СРЕБРЕНИЦА (Прилог истини о догађајима у и око Сребренице у јулу ратне 1995. године)
Толико тога је речено и написано о Сребреници, о ратним догађајима из сребреничког краја, у којима су страдали и Срби и Бошњаци, да човек помисли да се више нема шта рећи.
Међутим то није тако. Увек се има шта казати, написати, објаснити, прокоментарисати и бацити ново светло на те догађаје, како бисмо се у одређеној мери приближили објективној, реалној слици догађаја, посебно ако је реч о чињеницама, које су биле прећутане, прикривене или погрешно интерпретиране. Претенциозно би било рећи – открити пуну истину, разобличити све неистине, манипулације и преваре. То није нимало лако. Много је неистина, погрешних закључивања, конструисаних чињеница наталожено у испричаним причама и написаним књигама о сребреничким догађајима.
Због свега тога треба се и даље бавити овим питањем, трагати за многим одговорима и развејавати многе магле које обавијају сребереничке догађаје из јула ратне 1995. године.
Догађаји из саме Сребренице и њене уже и шире околине из јула ратне 1995. године имају своју предисторију, они су само врх леденог брега мноштва збивања која су се одиграла и у не тако далекој историји, затим током Другог светског рата, а нарочито у ратном периоду 1992-1994. година.
У светској јавности, у пресудама Хашког трибунала (ХТ) и у бошњачком јавном мњењу „Сребреница“ фигурира само као „злочин геноцида“ који су починиле „српске војне снаге над бошњачким становништвом сребреничког краја“.
У тим перцепцијама нема ни помисли о српским ратним страдањима у истом крају, ни помисли о српским жртвама и огромним страдањима српских цивила. Бошњачки политичари и бошњачка јавност, подржани од својих „ратних и политичких спонзора“, настоје
по сваку цену „зацементирати истину о Сребреници“ коју је утврдио Хашки трибунал. У том контексту су и актуелни покушаји измене кривичног закона БиХ, у коме би негирање геноцида у Сребреници било санкционисано као кривично дело. Ово је још један начин да се још више удаљимо од истине о „сребреничким догађајима“, а и да се народи међусобно још више конфронтирају.
У српском јавном мњењу, у перцепцији већине српског народа, „Сребреница“ је једна велика несрећа и злочин који су задесили српски народ тога краја током рата од 1992. до 1995. године, а страдање Бошњака у јулу 1995. године, „испровоцирана реакција“, „међународна урота и намештаљка“ за Србе у целини.
„Сребреница“ заслужује истину. Све сребереничке жртве, и српске и бошњачке, заслужују истину и одговоре на мноштво питања. Борба за истину и доказивање истине је донкихотовски напор, борба са ветрењачама. То је увек било тако и тако ће и бити. Позната је изрека да у рату „прво погине истина“. Међутим, након толико година од рата, истину треба оживети, догађаје реанимирати, удахнути им дах истине и смело се суочити са свим последицама утврђене истине.
Као аутор овога текста, непосредни сам учесник многих ратних догађа у БиХ, па и на подручју Сребренице. Као хашки оптуженик и осуђеник, располажем са обимном историјском грађом, непосредним сазнањима, као човек који је имао увид у мноштво судских доказа, и неко ко је непосредно 3,5 године у континуитету пратио судски процес, располажем са довољно чињеница које максимално ограничавају субјективност у закључивању и изношењу ставова о „Сребреници“. Успут да кажем да нисам осуђен за почињење геноцида, нити конспирацију ради почињења геноцида.
Био сам у прилици да проучим обиље историјске грађе која се односи на рат у БиХ, на све зараћене стране, њихове ратне циљеве, коју је прикупило тужилаштво ХТ, а која је била у архивама, и није била доступна стручној јавности. И као непосредни учесник борбених дејстава на терену, имао сам властити увид у борбене догађаје. У судници сам 3,5 године гледао доказе и слушао тумачења тих доказа од стране тужилаштва и одбране. Прочитао сам на стотине изјава разних сведока, анализирао хиљаде страница разних докумената и писаних доказних материјала, експертских извештаја разних врста, који су се односили не само на предмет „Сребреница“, него и на многе друге. Гледао у очи стотине сведока који су прошли кроз судницу.
Добро је полемисасти са свим написаним о Сребреници. Аргументовано оспоравати различите тврдње и ставове, то је продуктивно и пожељно, али очито није довољно.
Много је оспоравања онога што је речено о Сребреници, али из пера српских аутора скоро да нема или врло мало има целовитих извештаја и књига о томе шта се у истину десило. Скоро да нема „српске верзије догађаја“, углавном има оспоравања већ реченог и написаног. Када кажем „српске верзије догађаја“ онда искључиво мислим на утврђивање чињенично истинитог тока догађаја. Ово је један скроман покушај да се у једном троделном ауторском тексту, иако по обиму ограниченом, ипак на целовит начин проговори о „сребреничким догађајима“, који би сваком добронамерном човеку требао бити прихватљив.
Одмах на почетку желим да изнесем један став у виду закључка, који је логичан и исправан, и који може бити мотив и водиља и за оне који га прихватају и за оне који га оспоравају. Ради се о следећем:
Сви утврђени докази показују да злочин који се збио на подручју Сребренице у јулу 1995. над припадницима 28. Дивизије тзв. АБиХ, није био резултат плана, организованог деловања српских институција војске и државе. Није утврђено постојање намере да се припадници 28. Дивизије тзв. АБиХ погубе само због тога што су били Бошњаци – муслимани.
Анализа која следи не упире прстом у било кога у смислу кривичне одговорности, она остаје на терену чињеница као таквих. У њој се говори и о оправданим и легитимним деловањима ВРС, али и о поступцима супротним обичајима ратовања и женевским конвенцијама. Утврђене чињенице су толико снажне саме по себи да правницима не остаје много простора за различита закључивања и различите правне квалификације самог злочина.
Емотивне, брзе, површне и политички мотивисане правне оцене „сребреничких догађаја“ неоправдано воде закључку да је реч о „геноциду“.
..............
.......................................................................
./.
Винко Пандуревић
ИЗВОР:
Фонд стратешке културе
........
