Na ostavinskoj raspravi, rocistu na kome se naslednici izjasnjavaju o ostavstini, prisutni su zakonski naslednik (sin ostavilje) i testamentalni naslednik, kao jedini naslednici.
Tom prilikom, pred ucesnicima u ostavinskoj raspravi, kao i pred svedocima pozvanim od strane sudije, a koji su bili radnici suda, procitan je testament odnosno zakonsko zavestanje ostavilje u kome je ostavilja navela uglavnom sve sto je posedovala, a cega se u poslednjim trnucima zivota, u bolnickoj sobi, pri zdravoj svesti i cistog razuma mogla setiti. Naravno, u takvim uslovima logicno je bilo da ostane nepomenut ili izostavljen deo pokretne ili nepokretne imovine, zbog brojeva parcela koji u tim trenucima nisu bili dostupni, kao i brojevima stednjih knjizica koje su takodje bile van dometa ociju ostavilje, ali i svedoka, kao i pravnog lica koje je u ime ostavilje sacinjavalo testament.
Posle procitanog testamenta, sudija se obratio zakonskom nasledniku (sinu ostavilje) sa pitanjem da li priznaje testamenat, odnosno zakonsko zavestanje sacinjeno pred svedocima. Sin ostavilje je odgovorio da priznaje testamenat, a na konstatciju da i pored toga, on kao zakonski naslednik ima pravo na nuzni deo, sa naglasenim upozorenjem da ono sto bude rekao i za sta se bude odlucio je po zakonu neopozivo, sin ostavilje je rekao da sa ostaviljom nije bio u dobrim odnosima, da je nije smatrao svojom majkom i da mu nista njeno ne treba, ukljuujuci i nuzni deo.
Na nesto kasnije jos jednom ponovljeno isto pitnje uz vec pomenutu, ali i ponovljenu kostataciju da je sada pred sudom data rec neoboriva, sin ostavilje je ponovio i jos jednom potvrdio da ne zeli nista, ukljucujuci i nuzni deo, odnosno deo koji mu po zakonu pripada, bez obzira na pismeno zavestanje u kome je ostavilja jasno navela da od naslednika ima samo sina sa kojim nije u dobrim odnosima i kome ne zeli nista da ostavi.
Nakon date izjave sudija je zatrazio od zakonskog naslednika da se potpise ispod svoje date izjave, sto je isti i ucinio.
Dalji postupak na tom rocistu se vodio sa testamentalnim naslednikom, koji je prihvatio nasledstvo, sto je svojim potpisom i ozvanicio.
Nekih par nedelja kasnije, sin ostavilje iz samo sebi znanih razloga je pokusao da opovrgne datu izjavu, sto je bilo nemoguce, te je iz istog razloga tuzio testamentalnog naslednika, i u tuzbi naveo da mu je isti obecao deo nasledstva trazeci od njega da se na sudu odrekne svega, pa i svog nuznog dela.
U parnicnom postupku nije dokazano da je bilo ikakve nagodbe i da ne postoji osnova da se ponisti na sudu data ostavinska izjava, jer nema osnova da se dokaze da je ista data pod prevarom i obmanom.
S obzirom da je zbog tuzbe proziv testamentalnog naslednika, ostavinski postupak obustavljen do donesenja resenja u parnicnom postupku, ostavinski postupak je nastavljen po okoncanju parnicnog i tom prilikom na rociste je ponovo pozvan zakonski naslednik.
E sad na osnovu svega recenog u gornjem tekstu imam nekoliko pitanja.
1. Zasto sudija ponovo poziva zakonskog naslednika, s obzirom da je on vec dao svoju izjavu u kojoj se odrekao svog nuznog dela, istu potpisao i samim tim sebe iskljucio iz daljeg postupka. Razlog vise za takvo pitanje je cinjenica da je od apelacionog suda stiglo neoborivo resenje po kome je data izjava zakonskog naslednika pravno valjana i da ne postoji ni jedan razlog da se ista ponisti. Znaci, od trenutka kada je zakonski naslednik ptpisao svoju datu izjavu i napustio sudnicu, vise nije ucesnik u ostavinskoj raspravi, osim ukoliko bi se naslednicka izjava ponistila, sto u ovom slucaju nije ucinjeno.
2. Zasto se ovim postupkom po automatizmu zakonskom nasledniku ponovo daje pravo ako ni za sta drugo, onda bar da utice na duzinu rasprave, s obzirom da na svako sledece napisano resenje ima pravo zalbe?
3. Cak i ukoliko je u zakonskom zavestanju nesvesno izostavljen deo imovine, zar odbijanjem prava na nuzni deo koji mu po zakonu pripada, bez obzira na velicinu i visinu imovine koju ostavilja ima, zakonski naslednik nije sebe datom izjavom iz daljeg iskljucio?
S obzirom da ga sud i dalje poziva, bez obzira na datu izjavu, zakonski naslednik je i dalje ravnopravni ucesnik u ostavinskoj raspravi. To je jednostavan zakljucak koji se na osnovu svega sam namece.
4. Cemu onda izjasnjavanje o testamentu, odricanje od nuznog dela i sve ranije radnje koje sud sprovodi 17.04.2012.-e godine (nepunih pet i po godina), kada se i posle svega ne vidi epilog datih izjava, kao sto se ne moze ni naslutiti kraj citave ove zavrzlame, a samim tim ni zavrsnog cina nasledjivanja, odnosno prava koriscenja istog? Uostalom, osim gubljenja vremena, novca u sudskim rocistima, gubi se i vrednost ostavinske imovine.
Tom prilikom, pred ucesnicima u ostavinskoj raspravi, kao i pred svedocima pozvanim od strane sudije, a koji su bili radnici suda, procitan je testament odnosno zakonsko zavestanje ostavilje u kome je ostavilja navela uglavnom sve sto je posedovala, a cega se u poslednjim trnucima zivota, u bolnickoj sobi, pri zdravoj svesti i cistog razuma mogla setiti. Naravno, u takvim uslovima logicno je bilo da ostane nepomenut ili izostavljen deo pokretne ili nepokretne imovine, zbog brojeva parcela koji u tim trenucima nisu bili dostupni, kao i brojevima stednjih knjizica koje su takodje bile van dometa ociju ostavilje, ali i svedoka, kao i pravnog lica koje je u ime ostavilje sacinjavalo testament.
Posle procitanog testamenta, sudija se obratio zakonskom nasledniku (sinu ostavilje) sa pitanjem da li priznaje testamenat, odnosno zakonsko zavestanje sacinjeno pred svedocima. Sin ostavilje je odgovorio da priznaje testamenat, a na konstatciju da i pored toga, on kao zakonski naslednik ima pravo na nuzni deo, sa naglasenim upozorenjem da ono sto bude rekao i za sta se bude odlucio je po zakonu neopozivo, sin ostavilje je rekao da sa ostaviljom nije bio u dobrim odnosima, da je nije smatrao svojom majkom i da mu nista njeno ne treba, ukljuujuci i nuzni deo.
Na nesto kasnije jos jednom ponovljeno isto pitnje uz vec pomenutu, ali i ponovljenu kostataciju da je sada pred sudom data rec neoboriva, sin ostavilje je ponovio i jos jednom potvrdio da ne zeli nista, ukljucujuci i nuzni deo, odnosno deo koji mu po zakonu pripada, bez obzira na pismeno zavestanje u kome je ostavilja jasno navela da od naslednika ima samo sina sa kojim nije u dobrim odnosima i kome ne zeli nista da ostavi.
Nakon date izjave sudija je zatrazio od zakonskog naslednika da se potpise ispod svoje date izjave, sto je isti i ucinio.
Dalji postupak na tom rocistu se vodio sa testamentalnim naslednikom, koji je prihvatio nasledstvo, sto je svojim potpisom i ozvanicio.
Nekih par nedelja kasnije, sin ostavilje iz samo sebi znanih razloga je pokusao da opovrgne datu izjavu, sto je bilo nemoguce, te je iz istog razloga tuzio testamentalnog naslednika, i u tuzbi naveo da mu je isti obecao deo nasledstva trazeci od njega da se na sudu odrekne svega, pa i svog nuznog dela.
U parnicnom postupku nije dokazano da je bilo ikakve nagodbe i da ne postoji osnova da se ponisti na sudu data ostavinska izjava, jer nema osnova da se dokaze da je ista data pod prevarom i obmanom.
S obzirom da je zbog tuzbe proziv testamentalnog naslednika, ostavinski postupak obustavljen do donesenja resenja u parnicnom postupku, ostavinski postupak je nastavljen po okoncanju parnicnog i tom prilikom na rociste je ponovo pozvan zakonski naslednik.
E sad na osnovu svega recenog u gornjem tekstu imam nekoliko pitanja.
1. Zasto sudija ponovo poziva zakonskog naslednika, s obzirom da je on vec dao svoju izjavu u kojoj se odrekao svog nuznog dela, istu potpisao i samim tim sebe iskljucio iz daljeg postupka. Razlog vise za takvo pitanje je cinjenica da je od apelacionog suda stiglo neoborivo resenje po kome je data izjava zakonskog naslednika pravno valjana i da ne postoji ni jedan razlog da se ista ponisti. Znaci, od trenutka kada je zakonski naslednik ptpisao svoju datu izjavu i napustio sudnicu, vise nije ucesnik u ostavinskoj raspravi, osim ukoliko bi se naslednicka izjava ponistila, sto u ovom slucaju nije ucinjeno.
2. Zasto se ovim postupkom po automatizmu zakonskom nasledniku ponovo daje pravo ako ni za sta drugo, onda bar da utice na duzinu rasprave, s obzirom da na svako sledece napisano resenje ima pravo zalbe?
3. Cak i ukoliko je u zakonskom zavestanju nesvesno izostavljen deo imovine, zar odbijanjem prava na nuzni deo koji mu po zakonu pripada, bez obzira na velicinu i visinu imovine koju ostavilja ima, zakonski naslednik nije sebe datom izjavom iz daljeg iskljucio?
S obzirom da ga sud i dalje poziva, bez obzira na datu izjavu, zakonski naslednik je i dalje ravnopravni ucesnik u ostavinskoj raspravi. To je jednostavan zakljucak koji se na osnovu svega sam namece.
4. Cemu onda izjasnjavanje o testamentu, odricanje od nuznog dela i sve ranije radnje koje sud sprovodi 17.04.2012.-e godine (nepunih pet i po godina), kada se i posle svega ne vidi epilog datih izjava, kao sto se ne moze ni naslutiti kraj citave ove zavrzlame, a samim tim ni zavrsnog cina nasledjivanja, odnosno prava koriscenja istog? Uostalom, osim gubljenja vremena, novca u sudskim rocistima, gubi se i vrednost ostavinske imovine.
