Истина о логору Земун 1941–1944.

Истина о логору Земун 1941–1944.

Аутор: Никола Милованчевуторак, 20.06.2017. у 08:28

​Стрељање омладине у логору Сајмиште 1943. (Фото Википедија)


У ,,Политици“ од 6. јуна објављен је интервју са г. Робертом Сабадошем, под насловом „Логор Старо Сајмиште чека да буде достојно обележен“. Поштујући историјску истину, али и читаоце „Политике“, сматрам својом дужношћу да исправим неке нетачности изнесене у делу интервјуа у којем се помиње нацистичко-усташки логор Земун. Већ сам наслов интервјуа је споран: 1941. године постојало је само једно Сајмиште, зато назив логора никако не може бити „Старо Сајмиште“. А логор треба звати његовим правим именом: „Логор Земун“. Све време док је постојао, власти окупиране Србије нису имале никаква овлашћења над логором – Србија је била с друге стране Саве. Чињеница је да су у првом раздобљу (децембар 1941 – мај 1942) зликовци логор називали „Јеврејски логор Земун“ и да је тада убијено више од 6.000 логораша јеврејске народности. Чињеница је и то да је логор био на територији НДХ, да је првобитно планиран на подручју Сремске Митровице, и да је основaн договором власти Рајха и НДХ. При томе су усташке власти изричито захтевале да стражари не смеју бити Срби.
А жртве у другој фази логора, од маја 1942. до маја 1944?


- - - - - - - - - -

http://www.politika.rs/scc/clanak/383285/Pogledi/Istina-o-logoru-Zemun-1941-1944

- - - - - - - - - -

Zgrade Beogradskog sajma u kojima je bio smešten logor. Izvor fotografije: Selmin
Holokaust na teritoriji nemačke okupacione zone u Srbiji (centralna Srbija, Banat, severni delovi Kosova s Kosovskom Mitrovicom) okončan je, najvećim delom, u periodu od aprila 1941. do maja meseca 1942. godine kada je na označenoj teritoriji ubijeno, od oko 17 800 Jevreja koji su živeli ili su se zatekli na ovom prostoru 6. aprila 1941, oko 14 800 ljudi ili 85 % ukupne predratne jevrejske populacije. Najveći broj muškaraca Jevreja, koji su predhodno izvedeni iz logora u Topovskim šupama (Beograd), Šapcu i Nišu streljan je na stratištima u okolini ovih gradova do kraja jeseni 1941. godine. Masovno uništenje muškog dela jevrejske populacije u Srbiji krajem 1941. godine poklopilo se sa početkom druge faze realizacije tzv. „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“. Okončanje prve faze Holokausta (Holocaust by bullets) najavljeno je 20. januara 1942. u Berlinu (Vanze konferencija) na sastanku najviših predstavnika vlasti u Trećem rajhu. Tom prilikom je doneta odluka da se u najskorijem vremenskom intervalu mora preći sa nasumičnog na sistematsko uništavanje Jevreja. Ubrzanje „konačnog rešenja“ značilo je tehnološko unapređivanje procesa ubijanja lјudi, pre svega u gasnim komorama logora smrti koji su počeli da se podižu širom Evrope (Helmno, Belzec, Sobibor, Lublin-Majdanek, Aušvic-Birkenau, Treblinka). Jedan takav logor podignut je i u Srbiji na mestu predratnog beogradskog sajmišta. Ostao je upamćen kao Jevrejski logor Zemun (Jüdenlager Zemlin). Jevrejski logor Zemun imao je centralnu ulogu u dovršenju i okončanju Holokausta na teritoriji nemačke okupacione zone u Srbiji.

Interniranje Jevrejki i jevrejske dece iz Beograda i sa teritorije cele nemačke okupacione zone u Srbiji u Jevrejski logor Zemun, koje je počelo 8. decembra 1941. godine okončano je do sredine februara 1942. godine. Do sredine februara 1942. godine u više nego neuslovnim barakama Jevrejskog logora Zemun, po ciči zimi, u vrlo teškim uslovima našlo se više od 6500 žena i dece. U februaru 1942. godine u Beograd je stigao specijalan kamion, odnosno pokretna gasna komora koja će posle rata dobiti ime dušegupka. Do 10. maja 1942. godine ovaj kamion je gotovo svakodnevno dolazio do kapije logora na Sajmištu prelazeći improvizovani most koji je spajao Beograd sa Zemunom. U njega su ulazile žene i deca. Nakon prelaska mosta u suprotnom pravcu kamion kojim su upravljala dva vojnika zaustavljao se na beogradskoj strani reke. Iz vozačke kabine izlazio je jedan vojnik koji je deo za izbacivanje izduvnih gasova iz kamiona okretao ka zadnjem delu kamiona u kome su se nalazile žene i deca. Zatim se vraćao u kabinu. Vozilo je nastavljalo da se kreće ulicama Beograda sve do Jajinaca gde se kamion ponovo zaustavljao. Na ovom mestu otvarala su se zadnja vrata kamiona na koja su iznošena mrtva tela svih onih koji su u vozilo ušli u Jevrejskom logoru na Sajmištu. Ovaj postupak ponavljan je sistematski od sredine februara do 10. maja 1942. godine, do kada su svi zatočenici Jevrejskog logora Zemun, skoro 7000 žena i dece bili ubijeni.


I ako se fizički nalazio u Sremu dakle na teritoriji koja je ulazila u sastav Nezavisne Države Hrvatske logor je bio pod upravom nemačke policije iz Srbije.

Svi poslovi oko izgradnje logora, snabdevanja uprave i osoblja logora i logoraša: hranom, medikamentima, različitim potrepštinama koje su bile neophodne za funkcionisanje logora bili su povereni Opštini grada Beograda kao delu Uprave grada Beograda odnosno kvislinške uprave Vlade Milana Nedića.

Opština grada Beograda imala je i posebne račune za potrebe funkcionisanja i opsluživanje Jevrejskog logora Zemun. O tome svedoči i jedan u nizu dragocenih dokumenata iz fonda Opštine grada Beograda Istorijskog arhiva Beograda od 22. juna 1942. godine. Radi se o dopisu Upravnog odeljenja Gradskog poglavarstva Beograda Odseku ekonomata Privredno finansijskog odeljenja istog poglavarstva kojim se Odseku ekonomata stavlja do znanja da drva koja su bila namenjena Jevrejskom logoru Zemun treba preusmeriti ka Voznom parku beogradske opštine jer su svi računi logora u međuvremenu likvidirani.


Literatura:
Istorijski arhiv Beograda,
Opština grada Beograda, inv. br. 220;
Istorijski arhiv Beograda,
Opština grada Beograda, inv. br. 314; Milan Koljanin,
Nemački logor na beogradskom Sajmištu 1941-1944,
Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1992;
Kristofer Brauning, “Konačno rešenje u Srbiji: Judenlager na Sajmištu – studija slučaja“,
Zborniku Jevrejskog istorijskog muzeja, 6, Beograd, 1992, str. 407-426.

Pisma Hilde Dajč

Fotografija Hilde Dajč od pre Drugog svetskog rata (Jevrejski istorijski muzej)

Pisma Hilde Dajč nude redak i dirljiv uvid u uslove u Jevrejskom logoru na Sajmištu, izmedu decembra 1941. i maja 1942.

Hilda Dajč je rođena 1922. u imućnoj aškenaskoj porodici koju su sačinjavali njeni roditelji, Emil i Augusta i mlađi brat Hans. Pre rata, pošto je maturirala u gimnaziji kao jedna od najboljih u svojoj generaciji, Hilda se upisala na studije arhitekture, na Beogradskom univerzitetu. Pošto su, u okupiranoj Srbiji, studije prekinute, Hilda je volontirala kao medicinska sestra u Jevrejskoj bolnici u Beogradu.

Prvih meseci okupacije Hildin otac, Emil Dajč, bio je na dužnosti podpredsednika Vertretung der Judischen Gemainchaft, predstavničkog tela Jevrejske zajednice u Beogradu. Ova organizacija, osnovana od strane nacista, preuzela je na sebe poslove Jevrejske zajednice, raznih dobrotvornih organizacija i drugih jevrejskih institucija kojima je okupator aprila 1941. zabranio rad. Zahvaljujući angažovanju Emila Dajča u Predstavničkom telu, u ranoj fazi okupacije, Hildina porodica je bila pošteđena mnogih oštrih antisemitskih mera i zakona kojima su u to vreme bili izloženi Jevreji u Beogradu.

Decembra 1941, pošto je većina muške jevrejske populacije u zemlji ubijena u okviru mera odmazde koje je sproveo Wehrmacht, kao odogovor na pobune i sabotaže, ženama, deci i starcima bilo naređeno da spakuju lične stvari i jave se glavnoj kancelariji Judenreferat-a - jevrejskom odelenju Specijalne policije u Ulici Džordža Vašingtona br. 23. Odatle su odvedeni u adaptirani Paviljon br. 3 u novoosnovani Judenlager Semlin. Iako porodice onih koji su bili u rukovodstvu Jevrejskog predstavnickog tela nisu bile primorane da se povinuju ovom naređenju, Hilda se, protivno željama svoje porodice, dobrovoljno prijavila da ode u logor i nastavi da vrši dužnosti medicinske sestre među, kako je sama izjavila, "ljudima kojima je potrebna pomoć".

Prvo pismo Hilde Dajč napisano je 7. decembra 1941., dan pre nego što je otišla na Sajmište. Primalac ovog pisma bila je Nada Novak, Hildina drugarica iz gimnazije. Nada, dve godine starija od Hilde, bila je predsednica gimnazijske literarne družine, gde su se te dve devojke i upoznale. U pismu Hilda spominje vreme koje je provela u školi i "družini" kao "najprijatniji period" života.

Drugo pismo je napisano dva dana kasnije, 9. decembra, i sadrži prve utiske o životu u logoru. Upućeno je Mirjani Petrović, jos jednoj školskoj drugarici, koja je pisala Hildi dan ranije. Pisma je krijumčarilo jevrejsko bolničko osoblje, koje je redovno posećivalo logor.

Smatra se da je treće pismo, upućeno Nadi Novak, napisano oko 13. decembra. U njemu Hilda otkriva da će joj se članovi njene porodice uskoro pridružiti u logoru. S obzirom da su svi Jevreji bili internirani na Sajmištu, nacisti očigledno više nisu imali koristi od Predstavničkog tela jevrejske zajednice ili njihovih rukovodilaca.

U periodu između trećeg i četvrtog pisma, Mirjana Petrović se nekoliko puta sastala sa Hildom, jednom zajedno sa Nadom Novak. Tokom oštre zime 1941/1942 reka Sava se zaledila i svakoga dana mogle su se videti male grupe logoraša kako peške prelaze led pod nemačkom stražom, tegleći nosila sa mrtvima ili teško bolesnima. Na obali, preko puta logora, čekalo ih je osoblje Jevrejske bolnice, koje je utovarivalo žrtve u kamione i odvozilo ih u bolnicu ili na Jevrejsko groblje. Jednom prilikom, Hilda je uspela da ugovori sastanak sa Mirjanom, u zapuštenoj kafani za lučke radnike gde je logorašima koji su prenosili mrtve i bolesne bio dozvoljen kratak predah, pre povratka u logor. U krčmi su se prijateljice, Mirjana i Hilda zagrlile i kratko razgovarale. Srele su na istom mestu jos dva puta ali im tokom poslednjeg susreta straža nije dozvolila da razmene ni jednu reč. Mirjana Petrović je kasnije ispričala da je Hilda tom prilikom delovala mršavije nego pre i bila bleda, potištena i očajna. [1] Ovo se vidi i iz Hildinog poslednjeg sačuvanog pisma sa Sajmišta, napisanog početkom februara 1942.

Datum smrti Hilde Dajč nije poznat, ali je sigurno da je ubijena u gasnom kamionu, zajedno sa preko 6000 zena, dece i starih. Od kraja marta, do 10. maja 1942., logoraši su, u grupama od 50 do 100 ljudi, poslednji put prolazeći ulicama Beograda, odvoženi do masovnih grobnica u Jajincima.

(Prva tri pisma Hilde Dajč su vlasništvo Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu, dok se četvrto nalazi u Istorijskom Arhivu Beograda)
Fusnote

[1] Ovi detalji se spominju u pismu koje je Mirjana Petrovic poslala novinaru i publicisti Jaši Almuliju 1989. Videti Almuli, Jaša, Jevrejke govore, Beograd, 2005, str. 132-133.



- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Prvo pismo
Nado, draga moja,
Sutra ujutru polazim u logor. Mene niko neće naterati, ja ne čekam na poziv. Javljam se dobrovoljno da pođem sa prvom grupom koja polazi iz Džordža Vašingtona 23, sutra u 9 sati ujutru. Moji su protivni mojoj odluci, ali ja mislim da ćeš me barem ti razumeti: ima toliko ljudi kojima je potrebna pomoć, da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem preko sentimentalnih razloga u vezi sa porodicom i kućom i da se potpuno stavim u sluzbu drugih. Bolnica ostaje još u varoši, a upravnik mi je obećao da će me ponovo primiti kada se bolnica bude doselila u logor. Potpuno sam mirna i staložena i uverena da ce sve ispasti dobro, čak iznad mojih optimističkih pretpostavki. Misliću često na tebe, ti znaš, a možda i ne, šta si za mene predstavljala - to ćeš i ubuduće. Ti si mi najlepša uspomena iz mog najprijatnijeg perioda - iz družine.
Nado moja draga, ja te mnogo, mnogo volim.
Hilda.
7. XII 1941

Koliko god ovakva tema bila potresna potrebno je da se o tome razgovara. Drago mi je da se Proka potrudio da prenese odredjene cinjenice.

Drugo pismo
Draga moja Mirjana,
Pišem ti iz stalske idile ležeći na slami dok se umesto zvezdanog neba nalazi nad mojom glavom drvena konstrukcija krova paviljona br. 3. Sa moje galerije (treće) koja se sastoji iz niza dasaka, a na kojoj nas tri imamo svaka po 80 cm u širini životnog prostora, posmatram ovaj lavirint, odnosno mravinjak bednika čije su tragedije brojne kao i oni koji žive ne zato sto su svesni da će jednom biti bolje, već zato što nemaju snage da prekinu sa životom. Ukoliko je to to.
Mirjana draga, tvoje pismo to si ti, volim ga kao što volim tebe. Tvoje reči i osećanja lepi su kao i tvoja spoljašnost, a tvoje saosećanje veliko kao sve drugo lepo što je specifično tvoje. Nemoj da se diviš jednom čoveku koji ima brze akcije. Drugi možda imaju više altruizma, a manje energije, više skromnosti nego ambicije, pa su im dela, mada velika, skrivena, a dela drugih više padaju u oči svojom odlučnošću i brzim izvođenjem.
Mirjana draga, ovde sada ima 2 000 žena i dece, skoro 100 odojčadi za koje ne može ni mleko da se kuva jer nema ogreva a prema visini paviljona i jačini košave možeš već da izračunaš stupanj toplote. Čitam Hajnea i on mi prija, mada imamo klozet udaljen pola kilometra i to za petnaest osoba najedanput, mada smo do četiri sata dobili samo dva puta malo kupusa za koji se vidi da je u vodi kuvan, mada ležim na malo slame, a deca sa sviju strana i svetlost gori cele noći, mada viču na nas „Idiotische Saubande” [idiotska svinjska bando] itd., mada nas zovu svaki čas na zbor i sve prestupe "strogo kažnjavaju". Zidova ima dosta. Ja sam počela danas sa radom u ambulanti, tj. jednom stolu sa nekoliko flaša i gaze, za kojim je samo jedan lekar, jedna apotekarka i ja. Posla ima dosta, ljudi, to jest žene padaju u nesvest itd. Ali se u većini slučajeva drže više nego junački. Retke su suze. Naročito kod omladine. Jedino što mi nedostaje jeste pristojna mogućnost za umivanje. Nama će doći još 2 500 osoba, a ima svega 2 lavaboa, tj. česme. Postepeno će sve doći u red i u to nimalo ne sumnjam. Bolnica će biti u jednom drugom paviljonu. Broje nas često, iz istog razloga su i paviljoni ograđeni žicom. Nimalo ne žalim što sam došla, već sam zadovoljna svojom odlukom. Ako ću svaka dva dana moći toliko da uradim za druge kao ova dva, onda će cela stvar imati mnogo smisla. Ja znam, čvrsto sam ubeđena u to da je ovo samo prolazno (što ne isključuje mogućnost da to traje i nekoliko meseci), kraj će biti dobar i ja sam unapred zadovoljna. Stičem svakodnevno mnogo poznanstava, iskustva, upoznajem ljude sa njihove prave strane (retki su oni koji i ovde glume). Mnogi ljudi se primaju kojekakvih „komandantština”. Mada bih mogla, ja se takvih stvari ne primam, moje ambicije nisu upućene u tome smeru. Mirjana draga, ti ćeš me prepoznati, ja se neću promeniti, tek sada osećam po svojoj staloženosti da sam prilično izgrađena i da spoljne stvari slabo utiču na mene. Samo bih volela da mojim roditeljima ova čaša bude pošteđena.
Pogledala sam, draga, na tvoj prozor kad su nas kamionom vozili na Sajmište, ali tebe nisam videla. Kada se idućeg puta sretnemo moramo da nadoknadimo u smislu drugarstva sve ono što tokom godine nismo činili. Šta znas, možda je tek taj rastanak tako neobičan… [tekst nečitak] …da doznam koliko te volim, koliko sam vezana za tebe mada tako često nisam bila s tobom.
Mirjana draga, ostani takva kakva jesi, jer si zlatna i ja te mnogo volim, tvoja Hilda.
9. XII 1941.

- - - - - - - - - -

em se sama javila, em je bez prisele otišla u logor, em je naivno verovala:

- - - - - - - - - -

"Nimalo ne žalim što sam došla, već sam zadovoljna svojom odlukom. Ako ću svaka dva dana moći toliko da uradim za druge kao ova dva, onda će cela stvar imati mnogo smisla. Ja znam, čvrsto sam ubeđena u to da je ovo samo prolazno (što ne isključuje mogućnost da to traje i nekoliko meseci), kraj će biti dobar i ja sam unapred zadovoljna"

Та реч 'Жидов' ми је увек тако грозно звучала..

Treće pismo
Nado, zlatna moja,
Nije bila baš romantična scena u kojoj sam došla do tvog pisma, naime nas dve sestre na čelu sa jednom apotekarkom organizovale smo kuvanje čaja i mleka (ukoliko su to žene ponele sobom jer se ovde niti šta može poslati, niti ovamo stižu paketi) na dvanaest špiritus kohera - i baš pri tom kuvanju uz najveću galamu iznutra i spolja dok su mi tekle suze zbog dima i spiritusa, potekle su mi prave, iskrene, olakšavajuće suze čitajući tvoje pismo.
Ovde je tako - ne znam kako da ga okarakterišem, jednom reči jedna velika štala za 5 000 i više ljudi, bez zida, bez ograde, sve u istoj odaji. Pojedinosti ovog čarobnog zamka sam opisala Mirjani pa mi se ne da da ponavljam. Dobijamo ili doručak ili večeru i to uz najpogrdnije reči - sreća još, čoveku prođe apetit pa nije gladan. Za ovih pet dana je bilo četiri puta kupusa. Inače je divno. Naročito u pogledu na naše susede - Ciganski logor. Danas sam bila tamo i ošišala 15 vašljivaca i namazala ih. Međutim, mada sam posle ispekla ruke do laktova krezolom, ipak je posao nekoristan, jer kad zavrsim sa drugom partijom, biće prva opet vašljiva.
Uprava logora je u banatskim rukama, sistem nepotizma, odnosno ljubavnicizma, ali mi Beograđani smo suviše pitomi, a oni to koriste, jer ko prvi devojci onome i devojka. Svakih sto ljudi ima blok komandanta, obično neku balavicu od 16-20 godine, a inače danas su izabrali od devojaka od 16-23 godine 100 lagerpolicista. Ja sam se sakrila, jer poznajem moju osobitu naklonost prema policiji ma koje vrste. Kakav kriterijum pri tom uzimaju, poznato je samo njima.
Sad je pola jedanaest, ležim i pod sobom osećam slamu (divan predmet naročito kad se ispuni buvama) i pišem ti. Vrlo sam zadovoljna što sam ovde bila od prvog trenutka, čovek doživljava toliko interesantnih i neponovljivih stvari da bi bilo šteta ispustiti koju. Mada na sve nas ima samo dve česme, ipak sam čista jer se dignem pre pet i idem da se cela umijem. Ovde se za sve stoji u redu. Ljubazno od njih što vežbaju naše strpljenje. Samo bi sreća bila da se svuda stigne na red. To već teže ide. Danas su svu decu (mušku) i odrasle ljude, koji su kao bolesni bili sa nama, ne znamo kud odveli - pa da, monotonija bi smetala napetosti naših živaca. Možeš da zamisliš larmu koju čini više od 5 000 ljudi, zatvorenih u jednu odaju, danju ne čuješ ni sopstvene reči, noću imaš besplatan orkestar plača dece, hrkanja, kašljanja i ostalih tonova. Imam posla od pola sedam ujutru do pola devet uveče, danas i duže, ali će se i to urediti čim bolnica bude stigla, a to će verovatno biti za koji dan. Kurir bolnice dolazi svakodnevno ovamo, a danas je i Hans bio i od njega sam doznala neprijatnu vest da će moji sutra doći. Ovakav week-end nije nimalo preporučljiv, naročito ne za moje roditelje i Hansa kome je potrebna dobra hrana. Uzeli su nam sav novac i nakit sem 100 dinara po glavi. Jedino u čemu ne štede je elektrika koja gori i noću te mi ometa san moj pravedni. Moja ambicija mora da bude uvek zadovoljena, jer želim uvek sve u superlativima. A i ovo je jedan svoje vrste. Otkako sam tu vrlo sam mirna, mnogo radim i to sa ogromnom voljom i osećam savršeni preokret. Dok sam ranije na “slobodi” mislila stalno na logor, sad sam za pet dana tako navikla na njega, da uopšte o njemu ne mislim, već o mnogo lepšim stvarima, kao što su - ti već znaš da ja mislim mnogo na tebe. Uvece čitam. Mada smo smeli da ponesemo samo toliko koliko sme da se ponese, ja imam Vertera, Hajnea, Paskala, Montenja, engleski i hebrejski udzbenik. Tako mala biblioteka, a čini mi se ipak od ogromne koristi.
Nado moja, ne pišem to samo zato što mi je želja, već čvrsto ubeđenje: videćemo se uskoro. Ja nemam nameru da ovde letujem, a nadam se da će oni (sa velikim O) uzeti moje namere na razmatranje. Rešenje njihovo očekujem uskoro.
Nado moja, moram da spavam, sutra ću se rano dići, a snagu hoću da čuvam. Zdravo, mila moja, bojim se da mislim na tebe u ovoj prljavoj štali da ne kvarim onu svetinju koju o tebi nosim u sebi.
Mnogo tebe, mamu, Jasnu i ostale srdacno pozdravlja jedan veseo dobrovoljac.

- - - - - - - - - -

i svako odgovara za svoje zločine

na današnji dan logor zemun je prestao da postoji, živela sloboda

Прихватни логор Земун – Anhaltelager Semlin

Када су последњи Јевреји из логора убијени маја 1942. године, логор је променио своју првобитну намену и постао прихватни логор за политичке затворенике, назван Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin).

Логор на Сајмишту добио је улогу централног места за прикупљање и депортацију заточеника у друге логоре нацистичког Рајха са територије окупиране Србије. Немачкој војна индустрији осећала је велику потребу за радном снагом. Донета је наредба да се радно способни мушкарци са подручја ратних операција прикупљају у логору и одатле шаљу на присилни рад у Немачку или окупиране земље. Логор је и даље остао под управом Гестапоа. И у наредном периоду Логор на Сајмишту представљао је место на ком су затвореници масовно умирали од исцрпЉеност услед тортуре, физичког рада и болести.



Улаз у логор Сајмиште

Велики прилив затвореника стигао је у логор током лета 1942. године. Они су довођени са подручја насељених српским живљем у НДХ тј. са Козаре, из источне Босне и Босанске Крајине. Део заточеника био је пребачен и из усташких логора у Јасеновцу и Старој Градишки.

Због проблема око смештаја, врло лоших хигијенских услова који су довели до избијања заразне епидемије, око 3000 логораша враћено је у Јасеновац, где су одмах убијени. Логор на сајмишту представљао је поред Логора на Бањици централно место за упућивање у друге нацистичке логоре, између осталих у Маутхаузен и Аушвиц.

Током савезничког бомбардовања Београда априла месеца 1944. године, логор на Сајмишту је погођен, а страдало је између 80 и 120 логораша. Немци су започели пребацивање затвореника у друге логоре. Затим су немачке окупационе снаге маја месеца 1944. године, препустиле управу над логором полицијским снагама НДХ. Логор на Сајмишту је званично затворен јула месеца 1944. године.

Јеврејски логор Земун представљао је место највећег страдања Јевреја у окупираној Србији. Био је један од првих логора у Европи у коме је немачка окупациона власт спровела масовну ликвидацију Јевреја. Према резултатима новијих истраживања, у Јеврејски логор Земун интернирано је око 6.400 Јевреја и око 600 Рома. Убијено је око 6.320 Јевреја. Значајан број припадника ромске популације је пуштен. Око 56 их је убијено. У Прихватни логор Земун, интернирано је око 32000 људи. Страдало их је око 10636.

Велики прилив затвореника стигао је у логор током лета 1942. године. Они су довођени са подручја насељених српским живљем у НДХ тј. са Козаре, из источне Босне и Босанске Крајине. Део заточеника био је пребачен и из усташких логора у Јасеновцу и Старој Градишки

proka:

U februaru 1942. godine u Beograd je stigao specijalan kamion, odnosno pokretna gasna komora koja će posle rata dobiti ime dušegupka. Do 10. maja 1942. godine ovaj kamion je gotovo svakodnevno dolazio do kapije logora na Sajmištu prelazeći improvizovani most koji je spajao Beograd sa Zemunom. U njega su ulazile žene i deca. Nakon prelaska mosta u suprotnom pravcu kamion kojim su upravljala dva vojnika zaustavljao se na beogradskoj strani reke. Iz vozačke kabine izlazio je jedan vojnik koji je deo za izbacivanje izduvnih gasova iz kamiona okretao ka zadnjem delu kamiona u kome su se nalazile žene i deca. Zatim se vraćao u kabinu. Vozilo je nastavljalo da se kreće ulicama Beograda sve do Jajinaca gde se kamion ponovo zaustavljao. Na ovom mestu otvarala su se zadnja vrata kamiona na koja su iznošena mrtva tela svih onih koji su u vozilo ušli u Jevrejskom logoru na Sajmištu. Ovaj postupak ponavljan je sistematski od sredine februara do 10. maja 1942. godine, do kada su svi zatočenici Jevrejskog logora Zemun, skoro 7000 žena i dece bili ubijen

Kliknite za proširenje...

Постоји фотографија тог понтонског моста:


The pontoon bridge over which SS officers Gotz and Meyer drove the gas van on the way to the Jajinci burial site. The buildings of the Semlin Judenlager are visible in the background.

На сајту на енглеском језику, одакле сам пренела ову фотографију, има још фотографија и података.
https://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/en/semlin-judenlager.php

И Логор Земун је бомбардован од стране савезника 1944.године, другог дана Ускрса :

In memoirs published in the 1960s, Dr Dragomir Stevanović who worked as a doctor at the camp between 1942 and 1944 offers the following description of that fateful day:

'On the second day of Easter, we found ourselves in what felt like the middle of Mount Etna, or a scorching geyser. Above and below us everything shuddered, flared, and burned, while we suffocated in clouds of dust and smoke. I lived through the [German] bombing of April 1941, but it was never like this. The square [in the middle of the camp] was covered with corpses and torn bodies, and the sand was saturated with fresh and coagulated blood: a real carnage! We lost around 190 people. Besides the dead, there were several hundred wounded, so the surviving pavilions were turned into hospitals. There were no beds, and certainly no bandages or surgical equipment, although we did have several doctors and surgeons among the interns […] During the bombing, the fence was damaged and a number of concrete poles that were holding it in place were dislodged. Several groups of interns tried to escape. However, because of the bareness of the terrain leading towards the River Sava and to Zemun, they were all mowed down by gunfire. Their bodies were brought back to the camp. We never found out how many died.'

Although there is no evidence that the Semlin camp was deliberately targeted by the Allies, a number of survivors believed that the events of 17 April 1944 were not an accident. One survivor, Olga Veličković- Nikolić, remarked in a letter written in October 1944, that the raid was 'more than an atrocity' because the bombers 'aimed directly at the camp'.
https://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/en/semlin-bombing.php

Posle masovnih streljanja u Sovjetskom Savezu i Srbiji u leto i jesen 1941. koja su imala negativne psihičke posledice po ljude koji su ih vršili, nacisti su potražili brži način. Razvili su ga stručnjaci Kriminalističko-tehničkog instituta. Posle mnogo opita sa vozilima i žrtvama odabran je kamion "Saurer" od pet tona, čija je kabina bila 5,8 metara dugačka i 1,7 metara visoka i mogla je da prima do sto osoba.
Pre toga hemičar Lajding, iz Kriminalističko-tehničkog instituta izvršio je probe koje je ovako opisao:
"Ušao sam u ta kola sa gas-maskom na licu, a svrha analize bila je da se utvrdi u kom vremenskom roku nastupa stanje duboke nesvesti i zatim smrt. Bio je cilj da prvi i drugi stadijum trovanja gasom pre toga uopšte ne nastupe. Jer, u prvom stadijumu nastupa stanje mučnine, a u drugom stanje uzbuđenosti i razdraženosti".
Tek nedavno smo saznali mnoge pojedinosti blagodareći radu istoričara Kristofera Brauninga pod naslovom "Konačno rešenje u Srbiji, Zemunski logor za Jevreje". Rad je objavio 1983. u zbirci studija izraelske memorijalne ustanove "Jad Vašem" .
Brauning je dragocene podatke pronašao u zapisnicima sa suđenja nacistima koji su bili na službi u Srbiji.
Nemci su odlučili 28. oktobra 1941. da za jevrejske žene i decu iz Beograda i Banata obrazuju logor na bivšem Sajmištu. Pošto su u to vreme Zemun i leva obala Save pripadali ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, od nje je zatraženo da se saglasi da sajamski prostor bude upotrebljen kao logor. Ustaške vlasti su se saglasile pod uslovom da logorska straža bude nemačka i da se snabdevanje logora vrši sa srpske, a ne sa hrvatske teritorije.
Dovođenje žena i dece započelo je 8. decembra 1941, a 15. decembra bilo ih je u logoru 5.291. No ubrzo je broj zatočenih porastao, jer su u logor dovođene i Jevrejke sa decom iz Šapca, Niša, Kragujevca i drugih mesta. Krajem februara su stigli i Jevreji iz Kosovske Mitrovice i Novog Pazara, oko 300 lica oba pola, a početkom maja i jedan deo Jevreja iz Zemuna. Ukupno je kroz logor na Sajmištu prošlo oko 7.500 Jevreja.
O prilikama u logoru podrobni podaci mogu se naći u knjizi "Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji" koju je 1952. izdao Savez jevrejskih opština Jugoslavije.
U paviljonu 3, koji je u prvoj fazi jedini prilagođen novoj nameni, nalazio se najveći broj Jevrejki sa decom - njih oko 5.000. Paviljon je bio premalen za toliki broj lica. Bio je oštećen od aprilskog bombardovanja Beograda i ljuta zima je prodirala sa svih strana. Od interniranih je na kraju ostalo živo samo šest žena koje su puštene sredinom maja 1942, jer su mogle da dokažu da su strane državljanke ili udate za Srbe hrišćane.
Zabeležene su reči Šarlote Rot:
"Sa gornjih spratova curila je na donje mokraća male dece, tekla je voda kojom su žene, po naređenju Nemaca, prale ležajeve, tako da su svi donji spratovi bili mokri, a slama uvek vlažna. Slamu nam uopšte nisu menjali. Mnoge žene nisu ni imale slame... Kako od kuće nisam donela posteljinu, jer su mi pre toga Nemci opljačkali stan, bila sam prinuđena da spavam na golim daskama i da se pokrivam svojim tankim kaputićem, tako da sam užasno trpela od zime..."
Lenka Anđelković je izjavila:
"Hrana je bila užasna. Čim smo potrošili ono malo hrane što smo sobom poneli, nastala je prava glad. Izjutra smo primale jednu šolju tople vode, za ručak i večeru po jednu kašiku od oko četvrt litra nečeg što je ličilo na splačine sa po kojim listom kupusa ili komadom krompira...".
Posledice takve ishrane bile su poražavajuće, kako je posle rata rekla Stana Košanin, opisujući pacijente sa Sajmišta u Jevrejskoj bolnici:
"U bolnici su se s vremena na vreme pojavljivala nova lica: žene sa Sajmišta - bolesnice, deca sa ranama od promrzlina kojima su nokti otpadali od zime i nedovoljne ishrane. Svi su bili sama koža i kost. Deca sa svojim staračkim ispaćenim licima nisu ličila na decu. Žene, očiju izbezumljenih od straha, odbijale su da pred nepoznatim licima bilo šta kažu o logoru...".
Sapatnica koja se docnije oslobodila iz logora, Vera Danon, kaže da mnogi nisu mogli da izdrže muke. Nekoliko devojaka je poludelo. Samo je neka Levijeva odvedena, navodno u ludnicu. Sve druge su ostale i dalje sa ostalima.
Zima 1941- 42. bila je izuzetno oštra. Šarlota Ćosić ovako je opisala patnje zbog zime:
"Naše devojke koje su odlazile na prinudni rad na zemunski aerodrom vraćale su se ne samo promrzlih prstiju na nogama i rukama već su im sa nadlanica otpadali koža i čitavi komadi promrzlog mesa. Najstrašnije je bilo noću kada su mala deca, mučena glađu i zimom, plakala i molila majke da im daju hrane i da ih bolje pokriju. To je trajalo noćima i mnogi od nas nisu mogli ni trenuti od žalosti zbog bede te nevine dece."
Šarlota Ćosić kaže da je dnevno umiralo u proseku pet do šest lica. Veruje se da je pre konačnog usmrćivanja gasom oko deset posto umrlo od zime, gladi i bolesti.

- - - - - - - - - -

pisao:

Jaša Almuli

- - - - - - - - - -

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:280027-Deca-poput-staraca

Streljani i grobari
Jaša Almuli

- - - - - - - - - -

Deca su dobijala bombone pre ulaska u dušegupku. Likvidirana i bolnica u kojoj su le?eni Jevreji

- - - - - - - - - -

Akciju gušenja najbolje odslikava iskaz visokog policijskog funkcionera u Beogradu Šefera i Andorfera na suđenju, čije je spise istražio istoričar Kristofer Brauning.
Dušegupku su iz Berlina dovezla dva SS-ovca, Gec i Mejer, koji su njom rukovali tokom gušenja žena i dece. Oni nisu nađeni posle rata, niti im je ikada suđeno.
Kada je akcija započela, dušegupka je bila parkirana pred ulazom u logor čekajući da Jevreji budu ukrcani. Gec i Mejer su često ulazili u logor i deci delili bombone da bi se taj posao što lakše odradio. Drugi, običan kamion ulazio je u logor da pokupi stvari žrtava. Njima je rečeno da će biti preseljeni u neki drugi logor. Mnogi su se u početku dobrovoljno javljali za preseljenje, jer su uslovi na Sajmištu bili užasni. Ipak, pošto nisu bili sigurni kuda ih vode, sužnji su se dogovorili da oni koji prvi pođu ostave na dogovorenom mestu na drugom kamionu poruku o tome gde su ih odveli. Pošto ta poruka nije nađena, niko se više nije javljao kao dobrovoljac za preseljenje. Nemci su morali da prave liste za svaki dan.
Kada bi dušegupka bila utovarena, krenula bi preko mosta na Savi, nekoliko stotina metara od ulaza u logor. Tamo je komandant logora Andorfer čekao u putničkim kolima.
Kada bi prešla most, dušegupka bi stala na beogradskoj obali i jedan od SS šofera bi izašao i spustio se ispod vozila da bi spojio cev koja je izlazila iz motora sa otvorom na dnu hermetičke velike kabine u kojoj su bili ljudi. Kamion sa prtljagom bi se tu zaustavio i dušegupka bi sama nastavila kroz centar Beograda prema Jajincima. Na jajinačkom strelištu već je bila iskopana velika grobnica. Tu je bilo i jedno odeljenje nemačkog 64. policijskog bataljona sa zadatkom da spreči dolazak nepoželjnih lica.
Čim bi došla dušegupka, jedan drugi kamion bi stigao iz nemačke policije. Pod jakom stražom u njemu su se nalazili srpski zatvorenici čija je dužnost bila da mrtva tela žena i dece izbace u masovnu grobnicu. Dušegupka bi se vozeći unazad približila grobnici, vrata bi se otvorila, dim bi pokuljao, leševi stisnuti uz vrata sami bi poispadali, a ostale bi zatvorenici bacali u grob kao cepanice. Vireći iza ograde, to su videli mali Borivoje Živanović i njegove dve sestre, koji su živeli prekoputa strelišta u Jajincima.
U specijalni kamion stalo bi 50 odraslih, ali često bi ukrcali i do stotinu žena i dece. Kamion je 10. maja 1942. pošao na svoj poslednji put ukrcavši i jevrejsku upravu logora. Pošto su i oni bili bačeni u grobnicu, sedam srpskih zatvorenika streljano je na licu mesta da ne bi ostalo živih svedoka.
Dušegupka je vraćena u Berlin, a četiri nemačka žandarma koja su obezbeđivala operaciju u Jajincima dobili su nagradno odsustvo.
Evo i svedočanstva Vladimira Milutinovića koji je kopao rake za ugušene Jevreje. U iskazu 30. decembra 1944. on je rekao: “... Puna dva meseca radio sam na iskopavanju raka u 1942. godini... Iskopano je 81 ili 82 rova. Ja sam učestvovao u kopanju svih ovih rovova i u njima je moglo stati najmanje po 100 ljudi...”
Jevrejska bolnica u Beogradu osnovana je juna ili jula 1941. jer je bilo zabranjeno da Jevreji odlaze u ostale beogradske bolnice. Bolnicu su morali da opreme i snabdevaju sami Jevreji. Bila je pod stalnim nadzorom Gestapoa.
U noći između 18. i 19. marta Gestapo je iznenada pohapsio sve članove porodica lekara i osoblja bolnice kojima je bilo dozvoljeno da ostanu u svojim kućama. Dovedeni su u bolnicu gde su lekari i bolničari stanovali. Dušegupka je dovedena pred bolnicu, svi pacijenti, lekari i njihove porodice su ukrcani i na putu za Jajince ugušeni.
Posle streljanja muškaraca i gušenja žena i dece, šef Vojne uprave u Srbiji, general Harald Turner, pohvalio se avgusta 1942. generalu Leru naimenovanom za novoga zapovednika evropskog jugo-istoka. U izveštaju je konstatovao “... da je Srbija, jedina zemlja u kojoj je pitanje Jevreja i pitanje Cigana rešeno.”
U jednom pregledu mera protiv Jevreja na okupiranim teritorijama, Franc Redemaher, stručnjak za jevrejska pitanja u nacističkom ministarstvu spoljnih poslova, 29. maja 1942. je zabeležio: “Jevrejsko pitanje u Srbiji nije više akutno.”

A Šefer, vrhovni šef Službe bezbednosti u Srbiji je deset dana docnije u razgovoru sa nemačkim vojnim lekarom sa ponosom konstatovao da je Beograd “jedini veći grad Evrope očišćen od Jevreja, da je postao Judenfrei”.

- - - - - - - - - -

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:280028-Streljani-i-grobari

- - - - - - - - - -

Jaša Almuli

Прво приказивање новог дугометражно-документарног филма "Концентрациони логор Земун"


- - - - - - - - - -



- - - - - - - - - -

Прво јавно приказивање пуне верзије дугометражног документарног филма „Концентрациони логор Земун – Konzentrationlager Semlin“ организујемо 8. фебруара 2018. у 19 часова у Дому омладине Београда.

- - - - - - - - - -

eto, ima još vremena da se stigne na projekciju

proka:

Прво јавно приказивање пуне верзије дугометражног документарног филма „Концентрациони логор Земун – Konzentrationlager Semlin“ организујемо 8. фебруара 2018. у 19 часова у Дому омладине Београда.

- - - - - - - - - -

eto, ima još vremena da se stigne na projekciju

Kliknite za proširenje...

Да, кад би могли да окренемо проток времена уназад, па да 8.марта стигнемо на премијерну пројекцију 8.фебруара
Ваљда ће неко да постави цео филм или делове на нет.

Dva najnovija rada o holokaustu u okupiranoj Srbiji i logorima Topovske šupe i Sajmište

http://tokovi.istorije.rs/lat/uploaded/5_d_cvetkovic.pdf
http://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2018/01/2018_1_04_cve_69-92.pdf

Sajmište Istorija jednog logora

https://www.muzejgenocida.rs/2020/10/01/nova-izdanja-pod-znakom-muzeja-zrtava-genocida/


Овом приликом представљамо следеће наслове:

1. Душан Никодијевић, Библиографија радова о концентрационом логору Земун (1941–1944);

2. Драган Цветковић, Од Тополских шупа до Сајмишта – Квантитативна анализа холокауста у окупираној Србији.