Слава мртвима Ипра

Сутра је стота годишњица почетка треће велике битке код Ипра, битке за Пашендал.

У једној од најтежих битака у историји погинуло је око седам стотина хиљада људи, од тога 244,897 војника британског експедиционог корпуса и 399,590 војника немачке империјалне армије. Тим жртвама је плаћено напредовање од укупно осам километара. Мртвим савезницима чија тела никад нису нађена - педесет и четири хиљаде њих - је подигнут споменик Менинске Капије, где су уклесана њихова имена. Сваке вечери код тог споменика трубач одсвира last post, последњи поздрав мртвима.

Код тог споменика је данас одржана комеморација у присуству белгијског краља и краљице, британског премијера, војводе и војвоткиње од Кембриџа и делегација земаља комонвелта. Свирали су им гајдаши тужне маршеве, певали су хорови њихова имена, марширали су почасни пукови, пуцали су топови, бачена је киша од црвених макова.

Нећу да ставим овде данашње фотографије краљева и политичара на овом сећању, али ставићу слику која се зове Поноћ код Менинске Капије.

Како су Срби прославили своје мртве? Где су овековечена или барем записана имена палих код Цера, Мачковог Камена или Колубаре, читав век касније?

.
Лазаревац: Преполовили број војника у спомен-костурници

О односу комуниста према српској историји најбоље говоре подаци у Спомен-костурници Колубарске битке. Веселинов тражио да се цифра од 250.000 учесника смањи на 120.000

У СПОМЕН-костурници Колубарске битке, у крипти цркве у Лазаревцу, више од пола века постоји доказ како се комунистичка власт односила према српској историји, нарочито оној из периода Првог светског рата. Пред прославу пола века блиставе победе српске војске у Првом светском рату, по наредби тадашњег комунистичког функционера Јована Веселинова, у мермеру уклесана бројка од 250.000 наших војника учесника у Првом светском рату преправљена је на 120.000. Преправка је направљена на брзину па се сада виде - обе бројке.

Према писаном сведочењу пензионисаног протојереја-ставрофора Живорада Јаковљевића, старешине храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, 1964. године спомен-костурницу Колубарске битке посетио је Јован Веселинов. Када је на зиду видео податак да је 250.000 српских војника било мобилисано, кратко је прокоментарисао: „Много је то“. Без трунке поштовања према њима, истиче прота Живорад, одокативном методом Веселинов је рекао: „Нека буде, на пример, 120.000“. Убрзо потом ангажован је каменорезац, који је прва два броја променио.

http://www.novosti.rs/вести/насловн...-Prepolovili-broj-vojnika-u-spomen-kosturnici
.

Слава свим погинулим у ратовима.
Рат је бес неуспеле политике, воља силних и нужда слабих. Сви, који су погинули у рововима, недостижни су хероји за идиоте који су их тамо послали.
Треба поштовати сваки живот, ако желимо да се поштује и наш...

Jovan Veselinov je bio alkoholicar i patio je od disfunkcije polnog organa, pa mu je zena bila vrlo sarena. Mada mislim da je u stvari bilo presudno to, st je bio *********.
Mi smo pali u ropstvo 1944 godine i to u ruke nagorih srpskih neprijatelja, koji su mrzeli Srbe i sve sto se tice Srba.

- - - - - - - - - -

Роло Томази:

Слава свим погинулим у ратовима.
Рат је бес неуспеле политике, воља силних и нужда слабих. Сви, који су погинули у рововима, недостижни су хероји за идиоте који су их тамо послали.
Треба поштовати сваки живот, ако желимо да се поштује и наш...

Kliknite za proširenje...

Tacno.

Како су Срби прославили своје мртве?

Kliknite za proširenje...

Можда би прославили кад би знали тачан број. Овде се не зна ни за деведесете, а камоли пре сто година.
То је последица дугорочне нејасне националне политике која се бесциљно подређује неком или нечем другом, и која је спустила националну свест народа на нулу.

SURbel:

Можда би прославили кад би знали тачан број. Овде се не зна ни за деведесете, а камоли пре сто година.
То је последица дугорочне нејасне националне политике која се бесциљно подређује неком или нечем другом, и која је спустила националну свест народа на нулу.

Kliknite za proširenje...

Nema tacnih podataka. Najtacnji podatci su iz balkanskih i Prvog stvetrskog rata. Posle.... mrak komunjarske titove hrvatske jugoslavije.

То је врло симпатично, с обзиром да су имали тачне податке - имена, места рођења, године рођења - да их мобилишу, али не и тачне податке да их прославе.

Хајде да допустимо могућност да су архиве и евиденције, којим случајем, страдале приликом окупације и/или у повлачењу...
Али, опет имају и неке црквене књиге, неки живи којима су страдали чланови породице, рођаци итд...


Постоји нешто чудно у односу Срба према сопственим жртвама.
Ако је до 10 жртава у питању, велика је вероватноћа да ће им се имена и записати.
Све преко тога, вероватноћа тежи 0.
Србима је наметнут, (а они га и прихватили, и БОЖЕ ОПРОСТИ, чак и мазохистички уживају) један жртвени дискурс.
Али такав да жртве немају имена, немају своје личности, него ето, постају број.
Постају пука мера нашег страдања, космичког страдања које ће опевати нека народна песма неког циклуса или нека ћосићевска књига или неки ватрени говори разних гадних политичара...
Као да ће именовање жртава десакрализовати сам чин жртве.
Мада, на неким локалним нивоима није тако.
Гомила сеоских цркава, чак и неки градских по унутрашњости увек има те спискове страдалих 1912-18.
Али то не мења доминантни дискурс који сам поменуо.
Шта више он је добио и квазидогматско оправдање у виду "Косовског завета"

Sanovnik:

Nema tacnih podataka. Najtacnji podatci su iz balkanskih i Prvog stvetrskog rata. Posle.... mrak komunjarske titove hrvatske jugoslavije.

Kliknite za proširenje...

Одмах после Првог светског рата настаде Југославија (да ли су имали времена да славе српске победе и преброје жртве?), на крају Другог сакрили истину због 'опстанка' исте, ратови деведесетих се прећуткују због уласка у ЕУ...
Континуитет националних промашаја у трајању од једног века.

SURbel:

Одмах после Првог светског рата настаде Југославија (да ли су имали времена да славе српске победе и преброје жртве?), на крају Другог сакрили истину због 'опстанка' исте, ратови деведесетих се прећуткују због уласка у ЕУ...
Континуитет националних промашаја у трајању од једног века.

Kliknite za proširenje...

Vec posle prvog svettskog rata, pocelo se sa prikrivanjem, da se novi stanovnici ne bi mnogo vredjali. Kvaternika je Kralj Aleksandar odlikovao ordenom. Istovremeno je pocela da se siri kuga koja se zvala kljuc. Po kljucu se nagradivalo, napredovalo i zaposlljavalo. Kalakurcija od drzave, ko i svaka vestacka drzava./
Tad je napravljena ogromna, srmotna greska, noka je 1945 godine, ucinjena nepopravljivom.

Победоносцев:

То је врло симпатично, с обзиром да су имали тачне податке - имена, места рођења, године рођења - да их мобилишу, али не и тачне податке да их прославе.

Kliknite za proširenje...

Иако се слажем са свим наведеним, треба имати на уму да је гро архивске грађе, која се тицала свега у вези Првог светског рата, заплењен 1941. године и углавном никад враћен у Београд. Тако је било и са архивском грађом која је претходила Првом светском рату, а која је из Београда покупљена 1915. године, и од које се такође вратио само, ако се не варам, десети део.

То наравно не значи да после једног века нисмо могли макар пописати оно што је сачувано и што се могло пописати, а могло је да је било трунке воље код оних који су на костима тих мученика, изградили своје каријере и збринули своје чукунунуке за наредних сто година.

Ми, будимо реални, немамо ни неки значајнији споменик везан за Први светски рат, то што су квислинзи и окупатори порушили, што доцније комунисти нису имали интереса да се обнавља... ако је и било нешто, а није било нешто посебно, на крају целу ту трагедију свело је на границу да ће се сутра неко запитати, да ли је Србија уопште учествовала у том Првом светском рату?

Изгледа морбидно, али тако се ми сви односимо према тим жртвама, па не чуди што не постоје ни имена погинулих.

Овде су клинци имали задатак у школи да сазнају све што могу о једном погинулом војнику из свог места.

На дан примирја су онда причали о њима, пред сеоским и градским споменицима. "Ја сам Џон Смит. Имао сам седморо браће, али нас троје је преживело детињство. Радио сам као трговац. Кад је почео рат нису хтели да ме приме јер сам био сувише низак, али сам отишао у Лондон и опет се пријавио, три пута, док ме нису пустили. Имао сам вереницу и звала се... Рањен сам код... Погинуо сам у јуришу на... био сам болничар и гас је пао на моју болницу у... немачки сумарени су нас потопили код... Не заборави ме."

Он оде ћутке и дође следећи клинац. "Ја сам Алберт Џоунс."

Једноставно и дирљиво.

Срби се стиде и пљују на своје огромне жртве, што се види на примеру Косова и Метохије, за то време Британци,

Кад човек умре, то је врло очигледно. А, ето, народ може да умре а да и не примети. Срби су одавно престали да буду народ. Посали смо усамљена гомила. Далеко смо од било каквог почетка опоравка, што је и нормално, јер немамо датум нашег пораза. По мени, то је 1. Децембар 1918 године. А тај стравични пораз, запечаћен је 1945. Но то је так по мени. Има мудријих глава од моје, па ће боље знати да одреде тај фатлни датум. А кад постигнемо конзензус око нашег пораза, тек онда ће моћи да дође до почетка опоравка. Успут, верујем да опоравак мора да траје исто онолико дуго, колико је трајао овај слободан пад.

Sanovnik:

Vec posle prvog svettskog rata, pocelo se sa prikrivanjem, da se novi stanovnici ne bi mnogo vredjali. Kvaternika je Kralj Aleksandar odlikovao ordenom. Istovremeno je pocela da se siri kuga koja se zvala kljuc. Po kljucu se nagradivalo, napredovalo i zaposlljavalo. Kalakurcija od drzave, ko i svaka vestacka drzava./
Tad je napravljena ogromna, srmotna greska, noka je 1945 godine, ucinjena nepopravljivom.

Kliknite za proširenje...

Па да али то су изговори. Златни су Срби али није им дао шјор Пишоња, па ето.

Ево сад су Срби сами у свом шпајзу, нема никог ко би се увредио. Чак ни Црногораца. На који начин су овековечени и прослављени мртви из... било ког рата, оних пар хиљада војника и полицајаца из рата '99 рецимо?

De_Sisti:

Хајде да допустимо могућност да су архиве и евиденције, којим случајем, страдале приликом окупације и/или у повлачењу...
Али, опет имају и неке црквене књиге, неки живи којима су страдали чланови породице, рођаци итд...


Постоји нешто чудно у односу Срба према сопственим жртвама.
Ако је до 10 жртава у питању, велика је вероватноћа да ће им се имена и записати.
Све преко тога, вероватноћа тежи 0.
Србима је наметнут, (а они га и прихватили, и БОЖЕ ОПРОСТИ, чак и мазохистички уживају) један жртвени дискурс.
Али такав да жртве немају имена, немају своје личности, него ето, постају број.
Постају пука мера нашег страдања, космичког страдања које ће опевати нека народна песма неког циклуса или нека ћосићевска књига или неки ватрени говори разних гадних политичара...
Као да ће именовање жртава десакрализовати сам чин жртве.
Мада, на неким локалним нивоима није тако.
Гомила сеоских цркава, чак и неки градских по унутрашњости увек има те спискове страдалих 1912-18.
Али то не мења доминантни дискурс који сам поменуо.
Шта више он је добио и квазидогматско оправдање у виду "Косовског завета"

Kliknite za proširenje...

То, једноставно, није тачно. Знам да и моје писање сврставаш у то што си описао, и време је да ти објасним.
Није то 'жртвени дискурс', како кажеш, напротив, то је порив да се те жртве персонализују, именују и да им се зна тачан број. Свако од нас сматра да му је сопствени живот вредан, био је вредан и њихов.

А баш персонализовањем жртава губи се потенцијал за стварање 'народне песме неког циклуса', као и за 'ватрени говор неког гадног политичара', јер то је веће од њега и дубље од тог момента. А ко зна, једном када схватимо колико је заиста српске крви проливено, можда ћемо више ценити оно зашта је проливена, те ће нам сваки педаљ наше земље бити драг колико и сопствени праг. На крају би требало да дођемо и до тога да се не води бесциљна 'дневна' политика лишена националне свести, него до јасних националних циљева. То је једини пут за опстанак и здрав развитак једне нације.

- - - - - - - - - -

Победоносцев:

Овде су клинци имали задатак у школи да сазнају све што могу о једном погинулом војнику из свог места.

На дан примирја су онда причали о њима, пред сеоским и градским споменицима. "Ја сам Џон Смит. Имао сам седморо браће, али нас троје је преживело детињство. Радио сам као трговац. Кад је почео рат нису хтели да ме приме јер сам био сувише низак, али сам отишао у Лондон и опет се пријавио, три пута, док ме нису пустили. Имао сам вереницу и звала се... Рањен сам код... Погинуо сам у јуришу на... био сам болничар и гас је пао на моју болницу у... немачки сумарени су нас потопили код... Не заборави ме."

Он оде ћутке и дође следећи клинац. "Ја сам Алберт Џоунс."

Једноставно и дирљиво.

Kliknite za proširenje...

То је заиста лепо, тако се подиже национална свест. А не километарским јарболима са заставама Србије, а истовремено се одустаје и поклања део њене територије.

Победоносцев:

Па да али то су изговори. Златни су Срби али није им дао шјор Пишоња, па ето.

Ево сад су Срби сами у свом шпајзу, нема никог ко би се увредио. Чак ни Црногораца. На који начин су овековечени и прослављени мртви из... било ког рата, оних пар хиљада војника и полицајаца из рата '99 рецимо?

Kliknite za proširenje...

Нема Срба. Срби су катакомбални и нема их нигде. И нема изговора. Остаје да се одјави ово мало што има. Иначе, то мало што је преостало, и те како мисли на своје пострадале. И те како и на све могуће начине. Ако је то невидљиво, онда знај да нема начина. Ова окупација је једноставно таква.

Американци су дигли овако нешто својим мртвима у Вијетнаму. Сва имена су уклесана на зиду.



Некима је тај приступ био сувише клинички, па су за њих дигли и ову тројицу, војнике из три расе које су служиле у рату, како гледају зид са стотинак метара.

SURbel:

То, једноставно, није тачно. Знам да и моје писање сврставаш у то што си описао, и време је да ти објасним.
Није то 'жртвени дискурс', како кажеш, напротив, то је порив да се те жртве персонализују, именују и да им се зна тачан број. Свако од нас сматра да му је сопствени живот вредан, био је вредан и њихов.

А баш персонализовањем жртава губи се потенцијал за стварање 'народне песме неког циклуса', као и за 'ватрени говор неког гадног политичара', јер то је веће од њега и дубље од тог момента. А ко зна, једном када схватимо колико је заиста српске крви проливено, можда ћемо више ценити оно зашта је проливена, те ће нам сваки педаљ наше земље бити драг колико и сопствени праг. На крају би требало да дођемо и до тога да се не води бесциљна 'дневна' политика лишена националне свести, него до јасних националних циљева. То је једини пут за опстанак и здрав развитак једне нације.

- - - - - - - - - -




То је заиста лепо, тако се подиже национална свест. А не километарским јарболима са заставама Србије, а истовремено се одустаје и поклања део њене територије.

Kliknite za proširenje...

Da sumiramo. Od 1918-te ne postoji političar koji radi za srpsku stvar, bez obzira na politički sistem i stranačku pripadnost.

Победоносцев:

Па да али то су изговори. Златни су Срби али није им дао шјор Пишоња, па ето.

Ево сад су Срби сами у свом шпајзу, нема никог ко би се увредио. Чак ни Црногораца. На који начин су овековечени и прослављени мртви из... било ког рата, оних пар хиљада војника и полицајаца из рата '99 рецимо?

Kliknite za proširenje...

Чињеница је да су нашу историју често одређивали страни елементи, али то не значи да није било и нашег сопственог 'доприноса' - што због присиле, што због личног користољубља, а често и због нејасног сагледавања тренутне ситуације. Има наше кривице, како да не, али има и стране. Сагледавање сопствених грешака и страних аспирација треба да нас научи за будућа искуства а не да нас укопа у месту где ћемо да ламентирамо над својом судбином, како то рече колега.

- - - - - - - - - -

Nan Elmoth:

Da sumiramo. Od 1918-te ne postoji političar koji radi za srpsku stvar, bez obzira na politički sistem i stranačku pripadnost.

Kliknite za proširenje...

До дана данашњег.

Имамо ми споменике иуз првог светског рата. Али их је тако мало....
А имали смо и аутентичне карјпуташе широм Србије, које су нове окупаторске власти униуштиле махом 50тих и 60тих година 20 века.

То је зато што смо осећајни и широких словенских душа, па славимо сваког ко је погинуо борећи се за Србију.

Са друге странe, пословично хладни и безосећајни Енглези, поводом својих мртвих из првог рата... сваки цвет је један војник, тачно 888,246 њих.

Да није било упорног Антонија Ђурића, да направи " Солунци Говоре" још мање би се о томе говорило. Тада се буднио глумац Љуба Тадић, што се поставља та представа, и говорио како треба макнути те " солунаше и четнике". Онда су Ђурићу хтели да помрсе конце, тако што су ставили Цисану Мурусиџе, мислећи да ће она као грузинка све да упропасти. Међутим, зезнули су се грдно, јер је Цисана као Православака одлично протумачила и разумела све. И направила је такву представу, да никад, али никад није било празне столице... ни једне.

Prebaciti na istoriju.

- - - - - - - - - -

BTW Srbi pisaju i na Jasenovac a i na sve sopstvene zrtve. Ljudozderski narod.