На моју (не)срећу, рођен сам од мајке Српкиње и оца Јеврејина. Јудаизам ме не признаје за Јеврејина по два основа: јеврејско порекло се признаје по мајчиној линији и нисам припадник јудаистичке религије. Православље ме не признаје за Србина, такође, по два основа: отац ми је Јеврејин и нисам припадник православне религије. Ако томе додам и „научна“ открића разних шарлатана и лезилебовића, квазиинтелектуалаца, продаваца магле (којима ћу посветити посебан текст у неком од наредних Магазина Таблоид), може бити да и не постојим као Јеврејин.
Но, нико, баш, нико не може у мени да угаси, да поништи ОСЕЋАЊЕ припадности српском и јеврејском народу! Итекако сам религиозан човек, али у оквиру своје животне филозофије која се зове Детерминисана каузалност и која подразумева Бога, уз поштовање сваке друге религије и сваког њиховог припадника. Дакле, нисам безбожник и „неверујући“, а моје звезде водиље су правичност, истинољубивост, поштење и, најважније, емпатија према угроженима, по било ком основу, ма ко да су.
Елем, иако у мени тече српско-јеврејска крв то, здраворазумски тумачено, не значи да Србе-Србију, Јевреје-Израел волим и поштујем половином свог бића. Србија ми је мајка, моја Отаџбина, а Израел отац, моја Прапостојбина.
Обоје их волим и поштујем свим својим бићем и својим делима-чињењем то беспоговорно доказујем. То што једном Недићу никада нећу опростити и заборавити онај сраман, ужасан извештај немачком Вермархту којим их је удворички обавестио: „Јеврејско питање у Србији је – решено“, никако не значи да иза те злочиначке похвале стоји, мој, српски народ. У тој срамној похвали садржан је и масакр свих седам, од осам, чланова невине, сиротињске породице мог оца!
Све речено даје ми за право да будем критичар, у најбољој намери, свега оног што не ваља у Србији укључујући и јеврејску заједницу у њој. Па, да пређемо на наслов овог текста…
Од првог јануара ове године, ступио је на снагу Закон о отклањања последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника. За спровођење овог Закона биће обезбеђена средства у буџету Србије почев од 2017. године, односно 950.000 евра на нивоу календарске године на период од 25 година!? Пре него се посветим оценама овог Закона, наведених у наслову овог текста, једна кратка дигресија.
У Хрватској, прецизније, у Загребу, када су на хоризонту намирисали доношење овог Закона, Јеврејска општина(?) је прокључала у међусобном вађењу очију и борби за власт. Мирис новца их је толико опио да нису ни обраћали пажњу на злураде, антисемитске коментаре у јавности. На крају, то је резултирало поделом на две антагонистички настројене јеврејске заједнице у Загребу. Црвенео сам од беса и стида, истовремено, надајући се да до таквог Закона неће доћи и у Србији, тим пре, што сам знао ко, како, колико дуго владају кланови и породице малобројних, алавих, који себе промовишу као неприкосновене јеврејске „душебрижнике“. И, нажалост, управо се десило исто што и у Хрватској и Загребу. Када бих вам презентовао скорашње е-маилове две сукобљене стране, у борби за власт (читај: за огромну лову), гарантујем да би вам први коментар гласио: „Ј…б’о луд збуњеног“.
Најнехуманији закон
Невине жртве холокауста су, за свог живота, радиле, стварале и својим трудом стекле неку имовину као, уосталом, сваки поштен, вредан домаћин, држављанин предратне Србије. То што за собом нису оставиле живе наследнике или их нису имале, или су им сви потенцијални наследници завршили трагично у душегупкама, логорима, стрељањима…
Усташки министар: Нисам ја крив за Јасеновац, него Срби и Јевреји
Под претпоставком да је неко од тих несрећника преживео, ко је то себе овластио да тумачи њихову последњу жељу да сва њихова имовина буде предата некој организацији, конкретно, јеврејској заједници. Да су живи и да су сведоци стања и односа малобројних Јевреја, који се годинама, једни те исти појединци или групе, замењују на врху те организације, засигурно би своју имовину оставили неком ко се истински бринуо о њима или би је поклонили некој часној хуманитарној организацији. Но, нису живи и немају наследнике, али су свој живот живели у Србији, радили у њој, јели њен хлеб, поштовали своју државу (што, уосталом, и једна изрека у Талмуду налаже), по правди и Божјој и световној, њихова имовина је требало да припадне, искључиво, држави Србији, а она да је проследи у чисте, поштене хуманитарне сврхе. Нехуманост овог дела закона је, дакле, у томе што њихову имовину држава поклања некима који им нису ни род ни помоз’ Бог, али, ето, јеврејског су порекла и то је „адут“ њиховог права да се богате на рачун нечијег ужасног краја живота, под плаштом јеврејске организације која ће се борити против антисемитизма, а својим поступцима га, управо, продукује.
Најскандалознији закон
Када је одлазио из Србије претходни амбасадор Израела, Савез јеврејских општина(?) Србије (СЈОС), му се посебно захвалио на његовом доприносу доношења овог срамног Закона. Поставља се питање зар је то улога и овлашћење једног Амбасадора? Он је засигурно знао у каквим и коликим финансијски тешкоћама се Србија суочава.
Знао је на ком и каквом је нивоу животни стандард грађана ове државе, да читаве породице живе од једне или две мизерне пензије, да је просечна плата робовске радне снаге око 200 евра. Али, ето, заложио се да се у тој немаштини Србија одлучи да годишње из буџета, поред враћене непокретне имовине, што јеврејске општине, што имовине оних који немају преживелог наследника, СЈОС-е, уплати 950.000 евра годишње, наредних 25 година?!
Хало, људи!? Шта зна дете шта је то 950.000 евра годишње. Узме и троши!
Та шачица људи, рецимо у Београду, и поред толиких пара, и поред редовног финансирања из извора пре доношења овог Закона, броји највише до 180 људи, а у појединим јеврејским општинама(?) тај број се своди на број један – Ниш или Панчево 2-3, константно шаље е-маилове са позивом на некакве излете, приредбе, спортска такмичења и УВЕК уз обавезну партиципацију учесника. Некад 500, некад 300… динара. Нема џабе! А, где су ове паре из буџета Србије? Ма, то питање постављају само џангризала попут мене. Да се разумемо: нема тих пара којима се мени може надокнадити насилна смрт седам чланова породице мог оца, нити наплатити сраман-нељудски Недићев извештај, али 950.000 евра годишње, 25 година, треба да плаћа Србија једној групи људи, а да Срби као народ и Србија данас, немају са тим злочином, ама, баш, никакве везе и одговорност! Зато је овај Закон најскандалознији.
Најнедобронамернији закон
Сумњам да је Влада, на чијем челу је био Александар Вучић, у време припреме овог Закона за његово усвајање у Народној Скупштини, била необавештена о броју људи који фигурирају у оквиру тзв. јеврејске заједнице, о стању у њој. Примера ради, до скоро је ујак, преузевши председничку функцију од свог сестрића, жутокљунца, за кога су постојале сумње да је био умешан у неке нечасне послове, био Председник ЈОБ, сестрићу измислио радно место менаџера(?!), сестра му је референт за нешто, у радном односу у ЈОБ, а ћерка Управник дечијег летовалишта у Сарвашу- Мађарска. Ћерка вечитог Председника ЈО у Панчеву ради као социјални радник(?!) у ЈОБ итд. Непотизам!
Знало се, засигурно, за бруку која је настала у Загребу, те се то очекивало и у Београду што, нажалост, није изостало.
Није тајна и да је пре овог Закона било мућки око закупа, издавања-продаје плацева у власништву ЈОБ за изградњу стамбених објеката, доделе станова…Зато, овај Закон ми мирише на пецаљку на чијој су удици 950.000 евра за којима ће се слепо сјатити јато алавих сомова. А, шта је то друго него поспешивање на алавост, свађе и тако, уједно, хранити и подстицати антисемитизам.
Најбесмисленији закон
Треба знати да се некадашња Јеврејска општина (увек ми је тај назив био неприхватљив, јер, такав, подразумева неку врсту екстериторијалности, посебности…) сада, по овом Закону третира и назива Јеврејска верска заједница, ваљда, у складу са Законом о верским организацијама. Дакле, оно што је враћено Синагоги, у некретнинама, је потпуно у складу са правдом и Законом, плус, законом предвиђено финансирање верских заједница у Србији. Али бесмислено је то да се унутар Јеврејске општине и СЈОС ништа није променило у структурно-организационом смислу. И даље свом имовином управља, располаже,већ, поменута, хајд’ да кажем: иста цивилна или секуларна номенклатура. Наравно и са оних 950.000 евра годишње. Још од 1973. године јавности је презентован број од 1.000 Јевреја у Београду што се и данас пласира као неистина. Могуће је да данас у Београду живи око 500 људи јеврејског или полујеврејског порекла, али тврдим да њих преко триста никада није крочило у Јеврејску општину нити је икада видело неку вајду од ње, а могуће да се манипулише њима некаквим списком. А, очита бесмисао и непромишљеност законодавца, када је реч о овом Закону, је у чињеници да ће се, за 20 – 25 година(!) број „владаоца“ у ЈОБ и СЈОС свести на 3-4 човека. Шта ће они, тада, радити и урадити са 950.000 евра годишње?
Глоса
Због свега што сам навео позивам државу Србију: Председника државе, Председника Владе, Парламент да преиспитају логику и оправданост донетог Закона, а уместо „Привременог већа“, које је скоро сменило руководство у ЈОБ и планира за септембар нове изборе (уместо Курте, Мурта), да преко Агенције за реституцију уведу Принудну управу у ЈОБ и СЈОС, на чијем челу би била, волонтерски, моја маленкост. Уз гаранцију да бих за 2-3 месеца све ствари довео у савршени ред. На част и понос свих поштених Јевреја, на част и понос моје мајке Србије и мог оца Израела.
Живан Хараван / Таблоид
