Гамбино
Veoma poznat
- Poruka
- 14.529
Табу теме: Турска силовања по Црној Гори и Србији!
Мало је података о неумитном турском приближавању српским женама у току пет вјекова. Оно што се зна и, још више, оно што се може назријети, уистину је туробно
Пише: Љубиша Морачанин
Позната је легенда из Дробњака и Пиве према којој је, после црногорске побуне и убиства Смаил-аге Ченгића (5. октобра 1840), турска казнена експедиција силовала све живо женско. Црногорци одлучише да се убије свако дијете рођено девет мјесеци после најезде.
Повинујући се одлуци, мајке су саме доносиле и давале их у руке саплеменици која их је вазаних очију давила омчом, уз ријечи: „Нека се затре сјеме од погани и некрста.“
Ни назријети не можемо какве су се драме одигравале у кругу породичних огњишта; какву је све срџбу, јад и јед покопао заборав без писаних свједочанстава и без обухватнијих предања.
Ако је о суровости турског окупатора остало колико-толико свједочанстава у усменој предаји и записима, о сексуалној злоупотреби жена, са малим изузецима, влада мук. Као да се помањкање аутентичних свједочанстава допуњује својеврсном аутоцензуром. Према написаним правилима, ова тема спада у табу теме.
Јован Цвијић вели да „у неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран“. Нема свједочења, нема писаних трагова, а пјесма „Бановић Страхиња“ могла би бити сублимисан израз тог искуства, тих мучних збивања на пепелу разореног дома, тог слома породичне интиме и провале историје у субјективне животе.
Драма која се догађала у интими породичних огњишта много је сложенија и много далекосежнијих последица но што је прост чин насиља који дође и прође.
Турци су сматрали, према ријечима Светозара Марковића, српски народ као своје имање. „Муж није господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат од сестре“, жале се кнезови у писму Порти 1804. године.
Је ли могуће да је у бесцијење људског живота у коме су људске главе служиле као грађевински материјал у најперверзнијој грађевини свијета (Ћеле кула) отупјело осјећање стида, понижења и повријеђености у чину насилничке такозване обљубе. Не би се рекло.
Године 1787. породицу Филипа Вишњића, Вилиће, задесила је типична оновремена несрећа. Турци су у кући Вилића силовали лијепу Вишњу, члана породице. Имућни и угледни Вилићи нијесу одћутали срамоту као остала анонимна раја. Једног Турчина су посјекли, другог објесили. Турци потом побише многе Вилиће, а преживјели узеше презиме по Вишњи.
Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“
После пораза Првог устанка, око 50 жена спазивши извидницу турског аскера, нашло је својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очивици кажу да су се држале за руке и пјевале.
Херојска смрт зарад неокаљаног образа, о чему говори турски хроничар из 15. вијека, има и супротне примјере, понашање висиког ступња деморализације и очаја у коме је бујање помињаног садомазохистичког спрега сасвим могућно. То су оне свирепе игре водања коња и опанака. Док се Турчин забавља са женским укућанима, домаћин „вода коње“, често бос и по мраку или пак „вода опанке“. Како је таква глава породице, потом, изгледала у очима укућана, а како су укућани после провода“ са Турчином изгледаки у очима домаћиновим? Које је трауме и поремећаје, каква неуравнотежења психе изазивала ова свакодневица посувраћеног живота.
Лазар Арсенијевић Баталака, у својој „Историји српског устанка“, каже да се у свакодневним оргијама нарочито истицао Сали-ага назван Руднички бик. Сали-ага био је брат Кучук Алије, а волио је бизарне еротске игре као да је био на курсу код Макиза де Сада.
У Карађорђевој поруци Васи Чарапићу 1803. године, каже се између осталог: „Брате Васо, за наше младости и нашег јунаштва да скинемо тај злум да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова…“
Понижаване од Турака, жене по свему судећи нијесу имале претјерану цијену ни у самом нашем народу. Вук Караџић наводи како је Ђаја-паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића што да не.
Вук износи и овај податак: „Када је Ружић-паша у Сјеници дозвао Туркиње које је Милош био заробио да му кажу како је у Србији, они рекоше: У рз наш нико није дирнуо, него су нас као браћа чували и поштено испратили; а ви шта радите од њихова робља! Не само што силујете жене и дјевојке, него и малу дјецу, и старе бабе, које једва иду.“
О ЦРТЕЖИМА
Готфрид Зибен (1856.- 1918.) био је један од најцјењенијих бечких мајстора еротског цртежа. Из њихове радионице 1909. година издата је застрашујућа и шокантна књига под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану.
Љубиша Морачанин
http://www.nacionalist.rs/2017/06/25/tabu-teme-turska-silovanja-po-crnoj-gori-i-srbiji/
Мало је података о неумитном турском приближавању српским женама у току пет вјекова. Оно што се зна и, још више, оно што се може назријети, уистину је туробно
Пише: Љубиша Морачанин
Позната је легенда из Дробњака и Пиве према којој је, после црногорске побуне и убиства Смаил-аге Ченгића (5. октобра 1840), турска казнена експедиција силовала све живо женско. Црногорци одлучише да се убије свако дијете рођено девет мјесеци после најезде.
Повинујући се одлуци, мајке су саме доносиле и давале их у руке саплеменици која их је вазаних очију давила омчом, уз ријечи: „Нека се затре сјеме од погани и некрста.“
Ни назријети не можемо какве су се драме одигравале у кругу породичних огњишта; какву је све срџбу, јад и јед покопао заборав без писаних свједочанстава и без обухватнијих предања.
Ако је о суровости турског окупатора остало колико-толико свједочанстава у усменој предаји и записима, о сексуалној злоупотреби жена, са малим изузецима, влада мук. Као да се помањкање аутентичних свједочанстава допуњује својеврсном аутоцензуром. Према написаним правилима, ова тема спада у табу теме.
Јован Цвијић вели да „у неким крајевима конкубинат између хришћанских жена и Турака није био много зазоран“. Нема свједочења, нема писаних трагова, а пјесма „Бановић Страхиња“ могла би бити сублимисан израз тог искуства, тих мучних збивања на пепелу разореног дома, тог слома породичне интиме и провале историје у субјективне животе.
Драма која се догађала у интими породичних огњишта много је сложенија и много далекосежнијих последица но што је прост чин насиља који дође и прође.
Турци су сматрали, према ријечима Светозара Марковића, српски народ као своје имање. „Муж није господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат од сестре“, жале се кнезови у писму Порти 1804. године.
Је ли могуће да је у бесцијење људског живота у коме су људске главе служиле као грађевински материјал у најперверзнијој грађевини свијета (Ћеле кула) отупјело осјећање стида, понижења и повријеђености у чину насилничке такозване обљубе. Не би се рекло.
Године 1787. породицу Филипа Вишњића, Вилиће, задесила је типична оновремена несрећа. Турци су у кући Вилића силовали лијепу Вишњу, члана породице. Имућни и угледни Вилићи нијесу одћутали срамоту као остала анонимна раја. Једног Турчина су посјекли, другог објесили. Турци потом побише многе Вилиће, а преживјели узеше презиме по Вишњи.
Турски хроничар из 15. вијека каже: „Кад се борба завршавала исламском побједом, прије но што би почело робљење и пљачкање, многи су невјерник и невјерница, младић и дјевојка, и дјеца, из страха да их Турчин не би узео (силовао) испуштали душу скачући својевољно у провалију.“
После пораза Првог устанка, око 50 жена спазивши извидницу турског аскера, нашло је својевољно изабрану смрт у таласима Саве. Очивици кажу да су се држале за руке и пјевале.
Херојска смрт зарад неокаљаног образа, о чему говори турски хроничар из 15. вијека, има и супротне примјере, понашање висиког ступња деморализације и очаја у коме је бујање помињаног садомазохистичког спрега сасвим могућно. То су оне свирепе игре водања коња и опанака. Док се Турчин забавља са женским укућанима, домаћин „вода коње“, често бос и по мраку или пак „вода опанке“. Како је таква глава породице, потом, изгледала у очима укућана, а како су укућани после провода“ са Турчином изгледаки у очима домаћиновим? Које је трауме и поремећаје, каква неуравнотежења психе изазивала ова свакодневица посувраћеног живота.
Лазар Арсенијевић Баталака, у својој „Историји српског устанка“, каже да се у свакодневним оргијама нарочито истицао Сали-ага назван Руднички бик. Сали-ага био је брат Кучук Алије, а волио је бизарне еротске игре као да је био на курсу код Макиза де Сада.
У Карађорђевој поруци Васи Чарапићу 1803. године, каже се између осталог: „Брате Васо, за наше младости и нашег јунаштва да скинемо тај злум да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова…“
Понижаване од Турака, жене по свему судећи нијесу имале претјерану цијену ни у самом нашем народу. Вук Караџић наводи како је Ђаја-паша бацио у ланце сина војводе Ђукића из Жупе. Мајка младићева одвела је Турчину своју кћер и рекла му је да је узме и води, само да јој пусти сина. Турчин је прихватио кћер, за коју Сима Милутиновић каже да је „њежнија и пољепша била“, а пустио је младог Ђукића што да не.
Вук износи и овај податак: „Када је Ружић-паша у Сјеници дозвао Туркиње које је Милош био заробио да му кажу како је у Србији, они рекоше: У рз наш нико није дирнуо, него су нас као браћа чували и поштено испратили; а ви шта радите од њихова робља! Не само што силујете жене и дјевојке, него и малу дјецу, и старе бабе, које једва иду.“
О ЦРТЕЖИМА
Готфрид Зибен (1856.- 1918.) био је један од најцјењенијих бечких мајстора еротског цртежа. Из њихове радионице 1909. година издата је застрашујућа и шокантна књига под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану.
Љубиша Морачанин
http://www.nacionalist.rs/2017/06/25/tabu-teme-turska-silovanja-po-crnoj-gori-i-srbiji/
