КласичноЛибералан
Poznat
- Poruka
- 8.243
Bilo bi dobro da ne zaboravimo blisku proslost kako bismo lakse shvatili uzas post-socijalizma.
------------------------------
Просто-напросто, највећи део створеног вишка није се преусмеравао у инвестиције. Што ће рећи, ако профит (добит) предузећа припада свим запосленима, они ће радије изабрати поделу (готово) целокупног профита кроз плате и бонусе, уместо усмеравања профита у инвестиције; а неинвестирање у опрему и нове послове дугорочно урушава предузећа. Искрсавао је и проблем како отпустити нерадника, а који као самоуправљач руководи предузећем.
Када је социјалистичкој држави понестајало новца за социјална давања, она се опредељивала за његово штампање, односно за „производњу“ инфлације – што је урушавало билансе предузећа и банака, и смањивало куповну моћ грађана. Поставља се питање – чији су били дугови друштвених предузећа и банака? Одговор је једноставан – државни, тј. дугови свих југословенских грађана. Под притиском иностраних поверилаца, тадашња савезна влада морала је да прихвати „суверенизацију дуга“ (1983), којим је СФРЈ преузела отплату свих кредита узетих у иностранству (и предузећа и банака), чиме је цео спољни дуг постао јавни.
„Источнонемачка привреда је показатељ као на длану да је систем привреде успостављен у време комунизма инвалидан. Источна Немачка имала је доходак од 8.000 долара по глави становника и била је најразвијенија у Источној Европи. Затим се уједињењем Немачке 18 милиона Источних Немаца „утопило“ у 60 милиона (Западних Немаца) и направљен је ,фидуцијарни уред‘ који је требало да источнонемачку привреду ревитализује, приватизује и ликвидира. Ангажовано је 3.500 чиновника, а три или четири човека су убијена. И шта се десило?
Када се на крају сабрао резултат, испоставило се да предузећа нису вредела толико колико се мислило и укупан губитак после приватизације био је 3.500 милијарди немачких марака – јер многе фабрике нису успели да ревитализују, а многи (Источни Немци) нису хтели да раде за тржишну цену. Комунизам је толико ,покварио‘ те Немце. Анкете становништва показују да становништво које је срушило Берлински зид (1989) и побегло из комунизма сада има индивидуалну перцепцију да је у комунизму било боље. Источна Немачка је, дакле, школски пример.
То је и наш случај. Људи који су учествовали у револуцији очекују плате и пензије, а не очекују да раде. Додуше, у Немачкој је било нешто другачије. Једна идеологија је пала, а професори марксизма нису постали транзициони управљачи, него су отпуштени и сада возе таксије. Остали су професори математике и физике. Студије о Источној Немачкој говоре да ће се држава ревитализовати тек када они који су рођени деведесетих, после рушења Берлинског зида, буду ступили на сцену и преузели управљање. То говори о дубинама развалине једног система. Нажалост, ми то не схватамо и мислимо да су неке ствари могуће.
------------------------------
Petog oktobra ispisana je poslednja stranica perverzne istorije Tekstilnog kombinata Partizanka. Medjutim, tranzicija ce ocigledno potrajati.
http://srbin.info/2015/02/08/secanje-na-bolju-proslost-obrisi-ekonomije-socijalisticke/
------------------------------
Просто-напросто, највећи део створеног вишка није се преусмеравао у инвестиције. Што ће рећи, ако профит (добит) предузећа припада свим запосленима, они ће радије изабрати поделу (готово) целокупног профита кроз плате и бонусе, уместо усмеравања профита у инвестиције; а неинвестирање у опрему и нове послове дугорочно урушава предузећа. Искрсавао је и проблем како отпустити нерадника, а који као самоуправљач руководи предузећем.
Када је социјалистичкој држави понестајало новца за социјална давања, она се опредељивала за његово штампање, односно за „производњу“ инфлације – што је урушавало билансе предузећа и банака, и смањивало куповну моћ грађана. Поставља се питање – чији су били дугови друштвених предузећа и банака? Одговор је једноставан – државни, тј. дугови свих југословенских грађана. Под притиском иностраних поверилаца, тадашња савезна влада морала је да прихвати „суверенизацију дуга“ (1983), којим је СФРЈ преузела отплату свих кредита узетих у иностранству (и предузећа и банака), чиме је цео спољни дуг постао јавни.
„Источнонемачка привреда је показатељ као на длану да је систем привреде успостављен у време комунизма инвалидан. Источна Немачка имала је доходак од 8.000 долара по глави становника и била је најразвијенија у Источној Европи. Затим се уједињењем Немачке 18 милиона Источних Немаца „утопило“ у 60 милиона (Западних Немаца) и направљен је ,фидуцијарни уред‘ који је требало да источнонемачку привреду ревитализује, приватизује и ликвидира. Ангажовано је 3.500 чиновника, а три или четири човека су убијена. И шта се десило?
Када се на крају сабрао резултат, испоставило се да предузећа нису вредела толико колико се мислило и укупан губитак после приватизације био је 3.500 милијарди немачких марака – јер многе фабрике нису успели да ревитализују, а многи (Источни Немци) нису хтели да раде за тржишну цену. Комунизам је толико ,покварио‘ те Немце. Анкете становништва показују да становништво које је срушило Берлински зид (1989) и побегло из комунизма сада има индивидуалну перцепцију да је у комунизму било боље. Источна Немачка је, дакле, школски пример.
То је и наш случај. Људи који су учествовали у револуцији очекују плате и пензије, а не очекују да раде. Додуше, у Немачкој је било нешто другачије. Једна идеологија је пала, а професори марксизма нису постали транзициони управљачи, него су отпуштени и сада возе таксије. Остали су професори математике и физике. Студије о Источној Немачкој говоре да ће се држава ревитализовати тек када они који су рођени деведесетих, после рушења Берлинског зида, буду ступили на сцену и преузели управљање. То говори о дубинама развалине једног система. Нажалост, ми то не схватамо и мислимо да су неке ствари могуће.
------------------------------
Petog oktobra ispisana je poslednja stranica perverzne istorije Tekstilnog kombinata Partizanka. Medjutim, tranzicija ce ocigledno potrajati.
http://srbin.info/2015/02/08/secanje-na-bolju-proslost-obrisi-ekonomije-socijalisticke/
