Srpske Heroine

Pretrazio sam ali nisam nasao,ako gresim izvinjavam se,temu o srpkinjama heroinama koje su nas zaduzile kroz istoriju.Slucajno sam otkrio guglajuci Rosu Pantic pa cu postaviti o njoj sta sam pronasao a molim druge korisnike istoricare da nastave i daju doprinos ovoj temi.
ROSA PANTIĆ HEROINA TOPLIČKOG USTANKA



Boreći se rame uz rame sa svojim mužem Vučkom , Rosa Pantić iz blačkog sela Lazarevac ostaće zabeležena u istoriji kao heroina Topličkog ustanka. Ona je samo jedan od primera požrtvovanosti i borbe ovog jedinog ustanka u tada porobljenim delovima Evrope. Iako ne postoji mnogo podataka o njenom učešću, ono što se sa sigurnošću zna i što ovu ženu čini posebno ječinjenica da kada su komunisti 1943. godine pokušali atentat na njenog supruga Vučka, razjurila ih je puškom!

Majka, žena, sestra, ona je sa puškom u ruci branila svoj dom, zavičaj i državu, a njena požrtvovanost i hrabrost bila je vetar u leđa Vučku, koji je znao da porodica ima u njoj najboljeg zaštitnika i čuvara.

Kao važan akter Topličkog ustanka, kao neko ko je sa suprugom išla rame uz rame u borbama koje su vođene, ona je ubijena od strane komunista pred kraj Drugog svetskog rata.

Vučko Pantić je takođe poginuo krajem 1944. godine u Modriči.
http://prokupljenadlanu.rs/da-li-ste-znali/rosa-pantic-heroina-toplickog-ustanka-1968.htm

Србска Јованка Орлеанка – прва жена четник Софија Јовановић
Софија Јовановић,(1895 - 1979) била је добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912 до 1918. године, добила је 13 одликовања.


Рођена је у Београду као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао више ћерки али не и сина, па се и гласно жалио због тога што нема „сина јунака“. Била је девојчица кад јој је отац умро, а матуранткиња кад је избио Први балкански рат 1912. године.[1]

Тада се јавила Народној одбрани као добровољац - четник и прошла тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. Била је прва жена борац у српској војсци.[1]

Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „српска Јованка Орлеанка“. Тада се њена фотографија нашла и на дописници, а објављена је и у париском „Малом журналу“ 1912. године.

По завршетку Другог балканског рата запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим мир је кратко трајао, убрзо је избио Први светски рат и од самог почетка, ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд.

Била је у саставу Сремског добровољачког одреда где је командовала првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресече телефонске жице до Земуна. Са њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе и поставили их на караулу,[2] покупили наоружање и муницију и вратили се у Београд.

Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари.

У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања.[1]

После рата се удала за ратног друга Тихомира Крсмановића и није се појављивала у јавности. Остала је заборављена нарочито после Другог светског рата. Преминула је 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.[3]

Њена праунука је драматург и глумица Сања Крсмановић Тасић које је направила представу „Приче хлеба и крви“ о Софији Јовановић.

Занимљивост
Опис регрутације: Пријавила се Народној одбрани, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње... Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече:

- Којим добром, девојко?

- Хоћу пушку и ратни распоред! - рекла је одлучно. - Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме... Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.

- Добро, девојко! - рече јој мајор. - Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима...

- Хоћу пушку! - поновила је. - За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!

Нису имали куд: примили су је.

НА ШТИКЛАМА БЕЗ ДЕЛА СТОПАЛА
Софија Јовановић се после војничке голготе удала за ратног друга и није се појављивала у јавности.
- Бака је била права дама. Поново је обукла хаљине и високе штикле, не знам како је то успевала без половине стопала. Посветила се кући и није тражила никакве повластице.
О рату није причала осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Била је разочарана салонским ратницима, који су се после рата лактали за привилегије. Тако је србска Јованка Орлеанка остала заборављена, нарочито после Другог светског рата. Када је умрла, у наслеђе сам добила 13 ордена, пажљиво умотаних у чипкасту белу марамицу – открива праунука.
НЕОБИЧАН САН
Крајем деведесетих година прошлог века, у југоносталгичним интелектуалним круговима Београда, били су модерни антиратни позоришни комади.
- Игрла сам у уличној представи, на костим сам ставила 13 ордена моје прабаке. Исте ноћи сам је сањала. Дуго ме је гледала својим строгим тамним очима. Осетила сам стид због игре с њеним одликовањима. Пробудила сам се и озбиљно замислила, у каквим мукама и ужасима је то ордење стечено. Био је то први корак у откривању тајне историје моје прабаке Софије - искрена је Сања

Стихови српске хероине која је 1999. живот дала за Отаџбину

Љиљана Жикић Карађорђевић била је добровољац српске војске у току бомбардовања СР Југославије.

Недавно је обележена годишњица смрти, а њене речи и песме које је оставила у аманет народу остаће урезане у српској и сторији као ожиљак на кожи.
Била је једна од оних неустрашивих жена која је била спремна све да изгуби за своју земљу. Нажалост, изгубила је свој живот 1. априла 1999. године у близини села Љубенић приликом обављања борбеног задатка.

Љиљана је написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“ која је објављена 26. априла 1999. године у листу „Свет“, којом је опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи.


Бранићу Србију и кад будем мртва

И кад умрем ја ћу ногом опет стати

да стојим к’о храбра и висока стена

поглед ће вечно границу да прати

ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Изникнућу свуда где се миче цвеће

где ваздуха има и где нема, тамо

за све ћу бити и за шта се не зна

и за оно кол`ко можемо да знамо.

Стражар ћу бити сурови и страшни

туђин и лопов да стално плаши

јер Србин не може да се зове робом

Србија ту су сви векови наши.

Чуваћу границу српске земље моје

опрост за грумен нећу дати ником.

Моје ће руке хлеб сваком да нуде,

ал` Србију никад, то је све што имам!

Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,

због њих ће погача и отров да буде.

И кад умрем ја ћу ногом опет стати

да стојим к`о храбра и висока стена

поглед ће вечно границу да прати,

ни гроб ми неће рећи да ме нема!

Љиљана је рођена 9. марта 1957. године у Крагујевцу. Као дете и тинејџерка похађала је музичку и балетску школу. Као девојчица је била ангажована у дечјем позоришту „Јоаким Вујић”. Победила је на такмичењу за Мис Србије 1978. године. Дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. Била је мајка шесторо деце.

Natalija Bjelajac (1893-1974)

Mlada Antonija Javornik napustila je rodni Maribor posle završene osmogodišnje škole i pridružila se srpskoj vojsci u Kragujevcu. Promenila je ime u Natalija Bjelajac, što je bilo neophodno da bi zaštitila roditelje koje je ostavila u Austrougarskoj carevini. Učestvovala je u oba Balkanska rata i odlikovana je medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Prvi svetski rat dočekala je u okolini Šapca, na Kajmakčalanu je zarobila 30 bugarskih vojnika, bila je svedok umiranja na Krfu i Vidu i proboja Solunskog fronta, a ranjavana je čak dvanaest puta. Umrla je 1974. godine, na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke.

Mirka Grujić (1869-1940)

Kćerka političara Jevrema Grujića zavetovala se da će pomagati drugima.Mirka Grujić je rođena 1869. godine u Beogradu kao jedno od desetoro dece Jelene i Jevrema Grujića, državnika i diplomate koji je predvodio Srbiju tokom 19. veka. Bila je veoma inteligetna i obrazova za svoje vreme, tako da je govorila pet stranih jezika, slikala, svirala klavsen. Posle smrti mlađe sestre Milice, povukla se iz javnog života i vreme provodila u kući. Sa početkom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Mirka se priključila kao dobrovoljna bolničarka i pomagala, što je bio i njen zavet i želja.

Sa srpskom vojskom se povlačila preko Albanije, sa kojom je ostala do oslobođenja i povratka u Beograd. Za svoj rad i doprinos u zbrinjavanju ranjenika odlikovana je Medaljom za hrabrost. Posle rata je postavljena za predsednicu Kola srpskih sestara, čiji je član bila od ranije. Na tom mestu je provela dvadeset godina, brinući se o siromašnim, bolesnim, siročićima, pomagala devojkama da se školuju ili da izuče neki od zanata.

Na poziv kraljice Marije prihvatila se da bude prva počasna dama dvora i sa kraljevskim parom, koji ju je izuzetno cenio, prisustvovala zvaničnim protokolarnim posetama u zemlji i inostranstvu.

Svoj život je posvetila pomoći svima kojima je pomoć trebala, nije se udavala i umrla je u Beogradu 1940. godine.

Ljubica Čakarević (1894-1980)

Ova učiteljica iz Užica prkosila je okupacionim snagama tako što je odbila da nastavi da se bavi prosvetnim radom. Umesto toga, pridružila se ocu i trojici braće u rovu na Solunskom frontu. Pešačila je skoro mesec dana da bi stigla na odredište 1918. godine i donela srpskoj vojnoj komandi važne podatke iz otadžbine.Vojvode Stepa Stepanović i Živojin Mišić, s kojima se srela na frontu rekli su joj da je prvi vesnik iz porobljene Srbije. Regent Aleksandar Karađorđević odlikovao ju je Medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Prilikom jedne posete bratu umrla je 1980. godine u Sarajevu, gde je i sahranjena. Njeni posmrtni ostaci prenešeni su u Užice pre nekoliko meseci.

Ljubica Luković (1858-1915)

Rođena je u Pančevu 1856. godine od oca Jeftimija Avramovića, uglednog filologa, profesora i počasnog člana Srpskog učenog društva. Imala je brata Simu i sestre Milicu i Olgu.

Pohađala je Višu žensku školu u Beogradu. Potom je postala učiteljica. Bavila se prevođenjem, posebno su zanimljivi njeni prevodi „Gertrude” i „Antoanete” iz francuske književnosti. Pisala je za časopise „Domaćica” i „Bosanska vila”, pod pseudonimom Etinecelle, savetujući devojkama da se školuju i pažljivo biraju profesiju.

Godine 1875. postala je član tek osnovanog Beogradskog ženskog društva. Društvo je bilo pod pokroviteljstvom kraljice Natalije, a cilj društva je bio priprema za rad i samostalan život devojaka iz različitih društvenih slojeva. Početkom Srpsko-turskih ratova društvo je osnovalo bolnicu, sarađivalo sa Vojnom sanitetu i sa Crvenim krstom,[1] a po završetku rata Radeničku školu, Pazar, Đačku trpezu, Dom starica. i pokrenuli list „Domaćica”. Bavila se prevođenjem, sa francuskog i nemačkog, posebno su zanimljivi njeni prevodi „Gertrude” i „Antoanete” iz francuske književnosti. Pisala je za časopise „Domaćica” i „Bosanska vila”, pod pseudonimom Etinecelle, savetujući devojkama da se školuju i pažljivo biraju profesiju.

Godine 1877. se udala za Stevana Lukovića,oficira, počasnog generala Drinske divizijske oblasti, načelnika Inžinjerijskog odeljenja Ministarstva vojnog, komandant Inžinjerije, nosioca Takovskog krsta i Ordena Svetog Save. Živeli su u skladnom braku, ali nisu imali dece.Zbog njegovog posla, često su se selili, a Ljubica je svuda osnivala ženske podružnice i radničke škole i učestvovala u njihovom radu.

Bila je jedna od potpredsednica i glavni kontrolor patriotsko-humanog Društva „Kneginja Ljubica“, u Beogradu. Cilj ovog društva je bio pomaganje crkava i manastira u Staroj Srbiji i Makedoniji, koji su se u to vreme nalazili pod turskom vlašću.

Postala je član Kola srpskih sestara, nekoliko meseci pošto je osnovano, na jesen 1903. godine, Predsednica društva je bila Savka Subotić, a Ljubica je izabrana za drugu predsednicu 1905. i od tada je rukovodila svim važnijim aktivnostima društva.Bavila se prikupljanje pomoći za Srbe u Makedoniji i Staroj Srbiji, pomagala duhovne centre i škole, povezivala se sa srpskim kulturnim društvima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Dalmaciji. Sa potpredsednicom Stanislavom Sondermajer i uz pomoć Ivana, supruga Delfe Ivanić, šefom Presbiroa, je 1906. pokrenula godišnji kalendar „Vardar”, kroz čiji je naziv su iskazani težnja i želja za svesrpskom ujedinjenju i oslobođenjem od porobljivača.


Ljubica Luković kao bolničarka U Nišu, za vreme Prvog svetskog rata
Od 1906. je pohađala bolničarski kurs za dame, koji je organizovalo Kolo srpskih sestara. Sa Delfom Ivanović je osnovala Četvrtu rezervnu bolnicu na Vračaru, sa 140 kreveta i 1.500 bolesnika.Kolo je pomoglo još preko četrdeset bolnica.

Kada su počeli da pristižu prvi ranjenici iz Balkanskih ratova, radila je kao dobrovoljna bolničarka i neprekidno se nalazila uz ranjenike. Kolo je organizovalo kraće bolničke kurseve u mnogim mestima i slalo pomoć u lekovima i sanitetskom materijalu širom Srbije.Rukovodstvo vojnog saniteta je oktobra 1912 je ostalo zadivljeno po brzoj reakiciji Kola, kada je na zahtev načelnika saniteta Srbije Kolo organizovalo pomoć ranjenicima duž pruge Niš-Beograd. Ona je tokom noći obavestila Odbore i već ujutro su ranjenici na stajalištima dočekiani sa toplim napicima, hranom, preobukom i sanitetskim materijalom. Nakon Balkanskih ratova Kolo srpskih sestara je na njenu inicijativu i rukovodstvo otvaralo škole i kurseve za domaćice u Staroj Srbiji i Makedoniji.

Sluteći nove ratne sukobe, pred Prvi svetski rat, spalila je svu arhivu Kola srpskih sestara, kako nijedna od članica ne bi stradala. Po prelasku srpske Vlade i celokupne državne uprave iz Beograda u Niš, sa nekoliko članica članica Kola se prešla u Niš.

Krajem januara 1915. godine, sa blagajnicom Katicom Đorđevićkom, uputila se iz Niša u Valjevo, kako bi isporučile pomoć pristiglu od prijatelja Kola i Srba iz Engleske. Januara 1915. godine, u Valjevskim bolnicama bilo smešteno 14.068 obolelih od tifusa.Ostala je nekoliko dana i negovala ranjenike, ali se i sama zarazila. Po povratku je umrla u bolnici od epidemije pegavog tifusa 11. februara 1915. u u Nišu, gde je i sahranjena.

Milunka Savic!