Већина предака данашњих Македонаца није тако размишљала.Њих тридесет хиљада је учетвовало добровољно у бугарској војсци у првом светском рату.Многи високи официри у бугарској војсци су били из Македоније.
А саопштење монаха из бигорског манастира Македонске православе цркве иде у прилог овој мојој тврдњи.Саопштење је дато поводом потписивања споразума између Македоније и Бугарске.
http://bigorski.org.mk/stavovi/za-do...ja-i-bugarija/
Превешћу само део.
Будући да пропагадни отрови који су готово читав један век тровали индивидуалну и колективну свест македонског народа полако губе свој погубни ефекат,настало је време када можемо слободно да кажемо своје мишљење о неким важним државним питањима,да без страха и фрустрација погледамо у нашу националну историју......Лак и нецензурисан доступ историјским изворима данас,омогућава нам да продремо дубоко у бит Македонаца без икакве идеолошке призме и матрице.Зато је крајње време да са здравим и трезвеним очима погледамо у сјај наше светле историје,коjа нас сама по себи без икаквих додавања,исправки,извртања чињеница чини поносним Македонцима...Међутим,култу рни и национални идентитет,може звучати парадоксално,подразумева и заједништво и испреплетеност са другим идентитетима и специфичностима.Пример такве историјске симбиозе су македонски и бугарски народ.Та урођена вековна блискост манифестује се у многим сегментима друштва као што су језик,култура,фолклор,исто� �ијска догађања,јунаци итд.У сваком случају немојмо заборавити да наше две земље имају исту цивилизацијску колевку,заједничко крштење.мисију светог Кирила и Методија и њихове свете ученике,заједничко покрштавање за време светог цара Бориса Михаила и почетке заједничке писмености.
Ми никада нисмо порицали да је у Македонији деловала бугарска егзархија која је служећи се понекад брутално агресивним методама покушавала да бугаризује становништво. Као последица тога било је усамљених случајева да је та бугаризациај и успела. Примери су генерали Бојаџијев и Протогеров или Симеон Радев. Међутим, код највећег броја Македонаца постојала је српска национална свест. О томе не сведоче само људи него и наши древни народни обичаји који су идентични са србијанским, древни топоними са српским именима, чак су и мушкој деци све до ослобођења давали мушко име Србин. Тих 30000 војника које помоњеш су у највећем броју насилно мобилисани, а проглас тих „монаха“ је најобичнији политички памфлет који ничим није заснован на чињеницама. Која је то стогодишња пропаганда?! У једном се, ипак, слажем са њима, „Лак и нецензурисан доступ историјским изворима данас,омогућава нам да продремо дубоко у бит Македонаца без икакве идеолошке призме и матрице.“. Када се прочитају (Србији ненаклоњени) аустроугарски извори о насилној бугаризацији становништва, убијањима, паљевинама, силовањима, школској и црквеној пропаганди више је него јасно да у Македонији нема ни Б од Бугара.
Уосталом, није случајно игуман манастира архимандрит Харитон је 4. марта
1889. године у писму председнику Друштва Свети Сава написао:
„Манастир Св. Јован „Бигорски” постоји на реци Радици, у Дебарској, на јужном шареном огранку.
Он је задужбина српских краљева и царева, у колико нам стари причају, а зна се и по томе што се из поменика види ,
да су поклоници и приложници све сами околни Срби. Овом манастиру чинили су поклоне и милостињу и сви владаоци обновљене Србије.
Њихова звона и данашњи дан својим гласом предсказују нам спасење и храбре нас на издржавање и трпљење до онога суђенога часа кад нам буде синуло чисто и јасно наше старо српско сунце.
Најзад, да не бих много зборио и наше љуте ране озлеђивао, једном речју да потврдим:
што су Дечани у северној Старој Србији, то је Св. Јован „Бигорски” у јужној Старој Србији.
У овом манастиру има нас калуђера преко 20, а још више сиротиње и слабих људи. Управо, ово је и црква и болница и богословија. За издржавање оваквог манастира треба да има повећих прихода, а оно, и што има више се изда Турцима и разним потурицама само да нас сачувају од већих зликоваца но што су они.
Па ради тога ме је братство изабрало и упутило овамо да колико толико помоћи приберем код слободне наше браће за шта имам и одобрење од надлежне власти. Ради тога ево пријављујем се и Друштву Св. Саве, да за наш манастир зна, да се о њему води мало већа брига, као што је о њему водио и први ослободилац Подунавске Србије неумрли Милош Т. Обреновић и на чију је реч султан издао ферман манастиру да Милошева звона слободно звоне.
Братство је наше чуло за Друштво Св. Саве и његову високу и свету идеју, па се тврдо нада да ће и нас наш општи покровитељ Св. Сава благословом својим обрадовати и дати нам духа и помоћи на даље трпљење.”
......
