Majka sam bebe od par meseci. Suprug nas je nedavno napustio i vratio se svojim roditeljima. Ja sam nastavila da živim u svom stanu s bebom.
Isprva, kad smo još bili u vezi je njegova obitelj bila puna obzira, zafrkancije. Predstavljali su se kao familija koja je imala težak život, ali su svi međusobno prisni. Bilo mi je malo čudno kako se rasplaču na svaki "Sretan rođendan" u čestitci i kako i dalje imaju odnos kao da su djeca mala, a njihovi mama i tata ih uče životu. Imala sam osećaj da je to sve predstava za mene. I sad se naježim kad se setim. Uvijek je tu bilo ljubakanja i grljenja mene na dolasku i odlasku... Bilo mi je malo neobično kako tako privržena i skromna obitelj renovira kuću, vozi skupe aute, a za senilnu baku ni ne pita, nego produži godišnji odmor kad je ona u bolnici. Ajde, mislila sam si, imaju svoje razloge.
Problemi počinju mojom trudnoćom, a zatim i venčanjem. Njegovi se menjaju za 180 stupnjeva, a time i on. Majka postaje verbalno agresivna i nasrtljiva. Otac provocira i nameće se. Sestre me odjednom više ne podnose, moje dete nazivaju svojim, a ja sam niko i ništa. On je živčan i od slobodoumnog tipa kakvog sam zavoljela postaje zatucani primitivac. U trudnoći na jedan dobar dan gde on priča s trbuhom, mazi me, dolazi brdo loših dana gde govori da sam glupa, lena krava, ne priča i ne spava samnom, a kako trudnoća odmiče sve je gori. Tu je i to venčanje koje je izazvalo brdo stresa i kojeg, sad tek vidim, nije ni trebalo biti. Rodila sam prijevremeno uz komplikacije nakon čega je on u početku bio savršen, ali čim je uvjerio moju obitelj da nam ne treba pomoć, vraća se stari on i nastupa njegova familija. Nasrću kod nas, uzurpiraju nam godišnji odmor, ponižavaju mi dijete... On ih celo vreme brani, jer sam ja samo mater koja je rodila, a oni njegova rodbina. Muka mi je od svih. Govori mi da mene nitko ne želi da vidi, samo nek im dam bebu i ne pojavljujem se.
I tako tri meseca njihovog tlačenja gde on malo živi s njima malo samnom i s detetom. Čak sam jedno vrijeme provela sama s detetom u drugom gradu da pobegnem i odmorim se od svih njih. Naravno, s mužem sam ostala u kontaktu. Ali i tamo su oni zvali, mešali se, u bilo koje doba dana i noći. Zovu njega, jer im se ja više ne javljam, a on prenosi meni.
Kad pogledam muža u oči, ne vidim više ni malo ljubavi. Ne mogu reći ni da je ja imam nakon svega.
Jako mi je žao mog deteta. Muž prijeti da će ga uzeti, cijela njegova obitelj je na njegovoj strani, majka ga huška protiv mene, otac i sestre traže razne usluge od njega, jer su kao oni važniji od mene i bebe, oni su familija. On otvoreno govori da je na njihovoj strani, jer su oni u pravu, a ne ja.
Oni nijednom nisu pokazali želju da se poigraju s detetom, njegova mama je kad sam joj ponudila igračke pitala "Zar baš moram", dođu da vide dijete, a onda pale cigaretu za cigaretom... Nijednom me nisu nazvali u trudnoći da pitaju kako sam, a kad bi se našli samo su jadikovali o svojim problemima. I sad bi takvi ljudi mene odvojili od mog deteta. U familiji je još jedno malo dete kojeg oni odgajaju, stalno je po bolnicama i izmišljaju probleme s njim.
U meni je veliki strah za moje dete, velika tuga zbog mene i muža, nesigurnost po pitanju njegovog odnosa s detetom (jedan tren ga obožava, drugi kao da ne postoji), bijes prema njegovoj familiji...
Još da spomenem da sam tokom cele veze mužu i njegovima novčano pomagala, jer su imali kredite za te aute, vjerovala sam da su dobri ljudi koji će to znati da cene, a sad mi ovako vraćaju. Sad kad mužu spomenem štednju za dete, on gubi živce, jer što će tako malom detetu novac.
Očajna sam i ne znam kako da postupim. Ne znam što se to prelomilo s mojom trudnoćom, znam samo da dete i ja nismo ništa krivi. Kako da se zaštitim od tih ljudi, jer ovo nikako nije normalna situacija. Strah me navečer ući u kuću, eto do toga je došlo. Ništa od ovog mi ne deluje normalno, šta je s tim ljudima?!
Isprva, kad smo još bili u vezi je njegova obitelj bila puna obzira, zafrkancije. Predstavljali su se kao familija koja je imala težak život, ali su svi međusobno prisni. Bilo mi je malo čudno kako se rasplaču na svaki "Sretan rođendan" u čestitci i kako i dalje imaju odnos kao da su djeca mala, a njihovi mama i tata ih uče životu. Imala sam osećaj da je to sve predstava za mene. I sad se naježim kad se setim. Uvijek je tu bilo ljubakanja i grljenja mene na dolasku i odlasku... Bilo mi je malo neobično kako tako privržena i skromna obitelj renovira kuću, vozi skupe aute, a za senilnu baku ni ne pita, nego produži godišnji odmor kad je ona u bolnici. Ajde, mislila sam si, imaju svoje razloge.
Problemi počinju mojom trudnoćom, a zatim i venčanjem. Njegovi se menjaju za 180 stupnjeva, a time i on. Majka postaje verbalno agresivna i nasrtljiva. Otac provocira i nameće se. Sestre me odjednom više ne podnose, moje dete nazivaju svojim, a ja sam niko i ništa. On je živčan i od slobodoumnog tipa kakvog sam zavoljela postaje zatucani primitivac. U trudnoći na jedan dobar dan gde on priča s trbuhom, mazi me, dolazi brdo loših dana gde govori da sam glupa, lena krava, ne priča i ne spava samnom, a kako trudnoća odmiče sve je gori. Tu je i to venčanje koje je izazvalo brdo stresa i kojeg, sad tek vidim, nije ni trebalo biti. Rodila sam prijevremeno uz komplikacije nakon čega je on u početku bio savršen, ali čim je uvjerio moju obitelj da nam ne treba pomoć, vraća se stari on i nastupa njegova familija. Nasrću kod nas, uzurpiraju nam godišnji odmor, ponižavaju mi dijete... On ih celo vreme brani, jer sam ja samo mater koja je rodila, a oni njegova rodbina. Muka mi je od svih. Govori mi da mene nitko ne želi da vidi, samo nek im dam bebu i ne pojavljujem se.
I tako tri meseca njihovog tlačenja gde on malo živi s njima malo samnom i s detetom. Čak sam jedno vrijeme provela sama s detetom u drugom gradu da pobegnem i odmorim se od svih njih. Naravno, s mužem sam ostala u kontaktu. Ali i tamo su oni zvali, mešali se, u bilo koje doba dana i noći. Zovu njega, jer im se ja više ne javljam, a on prenosi meni.
Kad pogledam muža u oči, ne vidim više ni malo ljubavi. Ne mogu reći ni da je ja imam nakon svega.
Jako mi je žao mog deteta. Muž prijeti da će ga uzeti, cijela njegova obitelj je na njegovoj strani, majka ga huška protiv mene, otac i sestre traže razne usluge od njega, jer su kao oni važniji od mene i bebe, oni su familija. On otvoreno govori da je na njihovoj strani, jer su oni u pravu, a ne ja.
Oni nijednom nisu pokazali želju da se poigraju s detetom, njegova mama je kad sam joj ponudila igračke pitala "Zar baš moram", dođu da vide dijete, a onda pale cigaretu za cigaretom... Nijednom me nisu nazvali u trudnoći da pitaju kako sam, a kad bi se našli samo su jadikovali o svojim problemima. I sad bi takvi ljudi mene odvojili od mog deteta. U familiji je još jedno malo dete kojeg oni odgajaju, stalno je po bolnicama i izmišljaju probleme s njim.
U meni je veliki strah za moje dete, velika tuga zbog mene i muža, nesigurnost po pitanju njegovog odnosa s detetom (jedan tren ga obožava, drugi kao da ne postoji), bijes prema njegovoj familiji...
Još da spomenem da sam tokom cele veze mužu i njegovima novčano pomagala, jer su imali kredite za te aute, vjerovala sam da su dobri ljudi koji će to znati da cene, a sad mi ovako vraćaju. Sad kad mužu spomenem štednju za dete, on gubi živce, jer što će tako malom detetu novac.
Očajna sam i ne znam kako da postupim. Ne znam što se to prelomilo s mojom trudnoćom, znam samo da dete i ja nismo ništa krivi. Kako da se zaštitim od tih ljudi, jer ovo nikako nije normalna situacija. Strah me navečer ući u kuću, eto do toga je došlo. Ništa od ovog mi ne deluje normalno, šta je s tim ljudima?!
Ma sta ce da iskoristi indijanac, i da si ga izbacila, izbacila si ga iz svoje kuce, to je tvoje pravo, moze ti se. 
