Српски средњовековни рукописи

Gde je Nemac 1941. uskladištio 430 vagona eksploziva? Gde drugde nego u istorijski spomenik prvorazrednog nacionalnog značaja - Smederevsku tvrđavu despota Đurđa Brankovića.


Municije je bilo u ogromnim količinama, i to najviše topovskih granata svih mogućih veličina i kalibara. Jugoslovenska vojska je imala prilične zalihe streljiva koje zbog brzine i snage nemačkog napada nije ni bila u prilici da upotrebi, pa je po kasarnama u Smederevu i okolini, kao i na napuštenim položajima ležalo hiljade tona eksploziva. Nacisti su želeli da tu municiju što pre stave pod kontrolu, najpre da je se ne bi dočepala neka grupa ili organizacija i upotrebila za pravljenje eksplozivnih naprava za uništenje Vermahta. Ali i mnogo više, da bi sav taj barut i čelik upotrebili za sopstvene artiljerijske zalihe s obzirom da su se spremali da napadnu Sovjetski Savez, za šta su im bile neophodne ogromne količine granata i metaka.

Među masivnim zidovima tvrđave ležalo je, pored granata i metaka, i nekoliko desetina vagona eksploziva šedita i ekrazita, zatim i veći broj vagona punih baruta spakovanog u buradima (crni barut) i baruta šnajderita u šipkama za opalјivanje artilјerijskih zrna. Ukupna količina sakupljenog materijala, eksploziva, baruta i granata, do 5. juna 1941. godine bila je – čak 430 vagona.

1511267548692-retka-fotografija-uskladistene-municije-i-baruta-nastala-tri-dana-pred-eksploziju.jpeg

Retka fotografija uskladištene municije i baruta nastala tri dana pred eksploziju. Kolekcija Dušana Napijala


1511269132132-monstruozni-krater-u-tvrdjavi-svedoci-o-snazi-eksplozije.jpeg


U Smederevu nakon eksplozije gotovo da nije bilo kuće koja, ukoliko nije porušena u potpunosti, nije ostala bez krova, vrata ili prozora. Prema nalazima Komesarijata za obnovu Smedereva, tom prilikom porušeno je i teško oštećeno oko 1.500 zgrada. Tvrde zidine srednjovekovnog grada despota Đurađa sačuvale su Smederevo i Smederevce od još većih stradanja - kaže Nemanja Dević.

Na sačuvanim fotografijama koje su nemački vojnici snimali neposredno nakon eksplozije ili u narednim danima vidi se monstruozan krater u sredini trvđave dubok više od 15 metara, i širok blizu 100 metara. Iako su zidovi i kule zadržali deo udarnog talasa, nisu uspele da u potpunosti sačuvaju grad: deo utvrda bio je i sam potpuno uništen, a deo kula razvaljen i prepolovljen, posebno one na udarnom pravcu eksplozije koji je, na nesreću, išao upravo ka gradu. Veliki stub crnog dima vio se nad gradom još danima i video se desetinama kilometra naokolo.




1511268066753-razoreni-masovni-zidovi-tvrdjave-pored-kratera.jpeg


1511268407979-nemacki-oficir-prebira-po-olupini-voza-u-potrazi-za-prezivelima-neposredno-nakon-eksplozije-dok-se-okolo-uocavaju-mrtvi-ljudi.jpeg



1511268534159-vojnici-Vermahta-razgledaju-mesto-unistenja-pore-tvrdjave-U-dlajini-se-vidi-ostecena-crkcva.jpeg



1511268796380-naslovna-strana-okupacionog-casopisa-na-godisnjicu-tragedije-1942.jpeg
Naslovna strana okupacionog časopisa na godišnjicu tragedije 1942. Kolekcija Dušan Napijalo



1511268897790-panorama-grada-sutradan-po-tragediji.jpeg
 
Poslednja izmena od moderatora:
Српски "Минхенски" псалтир

Serbischer Psalter (Srpski Psaltir): Psalterium cum Cantionario antiquâ linguâ Slavicâ - BSB Cod.slav. 4

Nije poznato kada je tačno nastao, ali je najverovatnije bio deo biblioteke Stefana Lazarevića. Kasnije je pripadao biblioteci Đurđa Brankovića (1427—1456) i smatra se da ga je neko od njegovih potomaka odneo u fruškogorski manastir Privina Glava.
Patrijarh srpski Pajsije I (1614—1647) ga je pronašao u manastirskoj riznici i pozajmio ga, da bi psaltir ukoričio i prepisao 1629. godine
Ovaj prepis je kasnije završio u Narodnoj biblioteci Srbije i uništen je tokom nacističkog bombardovanja Beograda 06.04. 1941. godine

Original psaltira je tokom Velikog bečkog rata, jedan bavarski oficir 1688. godine uzeo iz manastira i poneo sa sobom, da bi ga 1689. godine poklonio manastiru Gotescel, u Bavarskoj . Knjiga 1782. godine prelazi u manastir u Regenzburgu, a od 1810. godine se nalazi u bavarskoj kraljevskoj biblioteci.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Минхенски_псалтир

14_07.jpg


4g6rug.jpg


3y2d0.jpg



Sve strane:
http://daten.digitale-sammlungen.de...qrsxdsydxdsydeayafsdreayaewqen&no=4&seite=416
 
Poslednja izmena:
Још један од спискова несталих рукописа, вероватно (опет) непотпун

Владимир Давидовић, стручњак за међународно право, дугогодишњи секретар и управник послова САНУ и пасионирани трагач за заборављеним културним благом.:

"Није толики проблем што нам је баштина расута широм света, све док је неко чува. Невоља је што је ми сами заборављамо. Како другачије објаснити да нико не проучава велики број српских рукописа у манастиру Свете Катарине на Синају, где је боравио Свети Сава и који су касније помагали краљица Јелена, краљеви Драгутин и Милутин, а Јоаникије Српски је био игуман.Нажалост, ми немамо „Нешнел херитиџ“ као Енглези, ни „Центар националне славе“ као Руси који брину о националном културном наслеђу где год се оно налазило."

"Парадокс је да је Србија у оба светска рата била победник, а да од Бугарске није тражила опљачкано благо, иако је на то полагала сва права.
Ризницу Високих Дечана опљачкану у Првом светском рату данас можете видети изложену у музеју у Софији, као и икону племића Дејановића из 14. века украдену из манастира Поганово, крај Пирота, а у Народној библиотеци у Пловдиву је велика збирка отетих српских рукописа

Русија чува велики број српских рукописа, укључујући и најстарији – Савину књигу из 10. века, која носи име по преписивачу, попу Сави. Руски монаси, или припадници чувене тајне службе „црне канцеларије“ који су се представљали као калуђери путовали су по Србији одржавајући контакт Москве с овдашњим свештенством, а у Русију су носили читаве товаре старих српских књига. Касније су и руске дипломате на Балкану прикупљале српске књиге и поклањале те збирке руским библиотекама. После велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем велики број Срба одселио се у данашњу Украјину и основао две државе Славјаносербију и Нову Сербију, чији се архиви и данас налазе у Минску.

Нарочито велики број рукописа налази се на Казањском универзитету у Казању, Новоросијском музеју у Одеси, Петроградском музеју и Публичној библиотеци. Изузетно вредна збирка од 1.500 рукописа је у Румјанцевском музеју у Москви, где се и у библиотеци налази велики број рукописа које је сакупио Гиљфердинг, руски конзул у Сарајеву.

Велики број старих књига, међу којима Псалтир с часловцем из 1519, Празнични минеј из 1538, Октоих из 1537, али и веома ретка књига Новјејши славенски прописи, коју је у Сремским Карловцима изрезао Захарије Орфелин, сва у гравирама, налази се у Црквеном музеју у Лавову

Примерак Карађорђевог устава из 1806. продала је Колумбија музеју у Нјујорку једна дама из породице Карађорђевић.. Један наш епископ још у својој кући држи Карађорђеву ратну заставу коју је претходни власник завештао цркви.

Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената. Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдрагоценијих рукописа несталих у Нишу.
Последњи документ из сандука Народне библиотеке који се појавио у јавности био је уводни део, првих 12 страна дечанске Хрисовуље чије је фотокопије у САНУ донео један католички свештеник из Црне Горе – каже Давидовић. – За овај рукопис тражио је 30.000 марака и отварање неког локала, што није била нереална цена, али двојица утицајних академика су лоше проценила да је реч о фалсификату и спречила откуп уз речи „за сваку марку био би купљен један метак којим би пуцали на Србе“. Ипак, били смо срећни јер је постојање овог документа значило да није уништен сандук у коме се налазила Немањина оснивачка повеља Хиландара, која је још негде скривена.

После три године, извесни Британац појавио се у САНУ и замолио да види архиву, укључујући и Дечанску хрисовуљу. Чим се окончала хиперинфлација, телефон у САНУ је зазвонио, исти Британац се јавио са аукције из Швајцарске на којој се продавао први део старог рукописа и понудио да га откупи и прода Академији по цени од 30.000 марака. Нагласио је да не жели да ико зна да он послује са Србима јер смо под санкцијама.

– САНУ је продала клавир, прикупили смо и нека средства која су раније дали донатори, а сам Драгослав Аврамовић нам је дао девизе из Народне банке – сећа се Давидовић. – Британац је тражио да дођем сам у хотел у Будимпешти и донесем новац, а он ће понети рукопис. Претрнуо сам од страха, носећи кофер с 30.000 марака, а плата ми је до јуче била две и по марке.

Ипак, Давидовић је за сваки случај позвао двојицу колега људи из Академије да дођу у будимпештански „Хајат“ у време примопредаје, за сваки случај.

– Све нас је мучило питање да ли је реч о оригиналу – каже Давидовић. – Да ствар буде гора, Британац није желео ни кафу да попијемо, инсистирао је да што брже обавимо размену. Тражио сам да видим рукописе и на први поглед видео сам да је реч о оригиналима, јер су имали трагове мишијих зуба на истом месту где и остатак Хрисовуље. Тако смо захваљујући мишевима комплетирали Дечанску хрисовуљу.


др Никола Кусовац, истакнути историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја.

"Још у Југославији почело је политичко „покрштавање“ српских сердњовековних рукописа. Најстрашније политичке злоупотребе одвијале су се у Хрватској, где су у музејима задржани многи драгоцени документи које су усташе у Другом светском рату опљачкале из српских манастира и цркава. Не заборавите да су „стручњаци“ НДХ, као што је био Ткалчић, тада ушли у архиве Сремских Карловаца и манастира Фрушке горе где су селектовали материјал и један део уништили, а други „спасили“ да би их прогласили средњовековним рукописима писаним „хрватском ћирилицом“.

Опљачкано благо из манастира и цркава са територије НДХ никад није у потпуности враћено власнику – СПЦ, већ је [угурано у депое Свеучилишне библиотеке, Југословенске академије знаности и уметности и Повијесног музеја Хрватске уз цинично обећање Владимира Бакарића да ће једног дана српска баштина бити изложена у „музеју Срба у Хрватској“. Тако је у Загребу и завршила Крмчија (законоправило) Светог Саве, један од најдрагоценијих српских рукописа који до дан-данас није враћен.

Пре сте могли да дођете до баштине Срба у Бугарској и Мађарској, државама с којима смо били у полуратном стању, него до оне у Хрватској и Македонији, где су српске средњовековне богомоље и документи морали да буду називани византијски.Тек после Титове смрти део украденог блага и реликвија из Војводине, Хрватске и БиХ враћен је Српској православној цркви и смештен у Владичански дом у Пакрацу, који је деведесетих међу првима био на удару хрватских снага.

Нажалост, то и лично могу да посведочим, јер сам двогледом гледао „зенге“ како из владичанског дома износе старе документе, од средњовековних рукописа до матичних књига и бацају их у пламен .У Загребу је 1992. миниран музеј СПЦ у коме је такође уништен велики број старих књига и докумената која су сведочила о вековном постојању Срба на тим просторима. Нажалост у последње време поново је актуелно „покрштавање“ српске писане баштине у „хрватске ћирилске рукописе“. Покојни патријарх Павле стално је указивао да српска национална баштина спасена из Хрватске тамо може да се врати тек онда када се тамо врати и народ коме она припада. Сада се та баштина враћа црквама које су уништене, тако да се не зна где она заправо завршава.

...извештај „Потрага за украденом историјом“ о пљачки српских историјских докумената у Другом светском рату скриван је 60 година. У њему секретар државне комисије за реституцију Војислав Јовановић Марамбо упозорава да су Немачка и Аустрија и после Првог светског рата злоупотребиле покрадене документе за креирање историјских фалсификата који су одговорност за светски сукоб сваљивале на Србију и позивале на нови превентивни рат против ње. Нажалост, опљачкани архиви ни до данас нису враћени, као ни благо опљачкано из Народног музеја.

Ако погледате регистар експоната Народног музеја пре Првог светског рата и њихов попис по окончању рата, видећете хиљаде рубрика с истом белешком: „Није затечено“ ...У аустријском бомбардовању 1914. музеј је тешко страдао и остатак драгоцености је укрцан у железничку композицију за Грчку. Међутим, Шиптари су напали и опљачкали воз код Косовске Митровице, а благо су развукли они, Немци и Бугари. Упркос многим међународним договорима, до данас је у музеј враћена само једна мала римска посуда из Немачке.
 
................

Највећа ризница српског културног блага изван Србије, нарочито из периода пре Немањића јесу архиви Ватикана, ...Српске баштине има и широм Италије, м У Барију, у Пјачћенци, у Сијени...У библиотеци Марчана у Венецији налази се житије которског заштитника Светог Трифуна из 15. века, као и српски рукописи и инкунабуле из Далмације, као део рукописне задужбине Задранина Ђузепеа Праде. Наравно, ту је и благо Цркве Светог Спиридона и монументално гробље српских трговаца у Трсту.

Турски архиви
су крцати документима који сведоче о вековима које смо провели као део Османске империје, која је била бирократски врло уређена. Међутим, осим изузетака као што је професор Дарко Танасковић, нашим историчарима не пада на памет да оду тамо и истражују, већ преписују оно шта је Запад мислио о томе шта се овде дешавало. У Царској палати, данас музеј Топкапи је ризница података о нама, а посетиоци ту могу да виде и руку Јована Крститеља у златној рукавици, коју је у мираз донела принцеза Оливера кад се удала за Бајазита Првог.

..историчар уметности и музеолог Драгиша Милосављевић,некадашњи директор Музеја у Ужицу:

"Пљачка манастира Милешеве која у континуитету траје већ два века школски је пример како се културно благо растура широм света. Ова авантура преточена у књигу „Изгубљена ризница манастира Милешева“ која открива да су српско наслеђе крчмили и уништавали и Срби и странци и савезници и непријатељи..Кад је у Великој сеоби 1690. осамдестак монаха напуштало манастир на 150 товарних коња носили су само библиотеку и највреднији део предмета из ризнице. У данашњој Милешеви, нажалост, налази се само један оригинални предмет из оригиналне ризнице. Део милешевске ризнице пренет је у манастире у Црној Гори и Херцеговини, а део је наставио пут са збеговима и завршио у Хабзбуршкој монархији. Највреднији примерци чувани су у фрушкогорским и славонским манстирима, али показало се да ни тамо нису безбедни...Милешевских књига има свуда по свету, а пре свега у Санкт Петерсбургу у великој Гиљфердинговој збирци, открива наш саговорник. Она носи име по руском конзулу у Сарајеву, изузетном познаваоцу и љубитељу књига који их је средином 19. века однео на товаре из српских манастира.
... Српске ћириличне рукописне књиге имале су на том тржишту изузетно високу цену и забележено је да су пребогати руски племићи давали и 150 рубаља за примерак, а толико је коштала једна кућа.
.. Велики део сачуваног блага Милешеве налазио се у 20 сандука у скривници манастира Крушедол до ноћи између 24. и 25. маја 1941. кад су их усташе однеле у Загреб. Тек 11. јула те године део скупоценог златног посуђа, драгоцених књига и слика предат је Музеју за умјетсност и обрт.

Захваљујући ентузијазму неколицине људи, пре свега професору Радославу Грујићу, део опљачканог блага из Загреба је 1945. враћен у Београд . Међутим, мало је познато да су комунистичке власти поново велики део те наше баштине вратиле у Загреб, у разне музеје. Тврдње да је благо враћено фрушкогорским манастирима не стоје, јер су они у првим деценијама после рата били у рушевинама.

У Берлину, на пример, постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића јер их је он продавао у великом броју Немачкој и Аустрији и Русији ...Још је Станоје Станојевић записао да је Вук највише зарадио на продаји старих књига и да је имао читаву мрежу сакупљача који су их набављали. Вуков рад на језику је непроцењив, али ни ово не сме да се заборави.

...Ана Суботић, портпарол Министарства културе.

Право на реституцију архивалија покрадених током Првог светског рата признато је Краљевини СХС сенжерменским мировним уговором са Аустријом 1919. године, на основу којег је 1923. године закључен Архивски споразум о враћању архивског материјала Србији. Међутим, Аустрија је захтевала ревизију споразума, па је његово спровођење прекинуто 1926. године.Према расположивим подацима, током окупације Србије само у периоду од јула 1941. до септембра 1942. у Беч је послата архивска грађа у количини од 579 сандука, 4 фасцикле и 88 посебних аката.


Б. СУБАШИЋ | 17. новембар 2011
http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:353868-Украдена-историја-Без-тапија-нема-ни-Србије
http://www.rasen.rs/2016/04/ukraden...in=18471&relatedposts_position=0#.WjWxXdKnEdU
 
.........

Руски, енглески и аустријски агенти преплавили су манастире на територији немањићке Србије и Свете Горе у потрази за рукописима, нарочито после избијања Првог српског устанка. Српске књиге су коришћене у научне сврхе, али и у политичке, уграђиване су у баштину других нација, скриване и уништаване.

– Године 1816. посетила су Атос двојица енглеских оријенталиста са пратиоцем – наводи др Љубомир Дурковић-Јакшић. – Њихов извештај побудио је аустријске слависте да од атонских манастира затраже рукописне књиге за дворску библиотеку у Бечу.

Јернеј Копитар, службеник бечке дворске библиотеке и цензор словенских књига, ангажује Отенфелда, аустријског дипломату у Цариграду, да потплати турске власти и Грчку цркву како би му дозволиле да узме српске рукописе.

– Аустрија је, из политичких разлога, била заинтересована да са Свете Горе, а нарочито из Хиландара, покупи словенске рукописе и пребаци их у Беч – наводи проф. др Матеја Матејић. – Постојала је намера да се откупе сви рукописи из хиландарске библиотеке.

Отенфелд
из Хиландара и Зографа односи 12 драгоцених рукописа, а аустријски конзул Михановић, Хрват, вара светогорске монахе и краде шест врећа књига. Русија не жели да заостане и шаље агенте на Атос да припреме велику мисију Порфирија Успенског, угледног теолога, византолога, оријенталисту и „сакупљача“ културног блага, познатог по томе што је исцепио и у Русију однео страницу Мирослављевог Јеванђеља.

10ukradena-strana-Miroslavlje.jpg
Украдена страна Мирослављевог јеванђеља

Његова претходница био је Виктор Глигорович који је описао сналажење чувара библиотеке Хиландара. Поучени претходним крађама они су драгоцене књиге и документе држали измешане свуда, осим у библиотеци.

– Тако су му открили четири библиотеке и, тек на крају, у петој, хрисовуље. Иза тога показали су му ризницу где су се на полицама и сандуцима налазиле разне књиге. Потом је одведен у собу код трпезарије, врло мрачну, у којој је било 150 старих рукописних књига. У источној кули биле су смештене рукописне књиге где је нашао 20 рукописа старијег порекла од свих које је видео у Хиландару – описује Глигоровичеву мисију др Љубомир Јакшић-Дурковић.

Архимандрит Порфирије Успенски
је после мисије на Атосу 1846. оставио Императорској библиотеци у Санкт Петербургу збирку од 160 изузетно вредних српских средњовековних рукописа, а десетине је завештао Ермитажу. Он је у Русију однео Маријинско јеванђеље, најстарију познату српску књигу писану глагољицом крајем 10. века. „Позајмио“ је и Вуканово јеванђеље из 12. века из Карејске ћелије Светог Саве, а из Манастира Светог Павла, кога је у 15. веку из темеља обновио деспот Ђурађ Бранковић и учинио српским, украо је 12 листова богато илустрованог Радослављевог јеванђеља.


– Док Успенски тражи српске средњовековне књиге по Атосу, руски дипломата Гифердинг их сакупља по територији средњовековне Србије. Руски агенти трагају за српским књигама јер су оне најстарији споменици словенске књижевности. Ни царска Русија нема тако старе рукописе, непроцењиве културне и политичке вредности – наводи проф. др Вељко Ђурић.

– Патријарх Никон је послао 1653. у Хиландар старца Арсенија Суханова да одабере рукописе које ће понети у Русију да се на основу њиховог текста, који се сматрао исправним, изврше исправке – наводи проф. др Матеја Матејић, протојереј-ставрофор. – Из захвалности за помоћ коју су добијали из Русије, хиландарци су одобрили Суханову да одабере потребне рукописе. Он је одабрао 498 рукописа.

http://www.novosti.rs/вести/насловн...KUSAJ-OTIMACINE-Rat-spijuna-za-srpsku-bastinu
 
Poslednja izmena:
01/06/2017
У Мађарској пронађена србуља из доба Немањића - „Празнични минеј“ из друге половине 13. или прве половине 14. века, коме се после нацистичког бомбардовања Србије изгубио траг све до 1961. године.Истраживач црквеног архива Старе цркве у Пироту Жељко Перовић, скидајући столетну прашину са заборављених и досад неистражених црквених списа саборног пиротског храма – Старе цркве, ушао је у траг изузетно вредној књизи писаној на пергаменту: у другој половини 20. века појављивала на појединим аукцијама, била део приватних колекција широм Европе, а од 1961. налази се у музеју у Дебрецину, у Мађарској.
https://www.in4s.net/u-madjarskoj-pronadjena-srbulja-iz-doba-nemanjica/

01-400x280.jpg


– Са дужим паузама, архив проучавам од 2013. године. Њему сам нарочито био посвећен од почетка септембра до краја 2016. године. За та четири месеца успео сам да прелистам читаву грађу смештену у преко 40 џакова и да притом направим око 25.000 снимака мени лично занимљивих докумената. То је био тежак и мукотрпан посао, због нагомилане, столетне прашине и прилично опасан, међутим, осећај да, као неки тајни агент, истражујете сасвим заборављене списе и у њима долазите до важних открића, је непроцењив и доноси много радости и неког детињег усхићења.

За само постојање пиротских србуља сазнао сам пре неколико година из једног старог Шематизма Епархије нишке за 1900. годину на који је скренула пажњу покојна др Борислава Лилић. У њему је аутор Милан Анђелковић направио чланак о нашој Старој цркви у Пироту и сасвим успут поменуо две србуље које су пронађене у овом храму а потом дате неком музеју на чување. Тај прилично неодређени податак заголицао је моју знатижељу а октобра прошле године, тајна пиротских србуља почела је полако сама да се разоткрива.
У црквеном архиву сам пронашао преписку између нишке духовне власти и пиротских свештеника с краја 1883. и почетка 1884. године у којој је договарана примопредаја четири „старих рукописних књига са шарама“ из Старе пиротске цркве. Из Ниша су тада тражили да се Народној библиотеци доставе „празнични минеј писан на пергаменту“, „Еванђеље писано на хартији“ и „апостол и осмогласник, такође писани“. Из ових списа сазнао сам да се на унутрашњим корицама свих књига налази потпис знаменитог сликара Ђорђа Крстића који је нешто раније боравио у Пироту и у некој блатњавој пиротској кухињи, заједно са Пајом Јовановићем, осликавао стару и чађаву оџаклију. Тих дана је вероватно прегледао старине из нашег храма, потписао оне највредније и касније их препоручио као драгоцене надлежнима у Београду. У овим преговорима пиротски свештеници су имали крајње скроман захтев, тражили су „бар један велики требник пошто црква у њему оскудева“.
Размена је успешно обављена, пиротски храм је добио две нове богослужбене књиге, а Народна библиотека у Београду четири драгоцена рукописа који ће са овом установом делити бурну и несретну судбину у потоњим временима – каже Перовић за Пиротске вести.

Празнични минеј, као Градић на Калеу, још увек пркоси времену. О њему сада знамо да је писан на пергманету у другој половини 13. или првој половини 14. века. Украшен је орнаментима и садржи 211 листа у формату 190 х 135 милиметара. Исписан је уставним писмом на српскословенском језику. И пре свих народних несрећа и страдања он је био један од само стотину српских рукописа на пергаменту, сада је још ређи и драгоценији јер је рукописна збирка у међувремену десеткована. Овај споменик пиротске средњевековне писмености ми данас не можемо да вратимо из мађарског музеја у Нишавље али наш град Пирот и сви утицајни Пироћанци требају да учине све што је у њиховој моћи да градска библиотека добије бар једно квалитетно, фототипско издање, верно оригиналу из Дебрецина, које ће потом бити презентовано грађанима, ђацима, истраживачима, туристима као важан део идентитета нашег града – каже Перовић.
http://www.srpskaistorija.com/najstarija-knjiga-iz-pirota/
 
Српску књигу с краја 14. века, с карактеристикама које нема ниједан до сада познати рукопис, манастир Хиландар откупио је од једног грчког колекционара
11.01.2017.

knjiga.jpg


Да се налази у фонду Народне библиотеке, била би међу двадесет најзначајнијих рукописних књига које ова институција поседује. Овако Владан Тријић, заменик управника Народне библиотеке, језгровито објашњава значај рукописа који је недавно купио манастир Хиландар. Ради се о изузетно вредној српској рукописној књизи, вероватно с краја 14. века. Била је у поседу једног грчког колекционара, чији је деда био трговац и који је до драгоцене књиге дошао негде у Русији. Власник ју је прво понудио Атинској националној библиотеци, али они нису били заинтересовани да је откупе.

Миливој Ранђић, директор Задужбине Хиландар:
– Желели смо да та књига буде сачувана за српску културу, за наше истраживаче. Посебно смо поносни на чињеницу да ју је Хиландар купио од сопствених средстава, не из донација или прилога, већ од новца зарађеног од продаје манастирског вина.

Рукопис чији је власник сада Хиландар је панегирик или хомилијар, књига која садржи изабране празничне беседе и слова за веће празнике током године, изложене по календарском редоследу. ... у њој појављују нови преводи текстова познатих у јужнословенској традицији, али и преводи до сада у нашој рукописној традицији непознатих текстова.

Књига има 285 листова, писана је лепим и уједначеним, крупним калиграфским полууставом на квалитетној хартији. Нема много украса, има само једну бојену заставицу на почетку књиге, али писмо којим је написана недвосмислено указује на искусног и надареног писара.
http://www.politika.rs/scc/clanak/371881/Riznica-Hilandara-bogatija-za-jedinstvenu-rukopisnu-knjigu
 
Сребрана, наводе ли негде о којим непознатим текстовима је реч?

Не, колико видим.
Ево још једног чланка, по коме постоји могућност да је ова књига уствари враћена у Хиландар, одакле је, по претпоставци однета 1653.г. :
...1653. u Hilandar starca Arsenija Suhanova da donese srpske rukopise. Oni su smatrani ispravnim i pomoću njih su obavljene ispravke ruskih bogoslužbenih knjiga. Tad je Hilandar poslao oko 500 rukopisa ruskoj Patrijaršiji.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...3.html:645830-Hilandar-spasava-srpsku-bastinu
 
Sveti Sava je 1219. godine u Hilandaru za potrebe Crkve srpske feudalne države priredilo Zakonopravilo, zbornik građanskih i državnih propisa i jedan od najstarijih ustavnih dokumenata na svetu. Nastalo je četiri godine posle engleske Velike povelje o slobodama Magna carta libertatum i čak 130 godina pre Dušanovog zakonika, kome je poslužilo kao uzor. Čuvao se u Žiči, ali je odatle nestao oko 1253. godine kada su Bugari poharali manastir i nikada nije pronađen.

Ilovički prepis
je najstariji je sačuvani prepis Savinovog Zakonopravila, nastao oko 1262. Ustaše su ga odnele u Zagreb.
U vreme SFRJ čuvan je u Zagrebu u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti , ali su ga Hrvati 1995. godine poklonili Vatikanu, objašnjava Đorđe Bojanić, profesor istorije i glavni urednik sajta Srpska istorija.

https://www.srbijadanas.com/vesti/d...klonili-vatikanu-najstariji-srpski-2019-01-27

800px-Savino_Zakonopravilo_-_Ilovichki_prepis%2C_1262.jpg


https://sr.wikipedia.org/sr-el/Иловичка_крмчија

U godini kada se obeležava osam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve Pokret obnove Kraljevine Srbije, u čijem programu obnove monarhije posebno mesto zauzima Crkva, pokrenuće inicijativu da se najznačajnija knjiga i prvi duhovni i svetovni kodeks Krmčije Svetog Save vrati u Srbiju.

PETAK, 25.01.2019.
https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2019&mm=01&dd=25&nav_id=1497944
 

Back
Top