комшија
Stara legenda
- Poruka
- 90.987
http://www.politika.rs/scc/clanak/383707/Vucic-preuzima-integraciju-regiona
Вучић преузима интеграцију региона
Само јача и јединствена ЕУ може да прими земље западног Балкана, каже у разговору за „Политику” аустријски дипломата, председник аустријске фондације „Маршалов план” Волфганг Петрич који ових дана долази у Београд где ће говорити о перспективама и изазовима балканских односа.
Ви тврдите да је пријем Балкана у ЕУ могућ тек за десет година.
Да, али у међувремену је веома важна ближа сарадња земаља у региону. Поздрављам конструктивне идеје из региона за период транзиције и, с тим у вези, иницијатива председника Вучића за успостављање царинске уније је похвална и треба је даље истражити. Видим потез Вучића да интеграцију региона преузме у своје руке, у веома позитивном светлу.
Заступате став да је на делу нека врста балканизације Европске уније. На шта тачно мислите, можда на пораст национализма?
Док смо крајем 90-их и почeтком 2000-их видели европеизацију Балкана, сада видимо балканизацију Европе. Иако ја нисам присталица термина „балканизација”, постало је широко распрострањено да се тако описује фрагментисање већих политичких ентитета у мање јединице тако да сам се, у контексту који помињете, позивао на поновни национализам у Европи, тј. пораст популистичких, националистичких покрета који су скептични у вези с Европском унијом и европским јединством. Често су се залагали за преношење власти с европских институција на своје националне државе. Ови покрети се шире целом Европом и док су најуспешнији у централној и источној Европи, они су пронашли погодно тле и у западноевропским државама. Као симптоме ове појаве видим брегзит и сецесионистичке покрете попут оног у Каталонији. Успех ових снага је резултат тренутне слабости ЕУ.
Ко је Петрич
Волфганг Петрич је био аустријски амбасадор у Београду од 1997. до 1999. године и у то време је постављен и за посебног изасланика Европске уније за Косово. Био је главни преговарач ЕУ на мировним преговорима у Рамбујеу и Паризу 1999. године. Од 1999. до 2002. је обављао фунцкију високог представника УН у БиХ. Аутор је више књига посвећених политичким и безбедносним регионалним темама, као што су „Босна и Херцеговина: Од Дејтона до Европе” и „Дуг пут до мира: Косово и међународна заједница”. Важи за врсног познаваоца прилика у Југоисточној Европи.
Да ли је национализам сам по себи невоља?
Историчар Тимоти Снајдер је направио занимљиву разлику између националиста и патриота: Патриоте гледају у будућност и желе да њихова државу испуни своје идеале и вредности и успе у свету.
Националисти, с друге стране, теже гледању у прошлост: у замишљену, славну прошлост која никад није постојала и на историјске неправде које је њихова групација претрпела у рукама друге. Национализам и иредентизам су од 19. века изазивали рат и патњу у Европи, а Европска унија је основана да превазиђе своје деструктивне силе. У том смислу видим напредак Србије и региона ка чланству у ЕУ као одличну прилику. Ово показује да можете бити поносни на своју земљу и да желите најбоље за своју будућност – бити патриота – без непрестаног гледања у неку историјску неправду коју желите да исправите.
Врло сте оштри када је у питању улога Русије на Балкану.
Русија види себе у геополитичком сукобу с Европом – мисле да су акције за дестабилизацију ЕУ и спречавање земаља да се усагласе с ЕУ, корисне за Русију. Ја се снажно супротстављам мешању било какве велике моћи у унутрашње послове мањих држава, када су очигледно једини интереси иза тога политика моћи.
За мене је то још један разлог да се схвати да је демократска и отворена ЕУ будући дом Србије и региона. Истовремено, нема сумње да је Србија слободна и може да негује своје везе с Русијом. Блиски културни и економски односи између Србије и Русије могли би чак допринети побољшању односа између ЕУ и Русије.
Да ли верујете да ће се новоформирани Трибунал у Хагу казнити одговорне за злочине над Србима? Можда Тачија и Харадинаја?
Чињеница да су процеси против лидера косовских Албанаца у Хагу довели до многих ослобађајућих пресуда, често у атмосфери у којој се сведоци нису осећали безбедним да сведоче, била је изузетно фрустрирајућа. Нова специјалистичка правосудна институција на Косову, која је посебно успостављена за кривично гоњење ратних злочина ОВК, представља шансу да се исправи ова грешка и ја се надам да ће починиоци бити изведени пред лице правде. Поред чињенице да криминалци морају бити гоњени, мислим да је од кључне важности да у Приштини дође на власт нова политичка елита која се не ослања на националистичку платформу и није повезана с бившим странкама у сукобу.
Често се може чути о томе колико сте блиски с људима из ОВК. Немачки лист „Велт” је објавио да „Волфганг Петрич има симпатије за ОВК ... Разуме њихове забринутости као ниједан западни политичар”.
Када сте јавна личност, чујете разне врсте ствари. Не могу да контролишем шта новинари пишу о мени, а због велике улоге коју сам одиграо у прошлости постоје разне врсте људи који инсинуирају и клеветају. За мене као дипломату никада се не ради о симпатијама, већ о правди и правичном и праведном решењу конфликата – који је одвојен од етничке или верске припадности.
Ви сте од оних политичара који се залажу за промену Дејтонског споразума. То, како кажу у врху Републике Српске, није у интересу српског ентитета.
Мислим да се морамо суочити са чињеницом да је Дејтонски споразум надживео своју корисност. То је био консензусни споразум који су спољне силе наметнуле одмах након рата као једини могући споразум прихватљив за све стране, али је он у БиХ укоренио поделе и етничку политику. Оно што нам сада треба је споразум који долази изнутра и који одражава жеље домаћих људи – сопствена одговорност уз пуно поштовање права ентитета. Верујем да је дошло време да се размотри оно што је најбоље за будућност целе земље, њене економије и читавог њеног становништва, и призна да су делови Дејтонског споразума сада проблем, а не решење.
Рекли сте да Милорад Додик више није партнер за дијалог. Ко би требало да буде партнер из Републике Српске?
Када сам био високи представник за БиХ до 2002. године имао сам најбоље и најпродуктивније радне односе с Милорадом Додиком. Заједно смо успели да формирамо уставе ентитета и дамо Србима иста права широм БиХ. Додик је такође веома подржао оснивање државног суда, па чак и након мог боравка у БиХ имали смо честе пријатељске састанке до 2009. године. Када сам био гост покојног Жељка Копање, оснивача „Независних новина”, пре само неколико година у Бањалуци, Додик и ја смо седели заједно за столом. Морам признати да је његова сецесионистичка референдумска политика нешто што не могу подржати јер не желим да Република Српска постане међународно изолована државица. Ако би Република Српска напустила БиХ, она би аутоматски изгубила своја међународно заштићена права садржана у Дејтонском споразуму. Штавише, њен међународни правни статус био би озбиљно угрожен.
Рекли сте и да је Додик изгубио свој легитимитет као партнер у Београду?
Србија је посвећена приступању ЕУ и стабилном региону, тако да је Београд довољно мудар да се супротстави аспирацијама независности Републике Српске. Европска унија никада не би прихватила такав потез, то би увукло регион у кризу, и зауставило би пут Србије ка европским интеграцијама.
Вучић преузима интеграцију региона
Само јача и јединствена ЕУ може да прими земље западног Балкана, каже у разговору за „Политику” аустријски дипломата, председник аустријске фондације „Маршалов план” Волфганг Петрич који ових дана долази у Београд где ће говорити о перспективама и изазовима балканских односа.
Ви тврдите да је пријем Балкана у ЕУ могућ тек за десет година.
Да, али у међувремену је веома важна ближа сарадња земаља у региону. Поздрављам конструктивне идеје из региона за период транзиције и, с тим у вези, иницијатива председника Вучића за успостављање царинске уније је похвална и треба је даље истражити. Видим потез Вучића да интеграцију региона преузме у своје руке, у веома позитивном светлу.
Заступате став да је на делу нека врста балканизације Европске уније. На шта тачно мислите, можда на пораст национализма?
Док смо крајем 90-их и почeтком 2000-их видели европеизацију Балкана, сада видимо балканизацију Европе. Иако ја нисам присталица термина „балканизација”, постало је широко распрострањено да се тако описује фрагментисање већих политичких ентитета у мање јединице тако да сам се, у контексту који помињете, позивао на поновни национализам у Европи, тј. пораст популистичких, националистичких покрета који су скептични у вези с Европском унијом и европским јединством. Често су се залагали за преношење власти с европских институција на своје националне државе. Ови покрети се шире целом Европом и док су најуспешнији у централној и источној Европи, они су пронашли погодно тле и у западноевропским државама. Као симптоме ове појаве видим брегзит и сецесионистичке покрете попут оног у Каталонији. Успех ових снага је резултат тренутне слабости ЕУ.
Ко је Петрич
Волфганг Петрич је био аустријски амбасадор у Београду од 1997. до 1999. године и у то време је постављен и за посебног изасланика Европске уније за Косово. Био је главни преговарач ЕУ на мировним преговорима у Рамбујеу и Паризу 1999. године. Од 1999. до 2002. је обављао фунцкију високог представника УН у БиХ. Аутор је више књига посвећених политичким и безбедносним регионалним темама, као што су „Босна и Херцеговина: Од Дејтона до Европе” и „Дуг пут до мира: Косово и међународна заједница”. Важи за врсног познаваоца прилика у Југоисточној Европи.
Да ли је национализам сам по себи невоља?
Историчар Тимоти Снајдер је направио занимљиву разлику између националиста и патриота: Патриоте гледају у будућност и желе да њихова државу испуни своје идеале и вредности и успе у свету.
Националисти, с друге стране, теже гледању у прошлост: у замишљену, славну прошлост која никад није постојала и на историјске неправде које је њихова групација претрпела у рукама друге. Национализам и иредентизам су од 19. века изазивали рат и патњу у Европи, а Европска унија је основана да превазиђе своје деструктивне силе. У том смислу видим напредак Србије и региона ка чланству у ЕУ као одличну прилику. Ово показује да можете бити поносни на своју земљу и да желите најбоље за своју будућност – бити патриота – без непрестаног гледања у неку историјску неправду коју желите да исправите.
Врло сте оштри када је у питању улога Русије на Балкану.
Русија види себе у геополитичком сукобу с Европом – мисле да су акције за дестабилизацију ЕУ и спречавање земаља да се усагласе с ЕУ, корисне за Русију. Ја се снажно супротстављам мешању било какве велике моћи у унутрашње послове мањих држава, када су очигледно једини интереси иза тога политика моћи.
За мене је то још један разлог да се схвати да је демократска и отворена ЕУ будући дом Србије и региона. Истовремено, нема сумње да је Србија слободна и може да негује своје везе с Русијом. Блиски културни и економски односи између Србије и Русије могли би чак допринети побољшању односа између ЕУ и Русије.
Да ли верујете да ће се новоформирани Трибунал у Хагу казнити одговорне за злочине над Србима? Можда Тачија и Харадинаја?
Чињеница да су процеси против лидера косовских Албанаца у Хагу довели до многих ослобађајућих пресуда, често у атмосфери у којој се сведоци нису осећали безбедним да сведоче, била је изузетно фрустрирајућа. Нова специјалистичка правосудна институција на Косову, која је посебно успостављена за кривично гоњење ратних злочина ОВК, представља шансу да се исправи ова грешка и ја се надам да ће починиоци бити изведени пред лице правде. Поред чињенице да криминалци морају бити гоњени, мислим да је од кључне важности да у Приштини дође на власт нова политичка елита која се не ослања на националистичку платформу и није повезана с бившим странкама у сукобу.
Често се може чути о томе колико сте блиски с људима из ОВК. Немачки лист „Велт” је објавио да „Волфганг Петрич има симпатије за ОВК ... Разуме њихове забринутости као ниједан западни политичар”.
Када сте јавна личност, чујете разне врсте ствари. Не могу да контролишем шта новинари пишу о мени, а због велике улоге коју сам одиграо у прошлости постоје разне врсте људи који инсинуирају и клеветају. За мене као дипломату никада се не ради о симпатијама, већ о правди и правичном и праведном решењу конфликата – који је одвојен од етничке или верске припадности.
Ви сте од оних политичара који се залажу за промену Дејтонског споразума. То, како кажу у врху Републике Српске, није у интересу српског ентитета.
Мислим да се морамо суочити са чињеницом да је Дејтонски споразум надживео своју корисност. То је био консензусни споразум који су спољне силе наметнуле одмах након рата као једини могући споразум прихватљив за све стране, али је он у БиХ укоренио поделе и етничку политику. Оно што нам сада треба је споразум који долази изнутра и који одражава жеље домаћих људи – сопствена одговорност уз пуно поштовање права ентитета. Верујем да је дошло време да се размотри оно што је најбоље за будућност целе земље, њене економије и читавог њеног становништва, и призна да су делови Дејтонског споразума сада проблем, а не решење.
Рекли сте да Милорад Додик више није партнер за дијалог. Ко би требало да буде партнер из Републике Српске?
Када сам био високи представник за БиХ до 2002. године имао сам најбоље и најпродуктивније радне односе с Милорадом Додиком. Заједно смо успели да формирамо уставе ентитета и дамо Србима иста права широм БиХ. Додик је такође веома подржао оснивање државног суда, па чак и након мог боравка у БиХ имали смо честе пријатељске састанке до 2009. године. Када сам био гост покојног Жељка Копање, оснивача „Независних новина”, пре само неколико година у Бањалуци, Додик и ја смо седели заједно за столом. Морам признати да је његова сецесионистичка референдумска политика нешто што не могу подржати јер не желим да Република Српска постане међународно изолована државица. Ако би Република Српска напустила БиХ, она би аутоматски изгубила своја међународно заштићена права садржана у Дејтонском споразуму. Штавише, њен међународни правни статус био би озбиљно угрожен.
Рекли сте и да је Додик изгубио свој легитимитет као партнер у Београду?
Србија је посвећена приступању ЕУ и стабилном региону, тако да је Београд довољно мудар да се супротстави аспирацијама независности Републике Српске. Европска унија никада не би прихватила такав потез, то би увукло регион у кризу, и зауставило би пут Србије ка европским интеграцијама.
