ranjeni Zoro
Elita
- Poruka
- 21.565
Svi žele da budu voljeni i prihvaćeni i to je ok.
Međutim, kada ta potreba postane opsesija, vidimo koliko je savremeni čovek zapravo žedan prave ljubavi.
Na fenomen lajkova gledam kao na prosjaka koji redovno prosi malo pažnje, jer je inače sam, neprihvaćen, nevoljen dovoljno ili na pravi način isl.
Kada se „lajk“ pojavio kao fenomen, prvo što mi je palo na pamet je da li će se neko ikada ubiti (ili ubiti drugog čoveka) jer nije dobio lajk ili dovoljan broj lajkova – i ta mi se zamisao tada činila kao moja suluda fantazija ali, ubistva i samoubistva zbog lajkova se već uveliko dešavaju.
Lajkovima se trguje, lajkovi se trampe, o njima se priča, lajkovi su vest..lajk je postao fenomen za sebe ali, ne zaboravimo njegovu osnovnu svrhu, a to je dobijanje emocije.
Ipak, izdvaja se jedna posebna grupa emotivnih očajnika (taj očaj ne mora da bude konstantan, može da traje samo kao faza razume se, ali je ipak očaj) a to je kada neko postavi sluku sa svojom decom.
Ko to uradi, siguran je da će dobiti dosta lajkova, baš kao prosjak koji je izabrao mesto u gradu gde prolazi reka ljudi.
Ti lajkovi čak ne moraju da budu ni iskreni, već stavljeni reda radi, ali eto „rade posao“.
Slede lajkovi kućnih ljubimaca i dalje, sve zahtevniji i komplikovaniji (pogledi koji oduzimaju dah, zalasci sunca, hrana, itd) međutim, slike sa decom su postale sigurna moneta za kupovinu simpatija, pozdrava, malih emotivnih trzaja koji onome ko trguje takvim fotografijama negde u podsvesti rezonuju kao „u redu je, nisi sam..ljudi te još uvek vole..“
Dakle, za razliku od fotografija ili snimaka koji su kreativni, hrabri, iznenađujući, avanturistički..koji prikazuju neobične situacije, nova otkrića isl, ti „sigurica lajkovi“ mu dođu kao najjeftiniji talog ili mulj društvenih mreža kojeg bi svi nekako da izbegnu, ali ipak tu i tamo ugaze u to i umažu cipele..
Šta vi mislite o tome i koji bi još lajkovi mogli da se tretiraju kao „sigurica lajkovi“?
Zahvaljujem
Međutim, kada ta potreba postane opsesija, vidimo koliko je savremeni čovek zapravo žedan prave ljubavi.
Na fenomen lajkova gledam kao na prosjaka koji redovno prosi malo pažnje, jer je inače sam, neprihvaćen, nevoljen dovoljno ili na pravi način isl.
Kada se „lajk“ pojavio kao fenomen, prvo što mi je palo na pamet je da li će se neko ikada ubiti (ili ubiti drugog čoveka) jer nije dobio lajk ili dovoljan broj lajkova – i ta mi se zamisao tada činila kao moja suluda fantazija ali, ubistva i samoubistva zbog lajkova se već uveliko dešavaju.
Lajkovima se trguje, lajkovi se trampe, o njima se priča, lajkovi su vest..lajk je postao fenomen za sebe ali, ne zaboravimo njegovu osnovnu svrhu, a to je dobijanje emocije.
Ipak, izdvaja se jedna posebna grupa emotivnih očajnika (taj očaj ne mora da bude konstantan, može da traje samo kao faza razume se, ali je ipak očaj) a to je kada neko postavi sluku sa svojom decom.
Ko to uradi, siguran je da će dobiti dosta lajkova, baš kao prosjak koji je izabrao mesto u gradu gde prolazi reka ljudi.
Ti lajkovi čak ne moraju da budu ni iskreni, već stavljeni reda radi, ali eto „rade posao“.
Slede lajkovi kućnih ljubimaca i dalje, sve zahtevniji i komplikovaniji (pogledi koji oduzimaju dah, zalasci sunca, hrana, itd) međutim, slike sa decom su postale sigurna moneta za kupovinu simpatija, pozdrava, malih emotivnih trzaja koji onome ko trguje takvim fotografijama negde u podsvesti rezonuju kao „u redu je, nisi sam..ljudi te još uvek vole..“
Dakle, za razliku od fotografija ili snimaka koji su kreativni, hrabri, iznenađujući, avanturistički..koji prikazuju neobične situacije, nova otkrića isl, ti „sigurica lajkovi“ mu dođu kao najjeftiniji talog ili mulj društvenih mreža kojeg bi svi nekako da izbegnu, ali ipak tu i tamo ugaze u to i umažu cipele..
Šta vi mislite o tome i koji bi još lajkovi mogli da se tretiraju kao „sigurica lajkovi“?
Zahvaljujem
