uspomene, zajednicke prijatelje, a sa druge strane imam osobu u koju sam zaljubljena, ali nikakvu ideju o tome kako ce se sve to razvijati... Mozda bi moglo sve lepo da krene, da bi smo se razisli posle par meseci. I onda je krenulo "otezanje" koje je njemu nanelo mnogo patnje, gde sam ja postepeno krenula ka raskidanju, ali previse postepeno. Cak sam razmisljala i sve da priznam momku iz sadasnje veze, ali tako nesto necu moci da uradim. Rekla sam mu da nisam vise zaljubljena u njega, ali nisam spominjala novu osobu u mom zivotu. Da razmisljam o tome da ne budemo vise zajedno. Rekao mi je da me voli i da treba da se potrudimo da spasimo nasu vezu. Otisla sam sama na letovanje, jer mi je bilo protrebno vreme da razmislim o svemu. Kada sam se vratila sa odmora, i dalje nisam bila nacisto sta hocu. Pocela sam da ne jedem, i ne spavam. Kosa je pocela da mi opada, a lice katastrofa, akne na sve strane. I dalje moja neodlucnost, i dalje "novi" insistira da se odlucim, kaze mi: da si dovoljno zaljubljena u mene, odmah bi ostavila staru vezu. Nije tako lako ostaviti dom, osobu koja te voli, zajednicke prijatelje, i skociti u nepoznato. I ta agonija traje vec tri meseca, patim a sto je najgore zbog ove moje neodlucnosti pate i njih dvojica. Otisla sam i iz stana, ali ne sa svim stvarima nego samo sa nuznim, kod drugarice, da bih se malo sklonila od svega, ali "novi" mi govori kako sam mogla kod njega da dodjem, da budemo odmah zajedno, i moje odaljivanje od njega u nekim trenucima shvata kao manjak ljubavi prema njemu. Da bi, na kraju, pre nedelju dana, rekao da ne moze vise ovako da pati, i da je najbolje da se vise ne vidjamo. Da sve sto sam mu pruzila su bile samo reci, a ne cinjenice. Da ga vise ne zovem, da mu ne pisem, obrisao je moj telefon i uklonio me sa svih sotial-a. Vratila sam se u stan, utucena, i dalje ne jedem, e dalje ne spavam, izgubila 4 kg. Razmisljam sada da iznajmim stan negde, da se osamim na neko vreme, pa da vidim sta i kako. Bojim se da nece hteti vise nikada da me vidi. I dalje vodim bitku, nisam jos uvek nacisto. Ne nzam sta da uradim da ga vratim, probala sam da mu posaljem poruke da mu objasnim da sam iscrpljena, da mi treba vremena da se organizujem i da sredim prvo sama sebe. Nije mi odgovorio, probala sam da ga pozovem, i posle mi je napisao da prestanem da ga zovem, da ispostujem to sto mi je rekao da nece da se vise cujemo, da pati svaki put kada vidi moju poruku. I eto, ne znam, ne znam sta i kako da uradim. I dalje mislim samo na njega.
