Sotir zvani djubre
Elita
- Poruka
- 21.521
Inace ne gotivim Prelevica ali ovde je covek upravu 100 posto i ne znam sta ovi klinci kenjaju dole po komentarima .. STOP VAR-U !!!
http://www.mozzartsport.com/vesti/prelazzi-jos-samo-da-lopta-promeni-oblik/170870
Još samo da lopta promeni oblik
Kad u priči o fudbalu nije vest fudbal, nego nešto oko njega, onda znači da imamo problem... Makar mi to u Srbiji dobro znamo
“Lopta je okrugla. Utakmica traje devedeset minuta. To su činjenice. Sve drugo je teorija.”
Najpoznatija misao Sepa Herbergera, legendarnog selektora Nemačke (prvo nacističke, a onda i Zapadne Nemačke), govorila je o datostima i truizmima koji su, činilo se, zakucane za sva vremena.
Oh, to se mislilo i za Darvinovu teoriju evolucije, pa vidite šta neki luđi među ludim Srbima umeju da naprave...
Na šta će ličiti fudbal već sutra-prekosutra? U šta će se pretvoriti “prelepa igra”, kako joj već duže od veka tepaju vernici crkve čija je porta oivičena belim linijama, sa ikonostasa se smeju svetitelji kao na “Paninijevom” albumu, a polijeleji umeju da se zanjišu kada publika zadrži dah, u onih nekoliko milisekundi pre nego što zlatna kopačka dodirne Bogorodicu-loptu?
U svega nekoliko dana, sport su potresla dva piroklastična izliva – dobro, i još jedan cunami, onaj o Kristijanu Ronaldu, ali potpisnik ovih redova misli, možda naivno, da je sve to bura u čaši vode i da će fenomenalni Portugalac i posle ovog kaprica ostati u Realu, jer bi svaki drugi ishod bio nerazuman po obe strane – koja su zapretila da izmene njegovo lice: iz Međunarodnog odbora fudbalskih saveza (IFAB) procureo je nacrt radikalne izmene pravila fudbalske igre, a na Kupu konfederacija u Rusiji počela je, na talambase, primena VAR-a, kompjuterskog video-asistenta koji je uzeo za slobodno da tumači i preinačuje sudijske odluke.
Ovi prvi bi Sepa Herbergera dirnuli u tevtonsko srce, punih četrdeset godina pošto se Her oprostio od nas i od snova o Rajhu. Između ostalog, jedna od nagoveštenih promena (zasad samo u razmatranju) jeste smanjivanje trajanja poluvremena na 30 minuta, ali efektivne igre – uz zaustavljanje sata, dakle – što bi trebalo da spreči odugovlačenje i da podigne kvalitet.
Ostalo bi još samo da izmisle loptu nekog drugog oblika, pa da moramo da smišljamo nove činjenice.
Naravno, zaustavljanje časovnika odmah je upalilo alarm kod onih koji malo više razmišljaju o dubinskim, arkanskim razlozima za to, i ne treba da budete poklonik teorija zavere pa da vam se otvore oči: nije li, u stvari, takav predlog samo dodvoravanje oglašivačima, pošto bi ukidanje “tečnog stanja” fudbala otvorilo mogućnosti za prodaju novih marketinških slotova i kidanje igre reklamama, kao što je to slučaj kod nekih drugih sportova?
Zamislite samo koliko bi koštao jedan sekund TV-oglasa pred slobodan udarac na ivici šesnaesterca u meču između Nemačke i Argentine, u trećem minutu sudijske nadoknade u finalu Svetskog prvenstva? Oni milioni kojima barata Superboul bi se postideli...
Ne treba dizati paniku: ovakva revolucija ne dolazi preko noći, i bilo kakve izmene te vrste morale bi da uključe godine i godine lobiranja i ubeđivanja; pa i tada bi ishod inicijative verovatno visio o koncu.
Fudbal nije uklesan u kamenu, i menjao se mnogo u poslednjih vek i po, otkako se pojavilo organizovano loptanje i neko na papir stavio osnovna pravila: od opreme, preko žutih kartona, izmena, do uvođenja većeg broja lopti, što je sve unormalilo ili ubrzalo igru. No sve ove promene bile su inkrementalne, postepena poboljšanja nakon mnogo pokušaja i pogrešaka, uz jasnu spremnost da se loše ideje ubrzo povuku, kao što je bio slučaj sa nepravednim “zlatnim” i “srebrnim” golovima, koji su promptno postali sušta suprotnost zamišljenom.
Ali kada sklonite sav višak, pa i sav novac koji ga je okupirao, fudbal je i dalje prokleto jednostavna igra, svuda ista – od školskog igrališta, preko nižerazrednih livada na kojima se igra nedeljom ujutru, do finala Lige šampiona – 22 igrača, jedan sudija, jedna lopta i devedeset minuta. U tome je njegova privlačnost, tajna njegove popularnosti, i nijedan komitet neće moći preko noći da izbriše ili pomeri osnovne postulate na kojima počiva fudbal.
A da pokušavaju – pokušavaju. Kup konfederacija, i ovako jedno sasvim nevažno takmičenje, valjda jedino od značaja direktorima stadiona i odgovornima za kvalitet trave na stadionima na kojem će se igrati naredno Svetsko prvenstvo, u prvom kolu nije obeležio nijedan potez, nijedan igrač (kao što je to bio slučaj sa Robertom Karlosom pre dvadeset godina!), već ta već omrznuta tri slova, VAR.
Kad u priči o fudbalu nije vest fudbal, nego nešto oko njega, onda znači da imamo problem... Makar mi to u Srbiji dobro znamo.
Video-asistent je poništio jedan gol Portugalu protiv Meksika, jedan Čileu protiv Kameruna, onda je jedan priznao, eliminišući tako sudijske greške, koji su sastavni deo entropije koju volimo.
Fudbal nije toliko važan i dobar za gledanje jer je fer, već baš zbog haosa, osećaja nepravde koji vas, opet, tera da verujete u karmu i da sledećeg vikenda, sledećeg meseca, ili za četiri godine, opet budete uz svoj tim i svoju zemlju (šta bi Englezi bili bez kuknjave zbog nedosuđenog gola Lamparda na Svetskom prvenstvu protiv Nemačke? Da li bi Nemci mogli da se hvale da je to revanš za Vembli 1966?); fudbal je pre svega čovekolik, dobar i pitom onoliko koliko su dobri i pitomi ljudi koji su ga stvorili i koji ga vole i koji za njega žive. Što će reći – ne uvek, ili ne pretežno.
Argument da su drugi sportovi to odavno uradili nije previše primenljiv: drugi sportovi, pre svega američki fudbal ili tenis, imaju dosta prekida ili nemaju štopericu uopšte, i u te “brejkove” se “Hawk Eye” ili slični sistemi savršeno uklapaju.
Fudbal je, nasuprot tome, “panta rhei”, fudbal stalno teče, od prvog do 45. minuta, pa opet toliko, fudbal je ona reka u koju ne možeš da zgaziš dva puta.
VAR je grozniji od bilo čega što se priča po kuloarima IFAB-a jer je već stigao, i tu je da ostane: danas je na Kupu konfederacija, od jeseni u Bundesligi i u FA kupu, a potom ko zna gde, i upravo on ruši stubove “uravnilovke” fudbala – ako mečevi u Podunavskoj zoni “Dunav” u nekoj tamo Srbiji i u Bundesligi ne izgledaju isto, onda to više nije igra za svakoga; i za dokonog britanskog lorda i za musavog klinca iz Kabula, u dresu onog istog Ronalda...
Poteže se, dalje, pitanje gde je kraj? Ako danas koristimo tehnologiju za ofsajd i prelazak lopte preko zamišljene linije, da li će sutra ona govoriti kada je faul zaista faul, a kada je samo remplovanje? Hoće li računar umeti da proceni start na loptu od onog koji “okrpi” i noge napadača?
I to bi bilo pravično, možda, ali da li bi bilo toliko magično?
Nismo ludisti koji se zalažu za retradicionalizaciju fudbala i koji bi polupali sve parafernalije sem sudijske pištaljke i isključivo crnih kopački, naprotiv, ponavljamo, mnoge su promene dobrošle, ali ove dečje bolesti koje gledamo na Kupu konfederacija jesu blasfemične.
Po čitav minut traje razglabanje i studiranje računarske procene (iako su obećali da će trajati do šest sekundi), nakon čega se nijedna strana ne oseća naročito dobro ni ohrabreno. Jer, između ostalog, fudbal živi i na onom balansiranju u glavi sudije: daj žuti tamo, pa onda pusti ovde malo jače, ako si pogrešio kod penala, vratićeš im u drugom poluvremenu.
Kod mašine nema oproštaja ni izvinjenja.
VAR je tu, nećemo to promeniti pa sve i da svakog dana pišemo po tekst o tome, ali makar možemo da se gnušamo drugih najavljenih promena, i makar možemo da se odnosimo prema ovoj tehnologiji kao prema mrskom okupatoru u nekoj distopijskoj budućnosti: tu je jer je neko drugi tako odlučio, tu je dok mu se bude moglo, a mi ćemo, u šumi, pardon na livadi, smišljati načine da mu diverzantski dođemo glave
http://www.mozzartsport.com/vesti/prelazzi-jos-samo-da-lopta-promeni-oblik/170870
Još samo da lopta promeni oblik
Kad u priči o fudbalu nije vest fudbal, nego nešto oko njega, onda znači da imamo problem... Makar mi to u Srbiji dobro znamo
“Lopta je okrugla. Utakmica traje devedeset minuta. To su činjenice. Sve drugo je teorija.”
Najpoznatija misao Sepa Herbergera, legendarnog selektora Nemačke (prvo nacističke, a onda i Zapadne Nemačke), govorila je o datostima i truizmima koji su, činilo se, zakucane za sva vremena.
Oh, to se mislilo i za Darvinovu teoriju evolucije, pa vidite šta neki luđi među ludim Srbima umeju da naprave...
Na šta će ličiti fudbal već sutra-prekosutra? U šta će se pretvoriti “prelepa igra”, kako joj već duže od veka tepaju vernici crkve čija je porta oivičena belim linijama, sa ikonostasa se smeju svetitelji kao na “Paninijevom” albumu, a polijeleji umeju da se zanjišu kada publika zadrži dah, u onih nekoliko milisekundi pre nego što zlatna kopačka dodirne Bogorodicu-loptu?
U svega nekoliko dana, sport su potresla dva piroklastična izliva – dobro, i još jedan cunami, onaj o Kristijanu Ronaldu, ali potpisnik ovih redova misli, možda naivno, da je sve to bura u čaši vode i da će fenomenalni Portugalac i posle ovog kaprica ostati u Realu, jer bi svaki drugi ishod bio nerazuman po obe strane – koja su zapretila da izmene njegovo lice: iz Međunarodnog odbora fudbalskih saveza (IFAB) procureo je nacrt radikalne izmene pravila fudbalske igre, a na Kupu konfederacija u Rusiji počela je, na talambase, primena VAR-a, kompjuterskog video-asistenta koji je uzeo za slobodno da tumači i preinačuje sudijske odluke.
Ovi prvi bi Sepa Herbergera dirnuli u tevtonsko srce, punih četrdeset godina pošto se Her oprostio od nas i od snova o Rajhu. Između ostalog, jedna od nagoveštenih promena (zasad samo u razmatranju) jeste smanjivanje trajanja poluvremena na 30 minuta, ali efektivne igre – uz zaustavljanje sata, dakle – što bi trebalo da spreči odugovlačenje i da podigne kvalitet.
Ostalo bi još samo da izmisle loptu nekog drugog oblika, pa da moramo da smišljamo nove činjenice.
Naravno, zaustavljanje časovnika odmah je upalilo alarm kod onih koji malo više razmišljaju o dubinskim, arkanskim razlozima za to, i ne treba da budete poklonik teorija zavere pa da vam se otvore oči: nije li, u stvari, takav predlog samo dodvoravanje oglašivačima, pošto bi ukidanje “tečnog stanja” fudbala otvorilo mogućnosti za prodaju novih marketinških slotova i kidanje igre reklamama, kao što je to slučaj kod nekih drugih sportova?
Zamislite samo koliko bi koštao jedan sekund TV-oglasa pred slobodan udarac na ivici šesnaesterca u meču između Nemačke i Argentine, u trećem minutu sudijske nadoknade u finalu Svetskog prvenstva? Oni milioni kojima barata Superboul bi se postideli...
Ne treba dizati paniku: ovakva revolucija ne dolazi preko noći, i bilo kakve izmene te vrste morale bi da uključe godine i godine lobiranja i ubeđivanja; pa i tada bi ishod inicijative verovatno visio o koncu.
Fudbal nije uklesan u kamenu, i menjao se mnogo u poslednjih vek i po, otkako se pojavilo organizovano loptanje i neko na papir stavio osnovna pravila: od opreme, preko žutih kartona, izmena, do uvođenja većeg broja lopti, što je sve unormalilo ili ubrzalo igru. No sve ove promene bile su inkrementalne, postepena poboljšanja nakon mnogo pokušaja i pogrešaka, uz jasnu spremnost da se loše ideje ubrzo povuku, kao što je bio slučaj sa nepravednim “zlatnim” i “srebrnim” golovima, koji su promptno postali sušta suprotnost zamišljenom.
Ali kada sklonite sav višak, pa i sav novac koji ga je okupirao, fudbal je i dalje prokleto jednostavna igra, svuda ista – od školskog igrališta, preko nižerazrednih livada na kojima se igra nedeljom ujutru, do finala Lige šampiona – 22 igrača, jedan sudija, jedna lopta i devedeset minuta. U tome je njegova privlačnost, tajna njegove popularnosti, i nijedan komitet neće moći preko noći da izbriše ili pomeri osnovne postulate na kojima počiva fudbal.
A da pokušavaju – pokušavaju. Kup konfederacija, i ovako jedno sasvim nevažno takmičenje, valjda jedino od značaja direktorima stadiona i odgovornima za kvalitet trave na stadionima na kojem će se igrati naredno Svetsko prvenstvo, u prvom kolu nije obeležio nijedan potez, nijedan igrač (kao što je to bio slučaj sa Robertom Karlosom pre dvadeset godina!), već ta već omrznuta tri slova, VAR.
Kad u priči o fudbalu nije vest fudbal, nego nešto oko njega, onda znači da imamo problem... Makar mi to u Srbiji dobro znamo.
Video-asistent je poništio jedan gol Portugalu protiv Meksika, jedan Čileu protiv Kameruna, onda je jedan priznao, eliminišući tako sudijske greške, koji su sastavni deo entropije koju volimo.
Fudbal nije toliko važan i dobar za gledanje jer je fer, već baš zbog haosa, osećaja nepravde koji vas, opet, tera da verujete u karmu i da sledećeg vikenda, sledećeg meseca, ili za četiri godine, opet budete uz svoj tim i svoju zemlju (šta bi Englezi bili bez kuknjave zbog nedosuđenog gola Lamparda na Svetskom prvenstvu protiv Nemačke? Da li bi Nemci mogli da se hvale da je to revanš za Vembli 1966?); fudbal je pre svega čovekolik, dobar i pitom onoliko koliko su dobri i pitomi ljudi koji su ga stvorili i koji ga vole i koji za njega žive. Što će reći – ne uvek, ili ne pretežno.
Argument da su drugi sportovi to odavno uradili nije previše primenljiv: drugi sportovi, pre svega američki fudbal ili tenis, imaju dosta prekida ili nemaju štopericu uopšte, i u te “brejkove” se “Hawk Eye” ili slični sistemi savršeno uklapaju.
Fudbal je, nasuprot tome, “panta rhei”, fudbal stalno teče, od prvog do 45. minuta, pa opet toliko, fudbal je ona reka u koju ne možeš da zgaziš dva puta.
VAR je grozniji od bilo čega što se priča po kuloarima IFAB-a jer je već stigao, i tu je da ostane: danas je na Kupu konfederacija, od jeseni u Bundesligi i u FA kupu, a potom ko zna gde, i upravo on ruši stubove “uravnilovke” fudbala – ako mečevi u Podunavskoj zoni “Dunav” u nekoj tamo Srbiji i u Bundesligi ne izgledaju isto, onda to više nije igra za svakoga; i za dokonog britanskog lorda i za musavog klinca iz Kabula, u dresu onog istog Ronalda...
Poteže se, dalje, pitanje gde je kraj? Ako danas koristimo tehnologiju za ofsajd i prelazak lopte preko zamišljene linije, da li će sutra ona govoriti kada je faul zaista faul, a kada je samo remplovanje? Hoće li računar umeti da proceni start na loptu od onog koji “okrpi” i noge napadača?
I to bi bilo pravično, možda, ali da li bi bilo toliko magično?
Nismo ludisti koji se zalažu za retradicionalizaciju fudbala i koji bi polupali sve parafernalije sem sudijske pištaljke i isključivo crnih kopački, naprotiv, ponavljamo, mnoge su promene dobrošle, ali ove dečje bolesti koje gledamo na Kupu konfederacija jesu blasfemične.
Po čitav minut traje razglabanje i studiranje računarske procene (iako su obećali da će trajati do šest sekundi), nakon čega se nijedna strana ne oseća naročito dobro ni ohrabreno. Jer, između ostalog, fudbal živi i na onom balansiranju u glavi sudije: daj žuti tamo, pa onda pusti ovde malo jače, ako si pogrešio kod penala, vratićeš im u drugom poluvremenu.
Kod mašine nema oproštaja ni izvinjenja.
VAR je tu, nećemo to promeniti pa sve i da svakog dana pišemo po tekst o tome, ali makar možemo da se gnušamo drugih najavljenih promena, i makar možemo da se odnosimo prema ovoj tehnologiji kao prema mrskom okupatoru u nekoj distopijskoj budućnosti: tu je jer je neko drugi tako odlučio, tu je dok mu se bude moglo, a mi ćemo, u šumi, pardon na livadi, smišljati načine da mu diverzantski dođemo glave
