Сјеверна Далмација
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 31

Tema: Сјеверна Далмација

  1. #1
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Сјеверна Далмација

    С обзиром да претрагом нисам нашао тему која се бави Сјеверном Далмацијом, Буковицом... одлучио сам покренути ову. Мотивисао ме је текст у листу СНВ-а "Новости": "Паклени троугао рађа бунтовнике". Било би љепо да се "земљаци" укључе и дају допринос "животу" ове теме.


    Pakleni trougao rađa buntovnike

    21. lipnja 2017. Piše Vaska Radulović

    ‘Novosti’ u zaleđu Dalmacije s lokalnim stručnjacima za proučavanje historije ovoga kraja: U trouglu omeđenom Kninom, Benkovcem i Obrovcem, ljudi su vjekovima bili prisiljeni da preživljavaju u vrlo surovim i oskudnim životnim prilikama. Dalmatinska Bukovica je i danas ostala nerazvijena i obilježena patrijarhalnim međuljudskim odnosima

    Dalmatinska Bukovica se nalazi u sjevernoj Dalmaciji, u trouglu između Knina, Benkovca i Obrovca. O tome kako je dobila ime, još uvijek se pripovijeda. Pretpostavlja se da je Bukovica ime dobila po nekadašnjem obilju bukove šume koja je nestala u 17. vijeku kada su Mlečani posjekli bukovo drvo i od njega, prema kazivanjima, te sagradili veliki dio Venecije. Da li je u pitanju istorijska istina ili samo posljedica vjekovne čežnje Bukovčana za kvalitetnom šumom, koje danas u ovom kraju nema, ostat će nepoznato. No sasvim je sigurno da je ovaj dio sjeverne Dalmacije oduvijek bio nerazvijen i prilično zatvoren, pa su se u njemu, do skoro, sačuvali nekadašnji porodični odnosi, zasnovani na patrijarhalnom vaspitanju.
    U dugim i toplim ljetima, oduvijek je bio problem napojiti stoku, zaliti male bašte i imati vode za osnovne životne svakodnevne potrebe
    Iako Dalmatinsku Bukovicu omeđuju dvije ljepotice - Krka i Zrmanja, s pravom se može reći da je ovaj kraj izuzetno bezvodan. U dugim i toplim ljetima, kaže profesor Ilija Bezbradica iz Kistanja, oduvijek je bio problem napojiti stoku, zaliti male bašte i imati vode za osnovne životne svakodnevne potrebe.
    - Sjeverna Dalmacija, a naročito Dalmatinska Bukovica, iako imaju rijeke ljepotice, gotovo u pravilu nemaju pitke vode u selima. To ne čudi kada se imaju u vidu ranija vremena, ali danas je 21. vijek. Tehnologija je napredovala, a u bukovačkim selima još uvijek se domaćinstva snabdijevaju vodom iz gusterni, pije se kišnica. Upravo takvi surovi uslovi života, nedostatak šume i obradive zemlje, natjerali su Bukovčane da žive u skladu sa onim što imaju. Zbog toga se ovdje oduvijek gajila sitna stoka, prvenstveno koze i ovce, a obrađivalo se i ono malo škrte zemlje. Borba je ovdje oduvijek bila sastavni dio života i bez borbe se ovdje nije mogao proživjeti život. Škrta i bezvodna zemlja izrodila je jake i izdržljive ljude, spremne da se sa svakim životnim problemom uhvate u koštac - priča nam nekadašnji kistanjski profesor.
    - Imamo ekstremne prilike, nedovoljno obradive zemlje, oporu klimu, vegetacije gotovo da nema, a stanovništvo je okrenuto stočarstvu. To je učinilo da se i etnička slika čini vrlo promjenjivom. Ovdje se živjelo prema mitovima i legendama, onome što je došlo na kućni prag posredstvom seoba: narodnoj pjesmi, pričama proisteklima iz prošlosti. To je sve usvojeno kao sistem, posredstvom crkve. Ja ne mogu tvrditi da je sve to svojstvo samog naroda, jer bih time bio na tragu nekakvih rasnih teorija da je riječ o superiornim ljudima. Fizičkim radom, izdržljivošću, snagom volje, živošću, pameću, lukavošću i onim osobinama koje su prijeko potrebne da bi se u ovim škrtim krajevima moglo preživjeti, Bukovčani su opstali, trajali i svjedočili svoje postojanje. Zajednica, koja je u tim krajevima bila u neprestanoj borbi za opstanak, mislila je i na svoj duhovni lik, što se nipošto ne može i ne smije zanemariti - objašnjava dr. povjesničar umjetnosti i poznavaoc povijesti dalmatinskih Srba Branko Čolović svoje viđenje opstojnosti stanovništva Bukovice, koje je oduvijek bilo u nemilosti kako prirodnih tako i društveno-političkih, ali i vjerskih prilika i neprilika.
    Tumačeći vijekovnu borbu Bukovčana za goli opstanak na škrtoj zemlji i surovoj klimi, ispunjenoj dugim, toplim i ljetima bez kiše, kao i sa burom koje u ovim krajevima ne nedostaje, Čolović kaže: ‘Baveći se filozofijom istorije, Arnold Tojnbi ističe da opstaju one zajednice koje imaju ‘motiv izazova’. Takav slučaj je upravo sa Bukovicom, koja je u svakom smislu škrta i oskudna, zbog čega su Bukovčani, kako prije tako i danas, morali nadrasti i nadjačati sredinu u kojoj su rođeni. To je uslov opstanka. Drugačije se ovdje ne može živjeti nego je trud svakodnevan, žrtva se podrazumijeva i iz tog spleta truda i samopregorne žrtve rađali su se ljudi sposobni da prežive, produže lozu i trajno opstanu na ovom bukovačkom kršu’.
    Borba je ovdje oduvijek bila sastavni dio života. Škrta i bezvodna zemlja izrodila je jake i izdržljive ljude, spremne da se sa svakim problemom uhvate u koštac...
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"



  2. #2
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    ...Urbana naselja - Obrovac i Kistanje - razvila su se na samim obodima Dalmatinske Bukovice, gdje dalmatinski krš ne dolazi toliko do izražaja kao u unutrašnjosti, gdje su bukovačka sela danas, kao i nekad, u pustoši oskudne vegetacije, a tragovi progresa ovdje su teško uočljivi. Zbog toga je Bukovica oduvijek bila prepuštena samoj sebi.
    Profesor Ilija Bezbradica ističe da je u prošlosti svakako i razumljivo bilo teže nego danas, zbog čega su, boreći se za golu egzistenciju, Bukovčani 1704. godine podigli bunu koja je u istoriji ostala upamćena kao ‘Buna popa Kuridže’. Društveno-politički aktivizam, u početku manifestovan bunama i otporom prema vlastima, u kasnijim vremenima dobio je svoju suptilniju političku formu. Tako je borba za golu egzistenciju u krševitim krajevima nastavljena preko novinskih glasila, političkih partija i saborskih predstavnika, a sve sa ciljem da se, ako se ne može poboljšati život dalmatinskih težaka, barem ne odmogne njihovoj neprestanoj borbi za ono najosnovnije, kako bi mogli opstati kao ljudi u svojoj biološkoj formi.
    - Želim podsjetiti na jedan važan, slikovit, ali ne i dovoljno prepoznat društveno-politički događaj, koji je imao za cilj ukazati na podčinjenost i surovi odnos vlasti prema dalmatinskim težacima. U ovom slučaju riječ je o problemima s kojima su se Bukovčani suočavali na prelazu između 17. i 18. stoljeća. Naime, 1704. godine, kada su Mlečani upravljali Dalmacijom, izbila je u Biovčinom selu, u srcu Bukovice, buna izrazito socijalnog karaktera. Nju je podigao paroh Petrove crkve Petar Jagodić Kuridža, rodom iz Bilišana. To je bila buna izrazito siromašnog naroda Bukovice protiv mletačke vlasti, tačnije zbog poreza koji se nazivao ‘decima’. Buna se, osim Bukovice, proširila i na Ravne Kotare, a pobunjenici su napadali skupljače ‘decime’. Međutim, vješti lukavosti i pregovaranju, podmićujući narodne prvake, Mlečani su u početku ograničili bunu da bi je kasnije sasvim ugušili. Najskuplju cijenu neuspješne bune platio je upravo pop Petar Kuridža, koji je u tamnici proveo četrdeset dugih godina. Ova buna, kao i mnoga narodna nezadovoljstva, proistekli su iz siromaštva i obaveznih državnih nameta mletačke vlasti koje stanovništvo nije moglo platiti, jer nisu niti ono najoosnovnije imali ni za sebe i svoje potrebe.
    Država je tražila svoje, ne obazirući se na to da li stanovništvo Dalmatinske Bukovice može izvršiti svoje obaveze prema mletačkoj vlasti. Upravo to duboko nerazumijevanje i jeste urodilo pokušajem bune, čiji je motiv izrazita ekonomsko-socijalna obespravljenost bukovačkih najsiromašnijih slojeva.
    Podsjećajući nas pomalo zaboravljenih stranica dalmatinske istorije, Ilija Bezbradica ukazuje na još jednu važnu ličnost - Savu Bjelanovića, čiji su trud i politička borba u Dalmatinskom saboru bili prepoznati među najširim narodnim slojevima. O tome najbolje svjedoči sama sahrana ovog političkog prvaka kada se u njegovim rodnim Đevrskama okupio do tada neviđen broj ljudi, sveštenika i političkih istomišljenika. Veliki pjesnici Aleksa Šantić i Jovan Jovanović Zmaj posvetili su svoje stihove ovom znamenitom Dalmatincu, koji se svakodnevno borio za prava obespravljenih sunarodnika.
    - Zanimljivo da je Sava Bjelanović već za života bio posmatran i viđen kao narodni prvak. Bjelanović je svojim samoprijegornim radom doista ‘izgorio’. Meni je teško zamisliti da je netko kao on, koji je uređivao novine, punih 17 godina, iz dana u dan pisao uvodnike. To govori o njegovom nevjerovatnom entuzijazmu, trudu, volji i vjeri da se stanje stvari može i mora promijeniti. On je svakodnevno bio u doticaju sa ljudskom mukom, sa problemima ljudi i to u vremenu kada se društvo moderniziralo. Radile su se ceste, pruge, osnivale bankarske ustanove, unapređivalo zanatstvo. Dakle, bilo je tu mnogo mjesta za praktično djelovanje, za podešavanje zakona koji su se stvarali, da bi se onom dijelu ljudi koje je uglavnom bilo ruralno, pomoglo da i oni vide i prepoznaju svoje mjesto u društveno-ekonomskim odnosima. Sava Bjelanović je evidentno, bez obzira na porijeklo, predstavnik gradskog sloja, koji je baštinio znanja o društvu i politici, a koja je stekao u sopstvenom domu, a ne samo na visokim italijanskim školama. Sava Bjelanović je naprosto najzaslužniji za stvaranje političke filozofije Srba, kojoj su nasuprot stajale prozelitističke težnje. U zadnjoj godini života, Bjelanović je bio izabran u Carevinsko vijeće u Beču, ali ga je smrt prekinula da svoj mandat iskoristi. Međutim, ono što je do tada uradio kao saborski zastupnik, jer je dnevno bio upoznat sa problemima, bilo je mnogo. To su oni koje je predstavljao mogli i znali prepoznati. On je beskompromisno izlagao i branio svoje političke stavove - kaže dr. Branko Čolović, naglašavajući nesumnjivi politički autoritet Save Bjelanovića, koji je ovaj imao među dalmatinskim Srbima.
    Prepuštena samoj sebi, Dalmatinska Bukovica i danas, sa znatno prorijeđenim stanovništvom, uglavnom starije životne dobi, svojim golim opstankom prkosi onima koji su je zaboravili. Pamte se nekadašnja vremena kada su njena sela bila ispunjena dječijom grajom, pjesmom, ali i mukom njenih težaka da od prirode uzmu što se uzeti može, sa samo jednom željom - da prežive. Zbog toga su Bukovčani bili i ostali izdržljivi, snažni, jaki, ali i optimistični, jer da nisu posjedovali nadu i vjeru da će preživjeti ne bi ni uspjeli nadvladati sva ograničenja koja im je priroda postavila. Međutim, ispada da je mnogo lakše nadrasti prirodu nego li društveno-političke stereotipe koji su ovom najnerazvijenijem dijelu Dalmacije odredili sudbu.
    Ostavljajući Dalmatinsku Bukovicu, u kršu i kamenu, iz kojeg je izrasla, nameće nam se zaključak da su na ovoj zemlji mogli opstati samo najjači, najhrabriji i najizdržljiviji ljudi, a Bukovčani to svakako jesu. Zbog toga ćemo im se vratiti da bismo ih ponovo zatekli tamo gdje smo ih i ostavili - u srcu njihovog krša, koji je za njih više od života.
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  3. #3
    Domaćin Urvan Hroboatos (avatar)
    Učlanjen
    26.10.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    4.764
    Reputaciona moć
    124

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Pitanje je da li je itko ozbiljan smatrao te ljude za "Dalmatince". Kad su se razbistrile magle, u 19. i 20. st. Dalmatinac je zna se tko, čak su Vlaji iz Sinja i Vrgorca teže
    dobijali taj epitet koji je ipak bio rezerviran za majstore s mora.

    Tako mi je smiješmo kad pročitam da je Simo Matavulj bio Dalmatinac. Tehnički, školovao se i rodio- no to nije to .....

  4. #4
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Да не цјепидлачимо.
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  5. #5
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Онисим Поповић

    понедељак, 03 јануар 2011 12:41

    Ime:  onisim_popovic.jpg
Pregleda: 693
Veličina:  33,3 KB
    Онисим Поповић (Бискупија 1. јун 1872 - Сињ или Шибеник 1914). По занимању земљорадник, али један од најсвеснијих и најнапреднијих. По спољашности лепо развијен, симпатичан, здрав и снажан, одликовале су га и најлепше духовне и моралне особнине. По природи необично интелигентан, поред српског језика говорио је и писао, немачки и италијански. Био је добар говорник (1911. године у Београду је на Доситејевој прослави представљао Книнску Крајину одржавши ватрен патриотски говор. Тада добија одликовање од Краља Петра Првог.), национално потпуно свјестан, био је свијетлог карактера, одважан, искрен, поштен и уливао је поштовање код сваког с ким би се сусрео.

    Аустроугарска власт га је 1914. године оптужила као агента Србије и због наводног одавања повјерљивих података, као и за подстрекивање војника да пређу на српску страну, те је био стрељан у Сињу или Шибенику [1][2].

    Међутим, убрзо након стрељања аустроугарска власт се одједном увјерила да је Поповић невино убијен, па му је одала почаст одсвиравши на његовом гробу химну Аустроугарске и понудивши његовој жени Симеуни новчану надокнаду, на што је она узвратила ријечима: "Губите ми се с очију, не примам крваве паре, и знајте да Српкиња никад не продаје мужа свога!"

    У част јунака, Онисима Поповића, један четнички пук који је ушао у састав Динарске дивизије у Другом свјетском рату носио је његово име. Херојску смрт и пожртвованост Онисима Поповића за свој српски народ, пјесник Војислав Илић Млађи је описао у пјесми "Како умире Далматинац":

    На обали мора, пред раком дубоком,
    Док јесењско сунце сја с небеског свода,
    Усред масе света стоји сужањ млади,
    Кршни Далматинац, син витешког рода.

    Он је леп к'о Парис; млад к'о капља росе;
    Поносито држи љупку главу смелу;
    Поглед му је кротак; пламен златне косе
    Пада му по лепом и високом челу;

    Његов лик младићки лака румен жари;
    И, док оком блуди по жалу и луци,
    Сви присутни плачу ... Један пастор стари
    Прилази му тихо, са крстом у руци:

    "Одреци се, сине, издајничких снова!
    "Врати се са стазе којом си залут'о!
    "Покајнички приђи ћесаровом скуту,
    "И добићеш милост!" ... А сужањ је ћут'о ...

    "Макар само трунку кајања покажи!
    "Сломи своје грешно тврдоглавство круто!
    "На последњем часу другове прокажи,
    "И добићеш милост!" ... А сужањ је ћут'о ...

    И док за њим горко нарицаше мати,
    Он к'о владар, гордо, победнички крочи,
    И у раку уђе ... Приђоше џелати
    И копреном црном везаше му очи.

    "Стрелци!", громогласно командова лајтнант,
    Исукавши хитно сабљу своју лаку.
    И, уз тежак топот чизама војничких,
    Шест мрких Маџара стадоше над раку.

    А, ћутање гробно обузе сву масу;
    И, баш када она са ужасом виде
    Шест упртих цеви, у том истом часу
    Сужањ трже и копрену скиде,

    И отвори очи: дан је био красан;
    У провидном зраку трептала је свила;
    Ваздух је мирис'о на јесењске руже;
    Природа је широм тако дивна била.

    Он још једном баци поглед препун жуди,
    На хриди и море, што к'о смарагд свија,
    Па забаци главу и раздрљи груди
    И узвикну: "Пуцај, живела Отаџбина!"
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  6. #6
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.394
    Reputaciona moć
    299

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Miloš Crnjanski, je 1930. godine sa članovima srpskog PEN-a putovao po Dalmaciji, obišao i naš kraj, nakon čega je nastala njegova knjiga "Putopisi".

    Izgleda da je bio iznenađen i ljepotom i surovošću našeg kraja. O svemu što je vidio i osjetio, napisao je ovo:
    "...Voz je prolazio kroz čudne i neočekivano šarene stanice. Stara, srpska imena. Sam kamen i vinograd uokolo; ponegde, ponegde izbija iz kamena crn prah, ugalj.

    Za sve vreme nas nepomično gleda visoka planina od snega, Kozjak i Dinara. Voz je prepun crvenih, šiljatih seljaka. Onaj, ko je iz Srbije, mislio bi ovde da se spušta nekuda oko Prokuplja. Sve što prolazi kraj voza ima staro, srpsko ime. Eto polje, Kosovo polje, na kom se isto kao kod nas slavi Vidovdan. Sve natopljeno krvlju. Sam kamen i vinograd, polja serdara. I putnici se izmeniše; čist govor i ogromne šake. Strahovite šake i noge. U voz nijedan ne ulazi stepenicama, nego jednim korakom. Sto hiljada Srba u okolini, u kamenu u vinogradima.

    Voz sve više zapada u močari i ravna polja, pojavljuju se vrbe; zadimljeni ulazimo u zelenilo i, nad drvećem, se ukazuju razvaline grada Knina. Pejsaž je tako čudan, da se setih sve prošlosti. Ovde su se žene davile u Krki, samo da ih Rimljani ne zarobe. Sećam se prestonice hrvatskoga kralja Krešimira i svih vladika. Serdar Stojan Janković pojavljuje se u pameti, u desetercu.

    Varoš tiha, a trešnje procvale, okolo ogroman kreket žaba. Svi nose male kapice, crne, ili rvene, na glavi. Toliko su male kao škotske kepi; čini vam se da su gologlavi. Reknete li kome: "Gde ti je kapa?" - on vam, ako je veseo, mirno odgovori: "Prođ s druge strane." Na grudima još nose toke. Čudna tišina po ulicama, kao da niko ne radi. Gomile ljudi sede lenjo po kamenu, sa svojim magarcima; jedino se kovači čuju.
    Knin ima muzej hrvatskih starina. Išao sam gore, do razvalina grada. Stene, obrasle travom, teška kapija gvožđem okovana, gvozdeni klinci toliko kao balčaci zabodenih mačeva. To je jedan od najkrvavijih gradova, sve su te stene natopljene mletačkom, turskom, a najviše našom krvlju. U travi, rastureno, leže sarkofazi. Pod puškarnicama austrijskim, krovovi i ćeramide turske; sav Knin pod nama. Poplavljena polja i ritovi; samo se železnički nasip beli kroz njih. Dug red jablanova i vrba, pašnjaci i stoka. Sva dolina ječi od kreketa žaba. Oko železničke stanice veliki krovovi eternita, ciglane, nove kuće. Breskve cvetaju svud po dolini, a putevi, kao duge bele zmije, leže i sunčaju se u brdima. Dinara, sva u snegu, plava, pomešana oblacima. Iz stena teče nešto crveno kao istopljena ruda.


    Izgled divan. Nepregledne visoravni, prema njima polazi pruga, Knin - Gračac - Ogulin. Iz ove visine vidim mostove, što neće da stoje na ovoj zemlji, nego tonu. Izvor Krke pada sa stena i penuša se u daljini. Ogromne konstrukcije, u pesku, dole.

    Razvaline grada su prepune procvalih trešanja. Među njima crkvica, sa staroslovenskim natpisom, možda za one Ruse, koji su tu ginuli protiv Francuza, 1805. Jedna koza i vrlo lep studenac na čekrk. Kažu da su Talijani dolazili dovde da traže Tallijane i da su bili zaprepašćeni kad su našli ove vratove, noseve, strašne šake i ogromne noge, koje ne liče na njihove. Brda pod snegom, krš, koze, crven pesak, nepregledne visoravni. Jednako se prolazi, kraj podzemnog stenja iza kojeg opet samo nepregledna gola poljana kamena i plavo nebo. Jezerasta, zelena reka s kanjonima, kojima bi se svi zemljopisi divili u Evropi, ponegde u dubini jablanovi i hercegovački pejsaži.

    O toku Krke, pre rata, pisala se velika reklama; njeni su vodopadi upoređivani sa švajcarskim i norveškim.

    Put vodi po visoravni, sa ogromnim vidikom, sasvim od surog stenja. Nigde zelenila, sem u provalijama. Kamen se rumeni i, što više pada suton, sve više modri. Nepregledno sinje more od kamena,uokolo sneg po planinama. Usamljen i šiljat vidi se Velebit, sav crn. Vazduh treperi kao igle. Dockan u sumrak stigli smo do velikog vodopada Manojlovca.
    Ogromne kaskade, travuljine u dubini, u penama i maglama vodenim, po modrom stenju. Pećine i drvlje, jedna vodenica, dole, u provaliji, s krovovima kao kornjače. Roj mušica nad nama; obronci stena kao školjke, pune zelenih šumaraka. Voda pada s visine, grmi i prosipa se po modrom, plavom, zelenom i rumenom stenju. Magle se dižu u vis, pod njima se čuje strašna huka i vrenje. Odmah zatim tišina i mir dubokog, divnog, plavog kanjona, punog rumenih jezera, u kojima plivaju stene kao ogromne ribe.

    Sav svet, sav vidik, sva planina i provalija u kojoj stojimo, čini se kao dno neke užasne i lepe školjke. Iz nje ističe zelena, neizmerno mirna reka, puna ostrvaca i zemlje, razrivene kao jetra. Sve strahovito buči i šumi, samo red jablanova odlazi mirno za rekom.

    U Kistanju, malom selu, na visini, gde je vazduh leden i čist, mnogo smo se smejali.

    Kaluđer je došao u selo na belom konju. On im je mesto paroha. Valjalo se spustiti u provaliju, gde je manastir, kroz borovu šumu. Divna klisura, ali veče opet puno žabljeg kreketanja. Pojavljuje se trava i, što dublje silazimo, komarci i magle malarije. Crni čempresi. Kamen se roni pod korakom i svaki glas odjekuje u kotlini. Po jedan jablan i jedna voćka.

    Iznenada, ovako daleko od Ovčarske klisure, plavo kube naše crkve, okrečeni, beli zidovi kraj vode i krst nad drvećem. U ogromnoj provaliji borovih šuma, skoro 200 metara duboko, teče reka, razlivena po poljanama punim cveća.

    Manastir Krke, utočište zbegova u tursko doba, star je kao raški manastiri. Borci protiv Turaka, ustanici, znali su dobro za njega. Sad je toliko tih, da ni vetar ne duše oko njega. Sapeti konji pasu pred okrečenim zidinama i seno miriše. Običan i nov zvonik se diže nad zgradama, samo plavo kube, staro i lepo, čuva prošlost. Iza manastira šljivak procvetao, sav beo, spušta se do reke.

    Okolo šuma, u kojoj ni vetra nema. Iz vode se dižu magle. Seljaci u kapiji manastira sede pogureni, žuti, tavni kao zemlja, od groznica. U popločanoj, četverougaonoj avliji još veća praznina. Jedno nepomično zvono visi nad dvorištem, kraj njega stoji mlada seljanka, sva pogurena od tovara. Mrak, mali prozorčići, srebrne ikone, drveni krovovi, čini se da smo negde u staroj Srbiji. Neka ploča nad stepenicama, iz doba poslednjih opravki, u godini 1789, kad je ovde bila, kao i sad, tišina. Spominje se da su svojim trudom radili na tome arhimandrit Bogunović i otac proiguman Milijevič.

    - - - - - - - - - -

    Jelena, žena Mladena Šubića. sestra cara Dušana, koja je podizala crkve oko drevnog Skradina, koji je sad samo hrpa zelenog stenja, bijenog morskim vetrovima, možda je zaista ktitor ovog manastira? Kaže se da je oko 1350. neki Ruvim, ispovednik careve sestre, otišao u goru, uz reku Krku, da sazida sebi ćeliju. Malo dalje, u planini, još stoje drevni manastiri Krupe, koji se crne od vekova što su prošli. A ovde ima dosta knjiga i srbulja, štampanih još u Obodu.

    Nekoliko bednih seljaka, sa šarama metohijskim na odelu, čekaju nas u dvorištu i u mraku, po hodnicima. Sve je kao izumrlo od strašnih groznica, što se ovde, u žutoj magli, dižu s vode. One ih muče i troše. Već sad, ovako u rano proleće, čitavi rojevi mušica.

    Strahovita beda, mada je ovo zavičaj Bakonje fra Brne.

    Malo dalje, niz reku, iza slapova, na jednom mirnom, cvetnom ostrvu, katolički manastir Visovac, gde je živeo fratar, opisan u romanu. A ovde, u ovom pravoslavnom manastiru, bio je đak i Matavulj.

    Klepalo je lupalo, mrak gust i neprovidan pod kamenom svodova. Otvoriše nam, stare knjige i kovčege, iz kojih se prosuše zlatni vezovi, pojasi i odežde. Jedno divno spuštanje u grob, naslikano na svili, sa izvanrednim gestom Marije, bogomajke, koja krši ruke. Talijani, koji su mesecima držali manastir i, u noći, u šumi, često pucali, od straha u ovoj divljini, snimili su tu kompoziciju za Milanski muzej. Čitava hrpa krstova i silnih rezbarija. Naročito lepe, barokne kamilavke i štake. Na zidu jedna sjajna ikona s mrtvačkom glavom. Epitrahilj sv. Save iz 13 veka?
    Razume se da je predanje o svemu ovome neizvesno, ali je ceo ovaj kraj pun kosovskih veza. Možda je ovaj epitrahilj zbilja ležao nekad u Studenici? Svilen i zlatan, pun je vizantijskih svetaca, izvezenih srmom. U mraku naziremo kraljevske likove. Između starih oktoiha i paternika ovo zlato je teklo i vuklo se po kamenu, kao neki carski, dugi skut. Čusmo ime Teodosija i Ignjatija, iz Mileševa, od mesta Prijepolja, vojvode Božidara, u godini 1537. Tu je i grb njegov, vrlo lep lav s crnim orlom. Pregledasmo jedan lepi paternik, iz godine 1346, pisan rukom. Krst manastira Peći, što je polako došao do zadarske dijeceze, za vremena Aleksandra Karađorđevića. Kaluđeri su zadovoljni našim divljenjem, a sva je mračna odaja mirisna od tamjana.

    Ipak se to sve činilo tako čudno, ovako daleko od Kosova, u ovom mračnom i praznom manastiru, punom groznice.

    Klepalo opet lupa. Bila je skoro ponoć, kad smo zaseli pod slike pomrlih igumana i slušali priču o toj vodi, oko manastira, što rasipa groznicu.Dugo smo razgledali knjigu, u koju se putnici zapisuju. Svega dva, kod nas poznata, imena. Ostalo talijanska i nemačka, guvernera Dalmacije, đenerala i mornara. Dani davni, godine prošle. Iz 1859. zapis Nikanora Grujića: "Jedan trenutak samoće, u pustinji gluhoj. Dan proveden u tišini, o korici suhoj. Gde prosto mislim i želim, što i reći mogu: tu sam ti ja bliži sebi, bliži sam i Bogu." Ko zna s kakvim porukama i tajnama dođe godine 1852. Serafim Ristić, jeromonah iz manastira Visoko Dečani? Godine 1862. Mommsen, koji se talijanski zabeležio. Odmah za njim jedan poslastičar iz Trsta, koji se svakako dobro proveo u manastiru, jer piše: In questo convento felice e la vita - u ovom manastiru srećan je život i zato uzvikuje da živi Geroteo, Jerotej, arhimandrit.

    U crkvici, dole, kao pod zemljom, hladno i mračno. Svetlucaju sveće i sjaje pocrnele ikone i plavi i žuti prozori. Pod horom, jedna neobično naivna i lepa slika Tajne večere. Pred crkvom, maglovit mrak u šumi i vodi, i ponoć.



    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  7. #7
    Moderator Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    11.394
    Reputaciona moć
    299

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Ime:  Untitled.jpg
Pregleda: 689
Veličina:  60,1 KB
    Sutradan, pre nego što smo pošli, dugo smo slušali očaj kaluđera. Još su svega trojica. Okolo voda, kreket žaba i strašna groznica, koja tamani sve živo.

    Put do Skradina, gde su vodopadi, prastarog rimskog grada, beli se kroz tu zemlju crvenu i tvrdu kao pečena cigla. Kamenje kao da je neko sejao. Pa ipak se svud ore. Najposle, pred Skradinom, zemlja opet zeleni i šumice maslina opet se pojave. Prastara stabla, kao gromom razbijena, ali krune zelene, pune ploda.

    Put je još dug do slapa, kraj mora, što se tu, duboko zavuklo u planinu. Kiša, pomešana sa snegom, provejava; jurimo kraj reke, pomešane s morem što bije o stene.

    Skradin, red pozelenelih kuća, oronulih od vetra i vode i ne vidi se. Pred nama dug, pontonski most, sav mokar od kiše; pred njim vojnička straža, pokisle šajkače.

    Skradinski vodopad, jedan od najčuvenijih, polako gubi svoju divlju romantiku. Jedan Nemac uporedio ga je sa švajcarskim vodopadom Rajne. Šiibenik, odatle dobija u bescenje svoju struju, a cela Dalmacija mogla bi da je odatle ima.

    Jedan mlin se sklonio pod stene, obrasle divljim zelenilom, od večne rose i pljuska. Ogromni balvani lupetaju rublje, a kamenje melje kukuruz. Red mirnih magaraca, lepo podučen, prolazi s punim džakovima i sklanja se s puta onima, što su već ispraznili svoje.

    Grmi voda i govor se ne čuje. Sav kraj uokolo zelen i gusto zarastao, od rose koja večno pada, kao magla na stenje. Široka, bela, zapenušana Krka, pljušti tu sa stene na stenu, stepenasto, kroz masline i čitava ostrva trave i procvalih grana, gustih i dugih, kao neka ogromna, mokra kosa. Nad njom bezbrojne laste prevrću se i padaju, od jutra do mraka. Široke, po 100 metara, stepenice vode prskaju uokolo brda. U dubini od 40 metara ključa i buči, grmi neki podzemni bes. Malo dalje, voda mirna i zelena. Stene se nadnele nad njom i slušaju, več ko zna koliko stoleća..."


    mojekistanje.net
    "Рука која пише трули и нестаје као прах, а писање, ако су и груба слова, али Божија су, и заувек остају." Савина књига,XI век.

  8. #8
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Петар Јагодић Куриџа


    Петар Јагодић Куриџа (Билишани код Обровца, око 1666 — Задар, 9. IV 1749) био је свештеник Петрове цркве из Биовичина села и вођа буковичке буне 1704. године.

    Ево шта о њему и о овој буни пише Радован Пилиповић који га сматра народним трибуном далматинских Срба:

    Свештеник Петар Јагодић је наступио као народни трибун када је требало устати против неправичности, боље речено, злоупотреба млетачких власти. Млечани су исплатили одштету од 300 цекина турском бегу, али су настојали на сваки начин да суму поврате претераним порезима и глобом народа. Револт је избио у класичној Буковици, крају настањеном православцима, који се налази између Задра и Обровца, који је увек био даље од дохвата власти из Задра. Наиме, сердар Гвозден Радасовић (по неким изворима Ивандасовић) је почео да купи одштету за пуковника Канагета. Прва реакција је била у Жегару када су „Морлаци“ предвођени главаром Илијом Нанићем сишли у Обровац, ослободили своја два утамничена друга и повратили раније заплењену стоку. Ово је само била искра која је разбуктала још већи пожар. Срби из Буковице и Котара окупили су се на великом народном збору који је у први план истакао пароха из Биовичина Села Петра Јагодића – Куриџу, родом из Билишана. Збор је донео резолуцију, притужбу састављену дрским тоном, која се односила на злоупотребе провидура из Задра Марина Зана. Представка никада није предата јер се доносиоцу скретала пажња да ће платити главом уколико је преда гувернатору или људима из његовог окружења. Котарци су се организовали и послали позиве у кнински, дрнишки, шибенски и скрадински крај. Тамошњим житељима је запрећено грозном осветом ако се не придруже Куриџином покрету. Крај преко Крке се слабије одазвао јер је био блокиран залагањем локалних фрањеваца. Наиме, они својој пастви нису допуштали да се јаче прукључи покрету насталој у „ришћанској Буковици“.

    Врхунац Куриџине буне је када је 7000 наоружаних Срба пало под Задар позивајући кнеза Франа Поседарског, затим млетачке сердаре Радасовића, Смиљанића и Спингарола да изађу на преговоре у суседно село Црно. Марин Зане је саветовао одустајање од звецкања оружјем позивајући одметнике да своје захтеве мирним путем изложе властима. Поред смелог Петра Јагодића у извештајима Марина Зана, задарског провидура, помињу се следећи српски („морлачки“) вођи: Матија Миљанић из Крушева, Тома Королија из Ивошеваца, Цвјетан Цвјетињанин из села Биљани, Радован Корда из Ђеврсака и Новак Вујанић из Ервеника. Кнез Франо Поседарски је у јачој телесној пратњи изашао на преговре са Илијом Нанићем из Жегара и Матијом Жабетићем из Биограда, али је дијалог запао у кризу јер је граја побуњеника ток разговетног дијалога свалила у неспоразум. Ипак је млетачким представницима на руке предат писмени протест.

    До нових преговора је дошло у Задру између Зановог капетана са једне и попа Куриџе са друге стране. Српски свештеник је био категоричан у захтевима за локалну самоуправу које је саопштио са пословичним „морлачким“ безобразлуком и дрскошћу. Млечани су почели да окупљају војне снаге око Скрадина са намером да нападну бунтовнике на северу, али док су се оружани Срби држали сложно и спремно да одговоре харањем градских поседа, сукоби су се одлагали. Скрадин је тада заблистао у епским стиховима, оживљавајући епоху цара Душана: „Јер слободно, царе господаре, турска кола стићи и престићи? Ој, и на кола српски барјак дићи! Нека кола иду до Скрадина, нека коњи играју ко вила, поносно ћу гледат’ са Брибира...“ Стихови су једне песме која проноси дух времена Петра Јагодића – Куриџе.

    Марин Зане је успео да подели устанички табор, започевши одвојене преговоре са вођама и главарима. Тиме је унео раздор поколебавши Куриџин покрет. Поједини побуњенички вођи су били убеђени (што речима, а што митом) да одустану од побуне. Матија Жабетић, Илија Нанић и Петар Јагодић су се 1704. склонили у Лику, на аустријску територију. Преполовиши српске снаге дипломатском вештином, млетачке власти су донеле осуду „којом се поп Петар Јагодић – Куриџа, главар Жегара Илија Нанић и главар Биограда Матија Жабетић осуђују на смрт на вешалима, односно на вечно изгнанство са свих поседа републике Светог Марка уз уцену на 3000 лира и губитак све покретне и непокретне имовине“. ... Због новог рата су помиловани, али је Куриџа на превару ухваћен и, окован, одведен у Венецију, на галији.

    Врховни суд у Венецији је осудио Петра Јагодића, званог Куриџа, 9. јула 1706. године на 40 године строгог затвора «у мраку». Био је утамничен у ћелији без прозора чија је површина била мања од десет квадратних метара, храна му је била оскудна, а одећа у којој је дошао претворила се убрзо у рите. Тек након три деценије допуштено му је да напише писмо у завичај и да сазна да му је жива кћи-јединица Магдалена, а да му се брат нешто раније упокојио. Изашао је из затвора потпуно обневидео 9. јула 1746. године, али му није допуштено да се настани у родном селу. Под строгом оружаном контролом живео је у Задру до смрти 9. априла 1749. године. Венеција га се плашила и као старца осамдесетогодишњака и потпуно слепог. Нека тајанствена снага је избијала са његовог лика, од дуге седе браде, кошчатих удова и непоклеклог достојанства. Ове године се навршило 260 лета од упокојења неустрашивог Србина, вође «револуције Срба задарског краја», како је у једном извештају написао провидур Марин Зане. Куриџа је био први «велеиздајник», први српски свештеник који је због «политике» утамничен од стране римокатоличке државе.

    Куриџино тамновање описано је у историјском роману «Мост уздисаја», чији је писац Мирко Жежељ, књижевник родом из Бенковца у Равним Котарима.

    Српска традиција има неколико слика о Млечанима. У односу на неке друге, ови стереотипи нису подвргавани скалпелу социолошке критике new age-а. Српско јунаштво, херојски животни стил побеђује подлу латинштину и њену лукавштину. Сетимо се Милоша у Латинима, Женидбе цара Душана, Максима Црнојевића... Из народне епике то је отишло у уметничку књижевност. Његош у Горском Вијенцу извргава руглу моду, обичаје и лицемерје млетачке елите. Нечовештво, оличено у тамничењу људи, у тамницама званим pozzi у којима је био и Петар Јагодић, саблазнило је кнеза Рогана.

    Петар Јагодић Куриџа, свештеник и народни трибун далматинских Срба предао је себе на жртву. Живи мученик, човек који је четири деценије издржао тамницу, мемлу и мркли мрак, коме је светлост једино била молитва, успео је да заплаши венецијанску поморску силу и да јој не допусти да гули сиротињу буковичког камењара. Нехотице је стао међу највеће подвижнике хришћанског истока, као човек коме је наметнуто ропство постало једнако испошћавању у пустињи, пештерама или столпничкој аскези. У духовној вертикали српске националне прошлости Куриџи следују: Симеон Кончаревић, Кирило Цвјетковић, Онисим Поповић и остали осведочени у нашем времену. [1]

    1.^ Новине Српске Патријаршије "Православље" број 1017-1018
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  9. #9
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  10. #10
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Ојкача јача од „Олује“

    05.07.2017.

    Сенка Милош

    Сабор народног стваралаштва Срба у Стрмици код Книна, на тромеђи Лике, Босне и Далмације биће одржан 7. и 8. јула у портама две цркве, Рођења Пресвете Богородице и Светог Јована Претече. „Сијело Тромеђе“ , 23. по реду, окупиће уметнике који чувају српску народну традицију.

    Сабор ојкачког певања, очувања обичаја и фолклорне традиције Срба прекинула је „Олуја“, али је захваљујући Министарству културе Републике Србије „Сијело“ обновљено 2008. године.

    У књизи „Стрмица — људи и догађаји“ дугогодишњи организатор манифестације, новинар „Вечерњих Новости“ Раде Матијаш пише да је све почело 1973. године, у време „Села веселог“ популарне емисије Радио Београда. Велики прегалац у очувању изворног народног стваралаштва Јован Алексић прихватио је његову молбу да се емисија сними у Стрмици. Тада је настао и назив будуће смотре „Сијело тромеђе“.

    Овогодишњи сабор треба да помогне очување значајних православних храмова на динарској тромеђи. Пре три године обележена је стогодишњица освештења Цркве Рођења Пресвете Богородице у чијој порти се, на месту где се налазио пчелињак краљице Марије Карађорђевић, сабор и одржава. Биће то и припрема за обележавање великог јубилеја — 400 година Цркве Светог Јована Претече која је у истој порти, најстарије цркве на тромеђи и
    Учесници „23. Сијела Тромеђе“ су ојкачке групе из Бачког Јарка, Крања, Костајнице, Дринића, Дрвара, Личке Калдрме, Коренице, Грачаца, Жегара, Цетине, Голубића, Стрмице и Београда. Наступиће и народни уметници Светлана Спајић, диплари Обрад Милић и Милан Вашалић и гуслар Саша Лукић. Представиће се и одбори Српског културног друштва „Просвјета“ из Сплита, Удбине и Коренице, као и Културно уметничка друштва „Никола Тесла“ из Београда, „Мира Лукач“ из Дрвара и „Доситеј Обрадовић“ из Бискупија. Певаће и Данка Стојиљковић.

    Организатори и учесници сматрају да ојкачко певање мора да се сачува на извору, тамо где је и настало.

    Скуп у Стрмици биће и прилика за сусрет начелника општина са Тромеђе, где власт чине Срби, или у њој партиципирају, ради унапређења културног, привредног, а посебно туристичког развоја овог краја где Срби још чине већину становништва.
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  11. #11
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Пoпoвићи зaлeђeни у врeмeну

    2018. Piše Васка Радуловић

    Нoвoсти у Стaрим Пoпoвићимa, нaпуштeнoм зaсeлку Бискупиje крaj Kнинa: Плeмe Пoпoвићa, кoje je приje три виjeкa нaсeлилo плoдну зeмљу уз риjeку Koсoвчицу, ствoрилo je у книнскoмe крajу брojнe eтнo-вриjeднoсти изнимнe љeпoтe. Нo њихoвa oстaвштинa у дaнaс oпустjeлoм зaсeлку joш ниje врeднoвaнa и зaштићeнa кaкo зaслужуje.
    Ime:  Popovići1.jpg
Pregleda: 484
Veličina:  109,1 KBIme:  Popovići2.jpg
Pregleda: 483
Veličina:  98,3 KB
    У склoпу Бискупиje, сeлa нaдoмaк Kнинa, зaбoрaвљeни je зaсeлaк кojи чини сeдaмдeсeтaк дoбрo oчувaних a вeћ дeсeтљeћимa сaблaснo пустих стaмбeних и гoспoдaрских jeдиницa. Mjeштaни тaj зaсeлaк нaзивajу Стaрим Пoпoвићимa, пo прeзимeну oних кojи су гa утeмeљили кaд су приje вишe oд три стoтинe гoдинe, тoчниje 1689., дoсeлили oвaмo из Глaмoчa. O тoмe je приje пунoг стoљeћa, у свojoj никaд дoвршeнoj књизи ‘Kнинскa крajинa’, писao свeштeник Сaвa Нaкићeнoвић: ‘Пoпoвићи, 48 кућa, дoшли из Глaмoчa 1689., слaвe Никoљдaн. Из oвoг плeмeнa je свeштeник биo, кojи je с Глaмoчaнимa и aрaмбaшoм Приjићeм Рaдoвaнoм oвo сeлo нaсeлиo. Свe дo нaших дaнa бискупиjски пaрoси били су из oвoг брaтствa.’

    Kaд сaм ja крeнуo у шкoлу, у сaмo jeднoм нaс je рaзрeду билo вишe нeгo штo je сaдa мeђу свим Пoпoвићимa ђaкa - присjeћa сe Пилип Пoпoвић

    Плeмe Пoпoвићa нaсeлилo сe билo нa мjeсту нa кojeм je и приje пoстojaлo нaсeљe, нajвeрojaтниje утeмeљeнo oд стрaнe стaрoсjeдилaцa Букaрoвићa. Истo тaкo, извjeснo je дa нa истoм прoстoру, с oбзирoм нa извoрe вoдe и плoднa пoљa нaтaпaнa риjeкoм Koсoвчицoм, пoстojи joш дуљи кoнтинуитeт живoтa људи. Пoпoвићи су нaкoн дoсeљeњa нa тo пoдручje пoдигли кaмeнe кућe кoд дaнaшњe Бискупиje тe живjeли oд пoљoдjeлствa и стoчaрeњa; свoja су стaдa чувaли нa Пoлaчи, гдje су им били пaстирски стaнoви. Иaкo je зaсeлaк дaнaс пoсвe нaпуштeн, њихoвe кућe, звaнe и Пoпoвићa двoри, свjeдoчe o бoгaтoj пoвиjeсти, бурним врeмeнимa и знaмeнитим људимa oвoгa крaja. Нa инициjaтиву тaдaшњeг нaчeлникa Бискупиje, приje двaнaeст гoдинa у Стaрe Пoпoвићe дoлaзe стручњaци с нaмjeрoм дa сe нa нeки нaчин пoнoвнo oживи или бaрeм oчувa тo вриjeднo eтнo-нaслиjeђe. Oни су oстaли зaтeчeни љeпoтoм и oчувaнoшћу мнoгимa пoсвe нeпoзнaтoг зaсeлкa, кojи сe нa вeћ први пoглeд дoимa зaлeђeним у врeмeну, штo je и зa њих, кojимa je тo струкa, нeсвaкидaшњи призoр: кaмeнe кућe, штaлe, пoмoћни oбjeкти пoпут хaмбaрa зa кукуруз нeтипичних зa дaлмaтинскa сeлa, ускe улицe и нeoбични ‘тунeли’, плoчe с уклeсaним нaтписимa oстaвљeнe кao oстaвштинa будућим гeнeрaциjaмa, a свe oбaвиjeнo вaздaзeлeним бршљaнoм и oстaлим буjним рaслињeм, били су пoнeкaд и дo пoсљeдњeг дeтaљa у нeкaдaшњeм, извoрнoм oблику. Штoвишe, унутрaшњoст тих спeцифичних aрхитeктoнских рурaлних oбjeкaтa у зaсeлку пустoм вишe oд пoлa виjeкa изглeдaлa je кao дa je joш jучeр билa ‘живa’, испуњeнa пoкућствoм, пoсуђeм и oдjeћoм свojих стaнoвникa тe с винским бaчвaмa, ‘дeмиjaнaмa’ зa рaкиjу, пoљoприврeдним aлaткaмa и oстaлим oруђeм пo кoнoбaмa и пoдрумимa.

    И зa нaшeг бoрaвкa у Пoпoвићимa идиличну тишину рaзбиjao je тeк цвркут птицa и тeк излeглих птићa. Чинилo нaм сe кao дa дoмaћинa сaмo трeнутaчнo нeмa у кућaмa, jeр су зaoкупљeни нeким пoслoм пo пoљимa, мoждa скупљaњeм тeк пoкoшeнoг сниjeгa или крaтким, jeдвa улoвљeним прeдaхoм пoд крoшњoм кaквoг стaрoг стaблa… Нaрaвнo, тo je биo тeк привид, знaли смo дa у зaсeлку, чиja сe пoвиjeст тeк пoчињe oткривaти пo aрхивимa, вeћ дугo ниткo нe oбитaвa. Пилип Пoпoвић, кojи нeштeдимицe нaстojи oживjeти бaрeм причу o свoм сeлу и прeђимa, сa сjeтoм сe присjeћa дoбa кaд je у уским прoлaзимa измeђу кућa свe врвjeлo oд живoтa, пa нaм тaкo пoкaзуje и oну у кojoj je рoђeн.

    - Нeкaдa je oвдje билo вишe oд чeтрдeсeт дoмoвa, a дaнaс je oкo двaнaeст кућa. У свaкoj je кући Пoпoвићa свojeдoбнo билo нajмaњe чeтвeрo, a oбичнo пo сeдмoрo или oсмoрo дjeцe, дo дaнaс у ширeм крajу, aкo их уoпћe имa, oдрaстa свeгa jeднo или двoje. Tрeнутaчнo je свeгa jeднo кoje тeк прoхoдaлo, a пeдeсeтих прoшлoг стoљeћa, кaд сaм ja крeнуo у шкoлу, у сaмo jeднoм нaс je рaзрeду билo вишe нeгo штo je сaдa мeђу свим Пoпoвићимa ђaкa. Живjeли су oвдje вриjeдни, рaдишни и имућни људи, штo сe свe види и пo свим дaнaс пустим грaђeвинaмa - кaжe Пилип.

    Пусти зaсeлaк нeкaд je oдисao живoтoм. Љети сe oвдje знaлo oкупити и пo стoтињaк људи дa игрa кaртe, свирa гуслe, пo кoнoбaмa прeтaчe винo - кaжe Душaн Пoпoвић

    Његoв кум Душaн Пoпoвић, нaсљeдник jeднoг oд истaкнутиjих, a мoждa и нajзнaчajниjих прeзимeњaкa Oнисимa, с пoдjeднaкoм сjeтoм eвoцирa свoje успoмeнe нa зaсeлaк и живoт у њeму.

    - Пaр стoтинa гoдинa oвдje je билo живoтa. Нeoбичнa aрхитeктурa и чврстe грaђeвинe свjeдoчe o тoмe кaкви су били нaши стaри, кojи су с врeмeнoм oдлaзили oдaвдe из врлo прaктичних рaзлoгa. Уз oстaлo и стoгa штo у вриjeмe узнaпрeдoвaлe мeхaнизaциje трaктoримa и другим пoљoприврeдним стрojeвимa нису имaли приступ кућaмa, дa дoвeзу љeтину и житo. Стoгa смo сe из Стaрих Пoпoвићa пoвукли мaлo к пoљу у Бискупиjи, гдje смo имaли штaлe и имaњa. Oвaj дaнaс пусти зaсeлaк нeкaд je oдисao живoтoм и дoбрo сe сjeћaм кaд би сe љeти oвдje oкупилo и пo стoтињaк људи дa игрa кaртe, свирa гуслe, пo кoнoбaмa прeтaчe дoмaћe винo, дoк сe дjeчja грaja нaдaлeкo чулa - присjeћa сe Душaн.

    Стaри рoд Пoпoвићa, зaбиљeжeнo je, прeдвoдиo je при дoлaску из Глaмoчa свeштeник Mихaилo, дa би њeгoвa нaсљeдникa у звaњу и имeну крoз пaр гeнeрaциja зaмиjeниo oнaj кojeг су пoчeткoм Другoгa свjeтскoг рaтa устaшe убили и бaцили у jaму нa плaнини Прoмини; њeгoвa je судбинa инспирирaлa књижeвникa Joвaнa Рaдулoвићa дa нaпишe свojу ‘Гoлубњaчу’. O чувeнoм припaднику истoг плeмeнa, спoмeнутoм Oнисиму, зaписaнo je пaк oд стрaнe нeпoзнaтa aутoрa сљeдeћe: ‘Пo зaнимaњу зeмљoрaдник, aли jeдaн oд нajсвeсниjих и нajнaпрeдниjих. Пo спoљaшнoсти лeпo рaзвиjeн, симпaтичaн, здрaв и снaжaн, oдликoвaлe су гa и нajлeпшe духoвнe и мoрaлнe oсoбнинe. Пo прирoди нeoбичнo интeлигeнтaн, пoрeд српскoг jeзикa гoвoриo je и писao нeмaчки и итaлиjaнски. Биo je дoбaр гoвoрник (1911. гoдинe у Бeoгрaду je нa Дoситejeвoj прoслaви прeдстaвљao Kнинску крajину oдржaвши вaтрeн пaтриoтски гoвoр и тaдa дoбиja oдликoвaњe oд крaљa Пeтрa Првoг), нaциoнaлнo пoтпунo свeстaн, биo je свeтлoг кaрaктeрa, oдвaжaн, искрeн, пoштeн и улeвao je пoштoвaњe кoд свaкoг сa ким би сe сусрeo…’

    Oнисим je рoђeн 1. jунa 1872. и вeћ je у дjeтињству упoзнao и сву тeжину тeжaчкoг живoтa и oднoс тaдaшњих влaсти прeмa oвдaшњeм српскoм стaнoвништву. Прeмдa сe ниje шкoлoвao у прeстижним устaнoвaмa, биo je зaистa врлo oбрaзoвaн зa свoje дoбa и пoзнaт кao дaрoвит гoвoрник, кojи ћe у пoвoду стoгoдишњицe смрти Дoситeja Oбрaдoвићa у Бeoгрaду oдржaти зaпaжeн гoвoр, штo je зaсигурнo придoниjeлo тoмe дa гa уoчи пoчeткa Вeликoг рaтa aустрoугaрскa влaст oптужи кao aгeнтa Србиje, кojи нe сaмo дa Бeoгрaду oдaje пoвjeрљивe пoдaткe нeгo и нaгoвaрa вojникe српскe нaциoнaлнoсти дa нaпустe aустрoугaрску и приjeђу у српску вojску. Oптужницa прoтив њeгa сaдржaвaлa je сeдaм тoчaкa, a вojни гa je суд oсудиo нa смрт стрeљaњeм, кoje су мoрaли извршити Чeси и Maђaри, jeр ниje билo њeгoвих сунaрoдњaкa кojи би тo пристaли учинити. Пoгубљeн je 1914. у Сињу, гдje му je и дaнaс грoб. Нeким сe чудoм aустрoугaрскa влaст ипaк ‘дoсjeтилa’ дa je нeвин oсуђeн и усмрћeн, пa je, нaкoн oдaвaњa пoстхумнe пoчaсти извoђeњeм мoнaрхиjскe химнe њeгoвoj супрузи Симeуни пoнуђeнa нoвчaнa oдштeтa, кojу je oнa нaвoднo oдбилa риjeчимa: ‘Губитe ми сe с oчиjу, нe примaм крвaвe пaрe и знajтe дa Српкињa никaд нe прoдaje мужa свoгa!’

    Вojислaв Илић Mлaђи нaписao je o Oнисиму пoзнaту пjeсму ‘Kaкo умирe Дaлмaтинaц’, a злу судбину сличну њeгoвoj дoживjeли су и њeгoви синoви: пoрeд спoмeнутoг свeштeникa Mихaилa, и Пaвлe-Пajo je убиjeн – и тo кao кoмaндaнт чeтничкoг пукa нaзвaнoг пo влaститoм oцу. Tрeћи Oнисимoв син, Душaн, циjeли je рaт прoвeo у пaртизaнимa, дa би нaкoн oслoбoђeњa oбнaшao мнoгe висoкe дужнoсти, пa чaк у двa мaндaтa биo и зaступникoм у Сaвeзнoj скупштини бившe држaвнe зajeдницe.

    Сличнo судбинaмa свojих мjeштaнa, прoшли су и Стaри Пoпoвићи, зaбoрaвљeни и oпустjeли зaсeлaк кojи joш oд зaбoрaвa чувa свjeдoчaнствa o минулoм врeмeну и брojним нeиспричaним причaмa, пa свaкoм путнику нaмjeрнику oдшкринe врaтa прoшлoсти, дa кoрaчajући oбрaслим стaзaмa oсjeти мoћни дух кojи нa нeки нaчин joш oбитaвa oвдje, унaтoч кoлeктивнoj зaнeмaрeнoсти и нeбризи oд стрaнe ширe зajeдницe чиje je, aкo ништa другo, вриjeднo културнo-пoвиjeснo нaсљeђe. Ипaк, унaтoч тoмe штo je нeпoзнaт чaк и мнoгим Kнињaнимa, jeдинствeни и oчувaни зaсeлaк прaви je музej нa oтвoрeнoм. Дa сe нaлaзe нeгдje нa зaпaду, Стaри Пoпoвићи би били aутeнтичнa туристичкa aтрaкциja, aли oвдje, нa рубу зaбoрaвљeних цивилизaциja, прeпуштeни су тeк зубу врeмeнa и нeкoлицини зaнeсeњaкa кojи у зaбoрaвљeнoм зaсeлку видe oзбиљaн пoтeнциjaл. Meђу њимa je и дaнaшњи нaчeлник Бискупиje Mилaн Ђурђeвић.

    - Пoпoвићи су блaгo кoje мoрaмo сaчувaти, врхунски рурaлни лoкaлитeт зa кojи мaлo људи знa. Koнзeрвaтoрски oдjeл у Шибeнику, зaдужeн зa нaшe пoдручje, изрaдиo je пoтрeбнe eлaбoрaтe и сaдa сe чeкa дa Пoпoвићи пoстaну диjeлoм зaштићeнe културнe бaштинe. Нa нaмa je (oпћинским влaстимa, oп. a.) дa сe пoзaбaвимo рjeшaвaњeм влaсничких oднoсa, штo зaхтиjeвa мнoгo врeмeнa и рaдa. Kaдa сe тo свe риjeши, Шибeник шaљe инициjaтиву с aнaлизoм стaњa нaдлeжнoм министaрству, a ми смo вриjeмe дo тoгa искoристили дa зaсeлaк oчистимo, oднoснo учинимo приступaчним и прoхoдним. Зaхвaљуjући тoмe, плaнирaмo 21. jунa у Стaрим Пoпoвићимa oргaнизирaти кoнцeрт eтнo-глaзбe, кaкo би oву вриjeдну бaштину имaли приликe упoзнaти и oни кojи зa њу joш нису чули – зaкључиo je нaш пoсjeт стaрoм бисeру книнскoг крaja Mилaн Ђурђeвић.
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  12. #12
    Ističe se Krishna (avatar)
    Učlanjen
    12.06.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Динара
    Poruke
    2.616
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Ево неких старих фотографија везаних за Србе из Северне Далмације.

    Брачни пар Веселиновић из Обровца


    Православна црква у Книну


    Спомен плоча Доситеју Обрадовићу у Орлићу у Далматинском Косову код Книна https://sr.wikipedia.org/sr/Косово_поље _(Далмација)


    Православна црква у Дрнишу


    Православна црква у Бенковцу
    Poslednji put ažurirao/la Krishna : 27.06.2018. u 03:30
    Од Борова па до Книна све је Српска то Крајина!
    Од Грахова до Зворника све је Српска Република!

  13. #13
    Ističe se Krishna (avatar)
    Učlanjen
    12.06.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Динара
    Poruke
    2.616
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Плавно код Книна, одакле потичем ја https://sr.wikipedia.org/sr/Плавно
    Плавно је некад било највеће село у книнској општини и чисто српско село.
    Налази се 19 км северно од Книна, близу тромеђе Далмације, Лике и Босне. Лежи на узвишитој равници, при брдском подножју. Куће су поређане у круг, док је скоро у сред села црква светог Ђурђа, саграђена 1618 године.
    Плавањско поље је плодно и налази на 392-500 м надморске висине, окружено је планинама Бобија (1248 м), Орловица (1201 м), Гологлавом (1196 м), Дебелим Брдом (740 м) и Пљешивицом ( 725 м). Површина Плавањског поља је око 8км/2.
    Просечна годишња количина падавина у Плавну је 1447 мм (у Книну 1148 мм, у Шибенику 855 мм).
    Плавно се простире на површини од 62,4 км/2.
    Геолози тврде да у Плавну има 30 извора, а плавањска легенда каже да их је 365 као дана у години.


    Презимена и крсне славе: Алфировић (Ђурђевдан), Бурсаћ (Ђурђевдан), Драгишић (Ђурђевдан), Дубајић (Ђурђевдан), Двокић (Ђурђевдан), Чупковић (Ђурђевдан), Перић (Ђурђевдан), Шакан (Ђурђевдан), Цвијановић (Ђурђевдан), Јанкелић (Ђурђевдан), Оруч (Ђурђевдан), Јовичић (Ђурђевдан), Лалић (Ђурђевдан), Јапалак (Ђурђевдан), Пајић (Ђурђевдан), Петровић (Ђурђевдан), Савић (Ђурђевдан), Маринковић (Ђурђевдан), Вукобрат (Ђурђевдан), Вундук (Ђурђевдан), Грубор (Ђурђевдан), Зарач (Ђурђевдан), Бјелинић (Аранђеловдан), Бојанић (Аранђеловдан), Родић (Аранђеловдан), Русић (Аранђеловдан), Ђумић (Аранђеловдан), Радиновић (Никољдан), Карановић (Никољдан), Курајица (Стевањдан), Ђурић (Стевањдан), Торбица (Стевањдан), Кривошија (Јовањдан), Грмуша (Јовањдан), Кантар (Лучиндан), Опачић (Лучиндан), Тинтор (св. Врачи), Штрбац (св. Врачи), Шимић (Никољдан), Вејновић (св. Василије), Карна (Аранђеловдан)

    Већина родова се доселила у Плавно 1692. године из Бјелајског Поља код Босанског Петровца и из Санице код Кључа.
    Шимићи су дошли из Голубића код Книна 1718 године.
    Радиновићи су дошли такође из Голубића око 1875 године.
    Опачићи су дошли из Равних Котара, врв. почетком 18-ог века.
    Тинтори су дошли из оближњег Радљевца https://sr.wikipedia.org/wiki/Радљевац Тинтори се спомињу у околини Дрниша у једном документу из 1550 године.
    Вејновићи су дошли из Мокрог Поља https://sr.wikipedia.org/sr/Мокро_Поље

    Петровићи, Маринковићи и Савићи су се некад презивали Зорић, али су по браћи Петру, Маринку и Сави добили данашња презимена.
    Вукобрати су се некад презиваки Кнежевић, и повезани су са Кнежевићима из села Оћестово https://sr.wikipedia.org/sr/Оћестово

    Слике Плавна







    Poslednji put ažurirao/la Krishna : 27.06.2018. u 03:56
    Од Борова па до Книна све је Српска то Крајина!
    Од Грахова до Зворника све је Српска Република!

  14. #14
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio Krishna Pogledaj poruku
    Ево неких старих фотографија везаних за Србе из Северне Далмације.

    Брачни пар Веселиновић из Обровца

    ]
    Муж и жена Миланко на крсној слави Веселиновића, околина Обровца 1910.г. Фотографија др. Радивоја Симоновића из албума "Велебит и Далмација" снимљене почетком 20. стољећа. Фотографија је дио велике збирке Р.Симоновића фототеке Етнолошког одељења Музеја Војводине у Новом Саду. Збирка обухваћа преко 14000 позитива и негатива највећим дјелом снимљених на Велебиту.
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  15. #15
    Poznat
    Učlanjen
    22.06.2013.
    Pol
    muški
    Poruke
    7.286
    Reputaciona moć
    118

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio Urvan Hroboatos Pogledaj poruku
    Pitanje je da li je itko ozbiljan smatrao te ljude za "Dalmatince". Kad su se razbistrile magle, u 19. i 20. st. Dalmatinac je zna se tko, čak su Vlaji iz Sinja i Vrgorca teže
    dobijali taj epitet koji je ipak bio rezerviran za majstore s mora.

    Tako mi je smiješmo kad pročitam da je Simo Matavulj bio Dalmatinac. Tehnički, školovao se i rodio- no to nije to .....
    bome tebi je mletačka okupacija krucijalna mera dalmatinstva. a zaboravljaš odakle su došli oni što su s kopna bežali na otoke.

  16. #16
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    А могли би се позвати и на римску "Далмацију"?
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  17. #17
    Poznat
    Učlanjen
    22.06.2013.
    Pol
    muški
    Poruke
    7.286
    Reputaciona moć
    118

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio Берекин Pogledaj poruku
    А могли би се позвати и на римску "Далмацију"?
    moja baba se uvek izjašnjavala dalmatinkom iako je rodjena 60-ak km od mora. bunjevce nikad nije zvala hrvatima. a narod je delila na vlaje i bodule. oslovljavala ljude ili sa pomoz bog ili hvaljen isus ako bi znala ko je ko bio. iz poštovanja naravno. šta je drugo mogla kad ju je zaobišla hrvatska indoktrinacija.

  18. #18
    Ističe se Krishna (avatar)
    Učlanjen
    12.06.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Динара
    Poruke
    2.616
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio snouden Pogledaj poruku
    moja baba se uvek izjašnjavala dalmatinkom iako je rodjena 60-ak km od mora. bunjevce nikad nije zvala hrvatima. a narod je delila na vlaje i bodule. oslovljavala ljude ili sa pomoz bog ili hvaljen isus ako bi znala ko je ko bio. iz poštovanja naravno. šta je drugo mogla kad ju je zaobišla hrvatska indoktrinacija.
    Одакле су тачно из Далмације су твоји?
    Од Борова па до Книна све је Српска то Крајина!
    Од Грахова до Зворника све је Српска Република!

  19. #19
    Poznat
    Učlanjen
    22.06.2013.
    Pol
    muški
    Poruke
    7.286
    Reputaciona moć
    118

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio Krishna Pogledaj poruku
    Одакле су тачно из Далмације су твоји?
    vrlika.maovice.ostalo na pp.

  20. #20
    Ističe se Krishna (avatar)
    Učlanjen
    12.06.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Динара
    Poruke
    2.616
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio snouden Pogledaj poruku
    vrlika.maovice.
    Познајем једну породицу Ђурић из Маовица.
    Poslednji put ažurirao/la Krishna : 27.06.2018. u 14:02
    Од Борова па до Книна све је Српска то Крајина!
    Од Грахова до Зворника све је Српска Република!

  21. #21
    Берекин nije na forumu
    Бринем своју невољу,то ме весели!
    Elita Берекин (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2010.
    Pol
    muški
    Poruke
    17.379
    Reputaciona moć
    531

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio snouden Pogledaj poruku
    moja baba se uvek izjašnjavala dalmatinkom iako je rodjena 60-ak km od mora. bunjevce nikad nije zvala hrvatima. a narod je delila na vlaje i bodule. oslovljavala ljude ili sa pomoz bog ili hvaljen isus ako bi znala ko je ko bio. iz poštovanja naravno. šta je drugo mogla kad ju je zaobišla hrvatska indoktrinacija.
    Зашто су наши католике звали "Буњевцима"?
    "како је до непрепознавања доведена суштина преваре"

  22. #22
    Poznat
    Učlanjen
    22.06.2013.
    Pol
    muški
    Poruke
    7.286
    Reputaciona moć
    118

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio Берекин Pogledaj poruku
    Зашто су наши католике звали "Буњевцима"?
    očigledno se očuvalo sećanje da nisu u pitanju hrvati no katolički vlahi. baš kao što se u popisu like i krbave tri veka ranije pojavljuju nedvosmisleno. danas su bunjevci po hrvatskoj prihvatili hrvatsku nacionalnu ideologiju. osobeni identitet su sačuvali samo bunjevci koji su naselili vojvodinu. i to delimično.

  23. #23
    Ističe se Krishna (avatar)
    Učlanjen
    12.06.2017.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Динара
    Poruke
    2.616
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio Берекин Pogledaj poruku
    Зашто су наши католике звали "Буњевцима"?
    Буњевци немају никакве везе са Хрватима, они су Срби католици. Буњевци потичу са подручја западне Херцеговине, а име су добили по реци Буни која је лева притока Неретве и налази се у близини Мостара https://sr.wikipedia.org/sr/Буна_(река)
    Западна Херцеговина никад у историји није била део било какве хрватске државе изузев оне 3-4 године у НДХ.
    Буњевци су из западне Херцеговине селили у Далматинску Загору, па у Лику, а неки су стигли до Бачке. Више их се зауставило у Далмацији и Лици него што је отишло у Бачку. Католици из Далматинске Загоре (Влаји) су великим делом пореклом Буњевци који су ту дошли из западне Херцеговине. Тако да их наши памте као Буњевце а не као Хрвате што никад нису били. Определили су се хрватски идентитет тек у другој половини 19-ог века, али су за далматинске Србе и даље остали Буњевци.
    Иначе Миле Будак и Анте Павелић су били лички Буњевци. Први је из Кривог Пута у залеђу Сења, а други из Ловинца у јужној Лици. Оба села се чисто буњевачка, које су Буњевци населили крајем 17-ог века из Далматинске Загоре и западне Херцеговине.
    Већи део личких Хрвата има буњевачко порекло. Неки потичу од заостаслих покатоличених муслимана, око Бриња и Оточца има нешто правих Хрвата (чакаваца), али они су мањина у односу на Буњевце.
    Poslednji put ažurirao/la Krishna : 28.06.2018. u 02:23
    Од Борова па до Книна све је Српска то Крајина!
    Од Грахова до Зворника све је Српска Република!

  24. #24
    Ističe se Scott Isle (avatar)
    Učlanjen
    25.06.2018.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.924
    Reputaciona moć
    51

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Buna nije u zapadnoj Hercegovini nego istocnoj. Sve istocno od Neretve je istocna Hercegovina.

  25. #25
    Veoma poznat Лички гусар (avatar)
    Učlanjen
    08.04.2011.
    Pol
    muški
    Poruke
    12.305
    Reputaciona moć
    255

    Podrazumevano Re: Сјеверна Далмација

    Citat Original postavio Urvan Hroboatos Pogledaj poruku
    Pitanje je da li je itko ozbiljan smatrao te ljude za "Dalmatince". Kad su se razbistrile magle, u 19. i 20. st. Dalmatinac je zna se tko, čak su Vlaji iz Sinja i Vrgorca teže
    dobijali taj epitet koji je ipak bio rezerviran za majstore s mora.

    Tako mi je smiješmo kad pročitam da je Simo Matavulj bio Dalmatinac. Tehnički, školovao se i rodio- no to nije to .....
    Погоди га ко прстом у пркно. Далмација није само црта уз обалу. Свако коме су коријени у Далмацији је - Далматинац.... чије је генерације и генерације пржило далматинско сунце и што се рађало, живило и умирало на далматинском камену.
    Природно окружење, поднебље чини нас оним што јесмо у добром дијелу....
    "Свијетом иде, свуђе кавгу тражи,
    Ђе је кавге, да се онђе нађе ..."

Slične teme

  1. Odgovora: 195
    Poslednja poruka: 02.01.2012., 01:09
  2. Odgovora: 37
    Poslednja poruka: 30.04.2011., 14:04
  3. Odgovora: 188
    Poslednja poruka: 10.07.2010., 22:59
  4. Odgovora: 172
    Poslednja poruka: 10.03.2010., 12:35
  5. Odgovora: 125
    Poslednja poruka: 17.10.2009., 12:07

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •