Момчило
Ističe se
- Poruka
- 2.025
Средином деветог столећа хришћанска Европа одлучује да престане да се понижава, продајући робове хришћане муслиманима, и ограничава посао трговаца робљем на пагане. Сви пагани тада постају једине мете уносног посла.
Најближа и највећа група неверника при Византији су, до тада безимени, Словени централне и источне Европе.
Ћирило и Методије, неколико деценија касније, састављају глагољицу и крећу код Растислава, да на словенском језику проповедају хришћанство и конвертују пагане (једине законом дозвољене робове) у хришћанство. Овде су њихови мотиви ирелевантни (политика или хришћанско човекољубље или обоје).
Битно је како називају језик.
Називају га робовским језиком, зато што он то и јесте у том тренутку.
Немају пуно избора јер, тадашњи безимени пагански Словени, немају колективни идентитет, нити имају заједничко име којим зову сами себе.
Етноним Словен, је Словенима, ушао на мала врата преко придева за језик.
Ту долазим до моје, могуће погрешне опсервације, да се у српским средњевековним текстовима именица Словен, уопште не појављује и да Срби у тринаестом и четрнаестом столећу појма немају да су и Словени. Тада их други зову Словенима али они себе јок. То би значило да су у деветом веку они већ хришћани и да им будући етноним није дошао са придевом, робовски (склавски), за језик Ћирила и Методија.
Дакле, Срби, Хрвати и Бугари, етноним, Словен, као свој, усвајају касније, зато што им уз хришћанство није утрапљен и етноним Словен, преко придева за језик.
Трансформација и трансфер етнонима је потврђена у многим случајевима: Хазари и Хазараи (Авганистан), Авари и кавкаски Авари, Франци и Французи, Власи (славофони) и Власи (румунофони) и Велшани, Бугари (бога питај са Волге) и Бугари (Словени), Нормани (Данци) и Нормани (Французи) и Нормани (Енглези), Индијци и Индијанци, Мађари и казахстански Мађари, Руси (скандинавски веслачи) и данашњи Руси, па и Срби и данашњи Срби, као и Хрвати и данашњи Хрвати.
А Карађорђева екипа, припаднике османске босанске војске зове Турцима, иако они то нису, премда се и сами идентификују са Турцима, а Турака у целој причи готово и да нема.
Има само придева за веру, турска вера, која на мала врата уводи лажни етноним.
Играчи француске фудбалске репрезентације, преко придева постају Французи, иако то нису, као очигледни Африканци.
Преко придева за језик, робовски, ми смо постали Словени (робови, јањичари), иако то нисмо били.
Идентитет се споро градио па средњевековни Срби још не знају да су и Словени.
Омељан Прицак - Харвард
Кристофер Викам - Оксворд
Флорин Курта – Флорида, Геинсвил
Џон Багнел Бури - Кембриџ
Омељан закључује да се ради о еснафскo-кастинској групи, а не народу. (Харвард)
Кристофер тек од десетог века са сигурношћу изједначава Склаве са Словенима. (Оксфорд)
Курта закључује да су Словени субјективна, а не реална категорија у шестом и седмом веку. (Флорида)
Багнел примећује да међу Склавским вођама нема словенских али има германских и туранских имена. (Кембриџ)
Наводна сеоба Словена се заснива на једној и јединој, а недоказивој, претпоставци да израз Склав(б) представља етноним којим су Словени звали сами себе, а да је израз роб секундарно касније изведено значење.
Али та претпоставка није утемељена на подацима који је подупиру.
Напротив доступни подаци је тотално оповргавају.
У недостатку записаног језика Склав(б)а остају нам само имена, а Ч(Х)атсон, Валтунг, Ардагастос, Пеирагастос, Мусокиус, Соуароунас, Тунгло, Пербундос, Клукос, Идаризос, Даурентијус, Мезамир и Калагаст, која су очигледно несловенска, не могу нам потврдити претпоставку да су несрећни Склав(б)и говорили језиком којим данас говоре Словени.
Научни метод којим су Склав(б)и проглашени Словенима је изглада познат само посвећенима, а смртницима јок.
Од обрасца, Сеобе народа, не треба бежати, него га треба сахранити, јер га не подупиру чињенице и доступни подаци.
Сеоба Словена је прича која нема ни почетак ни средину ни крај, нема ништа сем илузије.
У целој причи нема ни КО ни ЗАШТО ни КАКО.
Свака прича има ликове, а прича о "Сеоби Словена" је мртва већ у самом старту.
Па немогуће је прецизно утврдити КО.
Нема записаног језика, а имена нису словенска.
Како и на основу чега је извршена позитивна идентификација Склава (Склабеноа) као Словена?
Није у питању завера, него грешка која опстаје храњена сујетом, кукавичлуком и страхом од етикетирања.
Постоји ли запис језика којим су говорили Склави шестог, седмог и осмог столећа?
Постоји ли запис, неког Склава, о себи и својима?
Молим вас не користите кружни аргумент, али бојим се да присталице класичне историјске школе, други и немају.
Историју Јужних Словена неће изменити ни Белгијанци, ни Руси, ни Шпанци, ни Енглези,
јер их та прича и не занима одвише.
То ћемо морати ми сами, јер свако своју гузицу чеше.
Најближа и највећа група неверника при Византији су, до тада безимени, Словени централне и источне Европе.
Ћирило и Методије, неколико деценија касније, састављају глагољицу и крећу код Растислава, да на словенском језику проповедају хришћанство и конвертују пагане (једине законом дозвољене робове) у хришћанство. Овде су њихови мотиви ирелевантни (политика или хришћанско човекољубље или обоје).
Битно је како називају језик.
Називају га робовским језиком, зато што он то и јесте у том тренутку.
Немају пуно избора јер, тадашњи безимени пагански Словени, немају колективни идентитет, нити имају заједничко име којим зову сами себе.
Етноним Словен, је Словенима, ушао на мала врата преко придева за језик.
Ту долазим до моје, могуће погрешне опсервације, да се у српским средњевековним текстовима именица Словен, уопште не појављује и да Срби у тринаестом и четрнаестом столећу појма немају да су и Словени. Тада их други зову Словенима али они себе јок. То би значило да су у деветом веку они већ хришћани и да им будући етноним није дошао са придевом, робовски (склавски), за језик Ћирила и Методија.
Дакле, Срби, Хрвати и Бугари, етноним, Словен, као свој, усвајају касније, зато што им уз хришћанство није утрапљен и етноним Словен, преко придева за језик.
Трансформација и трансфер етнонима је потврђена у многим случајевима: Хазари и Хазараи (Авганистан), Авари и кавкаски Авари, Франци и Французи, Власи (славофони) и Власи (румунофони) и Велшани, Бугари (бога питај са Волге) и Бугари (Словени), Нормани (Данци) и Нормани (Французи) и Нормани (Енглези), Индијци и Индијанци, Мађари и казахстански Мађари, Руси (скандинавски веслачи) и данашњи Руси, па и Срби и данашњи Срби, као и Хрвати и данашњи Хрвати.
А Карађорђева екипа, припаднике османске босанске војске зове Турцима, иако они то нису, премда се и сами идентификују са Турцима, а Турака у целој причи готово и да нема.
Има само придева за веру, турска вера, која на мала врата уводи лажни етноним.
Играчи француске фудбалске репрезентације, преко придева постају Французи, иако то нису, као очигледни Африканци.
Преко придева за језик, робовски, ми смо постали Словени (робови, јањичари), иако то нисмо били.
Идентитет се споро градио па средњевековни Срби још не знају да су и Словени.
Омељан Прицак - Харвард
The Slavs and the Avars
http://www.kroraina.com/slav/op/op_slavs_avars.htm
Thus our conclusion is that there was a Proto-Bulgarian word saqlaw > sqlaw with the plural form *sqlaw-in and two meanings: 1) «guard, watch, guarding»; 2) «trained slave». The Arabs, who were engaged in the slave trade, (see below), adopted the singular form as ṣ(a)qlab, meaning «trained slave», while the Byzantines, who were interested in contacts with the collective of the sqlawin on their limes, adopted it as sklavin, adding a plural desinence: Σκλαβην-οί. In Slavic, the suffix was modified to the collective plural -ěn-e, denoting a social group, correlated with the singulative suffix -in-, while the impermissible initial cluster *skl was reduced to sl.
Кристофер Викам - Оксворд
CHRIS WICKHAM
The Inheritance of Rome
A History of Europe from 400 to 1000
Many or most of these groups spoke Slavic languages, but this is not stressed by our early sources as an identifier for the Sklavēnoi, so I shall avoid the word ‘Slav’ here; see further Chapter 20.
people called Sklavēnoi/Sclaveni/Sclavi or variants by both Greek and Latin authors;
This doubtless means that they operated in very small political-social groups or tribes, and we know some (though only some) of their multifarious and ever-changing names. a common ‘Slavic' identity did not ever exist, either in the early Middle Ages or later, and local tribal loyalties were in our period what guided them.
These peoples are simply called ‘Slavs' by most scholars.
This, however, seems to me as problematic as calling the Germanic-speaking, or, more widely, ‘barbarian’, peoples of the fifth century ‘Germans‘: these are later terms, which introduce concepts of language and identity that are anachronistic in this period.
This reflects the fact that both Franks and Byzantines did indeed know their neighbours collectively as Sclaveni,even if not all the Sclavenian communities as defined here would have necessarily been called by such a term even by the Franks and Byzantines, and even though none of the Sclavenians would have used the term themselves.
by the tenth century we can be surer that Slavic languages were a common feature of the culture-area, and for this period and later I use the term ‘Slav' more freely.
Флорин Курта – Флорида, Геинсвил
Curta, Florin (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press.
Our present day knowledge of the origin of the Slavs /is/ to a large extent, a legacy of the 19th century. A scholarly endeavor inextricably linked with forging national identities /.../« (p. 6)
»Though in agreement with those who maintain that the history of the Slavs began in the sixth century, I argue that the Slavs were an invention of the sixth century. Inventing, however, presupposed both imagining or labeling by outsiders and selfidentification.« (p. 335)
»Instead of a great flood of Slavs coming out of the Pripet marshes, I envisage a form of group identity which could arguably be called ethnicity and emerged in response to Justinian’s implementation of a building project on the Danube frontier and in the Balkans. The Slavs, in other words, did not come from the north, but became Slavs only in contact with the Roman frontier.« (p. 3)
Џон Багнел Бури - Кембриџ
The Cambridge Medieval History, Vol. 2, 1911
Those mentioned by the Byzantine sources, like
Khilvud, Dabragezas, Mezamir, Ardagast, Piragast, Musok, cannot be
compared with the German army leaders, and also they were obviously
not real Slavs, but Slavic descendants of partly Germanic and partly
Altaian conquerors.
Омељан закључује да се ради о еснафскo-кастинској групи, а не народу. (Харвард)
Кристофер тек од десетог века са сигурношћу изједначава Склаве са Словенима. (Оксфорд)
Курта закључује да су Словени субјективна, а не реална категорија у шестом и седмом веку. (Флорида)
Багнел примећује да међу Склавским вођама нема словенских али има германских и туранских имена. (Кембриџ)
Наводна сеоба Словена се заснива на једној и јединој, а недоказивој, претпоставци да израз Склав(б) представља етноним којим су Словени звали сами себе, а да је израз роб секундарно касније изведено значење.
Али та претпоставка није утемељена на подацима који је подупиру.
Напротив доступни подаци је тотално оповргавају.
У недостатку записаног језика Склав(б)а остају нам само имена, а Ч(Х)атсон, Валтунг, Ардагастос, Пеирагастос, Мусокиус, Соуароунас, Тунгло, Пербундос, Клукос, Идаризос, Даурентијус, Мезамир и Калагаст, која су очигледно несловенска, не могу нам потврдити претпоставку да су несрећни Склав(б)и говорили језиком којим данас говоре Словени.
Научни метод којим су Склав(б)и проглашени Словенима је изглада познат само посвећенима, а смртницима јок.
Од обрасца, Сеобе народа, не треба бежати, него га треба сахранити, јер га не подупиру чињенице и доступни подаци.
Сеоба Словена је прича која нема ни почетак ни средину ни крај, нема ништа сем илузије.
У целој причи нема ни КО ни ЗАШТО ни КАКО.
Свака прича има ликове, а прича о "Сеоби Словена" је мртва већ у самом старту.
Па немогуће је прецизно утврдити КО.
Нема записаног језика, а имена нису словенска.
Како и на основу чега је извршена позитивна идентификација Склава (Склабеноа) као Словена?
Није у питању завера, него грешка која опстаје храњена сујетом, кукавичлуком и страхом од етикетирања.
Постоји ли запис језика којим су говорили Склави шестог, седмог и осмог столећа?
Постоји ли запис, неког Склава, о себи и својима?
Молим вас не користите кружни аргумент, али бојим се да присталице класичне историјске школе, други и немају.
Kružni argument (lat. Circulus in probando - krug u testu) ili paradoksalno razmišljanje ili kružna logikaje logička greška koja nastaje kada argument počinje pretpostavkom koja je ujedno i zaključak tog argumenta. Drugim rečima, u premisama se kao pretpostavka iznosi upravo ono što se u stvari dokazuje.
Историју Јужних Словена неће изменити ни Белгијанци, ни Руси, ни Шпанци, ни Енглези,
јер их та прича и не занима одвише.
То ћемо морати ми сами, јер свако своју гузицу чеше.
Poslednja izmena: