Срећан 7. Јул Дан устанка народа Србије

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

комшија

Stara legenda
Poruka
89.976
СМРТ ФАШИЗМУ - СЛОБОДА НАРОДУ!


1280px-Mesto_po%C4%8Detka_ustanka_u_Srbiji.jpg

Бела Црква - зграда бивше кафане, а данас музеја и спомен-бисте др Мише Пантића, Жикице Јовановића и Чеде Милосављевића

На Ивањдан, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, код Крупња одржавао се традиционалан сеоски вашар. После црквене службе, председник општине Средоје Кнежевић је окупљеним грађанима наредио, да се због „ванредних безбедносних прилика“, разиђу кућама и већина га је послушала, али је на вашару, ипак, остало још неколико стотина сељака. Око 17 часова појавила се група од петнаест партизана из Рађевске партизанске чете, предвођених командантом Мишом Пантићем и политичким комесаром Жикицом Јовановићем Шпанцем. Били су наоружани пушкама, а један партизан је носио пушкомитраљез.

Одмах по доласку, партизани су, под липом испред кафане Босе Недељковић, окупили око себе сељаке. Потом су им одржали антифашистичке говоре у којима су позвали народ у борбу против окупатора. Говорили су лекар Миша Пантић из Ваљева, студент права Владан Бојанић из Беле Цркве и Жикица Јовановић Шпанац, новинар из Ваљева и учесник Шпанског грађанског рата. После одржаних говора партизани су се удаљили. Многи младићи, који су били на вашару тада су се придружили Рађевачкој партизанској чети.

Одмах по одласку партизана, у село је стигла жандармеријска патрола, која је у међувремену била обавештена о доласку „наоружаних комуниста”. У њој су били наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић. Они су почели, окупљеном народу, да говоре да иде кући и почели да га растерују. Тада је Владан Бојанић, појурио за партизанском групом коју је сустигао код извора Јебаровца, крај речице Коларуше. Испричао је о грубом насртају жандара, па су се Жикица Јовановић и Миша Пантић, вратили са намером да разоружају жандарме.

Лончар и Браковић су, одмах по доласку партизана, посегли за оружјем, али нису стигли да га употребе. Жикица је, из непосредне близине, из пиштоља (носио је два пиштоља на боковима, као и сви политички комесари из Шпанског грађанског рата) убио обојицу. Богдана Лончара је један метак погодио у фишеклију услед чега је експлодирала муниција и он је умро два сата касније (према другом извору у село су се вратили Жикица Јовановић и Цветин Солдатовић и обојица пуцали. Жикица је пиштољем ранио Богдана Лончара, док је Солдатовић пушком усмртио Браковића).

Извештај немачке Крајскомандантуре I/847 из Шапца о овом догађају је следећи:

„ У понедељак, 7. јула, у 17.30 часова, појавило се у Белој Цркви 16 до 20 устаника, наоружаних аутоматима, једним митраљезом, пиштољима и пушкама, под командом лекара Милоша Пантића из Ваљева и покушали су да становништво наведу на оружани отпор против немачке посаде и на разарање немачких фабрика. Забранили су даљи рад у предузећу и запретили стрељањем. Два жандарма, која су се ту нашла, била су убијена, што је читаво становништво примило са симпатијама. ”


Грб Општине Крупањ на коме се са десне стране налази детаљи који подсећају на 7. јул 1941. године
После ослобођења Југославије, Народна скупштина Србије је 27. јуна 1945. године донела одлуку којом је акција Рађевачке партизанске чете проглашена за Дан устанка народа Србије. На првој прослави одржаној 7. јула 1945. године присуствовао је и маршал Тито. Године 1951. поводом прославе десетогодишњице устанка код кафане, испред које се и догодило убиство, постављене су три бисте учесника догађаја - Жикице Јовановића, Мише Пантића и Чеде Милосављевића, које је урадио вајар Стеван Боднаров. Године 1971. поводом тридесетогодишњице устанка израђен је спомен-комплекс „Симболика у камену“, који се састоји од девет антропоморфних гранитних громада са шајкачама и орнаменталним симболима, дело Богдана Богдановића. Зграда бивше кафане је претворена у музеј и у њој је постављена изложба „7. јул 1941. године“, а у згради сеоске општине изложба „Револуционарне традиције Западне Србије 1804-1981. године“.

Године 1975. Скупштина Социјалистичке Републике Србије установила је „Седмојулску награду“ која је била највиша државна награда у Социјалистичкој Републици Србији и додељивала се за најзначајнија достигнућа у науци, уметности, привреди и другим областима друштвеног живота.

Године 1982. редитељ Сава Мрмак снимио је мини телевизијску серију „Шпанац“, у којој је сликовито приказан и догађај у Белој Цркви (у улози Жикице Јовановића Шпанца био је Данило Лазовић, а у улози жандара Лончара и Брковића - Мирко Буловић и Богдан Јакуш).

Празновање Дана устанка као државног празника одржано је последњи пут 2000. године. Одлуком Владе Републике Србије, чији је председник био др. Зоран Ђинђић, од 9. јула 2001. године овај празник је укинут. Од тада овај празник се прославља у организацији Савеза удружења бораца народноослободилачког рата, Социјалистичке партије Србије и Општине Крупањ. Поред Беле Цркве, у којој се одржавала централна прослава, празновање Дана устанка је одржавано и на другим местима широм Србије. Једно од места традиционалих окупљања 7. јула је и споменик „Слобода“ на Иришком венцу.
 
Poslednja izmena:
7. Jul (1941), Dan ustanka naroda Srbije
Dan%20ustanka%207.%20jul.jpg



Spomenik Žikici Jovanoviću Špancu u u Radanovcima pokraj Kosjerića,
na mestu Jovanovićeve pogibije, rad vajara Miroslava Protića


Posle kratkotrajnog Aprilskog rata, u kojem je jugoslovenska vojska poražena, a jugoslovenska vlada izbegla iz zemlje, okupacione sile podelile su međusobno delove Jugoslavije, a na drugom, pretežnom delu njene teritorije, formirane su kvislinške tvorevine – Nezavisna Država Hrvatska (NDH) i Srbija (pod nemačkom okupacijom). Dok je u NDH vlast preuzela jedna sasvim spremna vojno-politička profašistička grupacija, u Srbiji je nemački okupator etapno, premda srazmerno brzo uspostavio upravno-kvislinški aparat, pod svojom strogom kontrolom. Glavni zadatak bio je održavanje reda u okupiranoj zemlji, a posle napada Nemačke na SSSR pojačana je i ranije prisutna antikomunistička delatnost okupatora i kvislinga.
Posle napada na SSSR komunisti u Jugoslaviji povukli su se, sa jedne strane, još dublje u ilegalu, a sa druge strane su intenzivirali akcije za organizovanje otpora fašističkim okupatorima, sa ciljem da se borbom protiv okupatora u sopstvenoj zemlji ispuni obaveza proletarske solidarnosti sa prvom zemljom socijalizma. Osim toga, komunisti su računali na snažnu podršku od strane SSSR-a njihovoj borbi. U suštini, isprva se više računalo na to da će SSSR pomoći borbu komunista u okupiranim zemljama, nego što će ustanci u okupiranim oblastima biti na pomoći nepobedivom Sovjetskom Savezu.
U takvim okolnostima, posle 22. juna 1941. aktivirana je već i dodatno raširena postojeća mreža ilegalnih organizacija komunista, što im je omogućilo da veoma brzo organizuju prve boračke jedinice za otpor okupatoru. Intenzivno se formiraju manje čete, pretežno od komunista i njihovih simpatizera, koje odlaze u šume, brda i druge skrovite predele, čekajući naredbu za početak opšteg ustanka, ali izvodeći ponegde i samostalne akcije. Odluka o početku ustanka doneta je 4. jula 1941. u Beogradu (Dan borca), a počela je da se realizuje 7. jula prilikom održavanja narodne svetkovine u Beloj Crkvi.
Na ivanjdanski narodni skup došla je Rađevska četa Valjevskog odreda predvođena komandirom Mišom Pantićem, lekarom i španskim borcem koji je radio i kao novinar, Žikicom Jovanovićem Špancem, tada političkim komesarom. Partizani su pozvali okupljeni narod na ustanak protiv okupatora i njegovih unutrašnjih pomagača, koji su doprinosili uspostavljanju poretka koji je bio u interesu okuptora. Po dojavi da su se u Beloj Crkvi pojavili komunisti pod oružjem ubrzo je pristigla žandarmerijska patrola. U okršaju do kojeg je došlo, Žikica Jovanović je usmrtio dvojicu kvislinških žandarma. Imajući u vidu da je kvislinški aparat bio u potpunosti u službi ciljeva okupatora, ovaj događaj proglašen je za početak ustanka naroda Srbije protiv fašizma.
U naknadnim interpretacijama, osobito posle sloma socijalizma i Jugoslavije, često se na ovaj događaj gledalo iz perspektive nacionalne patetike: “pucao je Srbin na Srbina”. Tragični element građanskog rata nesumnjivo je postojao, ali je on bio rezultat podele koja je bila toliko duboka da se nije mogla ni lokalno ni globalno završiti drugačije nego totalnim ratom. Linija sukoba je prošla kroz veoma veliki broj naroda i država, ostavljajući sa jedne strane fašiste i njihove saradnike, a sa druge antifašiste. To je bila podela koja je bila po svojoj važnosti iznad svakog nacionalnog identiteta u tom trenutku i tako se bezmalo svuda i manifestovala.
http://antifasisti.org/dan-ustanka-naroda-srbije-7-jul-1941
***********************
Уместо коментара:
Revizija 7. jula: Dan ustanka ili "početak građanskog rata"
Ukidanjem Dana ustanka naroda Srbije (2001), predstavnici vladajućih građanskih partija iskazali su vlastiti ideološki resantiman prema istorijskom nasleđu pokreta koji je započeo oružani ustanak protiv fašističkog okupatora i snaga kvislinštva i koji je bio nosilac jugoslovenske socijalističke revolucije, ali i otklon prema delu oslobodilačkih tradicija Srbije.

Narodna skupština Republike Srbije, na predlog Vlade Zorana Đinđića, 9. jula 2001. izglasala je Zakon o državnim i drugim praznicima. Ovim zakonom Sretenje je postalo Dan državnosti, ali je ukinut Dan ustanka naroda Srbije (7. jul). Šef poslaničke grupe vladajuće koalicije, Čedomir Jovanović, ukazao je da se usvojenim zakonom „traga za onim delom državnog i društvenog identiteta koji je izgubljen u prethodnih 60 godina“.

Ukidanjem Dana ustanka naroda Srbije (2001), predstavnici vladajućih građanskih partija iskazali su vlastiti ideološki resantiman prema istorijskom nasleđu pokreta koji je započeo oružani ustanak protiv fašističkog okupatora i snaga kvislinštva i koji je bio nosilac jugoslovenske socijalističke revolucije (Narodnooslobodilački pokret pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije), ali i otklon prema delu oslobodilačkih tradicija Srbije.

Tokom narednih godina, predstavnici državnih institucija i antikomunistički orijentisani pojedinci iz vladajućih građanskih partija, kao i predstavnici akademskog istorijskog revizionizma, uz paralelne napore Srpske pravoslavne crkve, zajedničkim snagama nastojali su da izvrše reviziju istorijskog događaja koji se odigrao u Beloj Crkvi pokraj Krupnja, 7. jula 1941.

Sudska rehabilitacija dvojice žandarma u kvislinškoj službi, rehabilitovanih pred Okružnim sudom u Šapcu, 8. decembra 2008, na osnovu pravno i istorijski neprihvatljivog Zakona o rehabilitaciji (2006), predstavlja krajnji ishod zajedničkih nastojanja navedenih revizionističkih subjekata.




 
Побунили се тек након напада Немачкe на Русију јер су пре тога Хитлер и Стаљин били у добрим односима и имали на снази примирје.

Занимљива је комунистичка логика. Окупирају ти земљу али ти се побуниш против окупатора тек кад он нападне неку трећу земљу.
:hahaha:
 
Побунили се тек након напада Немачкe на Русију јер су пре тога Хитлер и Стаљин били у добрим односима и имали на снази примирје.
Занимљива је комунистичка логика. Окупирају ти земљу али ти се побуниш против окупатора тек кад он нападне неку трећу земљу. :hahaha:
Мудро су сачекали да Хитлер покаже колико му је стало до склопљених међудржавних уговора.
То је дисквалификовало српску монархију која је потрчала ,,грлом у јагоде'' да са Хитлером потпише коалицију. А потом и срамни бег монархиста, краља и пропале Владе из државе а народ оставили да сам крвари.
Наравно, појавили се комунисти организовали устанак и више од четири године крварења против окупатора и српских квислинга, извојевао победу.
Историја је забележила и устанак и дан победе. Џабе идиотске ревизије када је историјска белега јача ревизиониста.
 
Херцеговчки и косметски сељаци су почели да се боре против усташа и Шиптара месец дана пре вас...
Па ако су и шта то има везе са устанком!
Тек колико да спамујеш написано. Глупо!
 
Херцеговчки и косметски сељаци су почели да се боре против усташа и Шиптара месец дана пре вас...
Црвеним пучистима је требало мало времена да препознају могућности које им је пружила непријатељска окупација.
 
Poslednja izmena:
Titovci su sa nemačkim nacistima i sa drugim okupatorima i hrvatima - ustašama bili su velikoj ljubavi do napada na SSSR .
А када су то монархисти Цветковић и Цинцар-Марковић били Титовци па 27.Септембра 1940г. потписали Пакт о приступању Сили осовина?
Лупаш глупости.
 
А када су то монархисти Цветковић и Цинцар-Марковић били Титовци па 27.Септембра 1940г. потписали Пакт о приступању Сили осовина?
Лупаш глупости.
To nije tačno krele,potpisali su 25.marta 1941 u Beču a potpisali su zato što je Jugoslavija bila okružena neprijateljskim zemljama sem Grčke i nije bilo miguće da dobije pomoć kako se u to vreme verovalo prijateljskih zemalja Anerike i Engleske a i u samoj zemlji bilo je mnogo ustaša i titovaca-komunista koji su vrebali priliku da ostvare svoje ciljeve.Sasvim je druga stvar što su titovci bili u ljubavi sa nacistima.
 
Ух требало је друга Жикицу обесити још у краљевини Југославији.

Какав је то покрет коме су социопатске сецикесе јунаци? Не неки изразито позитиван покрет, рекло би се.

Trebalo je.Trebalo je i korisnika Dobrodošli obesiti u vreme postojanja Kraljevine Jugoslavije pošto je u vreme Kraljevine SHS još bio suviše mali za vešala.
 
To nije tačno krele,potpisali su 25.marta 1941 u Beču a potpisali su zato što je Jugoslavija bila okružena neprijateljskim zemljama sem Grčke i nije bilo miguće da dobije pomoć kako se u to vreme verovalo prijateljskih zemalja Anerike i Engleske a i u samoj zemlji bilo je mnogo ustaša i titovaca-komunista koji su vrebali priliku da ostvare svoje ciljeve.Sasvim je druga stvar što su titovci bili u ljubavi sa nacistima.
Да, у праву си џукело четничка. Приступ Тројном пакту потписан је 25.Марта 1941 г. а Пакт трију сила између Немачке, Италије и Јапана потписан је 27.Септембра 1940г. Монархистима није требало много времена да зарозају гаће пред Хитлером. Одмах су хтели сарадњу са окупатором.
Како су радили тако су и прошли!

- - - - - - - - - -

Штета што није могао и другове да укине :( Али добро, и због овога би му вредело запалити свећу.

djindjic.jpg

И овај како је радио тако је и прошао!
 
Poslednja izmena:
Да, у праву си џукело четничка. Приступ Тројном пакту потписан је 25.Марта 1940 г. а Пакт трију сила између Немачке, Италије и Јапана потписан је 27.Септембра 1940г. Монархистима није требало много времена да зарозају гаће пред Хитлером. Одмах су хтели сарадњу са окупатором.
Како су радили тако су и прошли!

И народ је сјајно прошао. Ми баш волимо јутарња бомбардовања и логоре смрти.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top