Beograđani da si ponesev akuzativ
Došli Beograđani na Leskovačku roštiljijadu. I sednuli oni za štand, i vikav konobara. Dolazi konobar i vika:
“Dobrodošli na Leskovačku roštiljijadu, izvolte.”
Beograđanin: “Molim Vas meni?”
Konobar: “Pol’k be aljco alajavi, prvo dama, pa onda ti.”
“Izvinite, molim Vas meni?”
“Ama, poštuj bon ton, prvo dama, pa onda ti.”
“Aman čoveče, jelovnik, kartu pića…”
“Aaa, što će ti sad pa toj kad ja sve znam napamet.”
“Pa kad znate, onda recite.”
“Ovakoj, od roštilj imamo, malečak i golem.”
“Izvinite, kako to mislite malečak i golem?”
“Voz, Leskovački voz, malečak su ti 3 ganga, a golem ti je cela kompozicija, da jedeš dok se ne izgemčiš.”
“Izvinite, a šta Vam to znači izgemčiš?”
“Pa bre, da jedeš dok ne pukneš…”
“Dobro, dobro, a šta imate od kuvanih jela?”
“Ovakoj, pasulj na tavče, pasulj na gravče, kupus sas kolenicu, kupus bez kolenicu, sarmice umotane u vinov lis’ s kiselo mlekce, prsti da si izedeš.”
“Aman čoveče, koristite li vi uopšte akuzativ?”
“Koe dal koristimo?”
“Akuzativ, padež?”
“Ne znam, ću pitam šefa… Šefeee, gost pita imamo li akuzativ?”
“Šef: Koe dal imamo?”
“Vika, akuzativ padeš neki.”
Šef: “Ma jok, isključivo sve spremamo na čkaru i maz, al’ ako treba će mu turimo i taj akuzativ!”
